Još jedne noći ona se borila... Uzdisala je, dok je tražila nešto preostale snage koja se zadržala u njoj. Noćima nije sklopila oči, jer kad god bi to uradila, tama bi je obuzimala. Osećala je kao da nešto nije kako treba... Jednostavno je znala. Znala je da polako umire...

Dani su joj prolazili brzo, dok su joj se noći činile beskrajne. Proganjale su je. Bila je kriva i ona je to znala. Znala je da će je kad tad sustići sve njene žrtve. Sve gladi koje zadovoljila na svojoj putanji uništenja... Znala je da svakim delom sve više i više sebe uništava, ali jednostavno nije mogla da stane. Morala je da ide dalje. Svakim danom uzimala bi novu dušu, uključujući i svoju sopstvenu. Često bi plakala u sebi, nije želela nikom da pokaže koliko je ustvari postala slaba. Njeno telo postajalo je sve slabije, njen um - uništen. Više nije mogla da razmišlja jasno, sećanja su je stalno proganjala. Sekla su je poput noža. Znala je u sebi da - umire!

Noć je pala... Napolju je mirno. Ili joj se to samo čini? To će uskoro saznati. Saznati da nije sama. Probudila se u tami. Osvrtala se oko sebe. Sve joj je bilo nepoznato.

Zadnje što se seća je da je legla u svom krevetu, a sad je probuđena u nekakvoj sobi. Sve je to plašilo. Mrak... Tama... Krikovi... Smejanje... Čula ih je svakim sekundom sve jače i jače... Sve je to počelo da je plaši. Setila se. ONO dolazi po nju.

Dolazi bez koraka. Imena nema, ne zna šta je TO, niti odakle je došlo, samo zna da dolazi po nju. Zatvorila je svoje oči na sekund, i kada je ponovo pogledala videla je neko svetlo ispred sebe...

"Dolaziš po mene, zar ne kopile?" - govorila je u sebi, pokušavajući sebi da da moral.

"Znam da dolaziš, ali ne dam ti se tako lako!" rekla je "Ne dam se bez borbe!"

Tišinu koja je vladala prekine nagli vrisak od kojeg joj se sledila krv u žilama.

Taj obris u tami je još stojao ispred nje. Još uvek ju je čekao. Naglim pokretom ona skoči na njega, i dok je on nestajao ona jasno u tom obrisu vidi svoje lice...

"Šta se ovde dođavola dešava?" pitala je sebe.

Propadala je kroz zemlju, zatim je opet skliznula sa litice... Glavom je udarila o kamen. Pred očima joj postade sve crno... "Onesvestiću se..." mislila je u sebi "Došao je moj kraj..."

 

"Požurite, gubimo je!" čula je...

"Hajde, krenite već jednom! Dajte joj vazduha!" čula je opet.

Zatim opet nastade tišina...

"Sestro, zapišite datum smrti... 8. mart 2004 godine...Pacijentkinja umrla od prevelike doze" reče čovek u belom.

"Da, doktore...Obavestićemo njene roditelje odmah." reče žena u belom.

Opasni su to tripovi...

 

Prica je veoma efektna.

Имао си пар сличних причица и пре ове ...

Са предходном си ме разнео, ова можда нема ту снагу али ...

Дефинитивно сличан проблем ...

Go on, buddy ...

Taj obris u tami je još stojao ispred nje. Još uvek ju je čekao. Naglim pokretom ona skoči na njega, i dok je on nestajao ona jasno u tom obrisu vidi svoje lice...

 

Ovaj deo mi je najjaci. Mislim, to je i poenta. Unistava samu sebe...

 

I, da ne zaboravim - svidja mi se... Iznenadio si me. Prijatno...

Edited June 30, 200619 yr by Beauty In Black