gavrosaurus Posted May 29, 2006 Report post Posted May 29, 2006 Не, баш напротив ... Ово је искреније, отвореније, без неких халуцинација - животнија ствар. То је сувише једноставно за оно што си навикла од себе, зато ти се чини да је празно, да је непопуњено ... Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted May 29, 2006 Report post Posted May 29, 2006 na koje sad mislis na pesmu ili ''cudnu daljinu''? Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted May 30, 2006 Report post Posted May 30, 2006 Mislim na pesmu ... Super je "Za tebe"! Ovo mi se bas dopada ... Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted June 5, 2006 Report post Posted June 5, 2006 O PISANJU I - posvećeno svim piscima, kao i onima koji su to makar jednom pokusali da postanu – Desilo mi se pre neki dan te zaspah pokušavajući da napišem nešto. Hm, da napišem šta? Pa, zapravo ne znam. Bilo šta. Pesmu možda, ili jednu od onih kratkih priča koje toliko volim da pišem. Dosadna muzika inspiracije me je uspavala; i to nije bio prvi put da mi se ovako nešto desi. Kao i bezbroj puta ranije, probudih se u čudnoj zemlji tuge gde slova, reči, rečenice, tačke i zarezi – nisu postojali. I osetiih da nešto nedostaje. Možda upravo ta slova, reči, rečenice, tačke i zarezi kojih u toj čudnoj zemlji tuge nije bilo. I, šta sad? Da čekam da se jednostavno probudim? To deluje kao jedino rešenje; ali... toliko toga ima između, u tom spavanju. Snovi, na primer. Mogla bih da usnim jedan od onih neobičnih, šarenih snova (ili samo crno-belih, to nije ni toliko važno) od kojih bih nakon buđenja tkala stvarnost priče. Ili pesme. No... to nije bio glavni problem. Glavna caka jeste preživeti; jednostavno istrajati u tim snovima. Ne uplašiti se ako nešto krene naopako – jer naposletku, i to može doneti određeno osveženje priči (ili pesmi), ili neobičan rasplet koji niko, pa čak možda ni sam pisac ne bi mogao predvideti. I možda bi priča (ili pesma) postala još interesantnija. Ko zna? Sanjari sigurno ne. Stvar je u tome da je na njima uglavnom da sanjaju, da stvaraju likove i situacije, opise i metafore. Kao što svaki pisac zna, to nije lak posao; pogotovo ako se probudite u noćnoj mori koja parališe udove i misli, parališe tok reči u vašoj usnoj duplji. I onda nastavite da obitavate u čudnoj zemlji tuge u kojoj slova, reči, rečenice, tačke i zarezi ne postoje. Oni se tada čine kao nerešiva (ne)jednačina gde je X uvek kontrast Y i gde, kada rešite problem, zaboravite koji problem ste uopšte i rešavali. Zatim vam se od tih (ne)jednačina učine neobični groteskni likovi i čini vam se da vam se smeju u lice, rugaju zato što ne možete nastaviti svoj san, a niste zapravo ni u svetu budnih već bitišete nege između, na nekoj ne baš tako zlatnoj sredini. No, ove grimase ćete (možda) lako pobediti, ali tada stižete do sledećeg nivoa. Koliko lako ćete moći da razlučite istinu od laži; nezadovoljstvo koje sabotira postojanje svih ranije zapisanih iskustava i uporno negira buduća? Tada ste svesni da niste budni - ali ne možete učiiti ništa povodom toga. Poruka sna vam deluje sve dalja i dalja što više pokušavate da joj se približite, a onda oni groteskni likovi, za koje ste mislili da ste ih pobedili, iskrsavaju ponovo i udružuju se sa ovom legijom beznadežnosti. I tada vam je jasno da ste izabrali da se borite sa najgorim demonima stvaranja. Setite se u tom momentu trenutka pre no što ste zaspali. Analizirajući malo dublje, shvatićete da se upravo u tom trenu, u tom malom, bezazlenom, nevinom trenu krije rešenje misterije. Ponovo ćete zaspati pred praznim listom; ali probudićete se i videti da na tom istom praznom listu živi nova pesma ili priča. Pitate se kako? Setite se neobičnih grotesknih likova, smrtnog nezadovoljstva i borbe u čudnoj zemlji tuge. 05. jun 2006. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted June 7, 2006 Report post Posted June 7, 2006 DNEVNIK PESNIKA (o pisanju II) ''U lokvama krvi reči leže i one su krv koja teče dok ležim pored njih pred krajem sna. Tu krv prolih kad zakucah na vrata pakla i od đavola kupih nove živote za novi list papira. Đavoljeva vatra vodilja je i u njoj krv će izgoreti; izumreti; pre no što ugleda svetlost dana.'' 06. jun 2006. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted June 7, 2006 Report post Posted June 7, 2006 O PISANJU III - Znaćete da imate ozbiljne namere u pisanju ako to postane i vaš stil života. Kako? Pa jednostavno; mislite samo na pisanje; ako ne pišete postajete nervozni, ako pišete postajete nervozni – jer vam se čini da ništa valjano niste napisali, kada jednostavno MORATE da pišete. Pri tome postaje nevažno da li će neko pročitati ono što ste napisali ili dati bilo kakvu kritiku. Živite da biste pisali i pišete da biste živeli. Preterivanje? Možda; ali mislite na tu nervozu koja se javlja u vama u svim fazama ovog složenog procesa. To nije bilo kakva nervoza, nju nemaju svi pisci, a ona donekle čini i pomalo neiskren razlog iz koga se piše. Budući da ovaj razlog odlikuje samo određeni broj ljudi počinjete da se pitate koji je to razlog i koji ljudi ga imaju. Da li ga možda vi imate? - Znaćete to ukoliko spadate u onu vrstu ljudi koji su toliko izmučeni sopstvenim izmišljenim demonima da misle da im jedino pisanje može doneti spas (spas od čega?). Tada vaše pisanje poprima oblik tužne patologije u borbi sa ovim okrutnim svetom (to jest protiv njega), vi postajete neshvaćeni mučenik koji teži da se objasni slovima i rečima ali ga opet niko ne razume jer piše toliko kitnjastim i lažnim stilom da uveliko ispušta poentu onoga što je hteo reći. No ne zaboravite, on je ipak hteo da istakne nešto važno ali je jednostavno izabrao pogrešan način za to. Ovakav tip pisaca bi možda bio uspešniji u politici ili diplomatiji. - Zatim, tu je ona vrsta pisaca koja ovaj način izražavanja ne bira sama već bi se moglo reći da – pisanje bira njih. Ti ljudi nisu namerni pisci. Oni su neobična vrsta usamljenika koja pisanje nije svesno odabrala već pišu iz slučajnosti. No zapamtite jedno: oni pišu donekle iskreno, upravo zato što postoji ta pesnička seta i usamljenost u njima, što su savršene predispozicije za bilo kakvu vrstu stvaralaštva. I naravno, tu je ta čudna nervoza koja ih proganja, ne bez razloga. Oni su rođeni sa tom vrstom čudne nervoze koja se uglavnom tek kasnije ispoljava upravo kroz ovaj vid stvaralaštva. No to nije samonametnuta, mazohistička nervoza; to je ona tiha, nečujna boljka koja vreba i napada pritajeno, iz prikrajka. Ona teži da uništi svaki dobar deo ličnosti ovih usamljenika, da ih na neki način ubije u svom suvom postojanju – i upravo zbog toga oni pišu. - Izbeći zaborav, sačuvati ono malo zdravog razuma koji još postoji u njima, pobediti smrt. - Oni to čine polusvesno i zato ih ne treba uvek kriviti za onu neiskrenost koja se pripisuje ovom razlogu iz koga se piše. Ovi pisci su ono što jesu – hodajući ranjenici, stvorenja koja na ovaj način pokušavaju da ostave traga i sačuvaju ili stvore jedan deo sebe koji je nekada možda bio dobar i vredan pažnje. 07. jun 2006. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted June 12, 2006 Report post Posted June 12, 2006 Zarobljen u otkucajima sata Vreme je bilo tu, oko njega, bez obzira da li je njegovog svedoka nosio na ruci ili držao na noćnom stočiću, ili na zidu u dnevnoj sobi. Ono je dolazilo, još češće samo prolazilo, i skoro se nikada nije zadržavalo da bi mu ukazalo na vrednosti proživljenog momenta ili događaja. Nije mu to smetalo jer je i on imao svojih obaveza, otkucaji sata služili su mu jedino da ga obaveste na početak ili kraj nekog poslovnog sastanka, važnog predavanja na fakultetu,ili su pomagali prilikom pripreme večere. On je jednostavno bio poslovan čovek koji nije mnogo obraćao pažnju na sitnice kao što su jednoličan ritam i još monotonija melodija jednog sata. Ipak je živeo svoj život kao rob, jer upravo ti otkucaji su mu određivali i važne sastanke, i predavanja, i vreme jela kada se uveče vrati umoran sa posla. No on to nije znao – nije mogao da čuje njihova tiha naređenja te stoga nije ni razmišljao o tome. Tek ponekad, u snu, čuo bi monotone zvukove koji su ga uspavljivali ili, prilikom buđenja, prvi ga dočekivali iz sna kao sudbonosni otkucaji života. I tako svaki dan, pod nemim terorom jedne male sprave koja je nečujno davala znak života, on je radio sve što i drugi ljudi rade, bez mnogo razmišljanja o tim sudbonosnim otkucajima. No, on je stario, i kako je vreme proticalo, tako je i sat najavljivao vreme odlaska, vreme njegovog odlaska. I tada se našao zarobljen u jednom momentu kada je konačno, u svojoj samoći misli i tihih, uzaludnih dahova zaista primetio taj čudan zvuk koji je ravnomerno narušavao tišinu koja ga je okruživala. Slušao je sve više i više, možda nesvestan činjenice da ga to neće spasti, suprotno njegovim ubeđenjima. Jer, nije mogao samo tako da napusti svoj posao i svoja predavanja na fakultetu, jednostavno nije hteo da prihvati činjenicu da vreme neumoljivo protiče bez obzira na to što on misli da bi svet trebao da se okreće po njegovim pravilima. Od tog momenta, svaki otkucaj, svaka minuta i sekunda su ga podsećali na ovu činjenicu. I zato je non stop gledao u sat. Nije znao da li vreme stoji ili se i dalje neumoljivo približava kraju, svom i njegovom. I svaki minut i svaki sekund postao je opipljiv sada, kada je jedino što je radio bilo gledanje u sat. Postalo je očigledno: smrt dolazi, otkucaji sata je najavljuju, ravnomerno i tiho. Ne može pobeći, ne sada kada je dospeo do ovog saznanja. Zar je to sada i jedino što mu ti otkucaji mogu doneti? Kada je svestan da je neko napravio ovu stvar koja toliko precizno i mehanički meri preostalo vreme, možda odgovor i jeste pozitivan. Jer kadgod broji sekunde, on se neumitno približava kraju; bez obzira na to što za njega to može delovati kao početak, jer i to je ionako samo varka. I sve postade varka osim jednoličnih otkucaja sata koji podsećaju na neizbežnu smrt i kopaju grob u njegovom umu koji se približava dosadnoj dekadencji u senci monotone muzike. 11. jun 2006. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted June 14, 2006 Report post Posted June 14, 2006 LJUBAV uzeo sam malo ljubavi i stavio u malu prozračnu teglu. zatvorio sam je dobro da ne bi pobegla sledećeg dana ljubavi nije bilo u maloj prozračnoj tegli. ostali su samo komadići stakla kao dokaz da je nisam mogao zadržati. 13. jun 2006. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted July 14, 2006 Report post Posted July 14, 2006 Zvuk klatna bio je zloslutan, kao krici zavijajućih vukova u ledenim zimskim noćima u preriji, ili kao turoban glas sveštenika koji preti paklom večitim grešnnicima. Posle njega nastade tišina praćena mučnim osećanjem žalosti onih koji su ostali na drugoj strani, ridanjem i suzama koje će presušiti za koji mesec ili koju godinu. Nastade tišina koja je parala blažesno jutro; kroz zrake sunca probijala se smrtna crnina negirajući sve do sada postojeće osećaje koji su sada utirali put tuzi i besmislu postojanja, jer se ono završilo baš ovde, u ovoj sferi života – ili smrti – njegovim zastojem i prestaknom toga istog postojanja. Ostale su samo reči, dokaz da je nekada postojao jedan živi delić materije koja je sva svoja iskustva beležila na jednom listu papira, reči toliko krhke da su se usput mogle sasvim slučajno okrznuti, polomiti, nestati. Reči su sumirale sve njegove radosti i žalosti, ljubavi i mržnje, prijateljstva i neprijatelje. Misli su poprimile oblik priča, a priče su ostale kao legenda, večita zaostavština jednog iznurenog, propalog pisca. Sve ostalo nestalo je proglašenjem njegove smrti na jučerašnji dan u 15 časova i 30 minuta. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted July 14, 2006 Report post Posted July 14, 2006 Pa, gde si, Elizabeth ...? Nema te ... A ni njega ... Evo vec, skoro celi dan ... Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted July 14, 2006 Report post Posted July 14, 2006 koga njega? ma eto bilo mi dosadno pa napisala nesto... Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted July 14, 2006 Report post Posted July 14, 2006 Sve ostalo nestalo je proglašenjem njegove smrti na jučerašnji dan u 15 časova i 30 minuta. Pa, zar ja bolje poznajem tvoje pisanje od tebe ... Hajde, ne zezaj ... Zasto te nema, ti sama izvuces 80% onoga sto ostali nalupetaju na Snazi ...? Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted July 14, 2006 Report post Posted July 14, 2006 pisala sam ali uglavnom nesto na silu tako da nisam kacila....treba da se nakanim da prekucam pa da obesim ondak ovde... Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted July 14, 2006 Report post Posted July 14, 2006 IZGUBLJENA DEVOJKA Uhvaćena u mašineriji života ona luta i traži svoj put. Hoda besciljno, gledajući ispred sebe, nadajući se da će naći delić izgubljenog života u pukotini na asfaltu, ili u čudno oblikovanom oblaku, ili u krošnji nekog drveta pored koga slučajno prolazi. Sreća je nedostižna, večita borba koju ona gubi iz dana u dan, nadajući se da će naći svoju zvezdu u kockastim snovima budućnosti. Ona hoda i dalje, po toploj i mekoj travi, pored duboke vode u kojoj gleda odsjaj oblaka i traži svoju kap zadovoljstva. Snovi izgledaju kao tužna pesma koja se ponavlja uvek iznova, i uvek na isti, monotoni način. Bez trunke sažaljenja ona ponavlja izgubljene melodije, izgubljene u njenim mislima i krhkim nadama. Prolazeći pored tuđih nesreća ona prihvata pravila igre ali se kreće u suprotnom smeru, toliko blago i neodlucno gledajući za svojim tragovima. Sreća je tamo negde, u tuđem prisustvu i u odsustvu tužnih misli. Tražeći svoj delić sreće ona nastavlja da hoda i nada se. malo slabije cini mi se, nisam bas imalapuno inspiracije Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted July 14, 2006 Report post Posted July 14, 2006 Ubio sam sinoć jedno zrnce zadovoljstva tako nevino i tako mlado na njegovom mestu ostade bolna praznina koju ispuni iznurujuća melanholija i suze dolaze u posetu nenajavljeno da upotpune bol čineći one noći tako krhkima čineći melanholiju namernim prolaznikom koji će se zadržati malo duže nego što je iko planirao. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted July 14, 2006 Report post Posted July 14, 2006 SRCE U jednom malom, beznačajnom kamenu urezani su moji trenuci sreće trenuci sreće i tuge. Taj kamen sliči mome srcu toliko mali i tvrd jedino, moje srce nije tako tvrdo iako malo možda jeste. Malo, ranjivo i previše meko postoji kao svet za sebe svet u kome trenuci sreće i tuge žive kao čudni stanovnici i tek ponekad zamene uloge kada sreća postane tuga izlaza nema i srce se ponovo pretvara u kamen u kome su urezani moji trenuci sreće trenuci sreće i tuge. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted July 14, 2006 Report post Posted July 14, 2006 DALEKI SAN U zagrljaju noći u krilu zore na mutnom nebu na svetoj zemlji pod okriljem sunca u kapi kiše u sopstvenoj želji gubim svest. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted July 14, 2006 Report post Posted July 14, 2006 Opet padam i opet me budi poznati zvuk klavira beživotni klasteri određuju minute minute zatvora u beloj tišini. Trzaj tela i hiljadu očiju uprtih u mene diktiraju nagone i bude strah strah od tame u beloj tišini i tupe zvuke zloslutnih čekića Odlazim odavde u zemlju slova u zemlju bajki. Priče postaju večno utočište zastrašenoj duši i hiljadu sitnih zrna olova nude spas u svojoj samoći. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted July 14, 2006 Report post Posted July 14, 2006 Pa da, o tome pricam ... Imam jednu slicnu (ili bar ja vidim slicnost) pesmu kod kuce pa cu je postaviti veceras, mislim na "Srce" ... O ova druga je fenomenalna! Prever u pravom smislu reci i vrlo uspelo. Cool! Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted July 14, 2006 Report post Posted July 14, 2006 njah... Zašto hodam tako brzo? pitanje je koje postavljam sebi kada se nađem u vakuumu sopstvenih misli. Ljudi prolaze nasuprot mene kao reka u kojoj plivam uzvodno nesposobna da dozvolim talasima da me nose. Ogledalo stoji naspram mene gledajući me prekorno u trenucima velike buke koja tera svu krivicu ka meni San koji sanjam ostavlja tragove u mojim očima dok pokušavam da se probudim sama u svome životu. Na kraju krajeva tržem se nesposobna da pobegnem sama čak i u ovom brzom hodu u begu od sopstvenog realizma. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted July 14, 2006 Report post Posted July 14, 2006 Pa da, o tome pricam ... Imam jednu slicnu (ili bar ja vidim slicnost) pesmu kod kuce pa cu je postaviti veceras, mislim na "Srce" ... O ova druga je fenomenalna! Prever u pravom smislu reci i vrlo uspelo. Cool! aj bas postavi tu koja tako lici nisam imala ni trunke zelje da kopiram bilo koga, posebno ne prevera... a sad, koliko je uspelo, to ni sama ne znam... Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted July 14, 2006 Report post Posted July 14, 2006 jos jedna sa 'njah...' komentarom... Olovka beše tvoj glasnik što ispisuje roman srca violina se ču samo iz daleka kao tiha senka dobronamernih slutnji. Zamenio si zvukove slovima crnim slovima bezdušne sumnje u prljavom okeanu tužnih misli. Pitam se da li ćeš se i posle svega ipak vratiti staroj violini čije gudalo sada je olovka čiji zvuk sada je tvoje srce i da li ćeš odsvirati simfoniju života u beskrajnom plavetnilu koje postade ti kuća? Ako se vratiš, ne zaboravi slova ne zaboravi seme crne slutnje koje nekada davno dom ti beše i koje nekada voleo si tako strasno bez krivice i pokajanja. Ne zaboravi romane i priče srca pretoči ih sada u zvukove nežne neka gudalo ti opet zameni olovku i zvuk neka postane tvoje srce i odsviraj tada simfoniju života koja postaće ti u beskrajnom plavetnilu kuća. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted July 14, 2006 Report post Posted July 14, 2006 (edited) Pa, nikad I NE TREBA pokusavati da budes kao neko drugi! Licno, to shvatam kao potpuni promasaj. Nisam ni rekao - E, kopirala si! Ali treba pokusavati, eksperimentisati ... Ne treba sa plasiti olovke i papira (jer ne volim da original bude elektronski tj. na ovaj nacin) vec im dati slobodu. A postavicu pesmu veceras jer nisam kod kuce ... Hahaha ... Postavila si ovu dok sam kucao odgovor ... Hahahaha ... Ima neka tajna veza ... Edited July 14, 2006 by gavrosaurus Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted July 14, 2006 Report post Posted July 14, 2006 nisam te ni krivila da si mi rekao da kopiram ikoga no ipak smatram da se treba ugledati na iskusnije i uciti od njih (sto naravno, ne podrazumeva kopiranje...) Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Elizabeth Posted August 4, 2006 Report post Posted August 4, 2006 Zašto ljubav nije ljubav da traje večno da kao u more života u nju utopim postojanje? Zašto ljubav nije trajna već troši vreme i izrabljuje snove u retkim naletima sreće? Hodam kroz hodnike njenih odaja izgubljena u isparenjima sudbine iz mračnih predela melanholije utonuh u iluziju. Zašto ljubav nije ljubav da leči bolest uma i duše da krepi umorne da ozari tužne? Zar je ljubav samo bleda maska bleda maska iznurujućeg bola okrutna u svojoj igri sa bezazlenim, malim dušama? Sada znam – jer to nije ljubav što troši snove i ubija nadu opsesija drugo je lice što ljubavi oduzima svrhu. 01. avgust 2006. ovo se ni meni ne svidja preterano... Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Recommended Posts