Tesko je naci na srpskom.
Evo u originalu, koga zanima:
All poems of Edgar Allan Poe
Btw, obzirom na datum:
19. januara 1809. godine rođen je američki književnik Edgar Alan Po.
Edgar Alan Po
(19. 1. 1809 - 7. 10. 1849)
„Tačno! - razdražljiv - bio sam i još sam užasno, užasno razdražljiv; ali zašto tvrdite da sam baš lud? Bolest je izoštrila moja čula - nije ih razorila, nije ih otupela. Povrh svega sluh mi je postao veoma istančan. Čuo sam sve na nebu i na zemlji. Čuo sam mnogo toga i iz pakla. Onda, po čemu sam ja to lud? Saslušajte! i obratite pažnju kako zdravo - kako staloženo mogu da vam ispričam čitavu priču." (Edgar Alan Po - „Izdajničko srce")
Pionir na mnogim poljima, promoter kratkih priči, prepoznatljivih po misterioznim i sablasnim temama, tvorac moderne detektivske pripovetke i začetnik naučne fantastike, inovator na polju poezije, pronicljivi književni kritičar i esejista, uspešni urednik i saradnik brojnih magazina, Edgar Alan Po je posedovao visoku inteligenciju i izražene talente, ali su sve njegove sposobnosti zamagljene gorkom i tužnom sudbinom i preosetljivim karakterom. Imao je držanje sačinjeno od čudne mešavine gordosti i blagosti, zračio je samouverenošću, iako to nije bio. Izraz lica, hod, pokreti, držanje glave - sve ga je obeležavalo, naročito kad se dobro osećao, kao izuzetno stvorenje. Nikada žena nije mogla da se upozna sa Poom a da se za njega duboko ne zainteresuje, tako da ne iznenađuje što su žene u njegovim delima nalik anđelima: one blistaju u središtu natprirodnog sjaja i naslikane su sa svim preterivanjima jednog obožavaoca.
Sve je u njegovom životu mistično, sablasno, zagonetno, ezoterično, ponekad skaredno, često u delirijumu, uvek mučno, prepuno neprekidne borbe sa samim sobom, sa strastima, sa svetom. Sve je obavijeno velom tajne, malo stvari se može pouzdano utvrditi. Kao da je Po živeo u nekom od svojih maestralno napisanih dela.
„Postoji li, prema tome, neko đavolsko proviđenje koje priprema nesreću još od kolevke - koje baca sa predumišljajem uzvišena i anđeoska bića u neprijateljske sredine, kao mučenike u arenu? Ima li, dakle, blaženih duša, zaveštanih oltaru, osuđenih da idu u smrt i dostignu slavu svojom sopstvenom propašću? Da li će mora Tmina večito mučiti ove izabrane duše? Uzalud se oni otimaju, uzalud se prilagođavaju navikama sveta, njegovim predostrožnostima, njegovim lukavstvima; oni će biti još oprezniji, zatvoriće sve izlaze, zastrće prozore protiv zalutalih metaka; ali će Đavo ući kroz ključaonicu; savršenstvo biće slaba tačka njihovog oklopa, a neko izvanredno svojstvo začetak njihovog prokletstva." (Šarl Bodler)
Kao što je umro pod nerazjašnjenim okolnostima, tako ni godina njegovog rođenja nije pouzdana. Iako se u velikoj većini enciklopedija navodi 1809. godina, on sam je tvrdio da je rođen 1813. Rodio se u Bostonu (SAD), kao drugo dete putujućih glumaca, Dejvida Poa i Elizabete Arnold Hopkins Po. Poova porodica, škotsko-irskog porekla, bila je jedna od najuvaženijih u Baltimoru, poštovana i u srodstvu sa najplemenitijim kućama u Engleskoj. Dejvid Po, sin generala i budući otac Edgara Poa, silno se zaljubio u englesku glumicu Elizabetu Arnold, čuvenu po svojoj lepoti, i prkoseći volji porodice, pobegao je iz rodnog grada i s njom se oženio.
„Potičem iz porodice čuvene po fantastičnim i strasnim tipovima. Mnogi me nazivaju ludim, ali još nije rešeno pitanje da nije ludilo možda najveći stepen inteligencije, ne stvara li možda bolesna misao sve ono što je slavno, sve ono što je veličanstveno, jer je sa ludilom stekla neku naročitu sposobnost koja nadmašuje obični i svakidašnji zdravi razum. Oni koji budni sanjaju znaju mnogo više nego oni koji samo u snu sanjaju. U svojim maglovitim vizijama oni zapaze često odblesak večne svetlosti i drhte kad se probude, osećajući da im se malopre otkrivala velika tajna." (Edgar Alan Po - „Eleonora")
Njihov brak trajao je kratko i gotovo istovremeno su umrli, ostavljajući u bedi troje sasvim male dece. Edgara je usvojio njegov kum Džon Alan, bogati trgovac iz Ričmonda (Virdžinija), koji se bavio trgovinom duvana, odeće, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova. Edgar je odgajan je u potpunom blagostanju i nadi da će naslediti bogatstvo.
Po je plenio svojom bistrinom, znatiželjom i izrazitom inteligencijom, čime je stekao epitet wonderkid-a. U salonu bogatog Alana deklamovao je najduže pesme i na sva pitanja davao spremne i brze odgovore. Zato su ga poočim i pomajka poveli na obrazovno putovanje po Engleskoj, Škotskoj i Irskoj. Pohađao je školu u Irvinu, u Škotskoj, rodnom mestu Džona Alana, a pre povratka u Ameriku poveren je doktoru Brenzbiju, koji je držao poznati vaspitni zavod u Stouk-Njuingtonu, u blizini Londona. Po je kasnije u „Vilijamu Vilsonu" opisao ovu čudnovatu kuću i utiske iz svog đačkog života.
„Prolazeći kroz mračnu dolinu, ja vapijem za ljubavlju, skoro da kažem za samilošću moje sabraće. Hteo bih da oni veruju da sam ja u izvesnoj meri bio rob prilika izvan ljudske vlasti. Želeo bih da oni potraže, mene radi, u detaljima koje želim da iznesem neku malu oazu sudbine usred pustinje zabluda. Hteo bih da priznaju, što oni ne mogu a da ne učine, da ako je ikad postojalo ovako veliko iskušenje čovek uistinu nikad nije bio ranije ovako iskušan, a sigurno nikad nije ovako pao. Zato nikad nije ni tako patio. Zar ja zbilja nisam živeo u nekom snu? I zar sada ne umirem kao žrtva užasa i tajanstva najstrašnijih od svih mesečarskih vizija" (Edgar Alan Po „Vilijam Vilson")
1820. godine porodica se vratila u Ričmond.
„Ja, najzad, priznajem da su u meni dva sasvim zasebna duhovna života. Jednim upravlja neosporno jasan um, koji se seća svih događaja iz ranog doba moga života; u drugom vladaju sumnje i senke; on obuhvata sadašnjost i drugi deo mog života." (Edgar Alan Po - „Eleonora")
1825. godine prijatelj i mecena Džona Alana, Vilijam Galt, za koga se govorilo da je najbogatiji čovek u Ričmondu, umire i Alanu ostavlja nekoliko imanja. Nasledstvo je procenjeno na oko 750,000 dolara. Alan je odmah sagradio novu dvospratnu kuću i dao joj ime „Moldavija".
Pre no što će se Po 1826. godine upisati na univerzitet, s namerom da studira jezike, postoji mogućnost da se verio sa svojom prijateljicom iz detinjstva, Sarom Elmirom Rojster. Ovo je period u kojem Edgar ulazi u prve veće sukobe sa poočimom, koji će kulminirati odbijanjem Džona Alana da plati Poove kockarske dugove. Po je tvrdio da se kockao samo zato što mu poočim nije davao dovoljno novca za knjige i izdržavanje. Ubrzo je napustio univerzitet, a kako se i Sara udala za Aleksandra Šeltona, smatrao je da nema više šta da traži u Ričmondu, pa se preselio u Baltimor, kod svoje tetke, Marije Klem i njene maloletne dece Virdžinije i Henrija. Ovde se Po bavio različitim poslovima pod pseudonimom Henri Le Rennet.
A onda je došao na ideju da otputuje u Grčku i bori se protiv Turaka. Niko ne zna šta se sa njim dešavalo u tom periodu. Šta je radio, čime se bavio i kako je završio u Petrogradu, bez putnih isprava, u neprilici, i prinuđen da se obrati američkom ministru Henriju Midltonu da bi izbegao ruskim zakonima i vratio se kući?
„Intelektualac ili logičar, pre nego čovek koji stvari samo shvata i opaža, latio se da smišlja zamisli - da nameće namere Bogu. Postoje tako, na svoje zadovoljstvo, dokučio Jehovine ciljeve, on je na osnovu njih izgradio svoje bezbrojne sisteme mišljenja. U oblasti frenologije, na primer, mi smo, sasvim prirodno, prvo zaključili da je zamisao božanstva da čovek jede. Zatim smo čoveku dodelili organ sklonosti za hranu, a taj organ je bič kojim Božanstvo goni čoveka da jede, hteo on to ili ne hteo. Drugo, pošto smo utvrdili da je božja volja da se čovek množi i da produžuje svoj rod, bez oklevanja smo otkrili organ sklonosti za polnu strast. I tako je i sa borbenošću, sa idealnošću; sa uzročnošću, sa stvaralačkom sposobnošću, tako je, ukratko, sa svakim organom, bilo da predstavlja neku sklonost, neko moralno osećanje, ili neku sposobnost čistog razuma." (Edgar Alan Po - „Đavo perverznosti")...
27. maja 1827. prijavio se u vojsku, pod imenom „Edgar A. Perry", i služio u Tvrđavi nezavisnost u Bostonskoj luci za pet dolara mesečno. Iste godine objavio je svoju prvu zbirku pesama. Knjiga je štampana u samo 50 primeraka i nije privukla baš nikakvu pažnju javnosti.
„Ko može da oseti englesku poeziju on će već u njoj naći vanzemaljski prizvuk, mir u seti, divnu svečanost, prevremeno iskustvo - htedoh, mislim, da kažem urođeno iskustvo - sve ono što služi kao obeležje velikih pesnika." (Šarl Bodler)
Nakon dvogodišnjeg službovanja i sticanja čina starijeg vodnika, Po je želeo da prekine svoju petogodišnju ugovornu obavezu. Otkrio je svoje pravo ime i životnu situaciju glavnom komandiru, poručniku Hauardu, koji mu je obećao otpust ukoliko mu, kao potvrdu, donese Alanovo pismo, ali Džon Alan nije želeo da izađe Pou u susret, čak ni tokom teške bolesti svoje supruge, a Edgarove pomajke. Francis je umrla 28. februara 1829, a Po je stigao u Ričmond tek dan posle njene sahrane.
U ovom periodu se privremeno izmiro sa poočimom i kako bi mu udovoljio, 1830. godine upisao se na vojnu akademiju West Point. Međutim, oktobra iste godine Džon se ponovo oženio, usled čega se ponovo sukobio sa Poom, kojem je bilo jasno da će Alanova deca iz drugog braka polagati sva prava na nasledstvo. Kako više nije imalo svrhe ostajati na vojnoj akademiji, namerno je izbegavao da izvršava svoje obaveze i ubrzo je otpušten.
1831. godine vratio se kod tetke Marije Klem u Baltimor. U međuvremenu Henri je umro od tuberkuloze, a ostatak porodice živeo je u krajnjoj bedi. Edgar Po se okrenuo pisanju pripovetki i 1833. godine pobeđuje na konkursu lokalnih, Baltimorskih novina „The Saturday Visitor", sa pričom „Rukopis pronađen u boci". Ovom pričom privukao je pažnju uglednog građanina Baltimora, Džona P. Kenedija, koji je stupio sa njim u kontakt i upoznao ga sa Tomasom Vajtom, vlasnikom i urednikom časopisa „Southern Literary Messenger" iz Ričmonda. Skoro dve godine Edgar Po je s izvanrednom revnošću oduševljavao svoje čitaoce čitavim nizom dela nove vrste, kao i kritičkim člancima, koji su svojom živošću, jasnoćom i pronicljivošću bili tako dobro napisani da su odmah privukli pažnju čitalaca. Ipak, ispostaviće se da duže od dve godine Po ne može da ostane ni na jednom poslu. Tako je i sa ovog otpušten zbog gotovo neprestanog opijanja i uzimanja opijuma.
„U haosu, u ponorima su klice nauke i umetnosti; tamo su fantastične sposobnosti genijalnih ljudi; tamo je simbolično i cifarsko i razdvojeno i kombinovano; tamo je građa i tamo su koncepti za realističko i nadrealističko; tamo se ponori dozivaju." (Isidora Sekulić)
Vratio se u Baltimor i tajno se venčao sa Virdžinom, svojom rođakom, 22. septembra 1835. Imala je tek 13 godina.
Ubedivši Vajta da će popraviti svoje ponašanje, Po se vratio u Ričmond sa Virdžinom i njenom majkom, a svojom tetkom. Ostao je u novinama sve do januara 1837. godine. Svojim radom i veštinom uspeo je da poveća tiraž sa 700 primeraka na 3500.
16. maja 1836. godine, po drugi put se venčao sa Virdžinijom, ali ovaj put javno.
1838. godine objavio je „Avanture Gordona Pima", kao i pripovetku „Ligeja", za koju je tvrdio da je najbolja priča o umirućoj ženi, koja strasno želi da živi. Poov stl je lako prepoznatljiv, jer je on pisac nerava. On uvlači čitaoca u kovitlac, tako vešto da ovaj toga nije ni svestan, sve dok ponet vrtoglavicom, kao pod prinudom, ne počne da sledi pisca u njegovim ubedljivim zaključcima. Edgar Po voli da pokreće svoje likove u olujnoj atmosferi. Prostor je produbljen opijumom koji svim bojama daje čaroban smisao, a šumovima mnogo izrazitiju zvučnost.
„Po, moderan, za svoje vreme i suviše, srljao je svugde sam, tačno po svojoj formuli, bez religije i bez tradicije. No od Dantea je, verovatno, primio danteovsku vertikalnu arhitekturu, bolje reći, strukturalnu hijerarhiju odole naviše - kako u formi, tako u idejama. Spratovi, prstenovi, gradacije, od nižeg ka višem, ka najvišem. Od ponora do ponora, tri stepena Poova gledanja na svet i na čoveka jesu: materija, duša, duh; ili drugim rečima: proza, poezija, metafizika; ili još drukčije: intelekt koji hoće istinu, poezija koja hoće lepotu, duh koji hoće moral." (Isidora Sekulić)
1839. godine, Po je postao pomoćnik urednika „Burtons Gentlemans Magazine". U njemu je objavio veliki broj članaka, priči i recenzija, i stekao reputaciju oštrog kritičara. Iste godine je objavio i zbirku pripovedaka „Priče o groteski i arabeski" u dva toma. Iako nije ostvario finansijski uspeh, ova zbirka predstavlja prekretnicu u istoriju američke literature. Posle godinu dana, Po napušta ovaj magazin i prelazi u „Grahams Magazine".
20. januara 1840. Virdžiniji je pukao krvni sud dok je svirala klavir i pevala. Krv joj je nezaustavljivo kuljala na usta. Bio je to prvi znak tuberkuloze. Samo se delimično oporavila. Po je počeo da se žestoko opija. Napustio je magazin i pokušao da nađe novi, sigurniji posao, sa većim prihodina, izvesno vreme se uludo nadajući poslu u državnoj službi.
On je maštao, kao i mnogi pisci, da pokrene svoj časopis, jer je najviše voleo da bude kući, u sigurnom utočištu sopstvenih misli. Da bi ovo ostvario i pribavio dovoljnu sumu novca, počinje da drži predavanja. Zatim odlazi u Njujork, gde postaje saradnik „Evening Miror"-a i urednik „Broadway Journal"-a, čiji će, na kraju, ostati jedini vlasnik.
29. januara 1845, objavljena mu je u „Evening Miror"-u maestralna pesma „Gavran", kojom je izazvao senzaciju i konačno postao slavan. Ali, prihodi nisu pratili njegovu slavu i nakon što je „Broadway Journal" 1846. godine propao, Po je bio prinuđen da se sa porodicom preselio u kućicu u Bronksu, u Njujorku, gde su živeli u krajnjoj bedi. Ovde je Virdžinija i umrla 30. januara 1847. godine.
Po je zastupao estetski pristup umetnosti i tvrdio da je cilj umetničkog dela da pobudi emocije publike. „Ono zadovoljstvo koje je istovremeno najjače, najuzvišenije i najčistije nalazi se, verujem, u promatranju lepog. Zaista, kad ljudi govore o Lepoti, oni ustvari nemaju u vidu neko određeno svojstvo, kao što se pretpostavlja, nego određen utisak, jednom rečju, oni misle upravo na ono snažno i čisto uzdizanje duše - ne razuma..." - kaže Po u svojoj „Filozofiji kompozicije" i dodaje: „...neće se smatrati da sam povredio pristojnost ako budem prikazao modus operandi po kojem je nastalo jedno od mojih dela. Izabraću Gavrana, kao najviše poznato. Namera mi je jasno pokazati kako se ni jedno mesto u njegovom sklopu ne može pripisati slučaju ili podsvesti - da je delo išlo napred korak po korak ka svom završetku s neumitnošću i strogom neminovnošću matematičkog problema."
Nakon smrti supruge, Po je pao u tešku depresiju, dobio prve napade delirijum tremensa i pokušao da se ubije. Pošto je preživeo, pokušao je da se ponovo socijalizuje i tako se upoznao sa pesnikinjom Sarom Helen Vitman, koja je živela na Rod Ajlendu. Njihova veridba je propala, jer se ovom braku žestoko protivila majka Sare Helen.
Potom je Po otišao u Ričmond da bi održao predavanje o načelima poezije. Svi oni koji su ga poznavali još od dana kad je bio nepoznat, siromašan i prezren, dotrčali su u masama da se dive svom zemljaku, čuvenom autoru „Gavrana". On se pojavio lep, otmen, uzoran, pleneći svojim genijem, a čak mu je priređen i prijem u društvu za borbu protiv alkohola. Predavanje je predstavljalo pravi trijumf, obrazlagao je sažeto i jasno, što je bila njegova urođena karakteristika, srčano braneći tezu da je svrha poezije u njoj samoj. Lep prijem godio je njegovom napaćenom srcu, koje se ispunilo gordošću i radošću, pogotovo nakon što je ponovo uspostavio kontakt sa ljubavlju iz detinjstva, Sarom Elmirom Rojster, koja je u međuvremenu postala udovica Šelton. Nije im mnogo trebalo da se vere i organizuju venčanje, na koje je Po želeo da dovede svoju tetku Mariju, koja je živela u Baltimoru. Iako se u ovom periodu odrekao svih svojih poroka, na ovom putovanju će se svi oni objediniti. 3. oktobra 1849. godine Po je pronađen na ulici u Baltimoru u delirijumu, bez isprava, novca, i u tuđem odelu! Pričalo se da su ga iskoristili za varanje na lokalnim izborima. Odnesen je u bolnicu, gde je i umro već 7. oktobra, često u bunilu dozivajući nekog „Rejnolda".
„Onaj koji je prešao vrletne visine estetike i zaronio u najmanje ispitane ponore ljudskog uma, onaj koji je kroz život, sličan buri koja se nikad nije stišavala, našao nova sredstva, nepoznate načine da zadivi ljudsku maštu, da zavede duhove koji žude za Lepim, preminuo je za nekoliko časova u bolničkoj postelji - kakva sudbina! I toliko veličine i toliko nesreće da bi se podigao vihor buržoaske frazeologije, da bi postao hrana i predmet novinara punih vrlina!" (Šarl Bodler)
„Ima izvesno drugih svetova osim ovoga - drugih misli osim misli mnoštva - drugih umovanja osim umovanja sofista. Ko onda da ospori tvoje ponašanje? Ko da te kudi zbog tvojih vidilačkih časova, ili da osudi kao traćenje života ona zanimanja koja bejahu samo prelivanja tvojih večitih delotvornosti?" (Edgar Alan Po - „Ugovoreni sastanak")
Dragan Matić
http://forum.krstarica.com/showthread.php?t=253317&page=3
Quoth the Raven, "Nevermore."
