OD SADA ĆU PA NA DALJE NA OVOJ TEMI POSTOVATI SVOJE PESME:

 

PESME O VUKOVIMA

 

 

 

1.

 

Hrom je, vetra, pogled

U krzno ugrejan

 

Kad svučem očne kapke

Smrt, ime moje krivi

 

Da li bi htela da budeš

moja samoća?

 

 

2.

 

Probudio se iz vremena

Ka mojoj slepoočnici

 

Brdo je, tamo, sada

Gde usnio je

SUNCE

 

 

3.

PESMA KOJA PODSEĆA NA VUKA

 

 

 

 

Dobro, ali prebaci i 'Hamleta' na isto mesto.

 

Nemam strpljenja za cikluse. Mozda postanem nepravedna u proceni.

 

Ovo je, vec, klasicni homage Vasku Popi. Ili se meni tako cini, barem.

HAMLET

 

 

Pogledaj! Sunce...

Iza mojih krila čuje se

Kao tamnicom vetar

Jutro, plavo i sumorno

 

Jedan starac poziva nas u grob

Hamlete

U noć...

Gde magle ti u drvo stupe ruke

I ćute...

Večno

 

Reci tuga, i nestaću...

 

 

 

 

 

SOBA

 

 

Uzaludan prozor

Ulica se zatrčava u odsutni januar

Iz vlesi zida nižem

Sovu, krst i glas

 

Sedmi rakurs hoda

Hodnik-jan, padan pa rečen

 

Kasnije:

Hodamo poslednji eho ptice...

Edited December 15, 200717 yr by Millennium

Vidim da pises i u ovom trenutku, ali cu te zamoliti za objasnjenje pesme: ''Soba''.

U pravu si.

Mini ciklus pesama o vukovima sam koncipirao kao homage Vasku Popi. Napisan je 2005-e. Slabosti tih pesama su lako uočljive. Ali, neki od stihova iz ciklusa već slute Hamleta.

 

DA LI BI HTELA DA BUDEŠ

MOJA SAMOĆA?

 

Prve konture pesme Hamlet naznačio sam takođe 2005-e, u Budvi. Imao sam prilike da prisustvujem premijeri predstave Hamlet, u režiji Dušana Jovanovića. U prvi nacrt pesme, upisao sam sve ono što sam očekivao da ću videti u pomenutoj inscenaciji, a nisam. Pesma je time dobila svoj scenski okvir. Narednih meseci išao sam iz poraza u poraz, verovatno, ka kraju pesme. Bila je to jesen... kada se magla spustila u mene.

 

 

U letu i šturo o pesmi SOBA (za Yggdrasil)

 

POSTMODERNISTIČKA MANTRA KOJOM SAM HTEO LETO DA OTERAM. TEKSTUALNA FORMA IGRE VATRE, GRADA I (Y)SAMOĆE. IZLOMLJENA PERSPEKTIVA LUTANJA, U SEBI... VAN SEBE... KA SEBI. NAKNADNO PRIBLIŽAVANJE HERBARIJUMU ODUSTNOSTI, ZIME I NOĆI - hodamo kasnije eho ptice -

Edited December 15, 200717 yr by Millennium

Iz mog 21-godišnjeg iskustva, zaključila sam da je leto vreme uvedeno da bi zima bila prekinuta.

A kao sva ispoljavanja volje, i leto je počelo da se ponaša kao TIRANIN, tako da je, do današnjih dana, moglo biti sprečeno njegovo dalje nadiranje samo zameđenjem prolećem i jeseni. Koja su, takođe, dve posebno arbitrarno uzete kategorije.

 

Dakle, na početku beše zima.

 

Zbog toga, uživam u ovim prehladnim, suvomraznim, danima.

 

Nijedna mantra ne ide protiv leta. Posebno ne POSTMODERNISTIČKA.

 

Ali razumem želju da se iz juna (jula, u mom slučaju, jer tada naprasno ostarim) skoči u januar.

Edited December 17, 200717 yr by Yggdrasil

Eh... kada bi se zimsko vreme zadržalo, barem, jos osam meseci... da posle njega usledi nova jesen .

 

Dakle, na početku beše zima.

 

Zbog toga, uživam u ovim prehladnim, suvomraznim, danima.

O letu ne bih želeo dalje da dužim, Kami je u STRANCU o toj nepogodi rekao sve sto se moze reci.

 

Hajde da razgovaramo o zimi, na isti onaj način na koji ona razgovara sa nama.

Zima se sa mnom poigrava.

Smeje mi se, chini mi se,

jer u leto ja sam rodjena.

A tako je zelim uchiniti prijateljem svojim,

vernom ljubom.

Zagrljaj svoj shirim

i zovem je,

ali u toj vrelini sneg njen topi se.

Ja ostajem sama

da klechim i molim

za tu hladnocu, za taj mir...

Divna pesma. Ima nas nekolicina, ne računajući članove grupe Immortal, koja kao da razmatra uvođenje produženog zimskog staža.

 

And still the tundra remained untouched.

 

DRVO

 

Mirjani N.

 

 

Zasadili su me u parku

Da noću zrim

I slušam koračanje mladih

 

Svoju mi ljubav vešaju o vrat

 

Ja samo... širim ruke

 

 

OKTOBAR 2004.

 

 

 

 

Drvo je lepo. Lepa pesma o njemu.

Svidja mi se "Drvo"

ŽIVETI U 9 DANA


DAN I

Pruži mi svoju ruku,
Ja ne mogu više da molim,
Čoveka goreg od sebe.


DAN II

“Ljubav, zar misliš da ću tebe da volim?!”
Tu tvoju sebičnost i tebe?
Varaš se, draga moja damo,
Ja sam samo jedan kamenčić pustinje.
Eh, kad bih ti znala samo,
Da je moja ljubav kao trnje!
Tvoje suze su suviše slabe za moje korene,
A tvoja ljubav, suviše jaka za mene!
Vidiš li kako sve polako nestaje,
Pokušavam da izbrišem sve nesrećne godine,
Ali, znaj, ljubav je ono što nikad ne prestaje.


DAN III

Ja odlazim, a ti prati moje tragove.
Još uvek dok sanjam čujem te glasove,
Što odvode me negde i kroz maglu zovu me,
Reči, da odlaziš, a ja ostajem,
Da zauvek trunem u bolu i tuzi, sam!
Kroz beskrajne horizonte u životu i smrti,
Vreme nikad neće stati.


DAN IV

A mi ćemo opet, tamo negde biti zajedno,
Držati se za ruke, i sećati se onih slika,
Kakav je ovo život, čudo stvarno bedno,
Ožiljci na duši, u srcu, a treba samo reći “Da”!


DAN V

Gledaćemo daljinu kako se lomi po horizontu,
Zagrljeni, pretvoreni u jedno,
Bacam sve uspomene u onu našu reku,
I tražim tvoje dodire, tvoje poljupce tako žedno!
A, sad ja tebe pitam možeš li ti mene da voliš?
Čoveka koji je imao sve, a sad mu je ostalo jedno veliko ništa,
I koji čeka da mu oprostiš,
Sve one reči pune gneva, besa i zla!


DAN VI

Osvanuo je novi dan, probudjen iz sna,
Tražim vatru u ovoj sobi mraka,
Tražim spas iz ovog jakog zla!
Pokušavam se setiti svega,
Ali ne mogu naći razloga,
Zašto si otišla?
Gledam u ogledalo, a vidim čoveka sa dva lica,
Prolaze dani, jedan po jedan,
Sve manje snage, mrtva je postala ova ulica,
O, da li će osvanuti novi dan?


DAN VII

Još jedno jutro, ponovo budan,
A u mom umu čudna muzika,
Sad, već znam život je uzaludan,
Prepun, ali stvarno prepun, užasnih slika.
Zatvoren u tišini ove krvave sobe,
Setih se jednog davno zaboravljenog imena
Koje otkucava u mojim grudima i zove me,
U prošlost i neka dobra vremena.


DAN VIII

Sedesmo na hladnom kamenu života,
Oduvani vetrovima na puteve beznađa,
Gledasmo znakove pisane krvlju na uzavrelom nebu,
A sada u nepovrat plovi moja ladja!
Je’l znaš, dečače, ko me je tada čekao?
Pojavila se ona ista devojka u crnom,
A moje srce oštre reči sekoše, i sve ono što sam joj rekao,
Pade pod nogu u maglovitom času tom!


DAN IX

Kako samo bole ova sećanja?
Nikada se nemojte sećati mene,
O, da li se to već zaustavlja moj dah,
Moja krv probija ubijene vene,
I osećam da budi se onaj strah!
Onaj isti strah koji oseti čovek kada dodje kraj,
A tvoje će oči pune suza i sjaja,
Pamtiti zauvek onaj srećni april,
A meni otvoriti kapije raja!

Ziveti u 9 dana

 

 

 

 

...ostavlja bez texta...

 

Ziveti u 9 dana

 

 

 

 

...ostavlja bez texta...

 

 

U kom smislu?

odlichna pesma!

kroz 9 delova si pokazao sve emocije koje vladaju nakon raskida-po nijansama-od jakih i besnih na pochetku do tuznijih i sivijih prema kraju.

ne znam da li si ih pisao bash tih 9 dana,ali ostavljaju bez teksta

Hvala.

Pisana je u jednom dahu/danu, ali jeste se sama njena priča događala u devet dana...