CRKVA

Nisam jedan od onih, što kad stoje u crkvi, mogu potpuno da se posvete Bogu, odnosno sopstvenim gresima. Nisam ni od onih što stalno zveraju nekud i štrecaju se i okreću se na najmanji šum. Valjda sam negde između. Jednom tako, u jednom mom (samo) "stajanju" u kući Božjoj, kad me ponovo moje misli (ili onoga što mi je misli skrenuo) odvukoše na drugu stranu, upade u oko (odnosno ispod oka) jedan mladić-dečko koji se gegajući šetao od oltara do ulaznih vrata crkve. Njegov groteksni geg je bio samo bolest, telo se stalno klatilo kao da će pasti, ruke su mu strašno drhtale dok je podavao neku knjigu sveštenom licu, i nisam se mogao odlučiti da li bih ga svrstao među čoveka ili dečaka.
Nisam ni od onih što vole da opisuju jednu prostoriju na 5 stranica, pa da na kraju nikome nije jasno kako ta prostorija izgleda, ali ću u par reči reći da je crkva zaista odisala nekom prijatnom energijom, bilo je i toplih sunčevih zraka koji su nekako padali kroz prozorsko okno direktno na mene (valjda htedući da pokažu ko je najveći grešnik), bejaše tu, kao i u mnogim crkvama, hor od nekoliko ljudi u prednjem-desnom uglu, sveće sa leve strane, hor ženskih glasova koji se čuo sa svih strana.
Na kraju liturgije, kad mi je svest vikala "dobro je", a podsvest "bole me noge", uputih se da pazarim sveće i gle, onaj dečko je bio iza pulta. Obradovah se jer ću taman imati prilike da ga bolje osmotrim. Pogled mu nije kazivao mnogo, odnosno, kao da je gledao kroz mene (što verovatno i jeste) dok sam uzimao sveće. Sačekah neku bedu od kusura i prekorevajući sebe što sam uopšte i sačekao kusur, uputih se da zapalim sveće. Plamen je goreo nikad intenzivnije i dok se pozadina iza njega maglila, on je narastao sve sjajniji, snažniji i bitniji dok me celog ne zaokupi i proguta.

Znao sam gde sam, znao sam šta sam, ali nisam znao zašto sam, i od kada sam, i kako sam. Bio sam mrtav. Ili sam sanjao da sam mrtav. Ma ne, bio sam mrtav sigurno, jer bih se u snu sigurno probudio saznanjem da sanjam. Ali sva ta bestelesnost je unekoliko i podsećala na san (u nedostatku drugih poređenja), jer ste mogli da se dedete gde hoćete u jednom trenutku, kao u snu, samo sada po sopstvenoj volji, a ne po volji podsvesti. Da, to je to! Kontrolisali ste i podsvest. I svu mudrost koju ste mogli imati bila vam je na raspolaganju.
Obreo sam se u visinama (ili dubinama) i nekako, još uvek nisam imao utisak da sam u raju, niti da sam stigao na neko krajnje odredište gde mi je duša želela. Više sam osećao ceo prostor kao predvorje. Sretao sam i druge. Druge pokojnike. Ali ne kao što se sreću u životu, već kao neko "JA!" u obliku energije koje je proletelo. Nije se ništa progovaralo, niti govorilo (niti smo mi bili sposobni za to) već je sve bilo u nekom vidu utiska. Kada neko "Ja" proleti pored mene, ja sam znao da je to nečije tuđe "JA", a kad bih usredsredio svoju volju, mogao sam u trenutku saznati sve o karakteru tog "Ja". Nešto kao susret očiju, kada u trenutku pročitate nečiju misao, emociju, nesigurnost, samo mnogo jače. Ovde ste čitali karakter i duh. I sve to u bljesku trenutka. Ne znate šta su ti ljudi radili, kako su umrli, ali ste znali kakvi su i šta bi mogli u nekoj hipotetičkoj situaciji da urade.
U kakofoniji mnogih tišina, jedna anđeoska mi naročito privuče pažnju i ja se obreh na nekom poznatom mi mestu. Ne beše tu ništa vidljivo, ni opipljivo, ali ipak beše prostor, i utisak mi beše da su najglasnije pevale tri duše negde pravo-desno ispred mene, osetih nečije snažno prisustvo iznad mene, pogled jakog Anđela i ne usudih se ni da misli okrenem na tu stranu da ne bih oslepeo od goruće svetlosti kakvu sam osetio da poseduje. I gle, videh jednu dušu kako se gega. Odmah sam znao ko je. "Zar je moguće?", pomislih. Da, to je bila duša mladića u crkvi. A i ovde smo bili u crkvi. Spoznao sam joj ograničenu svest i video da se usrdno moli Gospodu. Spoznao sam da čak i sada, u ovom predvorju Gospodnjem, ta duša ima svest čija se širina guši zakrpama neznanja koju je još uvek imala na sebi. Molio se za nekoga, ali nisam spoznao za koga. "Gospode", pomislih "Zar i ovde ljudske duše vuku sa sobom ograničenja koja su imala za života"? "A zašto da ne?" odgovori mi svetlost iznad mene kroz misao. "I ovde, kao i na svetu jedino ograničenje koje duša ima je greh, a ne (ne)spoznaja svega. Sve zna samo Gospod, a ova duša je svoju molitvu još više pojačala, dobrovoljno se odrekavši spoznaji svega, kako bi se usrdnije molila Gospodu. " Zanemeh pred takvim argumentom i osetih kako me grize moje sopstveno ograničenje i čuh još andjela kako mi kaže: "Tvoj račun još nije sveden".

Hor andjeoski nadjača sve ostalo, pa i moju zadnju misao i ja osetih težinu, stravičnu težinu ruke koju sam podigao i iz svetlosti otvorih oči pravo u mrak. U mrak jedne bolničke sobe, jadno osvetljene prljavim reflektorima. Pošto mi je podignuta ruka bila u žiži pažnje kad sam otvorio oči, u prvi mah nisam ni primetio nekolicinu osoba koje su me zabezeknuto posmatrale. "Živ je!", uzviknuše... "Ovo je čudo!". Promrljah "Jeste li sigurni da sam živ?", a oni se nasmejaše jer su mislili da se šalim, a meni u stvari nije bilo nimalo do šale. Otišli su da me ne bi uznemiravali, a ja zaspah premoren od kontrasti dva različita sveta.
Posle par dana došao mi je sveštenik i sede pored mene.
- I konačno, Luki se ispunila molitva. – reče
- Kakva molitva oče? Koji Luka? Ništa meni nije poznato, izgleda da se drugi ustručavaju da mi pričaju bilo šta, a ja se ničega ne sećam", rekoh.
- Ničega?
- Ničega bitnog dokle mi svest doseže u prošlost. Verovatno imam neku vrstu amnezije. Hoće li mi neko konačno to razjasniti.
- Da li se sećaš da si bio u crkvi, sine?
- I da i ne. – rekoh potpuno zbunjen.
- Palio si sveće, i odjednom... pao na mestu mrtav. Ljudi su se uplašili.
- Mrtav? Pa kako sam sada živ?
- Ne znam. U stvari, znam, ali ne znam zašto. To je Božija volja.
- Ne znate, a znate? Molim vas oče, ne činite mi ovu neizvesnost još neizvesnijom.
- Luka je odmah dotrčao do tebe i počeo da se moli.
- Šta da moli? – upitah glupo
- Da moli Boga. Molio se Bogu da umre on, umesto tebe. Bog ga je očigledno uslišio. Sada Luka nije više među nama. Božja volja, ko sam ja da sudim.
- Ali koji Luka? Zašto se on molio za mene?
- Ko će ga znati, zašto. Nikad u životu tako nešto nije radio, bio je dobar, poslušan...
- Oče! Ko je Luka? – prekinuh ga
- Luka ti je prodao sveće.
Zamislih se.

1:0 za tebe

elfe,ja sam mislio da si ti normalan ćovek...ali posle ovog,sumnjam da imaš išta zajednićko sa svojim mozgom.

Ehh... moj mozak i ja nismo podvojene ličnosti, nego smo jedno. Nisam ti ja od onih što se po svaku cenu trudi da bude poseban. Jebe mi se za to. Jedino što znam je da sam ponekad glupo pošten.

Apropo normalnosti... ne mislim da sam nenormalan, ali definicija normalnosti je izvedena po granicama ludila većine.

 

 

Inače, priča ko priča verovatno nije ništa posebno i sinula mi je jedne večeri dok sam pokušavao da zaspem. Žrtva većeg duha zarad manjeg. A i interesovalo me da li ću biti kadar da inkorporiram u priču delove mojeg (fiktivnog) doživljaja posthumnog života.

A i nije loše za vežbu, nisam pisao ništa godinama.

 

@Untitled

Jedan ko nijedan.

 

 

P.S. Ispričavam se svima kojima je priča smor i uzela im 15 minuta dragocenog vremena.

Dovoljno dobro da ostanem zamisljena ceo dan.

Ehh... moj mozak i ja nismo podvojene ličnosti, nego smo jedno. Nisam ti ja od onih što se po svaku cenu trudi da bude poseban. Jebe mi se za to. Jedino što znam je da sam ponekad glupo pošten.

 

 

Poštenje je vrlina..Bog nagrađuje poštene. A to što u našem mediokritetskom društvu ono nosi etiketu gluposti, zato smo tu gde smo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Inače, priča ko priča verovatno nije ništa posebno i sinula mi je jedne večeri dok sam pokušavao da zaspem. Žrtva većeg duha zarad manjeg. A i interesovalo me da li ću biti kadar da inkorporiram u priču delove mojeg (fiktivnog) doživljaja posthumnog života.

A i nije loše za vežbu, nisam pisao ništa godinama.

 

Trebao bi.   Po stilu je autentično i  ne podseća me ni našta što sam dosad čitala..šteta bi bila ne napraviti celinu i ne objaviti ..jednog dana..

Poštenje je vrlina..Bog nagrađuje poštene. A to što u našem mediokritetskom društvu ono nosi etiketu gluposti, zato smo tu gde smo.

 

Ma e?

 

Poštenje JE vrlina, nemoj me shvatiti pogrešno, ali ako ćeš čekati da te "bog" nagradi za to, šta da kažem, blago tebi.

 

 

d4rk3lf - sad ću pročitam, dugačko jebem li ga.

Edited May 20, 200916 yr by Andrija Smith

Ma e?

 

Poštenje JE vrlina, nemoj me shvatiti pogrešno, ali ako ćeš čekati da te "bog" nagradi za to, šta da kažem, blago tebi.

 

 

 

 

Eto, još jedan dokaz gde živimo.. Atheism rules !

 

 

Edited May 20, 200916 yr by jarancaba

Aha, znači ako ne verujem u boga debil sam je l'? Kvalitet života u državi je dobar onoliko koliko ljudi u njoj veruju u boga?

Aha, znači ako ne verujem u boga debil sam je l'? Kvalitet života u državi je dobar onoliko koliko ljudi u njoj veruju u boga?

 

Joj bre! Nis' bilde! 

 

 

Bingo! 

 

 

E boze,boze...

HAHhaahhahaaHAHHAAHHAhahahahHAHAHAahaa...

Hej bre, ne spamujte mi po temi inače ću da pritisnem report po prvi put.

 

@Andrija Smith

Dobar si, al' te Dave Murray šije po tehnici 100%.

Heh... šalim se... apropo teme, pominješ nagradu za poštenje i pominješ nešto kako je "uzaludno" tako nešto čekati od Boga. Čekati konačnu pravdu.

Moje pitanje tebi je:

1) Da li si ikada bio strpljiv da je sačekaš?

2) Da li si učinio nešto čime bi opravdao Božju milost ka tebi?

3) Da li si učinio nešto dobro, a vratilo ti se zlo?

 

Ne moraš da pročitaš da bi mi odgovorio.

 

@jarancaba

Nisam hteo to da kažem u tom kontekstu.

Tj. Nisam sebe hteo da predstavim kao skromnog čoveka, zato što pominjem da sam glupo skroman i tako to. Ja sam neskroman, egoista, moglo bi se reći. I kad kažem da mislim da nisam za poštovanje, ne kažam to fore radi.

Ivan Karamazov. To sam ja. Duša podvojena koja se stalno bori.

Hvala u svakom slučaju.

 

@Sarmice

Tnx.

Biće bolje... možda...

 

@Vožd

Drago mi je što te moja priča naterala da prizivaš Gospoda.

@Andrija Smith

Dobar si, al' te Dave Murray šije po tehnici 100%.

Heh... šalim se... apropo teme, pominješ nagradu za poštenje i pominješ nešto kako je "uzaludno" tako nešto čekati od Boga. Čekati konačnu pravdu.

Moje pitanje tebi je:

1) Da li si ikada bio strpljiv da je sačekaš?

2) Da li si učinio nešto čime bi opravdao Božju milost ka tebi?

3) Da li si učinio nešto dobro, a vratilo ti se zlo?

Nije sve u tehnici.

 

1) Može se reći da je čekam, ako baš moram da odgovorim, ali nisam jednostavno od onih koji smatraju da bilo šta u životu treba čekati.

2) Ništa kolosalno, mnogo značajno, ali se trudim da činim dobro kada god mogu.

3) Par puta, ali ipak nikad to nije bilo nešto užasno.

 

Pročitao sam priču i baš mi se svidja, nezavisno od toga verujem li u Boga ili ne.

Svidelo mi se što nisi (kao što si i u priči rekao) mnogo pažnje obraćao na bespotrebne opise crkve. Strašno me nervira kad pisac otegne opise na 5 strana i na kraju ti nije jasno kako to što opisuje izgleda.

Hej bre, ne spamujte mi po temi inače ću da pritisnem report po prvi put.

 

 

Evo samo još da ti odgovorim i prestaću..časna Titova pionirska 

 

 

 

 

 

@jarancaba

Nisam hteo to da kažem u tom kontekstu.

Tj. Nisam sebe hteo da predstavim kao skromnog čoveka, zato što pominjem da sam glupo skroman i tako to. Ja sam neskroman, egoista, moglo bi se reći. I kad kažem da mislim da nisam za poštovanje, ne kažam to fore radi.

Ivan Karamazov. To sam ja. Duša podvojena koja se stalno bori.

Hvala u svakom slučaju.

 

 

Ja sam mislila u kontekstu iskrenosti, dobrote i žrtve, a ne u kontekstu skromnosti. Svako je vredan poštovanja sa takvim "glupo poštenim" stavom, samo zavisi od percepcije, tj. kako te ljudi doživljavaju. Svi se mi borimo with devil in us, nisi jedini, tako da..vic je u istrajavanju u borbi jer samo tako smo bliži Bogu. 

Edited May 21, 200916 yr by jarancaba