DramatisPersonae

O.k. Prva je suva i isechena pri kraju, no zanimljiva u tvom pogledu. Druga je hm.... kako to da kazem? Pa.... Nemoj loshe shvatiti... ...uzaludna.

Dobro je, alo ljudi bre, plashite me tim vashim odgovorima... Druga nema ime, al' se moze zvati onako kako pochinje, tj. sa prvom rechju kojom pochinje...

Da,i meni je simpatichna, al' mi je ipak ova najomiljenija: Pogled na svetlu Sija senom sete Jednog lista na vetru I moje gladi ubijene. Polomljeni pogled Dugo čekaće Svoju krv da oteče Nazad u vene. Moja sahrana Samo za tebe.

Kol'ko love?

Tako ti je to kad se spandjash sa svojim prijateljom, a onda ti on priraste josh vishe za srce...

32. Decembar na pomolu. Nove godine nema. I sunce u ponoć eksplodira U šarenim bojama praskozorja. Tog prokleto samog 32. Decembra. I poslednje igre, svetla i tmine Jer sutra dolazi, iako je vreme stalo. 23. II 2003

njah... nju ejdz...

Samo jedna rech: Saturnus

...Erm... Hvala...?

Mogu, ali ne moram. Vi to radite sami umesto mene.

O, pichka vam materina neozbiljna dechurlijo!

'Odo...

Da, slana mi glava. Puna peruti.

Pa gledaj. Prvo pricham o listovima. U drugom delu se prebacujem na mrtvog choveka i njegov chulni dozivljaj afterlife-a u kom on srece idealnu simbolichnu reprezentaciju svoje ljubavi. Alergichna reakcija se verovatno moze lokalizovati na taj deo (drugi) gde se u vecini koristi patetika, tj. da ne bi pogreshno razumela kao loshu stvar, jake emocije. Mozda sam previshe razvodnio temu kad sam povezao afterlife sa emocijama iz proshlog zivota. Ali, kao shto rekoh na pochetku, to i nije trebalo da bude ishta pametno, vec chista dokolica mojeg trenutnog emotivnog stanja.

zar se to moze drugachije protumachiti? Shalim se naravno. Naravno da su to ljudski zivoti.

Jes' Katarina je to... Pisao sam je dok sam slushao dum dum.. A shto? postoji li neka zabrana za to koliko pesmica mozesh nakachiti na 1 topik? Pa bolje je da ih zakachim na jedan topik no da postujem svaki za svaku. A shto se tiche provokacija... pa u pravu su. Ja teoretski i ne znam shto sam postovo ovde... verovatno zbog istog razloga iz kojeg svi koji su postovali ovde dozvoljavaju da im drugi ljudi chitaju radove. Ili mozda zato shto sam nov na ovom forumu? Nem' pojma, al' u sushtini svako ko bude rekao da je ovo sranje je u pravu, jer shta ja koji kurac imam od toga shto sam ih ovde zakachio? I koga boli kurac za neke tamo pesme? Shta bilo ko ima od njih? Jedan trenutak? Takvih trenutaka u bilo chijem zivotu je mnogo... chak i previshe.

Ha! Pa, shta ja znam, ako vas zajebavam... mene u sushitini zabole za ovo shto vi chitate. Tako da shto se mene tiche mozete slobodno obrisati.

mozda ce ovo zvuchati neotesano, al' citajuci sam procitao da neko misli da Haggard znachi divlje. Evo prevoda: 1. tired-looking: showing signs of tiredness, anxiety, or hunger on the face, e.g. dark rings around the eyes 2. unruly: wild and unruly in appearance 3. birds unmanageable: in falconry, used to describe a hawk that has reached maturity before being captured and is therefore wild and unmanageable [Late 16th century. < French hagard "untamed" (used of hawks)]

Koliko vas frikova igra tu sektu, ne mogu da verujem! Ja sam to pichio jedno vreme pre chini mi se 5 ili shest godina kad sam provalio igru na Sony-ju, real time strategiju! Umph! Posle toga sam otishao kod krvopije zlooglashenog Vlade u Dragon i tamo se gubio neko vreme... U sushtini nije igra losha... tachnije nije bila losha. Posle 7me prestadoh da je uopshte igram, sad mozda samo na kompu, ili sa ortakom koji je frik za to. Nezgrapni Donki. Uglavnom igra iziskuje neiscrpne izvore para i strpljenja, iako je edukativnog karaktera, jebem li ga, nije to za nas Srbe. Pa chak ni ona Srpska verzja ripoff Magic-a "izvori magije" Kakva smejurdija...

Author: Zoran Živković “Dete” Plima što dolazi, nosiće ove moje reči; Iz ovog srca samog, što neće da se izleči. Odbegle golubice, što ispiše moje reči, Ostaviše činije za sobom, šuplje. Slušaj vetre, muziku što praviš, Ove reči što u sebe staviš, Postoji jedno maleno dete, Kaži detetu što kule pravi. Zaigraj jablanovima u šumi, Reci detetu da se probudi. Vreme je da činije napuni, Druga jata nebom će leteti. Korenje, prenesite mu reči, Recite da po moru ne traži, To odbeglo sunce što zalazi, U okove izdajničke noći. Vi, krvave ruže, što bolite, Otvorite mekane latice, Budite dom jednog lutalice; On ne pripada više, nigde. I pokrijte ga, dok još uvek sanja; Vašim rukama čuvajte ga. Jer u njegovim snovima, Večnosti, proždiru ga. On hoće sutra, i sanja ga; Ali snu ne vidi kraja. I tako rastrgnut, između lažnih nada Pognute glave i volje leži sada. On ne vidi kako sunce se svakog dana diže, On ne vidi kako sudba svoje pesme piše. Niti tu rimu sveta i šarene boje, Niti zvuka, niti očaja, niti reči moje. On gleda ispred njega, u duboki ambis I njegov mrak što drži ga. Na rukama mu nisu gvožđa okovi, On na rukama drži pogled zalutali. I ruke potežu za onim što su svi izgubili U toj crnoj jami, i u njenoj tami. Njegovo telo na rubu ambisa leži, Sa rukama pruženim svojoj izgubljenoj duši. I u toj jami, tama kao da crvenom se širi, I njena površina, kao da na vino liči. A na dnu su njegove tužne oči I one su te što talasaju njegove noći. On je svoju dušu dao, Za nešto što nije nikad imao. I na tom beskrajno crnom putu što gazi, On razgovara sa drvećima, vetrom i korenjima. I svakim korakom što hoda, On sve dublje pada u ambis života svoga. I redovno, skoro svake noći, On svoju krv u čaše preliva, i naiskap ih pije i tebi nazdravlja, večiti snu što živiš u njemu, tebi nazdravlja. A ti si daleko, i smeješ se drugom nekom; A o tvojim gresima, vetar ga obavešta. Ti si ista, sa istim očima i rukama; A o tvojim pticama, drveće propoveda. I još uvek sa suncem po moru plivaš, Kliziš, nestaješ, i još uvek snivaš Da tvoje srce pobegne od okova sreće, Da razumeš malo bolje nesrećno dete. Kako da ti kaže da to što tražiš je našao, Posle ovakve cene koju je platio? I svaki put kad hrabrosti skupi da pobegne od svega, Svaki put ga korenje sapleta i priča o tvojim snovima. I oči sklopi on tada, sa svojom reči za te na usnama; I svaki put kao da umire tada, guta ga prazna jama. I dok za druge budne, sija sunce, On je izgubljen u svojim snovima. A u snovima ti pravi krevet od ruža; Od trnja je sebi napravio druga; I zatvorio ga u srcu, da bi znao da sanja. I krvlju, kad god leže da spava, zemlju napaja; A blato i zemlja su njegova postelja, Dok opalo jesenje lišće ga pokriva. Nije u njemu život mrtav! On sanja da je mrtav, a živi san. I dok izlazi dan, bori se za dah. Napušten, pregažen i otrcan. I zato vas molim vetrovi jesena, Zaigrajte u toj šumi jablanovima. Podarite njegovim mislima krila, Odnesite mirise zlog cveća. I zato vas molim čuvari drveća, Ne dajte mu tuđa snevanja, Nek’ siguran mu bude korak, Dok korača kroz sva njegova bespuća. I zato vas molim, ćutljiva drveća, Zapevajte pesmom cvrkuta; Zasadite mudrosti semenja, U praznim poljima njegovih snevanja. Jer ja zabrinuto gledam u prazne činije, U kojima sve više ponestaje vremena, I vidim pobegle ptice sa neba njegova; I besne oluje i mutne kiše. Ako to dete izgubi dete u sebi, šta će mu ostati? Samo Bog i on su savršeno usamljeni. Decembar 2004 12. 26. 19:41 ----------------------------------------------- Govoraše vojnik devojci na Kosovu polju. Eh, da mi je milo moje, da na tren glavu stavim na koleno tvoje I tako položen zaspim i usnim Tvoju malu ruku u mojim; Tada suzu pustim, nad nečim prošlim, davnim, i zaplovim morima ravnim. Eh, da mi je milo moje, da Te držim sada u rukama mojim, i ovo usnulo srce probudim, u dubokim očima Tvojim; Plovili bi zajedno nebesima novim. Eh, da mi je milo moje, da na tren glavu stavim na koleno tvoje, i zaspem i usnim. U snu bi plakao dugo vrlo dugo; Glavom klonem; tonem u tvoje krilo. Eh, da mi je milo moje bar na tren da zaplačem položen na koleno tvoje. Suzama bih sudio mukama, Lakše nego mačem. 1. 03. 2005 ----------------------------------------- Dva bela goluba u mojim rukama Prerano su drugo mesto našli Ili su namerno želeli sebe utopliti I kao selice, otići za suncem jačim. Ostavili su tragove na dlanovima Ne veći od ove olovke No, bol beše u dubinama Kojim se nažalost one ogledaše. Moje tužne oči ni ne primetiše Kada su se krila raširila Ni moj obraz ne osetiše Vetrove što ga upozoravaše A dve bele ruke Mom srcu činiše sve Kao jedno večno proleće Nad kojim zime ne beše Meka behu paperja kojim me milova, Samo je moja koža drhtala, Nad dodirima malog blaženstva, No, mir sam nalazio u tvojim očima. Drržao sam, dva bela goluba Ali nisam znao, da im pogled luta Da krila njihova, u mojoj ruci Za zamah nemaju mesta. Pojila su istovetnim glasovima pesmu koja oživeše mrtve u svetu No, ja nemadoh za čuti, uha Njihovu umornost što joj behu. Imadoh dva goluba u rukama I oba na istom licu behu Obučeni svetlosnim runama Koje očaravaše, kao soko u letu. -2004 Užice --------------------------------- Odsjaj sunca od medaljon, Slika bleda, uokvirena, Crnog srca otkucaj, Jedna sekunda, zaboravljena. Urezan duboko u mojim ocima, Kolosalni tocak vremena; Crna krv tece venama, Sva moja nada, izgubljena. Ali, cije lice tamo sija? Ko to razbija crna neba? Ko me to zove? Ko peva? Zaboravljene snove ozivljava? Hiljadu i jedna ruka covecja, Ali, samo moja ce je dotaci, I tu pesmu andjela nebeska, Jer Ona je meni krenula. Moja predraga Lutijena. -------------------------------------- Idi, nestani senko, poniri u dubine tamne. Idi i ti moja misli, odlutaj u širine izgubljene. Kreni i ti otupelo srce moje, Idi i veselo kucaj poslednje trenutke svoje. Jer noćas ću zauvek biti u noći, I misli moje su zauvek ne rečene. I zato umri srce moje, Otupi za sekunde, minute i dane ove U kojima lutam beskrajem vezan Dalekoj laži misli moje lete. Da ću pronaći izgubljeno u očima tvojim, I lutanja okončati, i pronaći sebe u srcu tvome kako ponosito stojim. Sa večno plamenim bakljama mojim. ------------------------------------------ U polu snu. Miriše na dan. Gubim igru tu Nasukan na obalu. U polu snu. Buđenje. Svetlost kuca na vrata. Tih osećaj mržnje. Buka ulice kroz stakla. Buđenje. U ogledalu. Blista reka iz oka. Gorak ukus realnosti. Nečujan jecaj. U ogledalu. Počelo je. Glas iz druge sobe. Moje ime. Tišina govori. Počelo je. Glad. Napukle snage. Vreme prolazi dok, Usta žderu. Glad. Koraci. Kroz sivilo betona. Nejednaki ritam. Besciljni. Koraci. U licima. Tupe boje smeha. Prazne tuđe oči. Prolazim koracima. U licima. Maskiran sam. Kiša ne pada na moj dlan. Oprezan sam. Tvoje oči gledaju moj dlan. Maskiran sam. Noć. Spuštaju se zvezde. Blede zvezde gore. Mesec koji ispunjava. Noć Koračam. Kroz Noć. Laganim pokretima. Prema snu. Koračam. Spavam. Sklopljenim očima. Spokojan. Ne maskiran. Spavam. I sanjam. Sanjam tvoje oči. Sanjam drugi dan. sanjam kako te imam. I sanjam. U polu snu. Miriše na dan. Gubim igru tu. U polu snu. Započinjem još jedan beskrajno tupi dan. ---------------------------- Sva su sunca zašla na maršu prokletih. Kako da mesto nađu Oni što na poraz liče? Kosti odjekuju zvocanjem poljanama i drumovima praznim Možda u daljini vrana kljuca prazne crvljive lobanje. Tišina na mene liči Ali lice tako tuđe mi se čini, Možda je zaborav svoje vale, nadneo večeras nad sve moje glave. No, pitanje jedno i dalje odjekuje: Kako da mesto nađu, oni što na poraz liče? -2004 Užice --------------------------------------------------- Nečija slika Zovem niti svojih reči Zovem niti srebrnih puteva Pogleda dva da spoje I zarobe u vreme koje Stalo je da vuče niti svoje. I naši pogledi Nikad neće biti siti Vučenjem srebrne niti. Pod kapom crne noći U oblacima se skrivamo I preko daljine, našom moći Jedno drugog zamišljamo. ------------------------------- OMEN Postoj u ovom svetu; Govorim uporno svome telu, A vidim lice u blatu, I okove kojim me stežu. Slušam kako ljudi lažu, Strahove drugim dižu, Svoju pravdu prestižu. Pokriveni prezir isijava, Na bledim, žudnim rukama, I smeh im se presijava Dok otimaju sve; u očima. Prsti im skupljaju Tvoju slomljenu volju, Tvojim telom zidaju Za svoje duše, odaju. Duboko, u jezgru straha Svi Ljudi ostaju. I neki čudni prezir po čelu se sliva. Dok u krvi bes pliva I paklenog gneva iskra sve više jača. Pred očima bljesnu mi oštrica tvog Mača. -2004 Pančevo ----------------------------------------------- Sada je kasno Ni redovi drveća ne znaju Da boje noći nestaju I suze deteta više ne padaju. Koraci odlaze Zvukovi se lome Sećanja prolaze U daljini, zvezda tone. I na izmacima snage, Bedno, oronulo, ljudsko biće, Pod svetlom mesečine blage, Na ivici noći, gleda kako sviće. On, sam stoji Pored njega nema nikog, I sunce već na nebu gori, No, za njega zauvek tamno. I stoji on, sa blagim smeškom Rukama širim, dočeka poslednju senu, Jer u rupi sada njegovo telo leži Dok ga zemljom posipaju. Propraćen samo suzama sudbine, Njegovo telo nastavlja da putuje. 2003 ------------------------------------------ Za tebe samo osmeh imam Samo osmeh ću ti i dati. U prolazu ili priči, u pesmi, mojoj laži. Više nemam ništa sem osmeha I zato ću ti se uvek osmehivati Jer još uvek sve svoje želi samo tebi dati. I dajem ti poslednju kap krvi svoje Ali draga moja, gledaj malo dublje Ispod svega onog što ti dajem, Vidi kakav sam, Šta mi ostaje? - 2004 Užice ---------------------------------------- Pogled na svetlu Sija senom sete Jednog lista na vetru I moje gladi ubijene. Polomljeni pogled Dugo čekaće Svoju krv da oteče Nazad u vene. Moja sahrana Samo za tebe. ------------------ Ja imam svoj dom I svoju majku i brata, I sa njima moj om, Obećanog mira vrata. I svoj sanktum Za srca ranjena. I sva ljubav i toplina Na jednom mestu požnjena. Tamo, visoka drveća Prkose vetrovima. Uvek je zeleno To lišće na njima. Tamo, lica nebeska Nikad suzu nisu pustila. I žuta, ulična rasveta Po betonskim klizavim putevima Boji zlatno svako drvo Iz mojih sećanja. Ja imam svoj dom I majku i brata, I om, i mir, i vrata. I sanktum ljubavnih toplina I visoke nade kao moja drveća Što su uvek zelena. Plava, vedra neba I žuta ulična svetla. Ja imam slobodu I svoju dušu, Ali ne ovde, Gde ropstvo udišu. - 2005 Pančevo ----------------------------- Posmatram tiho Ljudi prolaze Senke klize Nebo prisutno Zatvaram oči Tonem lagano Naginjem nalevo Sve je zaljuljano Zvezde trepere Mesec se smeši Uši mi gore Odolevam ravnoteži. 2004 Užice ------------------- Putevi jesu teški I noge ne znaju gde idu Ali Krajevi sad nas zovu Jače, no što ikada behu. Zima zvoni tiho u noći I usne naše se stežu, plave A kroz crnu odoru ove noći Nepomično hodaju drhtave glave. Sneg je stao, i oblaci pobegoše Veliki, beli mesec ponovo sijaše Tvrdi, naši koraci opet nastaviše U odori noćne, bele mesečine. Putevi jesu teški I nogama s daljinom razgovaramo I krajeve sada jasno čujemo Kako pored nas svo vreme stajahu. 2003 ------------------------------------------

Shto se tiche brojeva u pravu ste, ali to je prepisano sa papira, pa me mrzelo... A razvodnjeno? Pa to i nije ni trebalo da bude bilo shta... Bio sam mnogo tuzan gledajuci kako opada lishce sa drveta sedeci kao dezurni chete. Hvala na kriticizmu.

Ako budem tražio i koračao niz stvari ovog života u nadi da ću makar jednom sebe trgnuti iz sna i shvatiti, tada će mi prolaznost stvari jedna drugu nastavljati sa svakim otkucajem sata. Koliko god uživao u ovom svetu sada, misli moje uvek skliznu sa ivice tih neizmerivih oličja sreće što ih vetar miluje kao hiljade proplanka. I tako sve stvari lete i klize, nošene rukama vetrova među raznim razbacalim cvetovima, i obvijen oko njih, zajedno padamo niz liticu ovog vremena. I tamo negde, u dubini ponora tuge pod senkom posmatram kako padaju listovi sa drveta. Jedan za drugim, i tako dok na mojim očima ne ostanu crne i tvrde izobličene grane, i debelo i ispucalo stablo. Svakom listu treba 3 sekunde da padne. 1-a, kada kreće; tad je najsporiji. To je onaj kobni trenutak odvajanja i prepuštanja zemljinoj teži. Uvertira za nebrojane spletove i preplete. Tada list, da može da oseti, postaje svestan svih svojih žila na sebi osećajući kako se protežu i gube svoju jedinu vezu s onim što im je podarilo život. I ubrzo slobodan pad preuzima svoje, i vazduh struji i naleće udarajući od krhke osušene membrane, ponekad i pocepajući otvor kroz njih. Zatim bi vazduh prolazio kroz svaku okrzlinu ivice, nestabilno menjajući svoj intezitet i smer poigravajući se s njim. Tako je počinjala igra. 2-ga sekunda, ona kobnija, koja određuje sudbinu, ili sama po sebi predstavlja tok sudbine lista, je možda i najduži period tragedije. Tada, glavni lik predstave se udaljava iz okruženja u kom smo ga prvi put upoznali, i susreće se sa raznim nepoznatim objektima i neobičnim nasrtajima vetra. I sva nemoćnost skupljena u njemu, jer je obamro, presuho i star, bori se sa kandžama vremena, i već pri kraju 2-ga sekunde, neminovno borba je izgubljena. Ljuljanje se može vrlo brzo i prekinuti, ako se na putu naiđe na neku banderu, ili krov; ali samo to ljuljanje upravo određuje gde će biti završetak tog beskonačnog pada. Sama srž ljuljanja čini se da je stopljena od raznih uticaja. Ta cela 2ga sekunda je upijanje svih fizičkih zakona prirode u jednom trenutku naređane kontinualno, pa čak i isprepletene jedne s drugim. Ali na kraju krajeva, i ta najbitnija sekunda koju bi mogli da nazovemo životom, je na neki način samo početak 3će sekunde, završne sekunde, u kojoj bi logikom gledano trebalo biti završetak puta i apsolutni kraj lista. Ali nije.List, kada padne, ono pada među stotine sebi sličnim, mrtvim listovima. Leže tužno skupljene u podnožju drveta, male gomilice krhkih pokrivača tla. A ipak, vetar i tu meša sebe, i raznosi ih daleko od svoje majke, i baca ih izgubljene po stranoj zemlji u kojoj ne vladaju moćni koreni njihovog roidnog stabla; njihove majke. Neki su završavali na putevima, ostavljeni da im okrutna mašinerija ljudskog porekla slomi vrat, i njih cele. Drugi su napuštali svoju popadalu braću, i izlazeći iz kruga ulazili u drugi, sasvim otuđeni krug. Treći su pak išli sami, nošeni sobom, i podvajali se od drugih usamljeno ležeći na povijenim travkama i gledajući ostale svoje i sebi slične. Treba biti podvojen i videti granice ostalih da bi mogli shvatiti mogućnosti i prilike oko nas samih. Jer svi leže na jednoj gomili pokrivajući sebe drugima isto koliko i drugi pokrivaju njih same. Negde, uz put kojim moj pogled sada korača, neki listovi su završavali u mutnim barama, većina na površini, plutajući nad muljom, i blatom. Prodornost takvog okruženja vrlo brzo proširi svoje crnilo kroz svake pore počinjući sa donje strane, one izloženije. I kroz rupice se minijutarnom brzinom na sredini lista oformljava kao. Lagano šireći se, kap prelazi iz veličine semenke od grozda do oblika semenke suncokreta. Pod tom težinom, krhka membrana se savija i majušnim zvucima krckanja širi se uzduž širine barice. Ali niko neće znati da tu i postoji ikakav zvuk, da tako nekakvo malo i nebitno postojanje, ako se i može reći da uopšte postoji, može napraviti krike iz svoje celine. I cela predstava postaje zaboravljena sa trenutkom kada crne zavese mraka pokriju tu tužnu predstavu. Niko neće zaplakati, sem njega samog. Njegova tuga je za njega samog da je odeli sa onim koga ima. A on nema nikoga. I tako moje oči prave tamne zavese, i okretajem glave kao svitaji Sunca što umire nanovo uporno, gde boja zaslepljuje okvire slike, tu gde unesenost prenosi granice i meša shvatanja ne postoji vreme, i moje ruke klize kao niz led preko ove iluzije. Blagim niti razuma što prave konturu svesti fokusiram izmešanu sliku i izoštravam sliku ogromnog plavetnila. I krijem se iza sećanja Anđela. Krijem se jer se prisećam lica i ono što vidim je lice. I posmatram ga duboko. Duboko zagledan u njene oči ja ne vidim ni najmanjeg traga ljudske ruke. U njima prelama, dobijaju blago tužni izgled, sa mokrim uglovima, kao da žele nešto da kažu. Želim da čujem i osluškujem; ali čujem samo da vetar negde u daljini duva. Ne smejući više gledati u njih, od straha da ću čuti ono što mi Njenzine oči govore, pogled mi bojažljivo klizi sa njenih tankih i održavanih trepavica niz njen nosić. I kao na toboganu, vučen gravitacijom koja pobeđuje čak i nebo, odskačem sa vrha njenog malog prćastog nosića, i preskačem što brže da ne bih primetio kako joj grcaju nozdrve, i sa strane taj pakosni pejzaž njenih brda koja su pod poplavom iz onih krajeva očiju. Načinih sada tzo dobro znam, veoma pogrešan potez, i uskočih u tu crvenu jazbinu, taj pakao koji mi se strahovitom brzinom približavao. Srećom, pre nego što sam upao, dva crvena brdašca, njene usne se sklopiše na vreme. I osetih njih na mom čelu. I utom, još nisam siguran, nasta ili presta san. Tada dobih utisak kao da sam se probudio u polovini noći, jer ispred svojih očiju videh nepromočivu barijeru mraka. Oko mene nije bilo ničega, osim možda onoga na čemu ležah. Vrlo brzo pustih čula da nadoknade privremeni prestanak rada očiju. I dok su mu se ruke krećale usporeno ka širini mraka, mogao sam omirisati mešavinu mirisa sveže zemlje, i svežeg drveta. Otežale ruke su se ispružile, ali osim napora u njima, nisam osetio nikakav kraj mraku. Lagano sam ih vraćao u prvobitan položaj. Ubrzo sam shvatio zatišje moje čudne situacije, sa momentom kad u isčekivanju s nadom u preplašenom srcu baš prepustih ušima svu pažnju, tišina se razbijala zvukom udaranja grumena zemlje od drvo. Dolazilo je u serijama. Ležeći nemoćan, procenih da sam već duže vreme paralisan strahom, te s odlučnošću htedoh da se trgnem iz tog stanja,uspravljajući se lagano. I zatvorenih očiju sam ustajao. Lagano. Nisam uopšte osetio težinu svoga tela dok sam se izdizao. Ali, postojalo je nešto u tom predtrenutku otvaranja očiju, nešto što je možda promenilo mene. Kao topla struja koja je neprimentom brzinom prostrujilo kroz mene, ne moje vene i žile, nego kroz celu strukturu moga bića počinjući iz sredine. Postojao sam jedinstvo, celina sa završetkom tog toplog pojasa. I kao iz tunela, svetlost me oslepeše. I videh lice koje nebo ocrtavaše oblacima šarenim. I okolo njega, mnogobrojne grupe nekih poznatih lica, obučenih u crno. Omirisah i vazduh, i osetih da je gust od suza njihovih. Pogledah oko sebe još jedanput, i stajao sam na pokrovu svog sanduka koga su par snažnijih i ćutljivih figura grubim potezima ukopavali. Opkružen sam tamnim, žalosnim obličjima; dok se iznad moje rake izdvajala jedina bela figura od ostalih. Beše nešto jako čudno i poznato sa njenim licem. Nešto što je mene skoro i pobudilo, ali svi pripadnici moga ožalošćenja, ubrzano i neljudskim isprekidanim potezima oformiraše kolonu po jedan i bežali su sa dometa mog zamagljenog vida od njihovih suza. Samo je figura radirajući belim svetlom, ili mi se tako samo činilo tada, ostala. Zakasnela crna figura se brzo priključivala ostalima. I krenuh ka onome što mu tada ličeše na Anđela. A sedeše ispod drveta iz onog davnog sna. U svojim malim rukama je držala jedini zeleni list sa hrpe suvog i opalog. Prilazeći joj lagano, pdsećala me je na dete koje je pronašlo detelinu sa četiri lista, sasvim slučajno, u igri.Ali prilazeći, video sam da to nije tako. Njen osmeh iz daljine, pretvarao se u drhtaje donje usne i stegnutih obraza. Klečala je pognutee glave nad listom u savršenoj tišini. Kako sam se približava, tako se i sa ubijenom razdaljinom sjaj u njenim očima pretapao i kapljao tugom otrovan. Taj sjaj u njenim očima, ne beše od sunca. Njena usta su mucala i drhtala, kao da ima nešto da kaže. Slušao sam, ali ni vetra nije bilo.Blage usne izmamljivaše moj uzdah, i opčinjen krenuo sam rukom da dotaknem tugu koja je prelivala tako predivno biće. I na santimetar, dva, od moje ruke, prstiju što se od želje izduživaše, rasprahnu se ona, kao mehurić sapunice u hiljade šarenih boja što leteše vazduhom. Nestala je. List iz njenih ruku je lagano i neprimetno pada među ostale. Ljuljajući se lagano, levo pa desno. Vetra, tih prošlih trenutaka nije bilo, i uprkos tome, blagi lahor predamnom je odneo list u nebo, van domašaja mog oka. Na nebu, sunce, jedini putnik, je zalazilo lagano. Kao da je znalo. Previše umoran, znam da sam ostario prebrzo. Gledajući svoje ruke kako ih vreme ubija, nemam reči više nijedne u ustima. Ležem u travu sa zumbulima obešenim. I vreme uzima deo po deo mene. I sve što ostaje je skelet koji crna zemlja pokriva. Više me nema, i sumrak se oglasio prerano. A Sunce je umrlo. Kao da je znalo.