Elizabeth Posted May 24, 2006 Report post Posted May 24, 2006 ODLAZAK Odlazak – biće tren kada odlučim da ti poklonim beli plamen tvog postojanja u mom svetu. Biće to tren kada će tvoje oči bledo gledati u onaj jedini delić tihe vatre koja čini spasenje od toka misli koje truju sve što ruke vide i pogled oseti; koje truju reku postojanja koja teče u pogrešnom smeru, mimoilazeći se sa obalama osmeha i uteha koje nude neki drugi peskoviti svetovi. Uzećeš beli plamen i nemarno ga posmatrati u beznačajnom deliću svog vremena, a zatim nastaviti gromovitim koracima ka svojoj stazi usputnih strasti među kojima će i moj plamen savršeno izbledeti. Ja ću gledati u krhki pepeo koji će, i tako izbledeo, poprimiti oblik izgubljenog plamena i tiho stvoriti prazninu iz svoje prošlosti i zapečatiti njome istrošeno ognjište nekog novog, neuhvatljivog sveta, sveta koji je trebao da predstavlja jedno sutra. I izgubiću se u njemu, u odlasku koji je jednom davno trebao da predstavlja konačno oslobođenje. 22. maj 2006. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted May 25, 2006 Report post Posted May 25, 2006 Odjek izgovorenih misli Ona se sprema glasno da izgovori misli čiji tok se račva u dva pravca zaklonjena hirom radoznalih pogleda i igrama otkucaja sitnog života koji predstavlja samo slagalicu, nebitan momenat jednog većeg mozaika čiji delići otpadaju svakim pogledom slikara koji pokušava da sklopi život jednog trenutka oslonjenog na čisto, belo, i tek pomalo pohabano platno. Ona se trudi da manevriše između istine i činjenice da i jedan delić mozaika stavljen na pogrešno mesto grubo narušava krhku sliku – ili samo onaj momenat koji ona pokušava da dočara. Tisina se prikrada i preti, prateći u san nevoljno oblikovanje misli u smislenu celinu koja bi trebala da oslobodi jedan od dva puta kojima će duh prošlosti i sadašnjosti krenuti i ponuditi tužan zaborav napetim mislima koje se hrane igrama uma koje nude neizvesnost i mogućnost izbora. Put će se završiti, ali putanja i dalje stoji ispred sada vec možda nebitnih trenutaka koji čekaju da ožive u praznini izgovorenih reči, tražeći ovu žrtvu koja će se povinovati njihovom beskrajnom besmislu. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted May 25, 2006 Report post Posted May 25, 2006 ODSJAJ BLEDILA Iako besciljno, hodala je prema jedinoj stvari koju je poznavala i koja je činila tihi odušak od svih egzistencijalnih srljanja u nepovrat u vreme kada je Sunce bilo simbol fizičkog i duhovnog uzdizanja. Hodala je dugo, dovoljno dugo da oseti umor i svu težinu kapaka koji su dozivali senke i odsjaje lika koga je tražila u praznim hodnicima misli. Figura kojoj je išla u susret bila je tako daleka, nije videla priliku koja joj se približavala; čak i da ju je primetila pre no sto ju je susrela, njen pogled se ne bi dugo zadržao na tihim obrisima lika koji je skrivao delić minijaturne praznine koja je okruživala taj lik sa svih strana. Našla se ispred te savršene celine, tako velike i grandiozne, koja je sijala svojom energijom i suptilnošću, i utonuvši u blago svetlo aure koju je sama stvorila oko nje ponovo se našla van svog očajnog vremena i prostora. Zaustavivši se najzad, priuštila je sebi posmatranje ovog spasenja u sferi bezgraničnih nadanja. Posmatrala je osmeh od koga se njena radost odbijala kao od odsjaja ogledala, pogled koji je odavao more blage tišine u kome se ogledala volja za životom i smehom. Odvojila je pogled od zemljanog beskraja kada je osetila nalete prašine koje je teški vetar nanosio u njene oči. Udaljila se od divne figure da bi ponovo stekla pojam o njenoj celosti i punoći, da bi ponovo posvedočila savršenom spasenju i savršenom obliku koji je negirao sve prethodno viđeno i doživljeno. No u odsjaju ogledala koje je ograđivalo ovu savršenu pojavu od ostatka sveta, ona ugleda neobičan prizor – iz zemljanih očiju sada su tekle krupne suze, narušavajuci prvobitni smiraj blaženog lika. Blagim pokretom osmeh nestade, a usne počeše drhtati, skoro neprimetno, ali dovoljno da bi ona primetila blagu nelagodnost koja je počinjala da struji u pogledu čiji odsjaj je pratio nečujni plač. Prolazili su trenuci večnosti, trenuci koji su tiho izobličavali figuru spasenja. Prvobitno zanesena osmesima, sada je prisustvovala nadrealističkoj slici: suze su tekle sa njegovih obraza, razlivajući ono malo zemljane lepote koja se presijavala u zamagljenom pogledu. I ubrzo, voda prekri čitav lik, sa njegove glave počehu kapati delovi kose, a zatim se poče otapati i čelo, obrazi, usne; bio je to svojevrstan prizor otapanja jedne nadljudske fantazije koja odumre u poslednjoj kapi koja se sjedini sa zemljinim prahom koji će je progutati kao svaku drugu kap kiše. Stajala je nad istrošenom iluzijom koja sada nema da ponudi ništa osim rovite praznine, a ispred nje, u ogledalu, smešilo joj se jedno beznadežno, tupo ništa. Okrete se, i iz njenog oka kanu istrošena, mala suza. 22. maj 2006. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted May 25, 2006 Report post Posted May 25, 2006 (edited) Words become insignificant. Thoughts become insignificant. Music remains as the echo of a pain felt long ago that returns in cascades and proves the insignificance of all the things lived in between. As it confirms its existence, I'm aware that I won't stay long, not long enough. Like now nobody knows and sees the miserable side of a face that stands as a symbol of this big theatre, nobody will see when it pushes away the smiling icon firstly, and then rapidly disappear itself. The only remains, big piles of letters and writings will cease to continue the story, therefore they shall become insignificant themselves. This nothingness will end – or begin? – its existence; I don't know, because it seems so insignificant now. --------------------------------------------------------------------------------- Not a living soul surrounds the quiet tomb where her remains welcome the slow decay of an only proof put in the small cascet made of her experiences. Not a living soul – except hers. An empty stare defines the small bits of a scattered life put to end and laid among the eternal dust. The people she turned her back to try to entwine her ghastly figure in their sights. The tears within them have dried. She now lies down on the heavy ground in order to guard the only thing that binds her to those ordinary things that have ceased to prove their significance. Somebody will probably come to wake her up before the dawn, but her sleep is way beyond earthly rest, as she discards every chance of waking. The October rain will probably wash away all the things she kept so close to herself, therefore she might wake in the world of paper trees and people so dead and away – with not a living soul surrounding her. ------------------------------------------------------------------------------------ Reči postaju beznačajne. Misli postaju beznačajne. Muzika ostaje kao eho davnog bola koji se vraća u kaskadama i dokazuje beznačajnost stvari proživljenih u međuvremenu. Potvrđujuci svoje postojanje, svesna sam da se neću zadržati dugo, ne dovoljno dugo. Kao što sada niko ne zna i ne vidi tužnu stranu lika koji stoji kao simbol ovog velikog pozorišta, niko neće videti kako će ona gurnuti u stranu nasmejanu ikonu, a zatim sama rapidno nestati. Jedini ostaci, hrpe pisama, prestaće pričati priču te će ona sama postati beznačajna. Ovo ništa će okončati – ili započeti? – svoje postojanje; ne znam jer to deluje toliko beznačajno sada. ------------------------------------------------------------------------------- Žive duše nema oko tihe grobnice u kojoj njeni ostaci dočekuju sporo raspadanje jedinog dokaza smeštenog u malu kutiju njenih iskustava. Žive duše nema – osim njene. Prazan pogled definiše male delove okončanog života postavljenog u večnu prašinu. Ljudi kojima je okrenula leđa pokušavaju da obgrle njenu maglovitu figuru svojim pogledima. Suze u njima su suve. Ona sada leži na teškoj zemlji da bi zaštitila jedinu stvar koja je veže za one ordinarne stvari koje su prestale dokazivati svoj značaj. Neko će verovatno doći da je probudi pre zore, ali dok ona odbacuje svaku šansu buđenja, njen san je daleko iznad zemaljskog odmora. Oktobarske kiše verovatno će sprati sve stvari koje je držala tako blizu sebe; zato će se možda probuditi u svetu papirnog drveća i papirnih ljudi tako udaljenih i mrtvih, a oko nje neće biti žive duše. 23. maj 2006. Edited May 25, 2006 by Elizabeth Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted May 25, 2006 Report post Posted May 25, 2006 OK, ovo je dobro ali bi trebalo malkice da se procisti. Posmatraj to kao crtez u kome ima puno linija, toliko da se pocnu pratiti te linijice a ne sama postavka. Dakle, odlazi se od same sustine zbog cega postoje te linije. Tvoj talenat je evidentan kao i potreba za pisanjem i tu se ponekad javi greska koja se desava piscima - to sto oni rade postane sablon i industrija, mogu pisati beskonacno (to najcesce cak i bude dobro) ali se nista ne postize jer te reci nista ne govore. Mada, generalno, vidi se da je tebi ovo vise od hobija i ubijanja vremena, vidi se da ulazes u sebe i da razmisljas vrlo kvalitetno o samom pisanju. Drago mi je da vidim da ima ovako, bas mladih a vrlo obrazovanih i talentovanih ljudi. Samo nastavi. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted May 25, 2006 Report post Posted May 25, 2006 Da, pisanje mi puno znaci, ali ne mogu da ne vidim da ima gresaka koje su meni samoj toliko evidentne. Znam da je ovo sve malo previse nabacano i da ima previse detalja od kojih se izgubi poenta, treba samo da radim na tome da to ispravim (cuj - ''samo''). valjda cu uspeti Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted May 25, 2006 Report post Posted May 25, 2006 E, dozvoli da ti kazem ovo: vidim da razmisljas u slikama - razmisljaj o poeziji na taj nacin: kao da slikas. Raslojavaj i naravno, ne zuri. Inace, meni taj fazon pisanja najvise odgovara, to - prostorno, 3D pisanje, ono sto se zamislja a ne ono o cemu se, nuzno, samo razmislja. Na kraju, smisao pesme je, ipak, da zabavi ... Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted May 25, 2006 Report post Posted May 25, 2006 dozvoljavam da, razumem o cemu govoris, ali mnogo mi je teze pisati prozu jer se tu najvise gubim Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted May 26, 2006 Report post Posted May 26, 2006 JEDNOSTAVNOST STVARI Kapi kiše zvuk aviona i zveckanje novca na trotoaru zvuci su koji prethode tišini jer znaju da bez njih ona ne bi postojala kao što ne bi postojali ni oni bez tišine. 25. maj 2006. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted May 26, 2006 Report post Posted May 26, 2006 He he ... In the middle ... Podrzavam ovakve stvari ... Onako - sabijeno, jezgrovito ... Izmenio bih samo raspored nekih reci ali je, generalno ovo - to. p.s. Da li da se zahvalim? Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted May 26, 2006 Report post Posted May 26, 2006 He he ... In the middle ... Podrzavam ovakve stvari ... Onako - sabijeno, jezgrovito ... Izmenio bih samo raspored nekih reci ali je, generalno ovo - to. p.s. Ne bih da sebi dajem na znacaju ali ... Da li da se zahvalim? Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted May 26, 2006 Report post Posted May 26, 2006 na cemu da se zahjvalis? i kako bi ti to napravio; mislim na taj red reci? Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted May 26, 2006 Report post Posted May 26, 2006 kao što ne bi postojali ni oni bez tišine. kao sto ni oni postojali ne bi bez tisine Ne, izvini ...nesto sam ja istripovao ... Sorry Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted May 26, 2006 Report post Posted May 26, 2006 predlog prihvacen Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted May 27, 2006 Report post Posted May 27, 2006 TRENUTAK U KRATKOĆI SNA Kuća je gorela a ona je stajala po strani, nemoćna da bilo šta učini. Pokušala je da dozove pomoć ali glas iz njenog grla se nije pojavljivao. Misli su joj besciljno lutale, da bi se zaustavile u jednom momentu, u momentu kada je po prvi put kročila u tu kuću; u momentu kada je odlučila da je više nikada ne napušta jer nije imala izbora. Preselila se pre par godina; nije se tačno sećala datuma ali to je trebao da bude jedan od najlepših momenata u njenom životu; prekidanje veza sa prethodnim uspomenama, sa svime što je činilo njen život tako kompletnim. Našla se u praznim prostorijama bez nameštaja, sa zidovima uznemirujuće plave boje; samo sa slabim svetlom koje joj je sijalo iznad glave. Našla se daleko od sebe; ili bar od onoga za šta je mislila da treba da predstavlja nju i njen život. No, nije mogla da se predomisli, niti je želela da učini nešto povodom toga; makar da prefarba zidove u sobi? Bila je toliko apatična u svom uživanju u najlepšim momentima. Jednostavno apatična. Uputila je protest celom svetu, ali on se odbio od njega i vratio k njoj, kao bumerang. Sada je protestvovala samo radi sebe. I tada je podstakla plamen iz unakrsnog gađanja vatrom sama sa sobom. Nije ga primećivala dokle god nije shvatila da su joj život i misli u opasnosti. Goreli su trošan krov, prazne prostorije, slabo svetlo i uznemirujuća plava boja. Izašla je napolje i sve što je mogla, sve za šta je imala snage bilo je tupo posmatranje stravičnog prizora. Ostala je na ulici. U njenom pogledu tupo su promicale slike proživljenih momenata. 27. maj 2006. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted May 27, 2006 Report post Posted May 27, 2006 LIK SA SUSEDNE SLIKE Ne mogu to da objasnim, ali neodoljivo je podsećao na mene. Doduše, nije bio toliko konvencionalan kao ja; jednostavno se pridržavao samo njemu poznatih egzistencijalnih mantri. Ima onih vrsta likova koje viđate u pozadini crteža, a on, on je bio još dalje. Ali isticao se. Iako ga je retko ko zaista i primećvao, on je ipak bio od onih likova preko kojih vaš pogled samo površno pređe. Opisati ga u celosti jednostavno je nemoguć zadatak jer je oduvek odavao utisak rastrojenosti i niko zapravo ne bi mogao da sklopi njegovu kompletnu figuru. Uostalom, šta se duboko i moglo zaključiti o tipu koji je bio nacrtan crnim markerom, tek ponegde osenčen – najviše u predelu lika, i čak se nije video u celosti zbog svih drugih ljudi postavljenih ispred njega. Neko bi mogao naivno pomisliti da je on jedan od onih likova koji su sasvim neprimetni a onda ispadnu glavni zlikovci. Ne; on je bio samo sasvim neprimetan. Mislim da je to već rečeno, ali ne želim da budem pogrešno shvaćen – jer to je jedino što ste mogli prvo zapaziti. Ah da, njegov lik. Uvek osenčen. Zbog toga valjda nikada nećemo otkriti njegovu starost. ili mladost. Pogled, redovno osenčen tamnijom senkom, bio je upravljen negde pored, negde van slike; kao da je znao neku tajnu koju niko drugi nije mogao da nasluti; ili je pak sugerisao da se rasplet ipak ne nalazi na ovoj slici. Ili je možda namerno nešto skrivao u pogledu Ne znam... Zatim, kosa. Iako bujna i negovana, nije mnogo obećavala. Hoću da kažem, imao je taj kvalitet kose na osnovu koga ste mogli da zaključite da je može puštati do u nedogled a da se ona jednostavno ne ošteti, ali ipak nije bio rad za tako nešto. Taman gde ste mislili da se završavaju obrisi kose, počinju linije usana. Tankih, na prvi pogled možda i grubo nacrtanih ali ipak dovoljno intrigantnih. Anatomija njegovih usana nije bila ona koju biste nazvali savršenom i skladnom, možda zato što je stalno krio dobre reči u usnoj duplji, a izgovarao relativno nebitne. Zajedno sa nekonvencijalnim crtama lica predstavljao je savršenu zagonetku koju ni najbolji poznavalac crteža ne bi mogao da reši. A od ostatka tela – bojim se da su ostale samo senke. Jer, toliko je ljudi bilo naslikano ispred njega, toliko važnijih i interesantnijih da njegov trup jednostavno nije mogao doći do izražaja. Naslućivale su se samo ruke, koje su u toj igri mračnih senki nalikovale minijaturnom drveću sa ogolelim krošnjama izvrnutim naopako te su same po sebi delovale pretenciozno i neiskreno. Ostatak tela se nije video. Nisu se razaznavale noge; možda je zato osuđen da bude ukopan na jednom mestu, sa sudbinom da svi ljudi uspeju da prođu ispred njega kao pobednici. Takav je bio on. Ali je ipak uspeo da se pojavi i zadrži na slici, među tom gomilom koja je skrivala njegovu celost. Zbog toga se čak bojim da bi jednom mogao i nestati sa te slike. I sem mene, niko to ne bi ni primetio. Sem mene, jer ipak, ja kao animator mogu da odlučim o tome. Ali ja mu dajem pravo da ostane, da pravi sopstvenu senku i daje slici onu misterioznost bez koje ona jednostavno ne bi bila moguća. 27. maj 2006. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted May 27, 2006 Report post Posted May 27, 2006 naravno da ovde ima greaka i propusta ali jbg, ide zivot Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted May 27, 2006 Report post Posted May 27, 2006 Da, primecuje se velika razlika i moram to da pohvalim. Daleko je jasnije i blize, kompaktnije, celovitije ... Druga mi se dopada ali mi je nesto cudno u vezi nje ... Nesto ne razumem, nesto mi ne stima ... Kao da nije tvoja ... Mozda je doprinelo tom utisku i ovo: @ali ne želim da budem pogrešno shvaćen No, bez obzira - dve dobre i kvalitetne pricice. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted May 27, 2006 Report post Posted May 27, 2006 ma da to sam se utripovala da pisem u muskom liku moguce. ne znam. a ni za kvalitet nisam najsigurnija... ali ako ti kazes da je dobro, onda vazi! Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted May 29, 2006 Report post Posted May 29, 2006 njah... ČUDNA DALJINA Čudna daljina stvarala je bliskost između nas, neobičnu bliskost koja je činila da deluješ toliko blizu kao da si u svakom momentu mog bitisanja stajao pored mene i zajedno sa mnom prozivljavao iste stvari kao i ja. Trenuci kada bih pokušala da ti se približim delovali su tako neiskreno i labilno, skoro preteće u svojoj poruci da bi mogli narušiti ovu harmoniju koja je postojala u samom posmatranju i divljenju. Stoga ipak odlučih da nemo posmatram iz daljine, uživajući u svakom pokretu, treptaju i osmehu kome bih prisustvovala. Ipak ne mogu da poreknem da je išta umanjivalo moju želju da ti se približim; da u svojim rukama osetim tvoje postojanje, da tvoj osmeh u datom trenutku pripadne samo meni. Pretpostavljam da sam zato to i učinila, približila se, bar onoliko koliko sam sebi dozvolila. I ne mogu da poreknem da sam se tada našla blizu samog raja, raja toliko moćnog da oduzima dah i stvara čudan osećaj u duši i telu. Ali bilo je i nečeg uznemirujućeg u tom raju, nečeg što bi me posle izvesnog vremena nateralo da se povučem i nikad više ne pomislim da ti priđem. Šta me je to toliko uznemiravalo – ne znam; znam jedino da možda nisam bila stvorena da obitavam u samoj srži toga raja jer sam se u jednom trenu osetila toliko odbačenom i tužnom. Vratila sam se na staro mesto odakle sam te posmatrala i opet osetila radost u čudnoj daljini između nas. Ipak sam osetila veću pripadnost mene tebi i tebe meni, kao da je ta čudna daljina uslovljavala neobičnu duhovnu bliskost. I izabrah da posmatram iz daljine, da ne narušavam harmoniju pukog postojanja i divljenja, da uživam u sećanju na treptaje jer je ta daljina jedini način da te osetim u celosti. 29. maj 2006. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted May 29, 2006 Report post Posted May 29, 2006 Хммммм ... Хм ... Хм ... Бити храбар, по мени значи: имати врлину. Храброст ценим, малодушност ми смета. Меланхолија је попут лепљиве, паукове мреже која се ипак, види из далека, човек сам изабере да се у њој закопрца. Постоји Светло, кроз много мрака треба, понекад проћи до њега али ако Светла дуго нема на видику - не значи да не постоји. Постоји Светло, постоји Живот, постоји Љубав; треба бити стрпљив. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted May 29, 2006 Report post Posted May 29, 2006 shvatam ovo kao indirektnu kritiku na ovo poslednje. ma znam da nije nesto, ali sta bi covek radio da ne pise i lose stvari? mislim, onda nikad ne bi nista naucio. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted May 29, 2006 Report post Posted May 29, 2006 Нисам ни рекао да је лоше а не видим то ни као критику, мислим да је, у већем делу, у питању подршка. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted May 29, 2006 Report post Posted May 29, 2006 (edited) u tom slucaju zahvaljujem mnogo, ali ja licno mislim da je malo slabije od prethodnih radova... p.s. dobro zvuci ono za sta sam mislila da je kritika Edited May 29, 2006 by Elizabeth Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted May 29, 2006 Report post Posted May 29, 2006 ZA TEBE Počeh graditi tvrđavu od kamena za tebe i produžetak tvog života za tebe upalih milione zvezda i samo jedno Sunce i jedan Mesec u okeanu trudnih želja za tebe potražih tvoj brod potonuo i nagrižen hrđom i za tebe osvetih svu zemlju i svo bilje što iz nje raste počeh graditi tvrđavu od kamena za tebe i produžetak tvog života 29. maj 2006. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Recommended Posts