Cuauhtémoc Tonaltzintli

Ако култ и религија нису исто, објасни ми онда ти, пошто учени људи коју су писали о овоме нису добро написали, а текстови нису ни адекватни за објашњавање људима са мало мозга, онда ми ти објасни зашто религија и култ нису исто? Наглашавам опет необориву чињеницу, коју ћу написати у виду питања: "Шта је религија"? (славаљење богова), "Шта је култ?" (хм... види... слављеље богова)... Дефиниција култа у речницима: 1. формално религијско поштовање 2. систем религиозних веровања и ритуала . . . Не треба ти два грама да схватиш то, не траба ти ни мозак да би увидео то...Потребне су ти само очи... Слава!

@ Ol Scratsh: Прво узмеш енглески речник, па отвориш страницу на којој се налазе речи под слово Ц, онда пронађеш реч и Култ и погледаш њено значење: цитирам: "Култ - обожавање, РЕЛИГИГИОЗНИ обред! Ако ти ни то није довољно, онда узмеш Вујаклију, нађеш дотичну реч и прочиташ објашњење! цитирам: "култ - (латински култус, колере гајити; поштовати) поштовање бога, ЦРКВЕНИ ОБРЕДИ, вера, вероисповест; високо поштовање, дивљење тј. обожавање! Е сад, навео си како је словенска религија била и јесте скуп култова, а не религија! Ако је култ највећи део религије (свака религија обожава своје богове; вратимо се на једно од значења речи култ = обожавање) како онда словенска религија уствари није скуп религија, кад је култ уствари религија?

Видех питање везано за словенски календар, тј. рачунање година! Е, па, овако... Варжe, управу си за годину, тренутно је по нашем старом календару година 7514. Наравно, словенски календар нема везе са хришћанством, јер је много старији од хришћанства. Док су се Стари Словени увелико управљали према свом календару, имајући у њему уведене и празнике властитих божанстава, за то време нити је постојао хришћански календар, нити су били утврђени празници у њему, а такође ни рачунање времена од Христовог рођења. Такође, словенско рачунање времена нема везе ни са оним код јевреја који рачунају године од постанка света по библији, тачније сада је, по јеврејском календару, 5766. година Једина временска блискост коју су истраживачи утврдили , јесте поклапање почетка словенског календара са научно утврђеним датумом битке на Куруксетри, која је описана као „светски рат” и детаљно описана у Махабхарати. Разлика између почетка словенског календара и датума битке на Куруксетри је само између 30 и 40 година, нисам сигуран тачно. Највероватније, словенски календар се односи на датум почетка селидбе из Индије, услед последица Махабхарата рата. У вези са овим, интересантно је да је још Натко Нодило утврдио да код Словена, као јединих међу Индоевропљанима, није јасно да ли су припадали ДЕВАМА или АСУРАМА, што се лингвистички може доказати за сваку другу групу (на пример Литванци, Грци су ДЕВЕ, Саксонци, Иранци АСУРЕ итд.), што значи да су Словени вероватно напустили Индију ПРЕ коначне поделе на деве и асуре, дакле, скоро сигурно након Махабхарата рата. Словенски календар је остао у употреби још и дуго након доласка хришћанства (косовска битка је била 6879. према деспоту Стефану). Иначе, у словенком календару су месеци били називани словенским именима. Ето, надам се да сам помогао и адекватно одговорио на постављено питање. Слава!

Драго ми је да је помогао! Слава!

И најзад, ево и нас! Пантеон Јужних Словена најтеже је реконструисати, јер су они рано потпали под непосредни утицај византијске цивилизације и хришћанске религије. Већ је напоменуто да су Словени у време насељавања Балканског полуострва веровали, према Прокопијевом сведочењу, у једног врховног бога, и то бога муње, коме су била подређена божанства нижег реда. Како су у топономастици јужно од Дунава многи трагови имена Перуна, са доста вероватноће може се претпоставити да је код Јужних, као и код Источних Словена, Перун био врховни бог. У топонимима има трагова и о Велесу, о чијем се лику и функцијама код Јужних Словена може индиректно судити по описима св. Саве, који је, по српском народном предању, првенствено покровитељ и заштитник стоке. Њему би био близак и Дабог из српских прича, црно и хромо божанство доњег света, господар мртвих, заштитник стада, али и вукова, који је називан и Даба, Дабо или Хроми Даба. Дабог је истовремено и бог племенитих метала, злата и сребра, проналазач и заштитник ковачке вештине. После прихватања хришћанства, функције Дабога пренесене су на велике хришћанске свеце (св. Јована, св. Саву, св. Арханђела, св. Ђорђа, св. Николу, св. Мрату), а његов лик је преображен у сотону и Хромог Дабу. Једна од хипостаза Дабогових је вероватно и Вид, божански видар чије је име сачувано у великом српском празнику Видовдану. Цар Тројан са три главе, који се помиње у једној скаски, вероватно је божанство блиско Триглаву јер је описан као ноћни коњаник. Како се у једној словеначкој бајци помиње чаробница Мокоши, могућно је да је богиња Мокош некада била позната Јужним Словенима. Код Јужних Словена досада нису археолошки посведочена светилишта нити идоли, а у историјским изворима не помиње се свештенство нити има података о култовима и ритуалима. Жртве су приносили боговима једино као молитву за свој спас. Слава!

Религија Западних Словена позната је само фрагментарно јер се располаже углавном подацима који се односе на светилишта и божанства Балтичких Словена. Извесно је само да није постојао пантеон заједнички свим Западним Словенима, јер се у историјским изворима увек истичу божанства појединих области за која се везују локални култови. Врховни бог балтичких Словена био је вероватно Свантовид, описан као бог богова, као божанство које обезбеђује победе у рату. Као највиши богови означавају се и Триглав и Сварожић. Сва та божанства повезана су са ратним функцијама и са магијом, а ратнички карактер имала су и остала божанства Балтичких Словена, као што су Рујевит или Јаровит, који је изједначаван са Марсом. Карактеристична је веза поменутих божанстава са појединим врстама оружја (штит, копље) и са коњима, као и њихова поликефалија. Тако Свантовид има четири главе, распоређене према главним правцима света, Триглав је троглав, а Рујевит је представљан са седам глава. Поликефалија карактерише и Поревита и Поренута. Том поликефалијом вероватно су изражене многе функције божанстава. Остала божанства позната су углавном само по имену. За Провена се може претпоставити да је био повезан са храстовима јер је њему био посвећен свети гај између Олденбурга и Либека. За Подага, коме је био посвећен храм са идолом у Плуни, претпоставља се да је био повезан са годишњим добима и ватром. Бог Припегала, коме је посебно годила хришћанска крв, вероватно је био итифалично божанство, налик на Пријапа. О Живи, вероватно главном женском божанству, ништа се одређено не зна. Словени који су живели између Лабе и Одре поштовали су једну безимену богињу, чију су слику носили на својој застави. Полапски Словени су на својим гозбама наздрављали добром богу и злом богу, изјављујући да свака срећа долази од доброг бога, а несрећа од злог. Тог злог бога, који је називан Црнобог, хришћански мисионари су поистоветили са ђаволом, иако је он вероватно био бог подземља.

Што се тиче Источних Словена, писаним изворима није поменуто ниједно светилиште код њих. Археолошким истраживањима откривени су, међутим, на локалитету Перин у близини Новгорода, остаци дрвене конструкције са основом у облику октогоналне розете, која је протумачена као Перунов храм. У средишту конструкције нађено је угљенисано дрво, које указује да се ту налазио идол и место на коме је горела ватра, док је један раван камен у близини протумачен као жртвеник. У старој Ладоги откривен је фрагментован дрвени идол брадатог божанства из 9. или 10. века, са коничним шлемом на глави. Источнословенски пантеон није заснован ни на хијерархијским нити на родбинским односима. Идоли најзначајнијих божанстава постављени су на врховима брежуљака, под ведрим небом. Неизвесно је како су изгледала места жртвовања, као и места жртви. Свештенство није поменуто ни у једном историјском извору, а нема ни података о прорицању и врачању. Слава!

Е сада, о религији Словена пре њиховог раздвајања на Источне, Западне и Јужне Словене не може се ништа одређено рећи. Поставља се питање да ли је икада и постојала религија заједничка свим Словенима, јер Титмар из Мерсебурга у 11. веку саопштава да свако словенско племе има своје храмове, односно посебна божанства. Пантеон Источних Словена може се реконструисати на основу података који су садржани у уговорима између Византије и Русије из 945. и 971. године, односно у такозваној Првобитној хроници, компилираној око 1111. године. Најпре се помињу богови Перун и Волос. Кнез Владимир је 980. године обележио почетак своје владавине у Кијеву на тај начин што је на једном брежуљку поставио дрвени идол Перуна са сребрном главом, а уз њега и идоле Хорса, Дажбога, Стрибога, Симаргла и Мокош, да би испред њих са својим народом приносио жртве. Истовремено је и Владимиров ујак у Новгороду поставио Перунов идол. Из наведених података је извесно да је врховни бог руског пантеона био Перун. Остала божанства, посебно Хорс и Симаргл, вероватно не припадају словенском пантеону. Једино је аутентична богиња Мокош, јер се помиње и у каснијим хомелијама. Перун је поштован не само као бог громовник већ и као велики заштитник руских владара. Руски кнежеви норманског порекла поистовећивали су га са Тором, а после прихватања хришћанства његове особине прешле су на св. Илију. Волос је вероватно божанство изобиља и стада, који је после прихватања хришћанства преображен у ђавола. С друге стране, неке његове одлике пренесене су на св. Влаха и св. Николу. Култ Перуна и Волоса био је распрострањен и код Јужних Словена, на шта указују називи појединих места. Дажбог је загонетно божанство које је у једној Малалиној глоси повезано са Сунцем, а које се на основу имена може објаснити као бог који дарује, односно бог изобиља и плодности. Њему је врло близак Сварог, који се не помиње међу боговима којима је Владимир поставио идоле, али кога су свакако источни Словени поштовали заједно са његовим сином Сварожићем, и то као бога светлости, односно небеске и земаљске ватре. Слава!

Варже, извини, сад тек видех твоје питање везано за руне! Немам неки конкретан текст, али ево једног текста који ће ти, надам се помоћи! Ако наиђем на нешто, постоваћу! Дешифровање словенског и старосрпског ареала, према древним источницима Како смо то већ изнели, наведени Плинијеви Serbi и Птоломејеви Σέρβοι, јављају се у оним областима које се налазе у Панонији и источно од Босфора, а где се према сасвим неспорним археолошким подацима уклапа и простор тзв. "Трипољске цивилизације", за коју нема више недоумица око народа који ју је носио. То су неоспорно Словени на тлу Илирика, који су ту област називали неким својим именом, "Северин", "Инорик" "Сабатија /Исток/". Чињење ових података спорним (обично на тај начин да се узима за грешку у рукопису или да се подразумева случајна подударност са неким недефинисаним етником), која се готово потпуно уобичајила након ишчезавања заступника тзв. "романтичарске историје" (премда уопште није јасно зашто ту убацују и сасвим скрупулозног и аргументима наоружаног Шафарика), има своје дубоке корене у посртању пред духовном окупацијом коју је овом нашем балканском тлу наменила експанзионистичка политика мисионарске византијско-хришћанске провенијенције, као и потоње тзв. "нордијске школе", која је уздизала Германе изнад свих и свега. Овде не ваља сметнути с ума ни читаву плејаду византијских историчара, који су, уз неколико часних изузетака, успевали много успешније, услед угледа и утицаја Православне цркве кроз коју су те теорије ширене, да због сличних мотива Србима наметну комплекс народа без корена и стабла, неких дођоша под њихове границе у VII веку наше ере, чак "ропских природа" и "по етимолошком имену Срба", како је то видевши обућу на њиховим ногама (вероватно опанке), баш "целомудрено" закључио хришћански цар Константни Порфирогенит у 10.-ом веку. Као што је то Шафарик још давно приметио, то је очигледно једна веома добро смишљена политичка подвала[6], јер анализа осталог историјског материјала (као и неких оскудних археолошких сведочења која смо добили захваљујући сјајном Милоју М. Васићу, али не и његовим "следбеницима"), казује о далеко старијој присутности Срба на Балкану, о чему прво треба пружити краћу скицу, а затим и шире разраде у релевантној литератури која се бавила изучавањима тих садржаја. Шафарик, наиме сматра, без обзира на узусе верификације хијерархије националног устројства тадашњих држава, као стандардизованих реалних средишта моћи тадашње Европе, уз пресудну словенску солидарност, која се не запажа код мноштва потоњих српских истраживача, како су Срби обитавали и на Балкану и Подунављу и пре "Велике сеобе", те да су се једноставно према Порфирогенитовим извештајима судећи, селили они Срби из Пропонтида и Закавказја у своје такође матичне пределе, где су већ обитавали истоимени њихови сродници. Овај храбар Шафариков закључак није се могао бранити једино деловањем у друштвеном контексту обликованом стратиграфијом поимања римокатоличке доминанте утицаја на социјални живот, политику, науку и образовање хабзбуршке монархије, тако да су то "романтичарске слабости" које су у то време биле прихватљиве, а да су иначе неутемељене. Тако би "право на слабости" малих опозиционих народа према идеји и деловању великонемачког хегемонизма и поравнавајућег униформисања, где би се "као из шешира" извлачили неки прастари Срби и Словени, било више него непожељно. Шафарик је и стога морао да буде више него скрупулозан у доказном поступку и изношењу материјала на којем је заснивао своје тврдње. Баш ова веродостојност учинила је то да и до данас многи резултати његових истраживања одоле испитима времена, те остану непревазиђени, као они који се нису подредили текућим интересима власти и моћи. У делу које је под насловом: "Slovanske starožitnosti okres drugy od 476 pred. Kr. až do 988 po kr.", а које је приредио и у Прагу издао његов такође сјајни синовац Константин Јиречек 1863. г., Шафарик анализира изворе које проналази код Херодота (485-425. п. н. е.), затим Гаја Плинија Цецилија Другог (23-75. н. е.), Гаја Корнелија Тацита (око 55-116. н. е.), Клаудија Птоломеја (?-175. н. е.), Мојсија Хоренског (370-489), Прокопија из Цезареје (500-562), све до Адама Бременског (+1076), Нестора Кијево-печерског монаха (1056-1116) и кнеза Хелмолда (+ 1170), узимајући од њих податке о словенском имену и старини, истичући посебно и Србе. У грчким, латинским, словенским и старогерманским изворима, Словени се спомињу под именима: Словани, Слави, Славени, Склавини, Винди, Венди, Анти, Срби, Спори, Сервети, Зеруиани, Венети, Хенеји, Винети, Виндони, Хвиниди, Гвиниди, Будини, Неури, Наври и тд., како већ на почетку своје расправе истиче Шафарик. Извештавајући о разним могућим етимологијама, којима се утврђује значење словенског имена, он сматра да је најближа истини она која креће од појма СЛОВО (види, стр. 50), а за најраширеније име сматра да је међу словенским народима самим: Словени и Срби. Он документује српско име у областима руских Словена, у областима прибалтичких и средњеевропских Словена (и данас остао етноним Лужички Срби, као и они Полапски), као и свакако међу Јужним Словенима на Балкану, што опет иде на руку теорији, још од Вука Стефановића Караџића изнесеној, да су "Срби сви и свуда", тј. да је на неки начин могуће "првобитно име" свих Словена било Срби. Још је Милан Будимир приметио да је Вуку тако приписиван "пансрбизам", мада се он у свом спису уопште није позивао на Лужичке Србе или старе Zeriuane или Zervane (= Србљане), а готово исто мишљење Шафариково просто је игнорисано, мада је изношено са доследним позивањем на извештаје Плинија, Птоломеја, донекле Прокопија и осталих релевантних историографа. Шта тек онда рећи на оне познате стихове из Османа Џива Гундулића: "При мору, украј српских страна, у пржинах пуста жала, Лежи Троја укопана, од грчкога огња пала..." У свом делу Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit, 1791, Јохан Годфрид Хердер је ученој европској јавности обратио пажњу на Словене, сматрајући да су они до тада "заузимали више места на земљи, него у историји", јер су постали услед свог мирољубивог духа жртве јачих и суровијих суседа - Немаца, Мађара, Татара и Турака. Склони домаћинском животу и везани за земљу, Словени су више трпели нужду ратовања него што су то желели, а последица је била да су склонији агресивности успевали да их потисну и умање њихов етнички и историјски значај у европској цивилизацији. Хердер пише: "Они су волели земљорадњу, залиху у стадима и житу, а и понеку домаћу вештину, и развијали су на све стране са производима своје земље и свога труда корисну трговину. Дуж Источног мора, почев од Либека, саградили су поморске градове, међу њима Винету на острву Ригену, која је била словенски Амстердам; тако да су одржавали везу и са Прусима, Курланђанима и Летонцима, као што показује језик ових народа. На Дњепру су саградили Кијев, на Волхви Новгород, који су ускоро постали напредни трговачки градови, спајајући Црно море са Источним, и доносећи производе Истока северној и западној Европи. У Немачкој су се бавили рударством; разумевали су се у топљењу и ливењу метала, справљали су со, израђивали платно, кували медовину, садили воћке и на тај начин проводили весео и задовољан, музикалан живот. Били су дарежљиви, гостољубиви до распикућности, волели су слободу у земљи, али су били покорни и послушни, непријатељи отимачине и пљачке. Све им то није помогло против угњетавања; штавише, доприносило је угњетавању. Јер, како се никако нису отимали о превласт у свети и нису имали међу собом ратоборних наследних владара, и како су више волели да плаћају данак ако би им само било могуће да на миру станују у својој земљи, то су се о њих јако огрешиле многе нације, а највише народи немачког стабла. Већ под Карлом Великим настали су угњетавачки ратови, који су очигледно за повод имали трговачке користи, мада су за изговор имали хришћанску веру; јер за јуначке Франке морало је, дабоме, да буде удобно да са једном нацијом, која се бави земљорадњом и трговином, поступају као са слугама, уместо да сами науче и упражњавају те вештине. Што су почели Франци довршили су Саси; у таквим покрајинама били би Словени истребљени или претворени у робове, а њихове земље раздељиване међу владике и племиће. Њихову трговину на Источном мору уништили су Скандинавски Германи; њихов град Винета завршио је жалосно захваљујући Данцима, а њихови остаци у Немачкој налик су на оно што су Шпанци учинили Перуанцима. Да ли би било чудно ако би се након читавих векова подјармљености и најдубље огорчености ове нације на њене хришћанске господаре и разбојнике њен меки карактер срозао до подмукле, свирепе тромости својствене слугама? Па ипак се свуда, нарочито у земљама у којима имају нешто слободе, може познати њихово негдашње обележје. Несрећан је постао тај народ стога што се, са својом љубављу према миру и домаћој радиности, није могао трајно организовати за рат, мада му није недостајала храброст у снажном отпору. Несрећан, јер његов положај међу народима га је довео на једној страни у близину Немаца, а на другој оставио његово залеђе отворено за све нападе источних Татара, под којима је, чак и под Монголима много страдао, веома пропатио. Точак времена које доноси промене, окреће се; незадрживо - и како ови народи махом станују у најлепшем крају Европе, када би он био сасма обрађен и још се из тога развила и трговина, те како се другачије не да ни замислити него да ће се у Европи законодавство и политика уместо ратничког духа све више морати да потпомажу, и заиста ће да се потпомажу, тиху вредноћу и међусобни саобраћај народа, то ћете и ви, тако дубоко пали, некада вредни и срећни народи, најзад пробуђени из свог дугог тромог сна, ослобођени својих ропских ланаца смети да користите своје лепе крајеве од Јадранског мора до Карпата, од Дона до Молдаве, као властиту својину, и да славите у њима своје старе светковине мирне марљивости и трговине." (Johann Gottfried Herder, Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit, Berlin, 1784-1791., с. 24-26) Он је први јасно изразио уверење које је Шафарику морало дубоко да импонује, а то је да ће се Словени прилагодити условима цивилизације и ојачати је својом свежом крвљу. Значајно надахнуће извршила је и његова идеја да ће словенски ум /Verstand/ да просветли и обнови свет у владању изнурених Латина и Германа, као одморна и свежа групација народа. И поређење да ће то бити отприлике као што су германски варвари били заузели место размажених Римљана, носи у себи својеврсну симболичку тежину. У тези о питању постојања језика, коју износи при почетку списа О пореклу Словена, /тамо., стр. 45/, постоји осврт на језичност језика, дакле позабављеност смислом и значењем повесног постојања словенске куће бивствовања, где Шафарик звучи сасвим укључено у савремене расправе о старини и древности језика и писма:"Словени су имали своју азбуку, која се звала буквица, или bogviedica, несумњиви зато што су њеним посредством објављиване божанске забране и сазнања за време верских обреда. А да су од прадавних времена писали своје законе на таблама, за то постоје вишеструки и несумњиви докази! Између осталог, у северним причама - Загама, важили су још у давно доба Словени уопште узев као просвећени. Тако су на пр. Нормани слали у "земљу Вана", тј. северних Срба, чији су остаци данашњи Лужички Срби, које Немци називају још увек Вендима, своје богове и своје славне људе да код њих стекну знања и мудрости. Тако је дошло до тога да су они од "Вана" узели не само мноштво речи, већ и више божанстава, чија су имена раније употребљавали као синониме упоредо са својим." Да би овој студији обезбедио плаузибилност и исцрпност коју захтева научни карактер истраживања ствари, Шафарик је припремио обимно дело о словенској археографији у којој је наведена теза оснажена добијањем подршке у екстензивним навођењима грађе и детаљнијим описима. У Славјанским старожитностима, након извођења сведочанстава о распрострањености српског имена и његових изведеница, он у смиреном тону једноставно закључује:"Једно тако прастаро и у завичају дубоко укорењено име, а за странце необично, могло је да води своје порекло и да има најприродније значење само на свом завичајном тлу."/ Schafarik, P. J., Slawische Alterthümer, Bd. I, Leipzig, 1843., с. 98/ У разматрањима историје словенског језика и књижевности, предћирилска писменост такође му се чини несумњивом:"Сасвим је могуће, да су Словени донели словно писмо из Индије, али знање писања које су природно поседовали само малобројни, морало се изгубити због вечитог лутања толиких племена; неизвесно је, да ли је од тог древног писма нешто прешло у ћирилицу или не. Прастаре песме, које су тек у најновије време срећом откривене код Чеха и Руса, док су код Срба сабране, указују на њихову оригиналност и чистоту, и на далеко раније духовно формирање народа, него што се то обично узима, па сваком пада у очи да многе по њиховој припадности сежу у дубоке старине (in die heidische Periode gehцren)."/Schaf., Gescichte der Slawischen Sprache und Literatur, (1833) с. 18/ Од каснијих аутора, анонимни баварски географ је онај који сведочи о таквој старини. Од њега је сачуван препис рукописа ранијих верзија из XI, XII и XIII века у редакцији нирнбершког лекара Хартмана Шедела (+ 1514), познатог по својој инкунабули о Лангобардима. Лист 148b овог рукописа, који је објавио и Шафарик у каталогу сведочанства о словенским старинама каже: "Zeriuani quod tantum est regnum, ut ex eo cuncte gentes Sclauorum exorte sint et originem, sicut affirmant, ducant./ Zeriuani (Србљани), чије је краљевство толико, да су од њих потекли сви словенски народи и, како тврде, од њих воде порекло./" Овај податак о распрострањености српског имена из северних европских крајева не казује ништа о томе да су Срби старији од других народа, него да је њихово име најпознатије и најприсутније међу Словенима. Свакако, сам писац истиче да то сами Срби за себе кажу, али ипак не би могао да се надовеже на тезу Лаоника Халкокондила из XV века да су "Срби... народ најстарији". Уз сво поштовање према аутору књиге са управо тим насловом[7] , ваља истаћи да је Халкокондил уздизао Србе због очекивања колаборативности у супротстављању Турцима, и да би наудио турским империјалним нагонима, отварајући простор за будуће балканске "хетерије" и "омоније" (премда не ваља сметнути с ума да су баш такве замислили Карађорђу дошле и главе). Извештаји из "Несторовог летописа", монаха Кијево-печерске лавре /1056-1116/ који се односе на најстарију историју словенских народа, не тврде да су "Срби... народ најстарији", спомињући и многа друга словенска племена, али зато истичу да потичу из јединствене постојбине чија је отаџбина локализована на Подунавље, од домородаца вероватно звана "Србија"или можда "Исток" или каснији римски Илирик. Један други монах из X-XI века, оставио је запис како Словени и пре него што су покрштени (= цивилизовани?) "писахон и гатахон чертами и резами", а што потврђује и нордијски бискуп Дитмар, који се такође уверио да су Словени користили писмо које је назвао Wendischen Runen /Вендске Руне/. Новгородски летопис (1208. г.) помиње "новгородске дашчице" са аманетом старословенских паганских кнежева /с. 732, 744/: "A čdo na doskach, a to knjazju ostaviše i daša dosky knjazju Svjatoslavu, i bjaše na njich bez čisla." Руковођен овим назначењима о писмености старих Словена, а сасвим добро упознат са археолошким радовима Милоја М. Васића, који је први указао на постојање трагова "Винчанског писма", упорним дешифровањем, успео је прерано преминули г. Радивој Пешић да пружи једно од решења која делују веродостојно. Проничући у тзв. пеласто-славистички ареал који је методом палеолингвистичке дескрипције разгрнуо Милан Будимир у низу својих заиста генијалних наслута и потврдио их снажном аргументацијом, Пешић је још непосредније повезао старе Пеласте, Србе и Етрурце под јединственим кодом Расенске, Рашке културе, лоциране на панонску област, басен Подунавља и винчански ареал. Ресенска или Расенска цивилизација родоначелник је те трајне људске светлости, за коју каже: "Балкански локалитети из доба неолита са веома богатом документацијом писма, одбациће тако доскорашње теорије о настанку писма на југу, у овом случају словног писма које произлази из свог система у које је хронолошки детерминисано далеко пре свих фамилија писама у Египту, Месопотамији, Анадолији или Грчкој. Линија винчанског писма уцртана је дубоким урезом да означи настанак једне цивилизације која ће се даље ширити на југ и север, на исток и запад. Камено доба, доба које не познаје границе људске комуникације, оставља своје трагове управо на камену и керамици, не само стога што камен има мирис људске душе који произлази из слојева чисте свести, већ и стога да отисне стање своје свести, да остави огледало свога духа као молитву или поруку о свом идентитету. Или, као опомену и поуку будућим нараштајима и временима". (Радивој Пешић, Sillabario Etruscum, Arezzo, 1980; "Сеобе или геометрија идентитета, сведочанства и контроверзе о кретању европских народа у претхришћанској ери"; из Завера порицања, Београд, 1996, стр. 72;73) Такође и чувени лингвиста палеославистичке оријентације, О. Н. Трубачов излаже своје мишљење о пореклу Словена на Подунављу, потврђујући тако старе извештаје по којима је то и матична словенска територија (види О. Н. Трубачов, Етногенез и культура древнейших Славян, Москва, 1991). Ту територију одређује словенски језик чија археолошка димензија сеже до неколико миленијума пре наше ере, сачувана пре свега у преношеним семиолошким грађама божанских назива и имена. Теоними су изворан траг изворности и мешања језика, а ситуацију антропогеографске распрострањености приказују нам анализе информација добијених у изворној документацији старих народа. Слава!

Триглав (Триглаус, Тригелаwус, Триглоус, Трyглаw) У митологији Балтичких Словена троглаво божанство, вероватно бог рата или вегетације. Средиште његовог култа налазило се у Штетину и Бранденбургу. У Штетину, који је био окружен трима брдима, на средишњем и највећем налазио се храм посвећен Триглаву. У њему је била постављена култна статуа бога са три главе и златним повезом преко очију и уста. Веровало се да три главе симболишу власт бога над три посебна царства: небом, земљом и паклом, а да златни повез преко очију показује да бог не жели да види грехе смртника или сазна за њих. При храму је чуван коњ вранац, са седлом од злата и сребра, који је коришћен за гатање пред ратне походе. На земљу је тада полагано девет нових копаља, на размаку од једног лакта, а затим је зауздани и оседлани коњ три пута прелазио у оба смера. Ратни поход би био предузиман само ако Троглавов коњ при прелажењу не би дотакао ни једно копље. Отон Бамбершки порушио је светилиште у Штетину и три главе одсечене са Триглавове култне статуе послао папи у Рим. Култне статуе Триглава које су се налазиле у осталим местима биле су посребрене или позлаћене. Тројан У руским и јужнословенским предањима демон или божанство повезано са римским императором Трајаном. У народним причама описан је као биће са три главе, са козјим или магарећим ушима, које се плаши сунца и креће се само ноћу. Веровало се да дан проводи у свом замку на планини, а да ноћу јаше до својих драгана. Русија је сматрана Трајановом земљом. Кад га је једном приликом Сунце стигло на путу, покушао је да се сакрије испод пласта сена, али су волови преврнули пласт, тако да су га Сунчеви зраци дохватили и спржили. Слава!

ВИЛЕ У јужнословенској митологији женска натприродна бића, наклоњена људима. Замишљане су као изузетно лепе девојке златних коса и са крилима, одевене у дуге, прозрачне хаљине и наоружане стрелама. Оне живе далеко од људи, по планинама (планинкиње, загоркиње), покрај вода (водаркиње, бродаркиње) или у облацима (облакиње). Веровало се да се рађају из росе, неког цвећа, кад пада киша и греје сунце и кад се на небу појављује дуга. Своје дворце, изузетне лепоте и раскоши, граде на облацима. Могу се преображавати у различите животиње, првенствено у лабуда, сокола, коња или вука. Често јашу на коњу или јелену, одлазе у лов, а још чешће играју у колу. Заљубљују се у јунаке, које помажу и саветима и делима, а каткад су њихове посестриме. Наклоњене су и девојкама, које од њих многу измолити лепоту или заштиту. Виле особито вешто видају ране задобијене у бојевима, и то различитим биљем. Располажу и способношћу прорицања. Виле тешко праштају увреде и својим стрелама или погледом усмрћују оне који их повреде. Потчињавају се само онима којима пође за руком да им отму одећу, а ако им неко одузме крила, преображавају се у обичне жене. Могу имати козје, коњске или магареће ноге

Занимљив текст...

Извинте за онај мој горњи оф топик... ипак би требало да се дискутује о словенској религији, а не о религији уопште! Ево још један занимљив текст, везан за Световида и Аркону... СВЕТОВИД Велико словенско божанство на острву Рујну (Риген), бог рата и заштитник плодних њива. Средиште његовог култа било је Аркона. У центру града налазио се дрвени храм посвећен том божанству, украшен обојеним дрворезом, са двоструком оградом. Спољна ограда била је покривена црвеним кровом, док се унутрашња састојала из застора и четири стожера. У храму је био постављен идол натприродне величине са четири врата и четири главе. У десној руци држао је рог израђен од разних врста метала, који је сваке године свештеник пунио пићем и на основу испарења предсказивао родну или неродну годину. У левој руци, спуштеној низ тело, налазио се лук. Покрај идола постављена је узда, седло и други атрибути, посебно џиновски мач, са канијом и балчаком од сребра. Једанпут годишње, у време жетве, приношене су жртве испред храма и светкован је велики празник, који се завршавао великом гозбом. Свештеник је тада пред народом прорицао обиље или оскудицу у наредној години и призивао Световида да отаџбини подари славу, а поданицима богатство. Затим је испред идола стављан висок колач премазан медом, иза кога је стајао свештеник и питао народ да ли га види. Присутни су одговарали да га виде, а он је тада изражавао жељу да га догодине не виде, како би наредне године жетва била обилнија. Сви су били обавезни да дарују светилиште, које је било чувено пророчиште. Све што се добије крадом или оружјем припадало је светилишту, као и дарови који су стизали из целог словенског света и из суседних крајева. У светилишту је чуван бели коњ, за кога се веровало да припада Световиду. Нико није смео да га додирне, а једино је свештеник могао да га напаса и опрема. Веровало се да сам бог, јашући на њему, предводи свој народ у борбама са непријатељима. Тај коњ је коришћен и за гатање: пред полазак у рат, свештеници су испред храма постављали копља, а затим је извођен оседлан коњ да преко њих пређе. Ако би при прескакању пошао десном ногом, сматрало се да ће исход бити повољан, а ако би кренуо левом, то је значило д се рат мора одложити. Световидово светилиште у Аркони разорено је 1168. године. Археолошки је истражено 1921. године. После покрштења Балтичких Словена, функције Световидове пренесене су на светог Вида. Слава!

Видех горе да неко спомену политеистичку религију.... Не можемо причати о монотеистичким и политеистичким религијама, јер је свака религија политеистичка! Слава!

Е сад, што се тиче дуализма код Словена, ево га и кратак тумач: Дуализам код Словена не треба мешати са стриктним дуализмом добра и зла, које имамо у хришћанству! Дуализам Словена представља, наравно, опозите, али много ширих видика: тама и светлост, зима и лето, мушко и женско, топло и хладно... Дуалитет Белобога и Чернобога се прожима кроз хришћанство, с тим да је Белобог Јехова, а Чернобог Сатана! Слава!

@Varg: Хвала брате! НАВ У словенској митологији оличење смрти, Царства мртвих и господара Подземља, односно демона који су настали од душа мртворођене и некрштене деце. У бугарским предањима замишљани су у виду птица које, уз застрашујуће крике, у тамним ноћима облећу око кућа и нападају труднице, дојиље и децу. Код Срба и Хрвата називају се некрштенци или невидинчићи, а замишљани су као велике птице са дечјим главама. То су зли демони који нападају некрштену децу и дојиље. Сточари посебно страхују од некрштенаца, који кравама, овцама и козама одузимају млеко. У Украјини и Пољској замишљани су у људском или животињском виду, а називају се потерчук, односно латаwиец. РУСАЛКЕ У митологији Источних Словена демонска бића замишљана у лику дугокосих лепих младих девојака, које у ноћима младог Месеца играју на пропланцима, овенчане зеленим венцима. Непријатељски су расположене према људима. Често маме пролазнике, задају им различите загонетке или их убијају гласним смехом. То су, у ствари, душе умрлих девојака, првенствено утопљеница или оних које су умрле насилном смрћу. У недељу после Духова оне излазе из воде, ходају по пољу или се пењу на дрвеће. Опасно је да се те недеље било ко купа у реци или језеру, јер га русалке могу одвући у дубину. Разни обичаји показују да су русалке тесно повезане са водом и растињем, али и са светом мртвих. ВАМПИР У словенским предањима, посебно на Балкану и у Украјини, дух умрлог или леш који је зао дух или ђаво оживео. У глуво доба ноћи вампир излази из гроба да би људима и животињама исисао крв. Јужнословенски народи су веровали да је длакав као пас, да има крваве очи и зубе и да из уста бљује ватру, или да је без костију, само мешина испуњена крвљу. Злочинци и грешници после смрти постају вампири, а праведници - једино ако преко њихових лешева пређе нека од нечистих животиња (мачка, пас, миш, кокошка). Најчешће су вампири старије особе, и то мушкарци. Вампир се може преображавати у различите животиње или бити невидљив. Његово приближавање најпре осећају пси, коњи и волови. Најчешће се јављају на гробљима, раскршћима, по воденицама или у кућама својих најближих. Против вампира нема сигурног средства. Сматра се да их одбија крст насликан катраном на вратима куће и стаје, гвожђе, бели лук, звук звона или шиљати предмети стављени под јастук. Најважније је предузети мере да се покојник не повампири. Ради тога се мртвацу засеца кожа, пресецају му се тетиве испод колена или забада глогово трње под нокте како му ђаво не би могао одрати кожу и надути је, то јест преобразити га у вампира. У месо испод језика такође се забада трн да би вампиру онемогућио сисање крви, или се тело сахрањује лицем према земљи или се покојнику око врата ставља срп. Вампир се проналази и уништава на различите начине. Најчешће се на гробље одводи црни ждребац без белеге и, чим се примети да зазире од неког гроба, сматра се да у њему почива вампир. Гроб се затим раскопава, а леш се пробада глоговим коцем, спаљује или баца у воду или у креч. Каткад се око гробова посипао пепео да би се откриле стопе вампира. И дете рођено од вампира има способности да га пронађе и убије. Најљућим непријатељем вампира неки сматрају четворооког, тј. пса који изнад сваког ока има по један увојак. У разним деловима словенског света вампир се назива и другим називима: вукодлак, лампир, лапир, вједогоња, једогоња, а најчешће - упир.

Варже, похвале за отварање теме! Треба приближити људима религију Словена, јер данас постоји пуно предрасуда... Слава!

Ево још мало текста о Перуну! Опште познати словенски бог, господар грома, како га зове Прокопије; словенски Зевс, како га назива Ј. Малала (ИИИ 13.) у X веку – бог, кога скоро сваки хроничар спомиње, који се највише одржао у фолклору, приповеци и песми свих Словена, који је оставио трагова на особним именима, на именима села, планина и биљака, јесте бог Перун. Ово божанство познавали су Словени без сумње још у индоевропској епохи. Перун представља бурно олујно небо. Он је бог грмљавине и грома, као Тхор у Германа, Зеус кераунос у Грка, Јуппитер Фулгур у Римљана. Забележака и потврда о постанку и бити својој има Перун више него икоји други словенски бог. Под 907. /Цхрон. Несторис ц. XXИ пг. 16./ годином прича Нестор: "И заклињаху се оружјем и Перуном богом својим, и Волосом скотијим богом, и утврдише мир." Под 945. и 971. годином заклињу се Словени, како то видимо у цитату у одељку врховног бога, опет Богом, Перуном и Волосом. 980. /Ибид. с. XXXВИ пг. 42./ године вели Нестор: "постави (Владимир) Кумире на брду више свога двора: Перуна од дрвета са сребрном главом и златном брадом, и Хорса и Дажбога и Стрибога и Семоргла и Мокошу", а 988. /Ибид. с. ЦXЛИИИ пг. 71./ године: "заповеди (Владимир) да привежу Перуна коњу за реп, и да га тако свуку до испод Боричева у оток; затим нареди дванаесторици људи, да га туку батинама. Док су га они тако вукли потоком, некрштени над њим плакаху. Тада, пошто су га тако довукли до Дњепра, баце га у њ. Владимир рече својим слугама: "Ако се где заустави, одгурните га од обале, док не прође водопад, а тада га оставите." Прође Перун кроз реку и избаци га ветар на обалу, која се од тога доба до данас зове "Перунова обала". У једном споменику из XИИ века: "Цхождение богородици по мукам´´" /Памјатн. стар. Русск. лит. изд. гр. Г. Кушелевим Безбородко ИИИ 119. С. Петерб. 1862./ налазимо сличан ставак. "Сборник Паисијев" је исто тако од врло велике важности као споменик за Словенску митологију. И он спомиње оне богове које и Нестор, који су, изгледа, били познати сваком Русу. Ставак који нас интересује гласи: "И верују у Перуна и у Хорса и у Мокошу и у Сима и Ргла и у Виле... Моле се... Вилама и Мокоши и Симу и Рглу и Перуну. – Почеше жртве приносити Роду и Рожаницама пре (него жртвоваху) Перуну богу њиховом... И по светом покрштењу Перуна одбацише... Моле се њему проклетоме богу Перуну и Хорсу и Мокоши и Вилама." И споменик XИВ века "Кирилло Белозарскиј монастир" /Налази се у библиотеци Петроградске Духовне Акад./ врло је значајан. Он гласи: "Верују у Перуна и у Хрса и у Сима и Ргла, и у Мокошу и Виле; и они се моле огњу и Вилама, Мокоши, Симу, Рглу, Перуну, Хрсу, Роду и Рожаницама и свим проклетим боговима њиховим. И тим боговима жртве приноси и чини словенски народ... Вилама и Мокоши, Диви, Перуну, Хрсу, Роду и Рожаници... тј. Словени су почели постављати трпезу Роду и Рожаницама пре него (поставише трпезу) Перуну богу њиховом..." завршетак овог ставка је као и у већ наведеном Пајсијевом зборнику. "Софyскиј Собор" /Ибид./ из XИВ века, који се почиње скоро истим речима, као и претходна два споменута ставка, има нарочито карактеристичан завршетак: "али и сада по појединим покрајинама моле се њему проклетом богу Перуну, Херсу, Мокоши и Вилама." Споменик "Кирилло-Белозарског монастира" садржи међутим још једну нову појединост кад вели: "И почеше жртвовати муњи и грому и сунцу и месецу, а остали Перуну, Хурсу, Вилам и Мокоши". Кад се Владимир вратио са војног похода у Кијев: "Поруши све идоле, Перуна, Хорза, Дажбога, Мокошу, и остале кумире", прича Нестор. Напокон у Споменику "Слово нěкојего цхристољуб'ца и ревниритеља по правěј вěрě" "видимо колико је дубоког корена ухватила стара вера:" а то су Хришћани који верују у Перуна и у Хорса и у Мокошу и у Сима и у Ргла и у Виле – Моле се – Вилама и Мокоши и Симу и Рглу и Перуну и Роду и Рожаницама. /А. Востоков: Описиание русск. и словен. рукоп. Румјанцовскаго Музеума С. Петерб. 1842, рд. 228-229./ Име Перуново задржало се на многим стварима у појединим покрајинама словенским као: Перуња вес, Перуњи врх, Перунова гора, па планина Перин (у Бугарској), Перун брдо, Перунова дубрава (у Хрватској), Перуновиј дуб (у Руса), Пиорнов (у Пољака) затим Прохи (у Полабских Словена) па напокон особна имена као: Пиорунy (у Пољака), Перенит, Пересвет (у Руса), /Св. М. Морошкин: Славј. Именослов С. Петерб. 1867./ , Перован (у нас) итд. Полапци имају и Перендан, а Срби цвет перунику, који се зове још и богиша. Оволики број споменика имена Перунова сведочи нам не само то да је Перун постојао, него нам сведочи и то да је он и опште познати словенски бог. Изгледа да су гром и Перун донекле били синоними, а повод за ову тврдњу даје нам поређење словачког: "Парамова стрела в тја!" са чешким: "Хром до тебе!" /К. Ј. Ербен: Словник научнy, ВИ 276 Празе 1867./ Ова клетва изједначује нам Парома и Хром, и тиме нам већ по мало одређује функцију Перунову. "Перкун´´ рекље гром´´" вели летописац Перејесл. /К. М. Оболенскиј: Летоп. Перејесл. Москва 1851. пг. XXИ./ и тиме нам још више потврђује горњу претпоставку. Врло вероватан, а свакако исто тако и тачан податак о Перуну, даје нам Гвањини кад вели: "На овом месту, уздизаше се некада Перунов идол, баш онде где је данас манастир Перун, назван тако по имену овога идола. Он – идол, био је обожаван од Новгорођана. Представљао је човека, како у руци држи огњени камен; сличан је грому, јер реч "Перун" код Руса и Пољака значи гром. У почаст овога идола гораше и ноћу и дању ватара наложена од храстових дрва. Ако се непажњом слугу, који је морају чувати, ова ватра угаси, сви би, без икакве милости били осуђени на смрт." /Гвањини: Сарматиае Еуропае десцриптио 1578./ Кад би знали још и одакле је Гвањини ову забелешку узео, могли бисмо му сасвим поверовати. У том случају имали бисмо, већ самим овим досад реченим, посве јасну слику о Перуну и његовим својствима. Ови нам подаци ипак прилично јасно одређују Перунов карактер. Придодамо ли томе и етимологију Перунова имена, које је постало од корена речи: пер (у) што значи бијем силно ударам, отуд п'рати што значи; ударати, и наставка ун који означава извршиоца радње; увидећемо да је Перун чисто оличење грома и треса. Он је онај бог, који све удара и крха, а није само бог муње која тек севне. По другом значењу корена речи, наговештена је можда и киша, што се с громом из нагомиланих грозних облака на земљу лије, испирајући и чистећи небо. /Н. Нодило: Рад Ј. А. XXXXВИИИ.) Словенски Перун упоређиван је често и врло оправдано са индијским Парџањом, литванским Перкунасом и летским Перконсом. Рекосмо да се сасвим оправдано упоређује Парџања са Перуном, јер ни Парџања није само бог кише, како се до скора мислило, него и бог грмљавине. /Г. Крек: оп. цит./ Ригведа (В. 83.2) вели: "Ветрови дувају, громови пуцају, зелен ниче, небо се наоблачи, ствара се за свако створење окрепа, кад Парџања са својим семеном оплоди земљу" А даље "Ричи, грми, дај плода, облећи нас својим пуним воде колима (В. 83.4)." – "Ако, о Парџања, под руком грома погодиш зликовца све се весели што је на земљи (В. 83. 7);" – "Нека би шумне воде великога бесног бика облака земљу развеселиле (В. 83. 9)". Хелмолд нам спомиње некога бога Провена и Провеа. Ови богови су на сваки начин идентични са Перуном, а Хелмолд их је или криво чуо или криво записао. Сакс Граматик нам пак прича о неком богу Поренутиу, који би могао бити Пореновић, Перунов син. Да би се видело, на каквом месту су Стари Словени градили храмове Перуну, и шта су сматрали за најдраже обитавалиште Перуна и свих богова уопште, карактеристичан је навод Хелмолдов, који гласи: "Ми одосмо у онострану Славију и уђосмо у једну шуму. Ту, између врло старих дрвета, видесмо храстове посвећене Провену, богу ове земље. Ограђени су били шумском оградом, кроз коју се улазило на двоја врата. У свима селима ове земље има мноштво кућних богова и идола; али ово је место главно светилиште за цео овај предео. Народ, краљ, свештеници, сви ту долазе ради суђења спорова. Приступ у светилиште допуштен је само свештеницима и онима који хоће да принесу жртву, или онима којима прети опасност од смрти, а није им отказано право азила. Јер Словени толико поштују ове своје светиње, да не допуштају, да се непријатељском крвљу окаља ни ходник њихова храма". /Хелмолд: Цхроница Славорум, И, 83./ Да бисмо могли рећи коју о Перуну у нашој Народној песми, морамо најпре навести наставак оног већ споменутог уговора 945. године између Словена и Грка, који код Нестора гласи: "Сутра дан ујутру Игор сазва посланике (Грке) и оде на брдо, на коме бејаше Перун и ту положи заклетву са свима својим главарима, који беху некрштени: "А Руси хришћани положише заклетву у цркви Св. Илије". – Овај навод летопишчев, где крај Перунова кипа ставља храм Св. Илије, и где Св. Илију тако рећи изједначује са Перуном, врло је значајан. Изгледа да је Перун на Св. Илију натоварио сав терет свога незнабоштва. Питање је сад, да ли је црква утицала на ову замену или није. Неки аутори /Л. Ниедерле: оп. цит./ премда сумњају, не могу ипак и да потврде ову замену. Међутим, ако се сетимо дипломације Цариграда у верској политици, јасно ће нам бити да је црква несумњиво утицала на то да се стара божанства замене хришћанским свецима и да се обичаји заодену у хришћанско рухо. Па не само источноправославна црква, него је и католичка црква утицала на овакве замене. Зар нам ову тврдњу, сем случаја Перуна и Св. Илије, не доказује и покушај да Световида прекрсте и замене Св. Видом; да Волоса замене Св. Власијем и Василијем; да град Јулин доведу у везу с Јулијем Цезарем? Зар није довољан доказ и то што су велики хришћански празници стављени у исто доба кад су биле велике свечаности словенских богова? Зар нам напокон не казује то и пример бога Вотана у Немаца, који је прекрштен и назван Св. Мартин? Овакви поступци, побожне лажи, лукавства и збрке имена /Л. Леже: оп. цит./ нису ретка ствар код средњевековних калуђера и свештеника и источне и западне цркве. Према томе можемо посве слободно сматрати Св. Илију као директног наследника Перунова, па према томе и наследника свих његових својстава, а као таквог ћемо га одмах упознати и из наших народних песама. По нашој Нар. песми Св. Илија је громобија; муња и стреле својина су других светаца. Илијин је гром, а он га својом властитом руком баца и њиме удара. Нар. песма вели: Проговара Св. Пантелија: "Удри громом громовник Илија – Удри огњем Огњена Марија – а ја ветром Св. Пантелија" – Ал говори Огњена Марија: – "Немој громом громовник Илија – ни ја огњем Огњена Марија". – Или: – "Из облака светац проговара: Огњем пали Огњена Марија – Стрелом стрељај Св. Пантелија – Громом удри Громовник Илија" – Или: "Не светкује петка ни недељу – ни Илију који громом бије – ни Марију која огњем пали". Св. Илију спомиње наша Нар. песма и као кочијаша, који увек на гозби светаца седи на врх софре, баш као и Зевс у Грка. Јекавска Нар. песма (В. књ. ИИ. 22.) пева: "Боже мили чуда великога – гледах чуда прије невиђена – у Павлову светом манастиру – постављени од злата столови – наврх софре громовник Илија..." И Стари Словени мислили су да грми зато што се Перун вози на колима, баш као и индијски Парџања, /Н. Нодило, оп. цит./ а и наш Св. Илија. Али Свети Илија је у моћи и да пљуском пусти кишу, а исто тако и да затвори небо. У песми "Свеци благо деле" Св. Илија затвара седмера небеса, и удара печат на облаке, да не падне дажда из облака. Ова моћ припада Парџањи, а по дугој етимологији корена речи – пер(у) било би то у Перуново својство. Колико се наша стара вера и наше незнабожачко доба до данас очувало показује нам једна наша нар. песма, где се најдубље незнабоштво титра с хришћанским именима, а која је важна и стога што спомиње небо као својину врховног бога, а Св. Илију зове кочијашем и даје му сем громова и стреле. Она гласи: Хвалила се звијезда Даница: – Оженићу сјајнога месеца – испросићу муњу од облака – окумићу Бога јединога – деверићу и Петра и Павла – старог свата Св. Јована – војводу Св. Николу – кочијаша Св. Илију. – Што се хвали звијезда Даница, – што се хвали то јој и Бог дао, – оженила сјајнога месеца – окумила Бога јединога – одевери и Петра и Павла – старог свата Св. Јована – војводу Св. Николу – кочијаша Св. Илију. – Стаде муња дијелити даре: Даде Богу небеске висине – Св. Петру петровске врућине – а Јовану леда и снијега – а Николи наводи слободу – а Илији громове и стреле. У словачким народним песмама налазимо Перуна под именом Парома, који опет као и Перун баца громове. Оне гласе: "Боух Паром заоблацом; – А види то нахнйванy. Треск! Захрми јеј до чела – Хнед из децкем зкаменéла." (Ражљућен Бог Паром иза облака, виде то, и наједанпут баци гром и она би одмах скамењена), или једна друга: "За онијег часов – За старијех Бохов – За Боха Парома" (У оно доба, у доба старих богова, у доба бога Парома). Ваља нам нагласити још једну особину бога Перуна, која се јасно види из свих уговора које хроничари спомињу, а у којима се Словени увек заклињу богом својим Перуном. Перун громом сатире рушитеље уговореног мира и кривоклетнике на народном суду. То је разлог, што се уз сваку заклетву редовно спомиње име Перуново. Неколико пута споменут је до сада Огањ. Руски споменици из XИВ и XВ и XВИ века зову Сварожића огњем. У нашој Нар. песми налазимо редовно уз "громовника Илију" и његову сестру "Огњену Марију". Риг-веда божанство које би одговарало Огњеној Марији зове "Агнис", и значајно је то да Риг-веда прве по реду и најтоплије химне своје управља и шаље богу "Агнис-у". И ако немамо изричних потврда, или бар не многобројних и детаљних, ипак држимо да је посве природно и да је у суштини саме ствари обожавање огња или ватре, и да је оно постојало и код Старих Словена. Ватре или кресови у очи Ђурђева, Ивана и Петрова дне, па у очи Лазареве суботе, јесу несумњиве потврде наведене тврдње, а заостаци тога култуса.

Последњих месеци је у Украјини актуелно питање вере. Наравно, већински број становништва је православне вере, као и католичке, међутим, у, као што рекох, последњих неколико месеци, људи масовно прелазе у религију звану РУНвира. О чему је реч? Па, ова религија се базира на старословенској религији, тј. гаји култ Старих Словена, чија је религија уствари оригинална на просторима Украјине. Поклоници ове вере, којих је, на моју велику и вашу радост, изузетно пуно, са придоласком јосх људи, тј. верника, се клањају Дажбогу. Покретач овога је био Лев Сyленко, који је покушао да упозна Украјински народ са старословенском религијом, још после Другог светског рата. Он је сматрао да је хришћанство страна религија, не само у Украјини, већ код свих народа који потичу од Словена. Сва Сyленкова уверења су обједињена у књизи, под називом "Мага-вира". Цхак и у САД има центара ове религије, где иду људи, који су потекли са простора Балкана, а који тренутно зхиве у Америци. У Украјини постоји више од тридесет заједница, које су посвецјене ширењу ове религије, а главни координатор је Б. Островсий, пастор Украјинске заједнице “Дажбог". У Запорижии, где је лоцирана и највећа заједница ове религије, издаје се журнал, под називом “Свитло Орииани” (Светло Оријани). Ето, доčхеках ја, као и мноšтво других људи, повратак коренима, тј. религији која је изгубила примат због присиљавања људи, од стране хришћана, да промене своју вековну религију. СЛАВА СЛОВЕНИ!

Не занм из које тачно године датира словенски хороскоп, али то је мање битно! Ево га овде! Januar 01 - Januar 11 - Jelka Jan 12 - Jan 24 - Brest Jan 25 - Feb 03 - Platan Feb 04 - Feb 08 - Topola Feb 09 - Feb 18 - Smreka Feb 19 - Feb 28 - Bor Mar 01 - Mar 10 - Žalosna vrba Mar 11 - Mar 20 - Limun Mar 21 - Hrast Mar 22 - Mar 31 - Lešnik Apr 01 - Apr 10 - Mušmula Apr 11 - Apr 20 - Javor Apr 21 - Apr 30 - Orah Maj 01 - Maj 14 - Topola Maj 15 - Maj 24 - Kesten Maj 25 - Jun 03 - Jasen Jun 04 - Jun 13 - Žbun Jun 14 - Jun 23 - Smokva Jun 24 - Breza Jun 25 - Jul 04 - Jabuka Jul 05 - Jul 14 - Jelka Jul 15 - Jul 25 - Brest Jul 26 - Avg 04 - Platan Avg 05 - Avg 13 - Topola Avg 14 - Avg 23 - Smreka Avg 24 - Sep 02 - Bor Sep 03 - Sep 12 - Žalosna vrba Sep 13 - Sep 22 - Limun Sep 23 - Maslina Sep 24 - Okt 03 - Lešnik Okt 04 - Okt 13 - Mušmula Okt 14 - Okt 23 - Javor Okt 24 - Nov 11 - Orah Nov 12 - Nov 21 - Kesten Nov 22 - Dec 01 - Jasen Dec 02 - Dec 11 - Žbun Dec 12 - Dec 21 - Smokva Dec 22 - Bukva Dec 23 - Dec 31 - Jabuka Jabuka (Ljubav) – obicno vitki, karizmaticni, dopadljivi i atraktivni, prijatne spoljasnosti, rado flertuju, avanturisti, culni, uvek zaljubljeni, hoce da vole i da budu voljeni, verni, nezni, veoma sirokogrudi, talenti za nauku, zive za danas, heute, bezbrizni filozofi sa snagom dobrog izlaganja. Jasen (Ambicija) – neobicno atraktivni, raduju se zivotu, impulsivni, pozeljni, ne mare za kritiku, ambiciozni, inteligentni, talentovani, vole da se igraju sa sudbinom, mogu biti egoisti, samopouzdani, verni ljubavnici, ponekad im mozak vlada nad srcem, ali veze shvataju vrlo ozbiljno. Bukva (Kreativnost) – imaju izrazeno dobar ukus, zabrinuti oko svog izgleda, materijalisti, dobro organizuju zivot i karijeru, ekonomicni, dobre vodje, ne preduzimaju nepotrebne rizike, vispreni, velicanstveni zivotni partneri, veoma vode racuna da ostanu fit (dijete, sport, itd.) Breza (Inspiracija) – raduju se zivotu, atratktivni, elegantni, ljubazni, zadovoljni, ne vole nista sto je preterano, ne podnose vulgarnost, vole zivot u prirodi i miru, nisu preterano strastveni, prilicno uobrazeni, nedovoljno ambiciozni, umeju da naprave mirnu, zadovoljnu atmosferu. Smreka (Sigurnost) – obicno jako lepi, umeju da se udese, vole luksuz, dobrog zdravlja, absolutno nisu stidljivi, pokazuju tendenciju da gledaju na druge sa visine, samouvereni , odlucni, nestrpljivi, vole da uticu na druge, mnogo talenata, zdravo optimisticni, cekaju pravu ljubav, sposobni da donose brze odluke. Kesten (Iskrenost) – izrazito lepi, ne vole pritisak, pravicni, raduju se zivotu, zainteresovani, rodjeni diplomati, ali u drustvu osetljivi, cesto nesigurni u sebe, ponekad uobrazeni, osecaju se neshvacenim, vole samo jednom, imaju problema u pronalazenju partnera. Platan (Vernost) – jaki, misicavi, odgovorni, uzimaju sve sto im zivot pruza, zadovoljni, optimisticni ,lakomi za novcem i priznanjima, mrze usamljenost, strastveni ljubavnici kojima nikada nije dosta, verni, uvredljiv, nestalni, pedantni i bezbrizni. Brest (Plemenitnost) – prijatne figure, odeveni sa ukusom, kazu glasno sta im ne odgovara, naginju tome da ne oprastaju tudje greske, veseli, vole da vode, ali ne i da nekome pripadaju, verni i iskreni partneri, vole da donose odluke za druge, plemeniti, sirokogrudi, veliki smisao za humor, prakticni. Smokva (Osecajnost) – veoma jaki, samovoljni, nezavisni , ne dozvoljavaju protivljenje ili svadju, vole zivot, familiju, decu i zivotinje, pravi drustveni leptirici, puni humora,vole besposlicarenje i dokolicu, talentovani za prakticno, inteligentni. Jelka (Misterioznost) – puni ukusa, posteni, obrazovani, vole sve sto je lepo, puni osecaja, tvrdoglavi, egoisticni ali se brinu za svoje bliznje, prilicno zadovoljni, talentovani, mnogo prijatelja ali i neprijatelja, veoma pouzdani. Lesnik (Izuzetnost) – sarmantni, skromni, puni razumevanja, znaju da ostave utisak, aktivni borci za socijanu pravdu, omiljeni, osecajni, komplikovani ljubavnici, iskreni, tolerantni partneri, poseduju pravu predstavu o pravicnosti. Zbun (dobar ukus) – hladna lepota, brinu se o svom izgledu i kondiciji, dobar ukus, nisu egoisti, cine sebi zivot sto moguce prijatnijim, vode disciplinovan zivot, od partnera traze priznanje i prijateljstvo, sanjaju o neobicnim ljubavnicima, retko su zadovoljni svojim osecajima, ne veruju skoro nikome, uvek su nesigurni u svoje sopstvene odluke, veoma savesni. Limun (Sumnja) – ono sto zivot donosi prihvataju sa mukom, mrze svadju, stres i posao, ne vole dosadu i udobnost, blagi su i popustljivi, zrtvuju se za prijatelje, poseduju mnogo talenta, ali nisu dovoljno ambiciozni da ih poboljsaju, stalno jadikuju i kritikuju, veoma ljubomorni ali verni. Javor (Nezavisnost) – neobicne osobe, izrazena moc izrazavanja i originalnost, bojazljivi i rezervisani, slavoljubivi, ponosni, sigurni u sebe, zeljni uvek novih iskustva, ponekad nervozni, dobro pamcenje, lako uce, obicno imaju komplikovani ljubavni zivot, vole da uticu na druge. Hrast (Hrabrost) – robusne prirode, jaki, nezavisni, nepopustljivi, osecajni, ne vole nikakve promene, nogama uvek na zemlji, drze se cinjenica, jednostavno ne razmisljaju vec deluju. Masllina (Mudrost) – vole sunce, toplotu u lepa osecanja, razumni, puni razumevanja, izbegavaju agresivnost i nasilje, tolerantni, veseli, mirni, izrazen osecaj za pravdu, osetljivi, uobrazeni, nisu ljubomorni, vole da citaju, i da su u drustvu obrazovanih ljudi. Bor (Izuzetnost) – vole prijatno drustvo, veoma izdrzljivi, znaju kako da ucine zivot prijatnim, veoma aktivni, prirodni, dobri pratioci, brzo se zaljubljuju, ali isto tako brzo gube interesovanje, brzo odustaju, mnogo menjaju dok ne nadju idealnog partnera kome veruju, pouzdani i prakticni. Topola (Nesigurnost) – deluju veoma dekorativno, nisu dovoljno sigurni u sebe, razumni samo kada je neophodno, potrebna im je podrska i prijatno okruzenje da bi se opustili i otvorili, vrlo probirljivi, cesto sami, jako nesigurni, umetnicke prirode, dobri organizatori, naginju filozofiranju, pouzdani u svakoj situaciji, veze shvataju ozbiljno. Musmula (Culnost) – sarmantni, veseli, daju sve od sebe a pri tome nisu egoisti, vole da budu zapazeni, vole zivot, kretanje, nemir, cak i krize, istovremeno zavisni i nezavisni, dobrog ukusa, umetnici, strastveni, naglasenih osecanja, dobri pratioci, ne predaju se. Orah (Strast) – nezavisni, cudni i puni kontradiktornosti, ceto egoisticni, agresivni, velikodusni, obrazovani, neocekivano reaguju, spontani, neograniceno slavoljublje i ambicija, nisu fleksibilni, teski i cudni partneri, drugi ih retko vole, ali im se cesto cude, dobri stratezi, veoma ljubomorni i strastveni, ne prave nikakve kompromise. Zalosna vrba (Melanholicnost) – divni, ali puni melanholije, atraktivni, veoma duhovni, vole sve sto je lepo i ukusno, vole da putuju, sanjari, neumorni, komplikovani, iskreni, moze da se utice na njih, ali je sa njima tesko ziveti, pozeljni, dobra intuicija, pate zbog ljubavi, ali ponekad pronadju partnera koji im daje oslonac Слава!

Хвала на информацији! Онда могу и да кажем утицак, који гласи Слава!

Одлични су... Мидл Кингдом је феноменалан албум, као и Паган... Скинух Промо диск бенда, јако је добро укомпонован, али је снимак доста лош... И да, скинух и њихов кратак наступ, од неких пола сата, из клуба Арктика... Јест да се звук на добро крчање и шуштање, али је ипак јако добро... Слава!

Мени се, лично, јако свиђа Сплит Behexen-а и Horna-е! Слава!

И што је најгоре, ни у метал архивама ниједан бенд са овим називом нема тај албум... Мораћу да питам Ракића за тај бенд, пошто ми је он то дао! Слава!

Ja имам један албум од бенда са дотичним именом, али када сам погледао горе наведену дискографију, нисам пронашао тај албум. Албум је издат 2002. године и носи назив "The Final Armageddon". Или је то неки други бенд са истим именом, или је ово неки баш, баш андерграунд албум... Слава!