SixStepsOnTheMoon

http://www.youtube.com/watch?v=sMEc1dkc3EU&feature=player_embedded

Odličan spot.

Ne znam je li bilo,ali dobro zvuči. http://www.youtube.com/watch?v=_pCbXCT5z2s

Prva stvar koju sam čuo od njih bila je The Accolade.Kakva mistika od pjesme je bila kada sam je slušao i čitav bend je bio nekako magičan.

http://www.youtube.com/watch?v=wG6G4XBnvLQ&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=xGYh-4hw7zI&feature=related

Огден Неш у преводу Драгослава Андрића ШТИХОВИ и смешна смеша БИГЗ Београд 1977. КАКВУ ГЊАВЕТИНУ ЖЕЛИТЕ: НЕПЕЧЕНИЈУ ИЛИ СРЕДЊЕ ПЕЧЕНУ? Две ствари никад нисам схватао: прво, зашто се неки цареви зову цареви а други императори, И друго, зашто неки људи који би морали да буду гњаватори – нису то, а други који не би требало то да буду – баш јесу гњаватори. Знам једног човека који не зна зашто је у рулету једна боја црна а друга црвена, И који није прочитао никакву књигу још откако се саплео о неку мало дужу реч у другом поглављу ТОМА СОЈЕРА од Марка Твена. Његов најузбудљивији доживљај био је онај кад је нашао значку са Светске изложбе у некој канти за смеће, А једино мишљење о себи самом до кога је икад дошао било је то да боље изгледа без бркова, па их зато и неће. Интелектуално гледано, он нема уши да чује, нити очи- да гледа очима тим, Па ипак, задовољство је бити с њим. Знам једног другог човека који је упућен у све од мађија и демонологије до елизабетанске драме, Који је провео недељу дана код Далај Ламе, И замењивао мунгоса у борби с кобром, и под водом извео успешну операцију слепог црева, А ето, док он то прича, немам речи да вам опишем колико ми се зева. Ја сам лично срећан утолико што бих многе интересант- не мисли могао да изразим на сликовити начин који би морао свима да се свиди. И нема сумње да бих успешно забављао своје пријате- ље кад само не би увек морали некуд да оду чим ме ко од њих види. Огден Неш на Википедији

КАД НЕКО У ТВОМ ПРИСУСТВУ ПОЧНЕ ОСУЂИВАТИ БРАТА СВОГА, САГНИ ЛИЦЕ СВОЈЕ. ЧИМ ОВО УЧИНИШ, ПОСТАЋЕШ ОПРЕЗАН И ПРЕД БОГОМ И ПРЕД ЊИМ... УЗИМАЈ УЧЕШЋЕ У СТРАДАЊИМА СВАКОГА; АЛИ ТЕЛОМ СВОЈИМ БУДИ ДАЛЕКО ОД СВИХ. НИКОГА НЕ ИЗОБЛИЧАВАЈ, НЕ РУЖИ ЧАК НИ ОНЕ КОЈИ СУ ВЕОМА РЂАВИ ПО СВОМ ЖИВОТУ. ПРОСТРИ ОДЕЋУ СВОЈУ ПОД ОНИМ КОЈИ ПАДА И ПОКРИЈ ГА. АКО НЕ МОЖЕШ УЗЕТИ НА СЕБЕ ГРЕХОВЕ ЊЕГОВЕ И ПОДНЕТИ ЗА ЊЕГА КАЗНУ И СТИД, ТО БУДИ БАР СТРПЉИВ И НЕМОЈ ГА ЗАСТИДЕТИ. СВЕТИ ИСАК СИРИН

Ovjeri Hayao Miyazaki-ja ako vec nisi,ima dobrih radova.

Православно учење о Богу, човековој природи, есхатологији Централна тема или интуиција византијског богословља, према можда најзначајнијем савременом православном мислиоцу Џону Мајендорфу,[2] јесте да човекова природа није статична, „затворена“, аутономна суштина, него динамична реалност одређена у самој својој бити својим односом према Богу. Овај однос је виђен као процес уздизања и као заједништво – човек створен по слици Божјој је позван да оствари „божанску сличност“; његов однос према Богу је и датост и задатак, непосредни доживљај и очекивање још узвишеније визије, коју треба постићи у слободном напору љубави. За разлику од Запада, где је богословље представљало углавном радикалну дедукцију, за Византинце је овај процес најнижи и последњи поуздан ниво богословља. Истинити богослов је био онај који је видео и доживео садржину богословља. Сматрало се да његов доживљај не припада само интелекту (иако интелект није био искључен из његове перцепције), него „духовном оку“, које обухвата целокупног човека – интелект, емоције, па чак и чула у додиру са божанском суштином. То је била и почетна спорна тачка у расправи између Григорија Паламе и Варлаама из Калабрије, којом су отпочели богословске спорове у XIV веку. У учењу Григорија Паламе, коначно и створено биће, по природи својој, није у стању да сазна и да ступи у општење на било какав начин са оним што је суштина Божја. Неприступачност је, штавише, својство саме природе Божје, не само последица немоћи и ограничености људске природе. С друге стране, по суштини безимени и трансценденти Бог постаје присутан и доступан стварним бићима својим божанским вечним силама и енергијама. Својим енергијама он „исходи“ из себе и „силази“ у творевину, постајући и остајући стварно присутан у најскривенијим дубинама света и светотајински доступан разумним бићима. Божанска енергија је својство суштине Бога, а и једног и другог је носилац Он као личност. Тако, када човек општи са Богом, било у времену било у вечности, он стварно са Богом општи, примајући његову вечну силу и енергију, по мери своје пријемчивости за њу и за заједницу са њом. Термини „природа“ и „благодат“ изражавају динамичан, жив и неопходан однос између Бога и човека, који су различити по својој природи, али су у заједничарству преко Божје енергије или благодати. Насупрот Евагријевој[3] оригенистичкој и платонистичкој антропологији, по којој истинита природа „духа“ треба да буде одређена у Богу, а све што га одваја од Бога је зло, св. Макарије Велики[4] поставља библијску идеју човека према којој је непојмљиво и за „ум“ и за „душу“ да је човекова судбина у одвојености од тела. И док Евагрије идентификује човека са „интелектом“ и схвата хришћанску духовност као дематеријализацију, Макарије разуме под појмом човека психосоматску целину, опредељеност за „обожење“. Овакво Макаријево учење с временом се учврстило код већине православних народа источног света осим код оних православних код којих је преовладао монофизитизам. Каснија осуда оригенизма, 553. године, представљала је одлучан корак у источном православном богословљу, које се тада определило за библијски поглед на стварање, антропоцентрични универзум, човека као кохерентну психосоматску целину, историју као линеарну оријентацију у правцу крајњег есхатона, Бога као лично и живо биће, независно од свих метафизичких неопходности. Овим је изречена, чини ми се, не само суштина православног учења, него и суштина самог хришћанства. Треба поменути још једног значајног црквеног писца и филозофа из VII века, св. Максима Исповедника и његов став према Оригену. Док је у Оригеновом систему статичност једна од суштинских карактеристика истинитог бића, док разноликост и покрет долазе од огреховљења, за св. Максима су „покрет“ или „радња“ основни квалитети природе. Свако створење има свој смисао и сврху који одржавају вечни и Божански Логос, „који је створио све“. Логос је дат свему стварном, не као статички елемент, него као вечити циљ и сврха који треба да буду постигнути. У овоме се мисао св. Максима ослања на Аристотелово учење да свака природа има своју „енергију“ или егзистенцијалну манифестацију. По његовом мишљењу, човеку, међу другим створењима, припада сасвим изузетно место. Не само да оно у себи носи Логос, него је он и слика божанског Логоса, а циљ његове природе је да постигне сличност са Богом. У стварању као целини, човекова улога је да сједини све ствари у Богу и да тако превазиђе зле силе одвајања, деобе, распадања и смрти. Људска љубав, према Максиму Исповеднику, у коју је неопходно укључен и елемент жеље (ерос) мора да буде преображена, Божјом помоћи, и да тако постане агапа (агапе). Потпуна трансцендентност и неприступачност Божје суштине, постаје, према њему – исто као пре њега код Григорија Ниског, а и у каснијој византијској теологији – предмет хришћанске вере, и од темељне је важности за духовни живот. Уколико је љубав, а не „суштински гносис“, највиши циљ духовног живота, човек, будући уједињен са Богом, остаје потпуно човек у својој природи и делатности. Али он такође има заједничарство са Божјом активношћу, која једина може да гарантује човеково потпуно ослобођење од „страсти“ и преображава његов ерос у агапе. Као што видимо, за Максима Исповедника, као и за православни поглед на свет „природно“ учествовање човека у Богу није статичка делатност. То је изазов и човек је позван да расте у божанском животу. Мистички, есхатолошки, па према томе и максималистички карактер овог позив на светост, представља основну разлику у односу на легализам средњовековног римског католицизма, на пуританистички морализам осталих западних смерова и на релативизам савремене „етичке ситуације“. Спасење свих је деификација људске природе; индивидуално спасење је присвајање дара Божјег личним напором, јер деификација није физичко или магијско деловање на човека, већ унутарња активност, дело милости у човеку. Овај напор који чини човек упућен је на њега целог, а не на један његов део. Тај напор огледа се у акту вере. Идеја о човековим заслугама помоћу којих он може да стекне пуно право на дар милости, нема места у православној свести човека, јер је милост несамерљива било каквој заслузи, она остаје чист дар, бесплатан дар (gratia gratis data). Према православном учењу, милост Божја је Божји дар који не укида човекову слободу; то је дар љубави који обезбеђује сарадњу (синергија) између човековог слободног избора и божанске воље. Према сликовитом и дубоком поређењу Максима Исповедника: „Да би се уздигао у небо човек поседује два крила: милост и слободу. Обожење је сусрет две љубави, божанске љубави која силази и људске која се пење“. Погрешна је, према православном учењу и супротна, идеја према којој човек нема никаквог удела у остваривању Свога спасења, јер је то за нас Бог већ учинио, па је довољан само акт вере. Као што је незамислива вера без дела, тако је потребно знати да вера није тренутни акт, већ стање које траје и које се стално потврђује. С друге стране, треба се чувати фарисејске, правничке идеје да човек може самог себе да спасе добрим делима. Искупљење Христовом инкарнацијом није само ослобођење човека од греха Спаситељевом жртвом, већ је и ново стварање, дефинитивно стварање човека као бога, не према природи, већ према Милости. Пошто је Божје трансцендентно биће неисцрпно, и динамички успон љубави човека, који нема краја, увек садржи нове подстицаје које треба открити путем јединства љубави. Али есхатолошко стање није само реалност будућности, већ је садашњи доживљај, доступан у Христу даром Духа. Овакво гледање православља на есхатологију донекле објашњава и одговара на прекоре упућиване одавно византијском хришћанству да му недостаје осећај директне одговорности за историју као такву. Хришћанство се, свакако, дешава у историји и може до извесног степена да утиче на историјски процес, али оно суштински не припада историји јер подразумева крај историје. У том погледу карактеристична је мисао руског православног филозофа Максима Тарејева (1866–1934), који пише да је „историја неутрална сфера, она је море у које Јеванђеље баца удицу и лови живе душе. Јеванђеље дела у историји, али не за историју. Егзистенција је под знаком религиозног искушења.“ Ушли смо неприметно у област православне христологије и мариологије, па је вредно сазнати шта се у православном свету мисли о Исусу Христу. Позваћу се опет на св. Максима Исповедника, цариградског монаха из VII века, једног од највећих мистика Истока. Он каже да ако је за Платона и за извесне филозофе до хришћанства бог био мерило свега, а с друге стране, за друге филозофе „човек је мерило свих бића и ствари“, онда би по томе кретање историје и мисли човечанства било у знаку поларизације: или бог, или човек. За Максима Исповедника једино је Богочовек мерило свега, тј. Бог и човек у заједници, у односу љубави и међусобном општењу. Зато је Бог и постао човек. И више од тога. Већина византијских богослова после Максима Исповедника доследно су тврдили да оваплоћење Логоса има космички значај. Вера у Христа, као сина Божјег, такође је вера у Свету Тројицу. Тројична вера је већ садржана у вери у Сина који је послат од Оца и који шаље Духа Светог. Најлепше слављење Богочовека у православној цркви одувек је било у мистичности, дубини и лепоти њене литургије. Величином и лепотом мистерије православна литургија делује подједнако снажно на човекову интелигенцију, осећања и имагинацију. Циљ и садржај православне литургије је сусрет заједнице верних са васкрслим Христом у облику евхаристије. Човек је створен према слици Божјој. у својој личној свести човек носи слику божанске хипостазе (супстанције, бића); као члан људског рода, он носи слику јединства три хипостазе: он није само свестан себе као ја, већ и као ти као ми. Православна литургија је до данас сачувала оно прахришћанско расположење радости и духовног клицања проузрокованог вером у васкрслог Христа. Ово основно расположење свадбене радости изражено је нарочито у православној литургији у химнама. Поштовање светитеља заузима значајно место у православној побожности. Мада се не може одрећи опасност од сујеверја које може да одведе политеизму и „синкретизму“ у коме пагански трагови мирно почивају поред хришћанства, ипак, они који одбацују култ светитеља „лишавају се правог односа према Христу, остајући духовно без породице, без расе, без куће, без очева и браће у Христу“. Православна црква нема учења о чистилишту (purgatorium), као месту или као нарочитом стању умрлих душа. Она, међутим, верује да молитве за умрле могу овима да помогну у ублажавању мука. Постојање добрих и рђавих духова у спиритуалном свету чврсто је укорењено у православном учењу, а и чињеница је за све који живе активним духовним животом. Тешко је до краја одрећи и Јунгу једну овакву веру или знање о духовима и после свих његових психолошких и психопатолошких знања и сопственог искуства и искуства са пацијентима о духовима добра и зла који припадају свету нашег индивидуалног и колективног несвесног и који су онда само пројекција унутарње психичке реалности у спиритуални свет духова. Оно што би сваког Јунговог ученика заинтересованог за религиозна збивања живо интересовало, а ово исто несумњиво интересује и православне психијатре, јесте способност и далековидост разликовања стварних од пројектованих „духова“. Потреба сличног разликовања уочава се када треба оделити свет болесних халуцинација неког религиозног пацијента од визија. Живот у православљу пун је поштовања небеских визија, почевши од визије апостола на брду Тавор, Саулове визије васкрслог Христа на путу за Дамаск, па кроз читаву историју хришћанске мистике. С друге стране, треба нагласити да православна мистика није склона сликама као средству долажења у додир са духовним светом. Она чак упозорава аскету у Светој Гори и на другим местима православног подвизивања да не верује гласовима које чује, нити виђењима, било да су у питању демонска или анђеоска бића. Утолико пре је потребно разликовање стварних од лажних визија. Развој поштовања Девице Марије као Богородице (Theotokos), односно изграђивање одређене догме један је од најнеобичнијих догађаја у историји старе хришћанске цркве. Нови завет пружа сасвим мало поставки за овакав развој. Љубав и поштовање Богородице Марије су душа православне побожности, њено срце које загрева читаво тело. Православна црква није прихватила католичку догму из 1854. године о безгрешном зачећу Марије (immaculata sonsertio) у томе смислу што би она била изузета од првородног греха од њеног рођења. У Девици Марији, према православном учењу, сједињени су небеска мудрост (sofia) и мудрост (sofia) створеног света, Дух Свети и људска хипостаза. Њено тело је тако постало потпуно духовно и преображено. Молитве упућене Богородици заузимају у православном свету значајно место. Да закључимо овај наш кратки преглед неких важнијих токова православне мисли. Према Ернсту Бенцу, унутар данашњег хришћанства светли православље јединственом величином. Његова величина састоји се у томе што је верно сачувало пуноћу староцрквеног католицитета (општости, универзалности). Ово наслеђе првобитног хришћанства и његове поруке „радосне вести“ свима народима, није никакав историјски, музејски реквизит који се као такав брижљиво чува у православној цркви. Оно управо представља живу моћ, способну за развој. Вероватно да је и поред све унутарње чврстине у православној цркви она у потпуности способна за развој управо зато што хришћанско учење унутар православља није до детаља одређено и црквено-правно утврђено као што је то случај са западном хришћанском црквом. Западно и источно хришћанство могу и треба да се међусобно прожимају допуњујући се. Извесна рационална сувоћа Запада, претерана активност везана за практичну етику свакодневног живљења треба да буде оживљена етиком срца и молитве упражњаване одувек у православљу; православље, с друге стране, има шта да научи од западне цркве у погледу организације свакодневног религиозног живота верника. Јер, колико год Марта и Марија биле различите, Христос их је обе волео.

Ovo nije valjda cinjenica koja posjeduju argumentaciju da je istinita?Jer tako loše zvuči...

U pravu si,evo krenulo je .

Sale Samo je malo potencijalnih seedera.Trebaće decenija da se ovo skine. http://www.youtube.com/watch?v=1PvAYgpGzL4

From Remigiusz Sowa best Documentary Transmitter Award winner at the Crystal Palace International Film Festival; a truly remarkable story of Father Lazarus El Anthony, university lecturer, Marxist who abandoned his life in Australia and went in search of God and freedom. His pilgrimage eventually brought him to a life of a Christian Coptic monk and live in solitude on the Al-Qalzam Mountain (Egypt) in the pursuit of what the Desert Fathers called apatheia, holy stillness. Preporuka,dokumentarac je vrhunski snimljen. http://www.youtube.com/watch?v=uKXf_7Tt0-c http://www.youtube.com/watch?v=ag6WE__82Q8

ne znam da li je bilo,ali kuva se album Cea Serin.Nisam mogao da nađem temu o njima (mislim da je nije ni bilo) Ima nekoliko klipova na youtube kanalu,najnoviji je od 6 juna,u pitanju je Studio update. http://www.youtube.com/watch?v=oxMuMLxhHbY&feature=channel_video_title http://www.youtube.com/watch?v=Gkzd1frgcQk facebook page : http://www.facebook.com/pages/Cea-Serin/161585786261 edit : evo i zadnjeg klipa iz studija ,drums

Dave Gahan of Depeche Mode A Convert to Orthodoxy http://www.johnsanidopoulos.com/2011/06/dave-gahan-of-depeche-mode-convert-to.html I remember years ago reading somewhere that Dave Gahan, lead vocalist and co-songwriter of the famous Alternative Rock and New Wave band Depeche Mode, converted to Orthodoxy. This surprised me, as I've been a big fan of the band for many years, but also because the band is well-known for being controversial, especially when it comes to issues of religion. For example, 'Blasphemous Rumours' (see ) is a dark yet wry look at the misery in the world and what part religion plays in this. Also, probably their biggest hit, listed at #368 by Rolling Stone magazine in their 2006 list of "500 Greatest Songs Ever", is the catchy song 'Personal Jesus' (see here) about how in love relationships we can become Jesus figures to our partners. I also remember really liking his song "Dirty Sticky Floors" (see here), in which he refers to his suicide attempt with a razor blade on 17 August 1995. When I initially looked into his conversion, I couldn't find anything, so I thought it may be a false rumor. But then I noticed he married a third time to actress Jennifer Sklias on 14 February 1999, and noticed her Greek last name (her website is here). This was her second marriage and they have a daughter together named Stella (they both have a child also from a previous marriage). When I came across some wedding photos it became obvious then how he came to convert to Orthodox Christianity, though I don't know much about his personal views on the matter (a possible redemption song http://www.jenniferskliasgahan.com/video/suffer_well.html ). The wedding took place in New York, where Dave and Jennifer still live.

http://www.youtube.com/watch?v=zN3qLCNLc_c&feature=share

Knjiga našeg filosofa prof.Milana Uzelca : Horror Musicae Vacui gdje on iznosi svoja razmišljanja na temu muzike.Evo odlomka : "Ostaje priča o međusobnom gloţenju netalentovanog sveta, o pokušajima da se proba sve i svašta i da se svaka glupost proglasi za muziku. Najtragičniji u svemu tome jesu zbunjenost i nesigurnost novih, mladih "kompozitora", nekakva sveopšta smetenost, jer oni nisu bili ni kadri ni spremni da razumeju zašto ih ceo svet ne uvaţava i zašto svi pred njima ne kleče. Svejedno da li je reč o Štokhauzenu ili o Šnitkeu, o Bulezu ili o Gubajdulini – priča je ista. Sav ţivot proveli su u dokazivanju svoga egoa, a da u muzici za sobom nisu ostavili ništa osim pustoši. U isto vreme, zahvaljujući razvoju sredstava masovnih informacija, diskografskim kućama, novorođenoj industriji masovne zabave svet je osvojila rok muzika koja je postala i muzika nove mlade generacije, koju je ova stvarala sama za sebe. Reč je o krajnje uprošćenoj muzici, sa krajnje siromašnim intonacijskim rečnikom i sa krajnje elementarnom ritmikom zasnovanom na najjednostavnijim plesnim formama, no koja je od samog početka svesno bila orijentisana na pasivnu percepciju koja od slušalaca nije zahtevala nikakav napor ili koncentraciju. Svetom je ovladalo nešto što se više ne moţe nazvati muzikom ni u njenom najširem značenju; oni koji to još uporno nazivaju muzikom čine to iz čisto ideoloških pobuda; ta "muzika" danas ima sasvim jasne ciljeve i zadatke koji dolaze iz sfere ideologije, politike i novih oblika manipulacija masama. O tome će se nešto morati reći u poslednjem poglavlju ne samo zato da bi slika današnjeg stanja stvari bila potpuna, ni zato da bi se još jednom objas-nilo zašto je autorska profesionalna kompozitorska muzika izgubila svaki značaj, već zbog zahteva "same stvari" – da se jasno vidi ono što jeste i šta bi mu mogla biti buduća alternativa, budući da kroz desetak godina na scenu će stupiti nova generacija i ova knjiga je namenjena njoj" http://www.uzelac.eu/2KnjigeStudija/9HorrorMusicaeVacui.pdf Ima i još jedna njegova knjiga pod nazivom : "Filosofija muzike" Samo je to djelo koje i nije baš lako za čitanje. http://www.uzelac.eu/2KnjigeStudija/5FilozofijaMuzike.pdf U svakom slučaju,gospodin filosof ima zanimljive knjige koje kači na svom sajtu : http://www.uzelac.eu/

Dwid Hellion je vrlo iskren tip,a odatle mislim i da je Integrity jedan poseban hardcore bend u svakom pogledu.Nisam još dosta toga čuo od njih,ali ono što sam čuo mi se mnogo svđa.Čuo sam nešto pomalo o njegovim bavljenjem gnosticizmom,misticizmom ali to ne mora da znači ništa loše,svako traga za svojim identitetom i ja to poštujem.Ima mnogo dobrog u njegovoj muzici i tekstovima.

http://www.youtube.com/watch?v=h-Pp4bmVs8o&feature=player_embedded#at=20

Balada "Ocean of Tears" prog/power benda Manahem.Prelijepo. http://www.youtube.com/watch?v=XmTlFv5Ue5A

Baš ostavih na jutubu komentar da je odličan i vokal kao i vokalna interpretacija.Cura baš ide visoko.

http://www.youtube.com/watch?v=GK3_jnVID8w&feature=share

Св. Јован Златоусти: Против лечења код врачара "Слуге од својих господара и синови од очева трпе често чак и онда када их ови неправедно кажњавају; а зар ти не желиш да претрпиш казну од Бога, Који је изнад свих (господара), и који те воли више од било ког оца, Који све предузима и чини не због гнева, него ради твоје користи? Напротив, чим се деси било каква лакша болест, одмах бежиш од Његовог господства, хиташ ка демонима и журиш у синагоге? Можеш ли на крају добити опроштај? Како ћеш опет бити у стању да Га призовеш? Може ли било ко други, макар имао и смелост Мојсејеву, да умоли за тебе? Нико. Зар не слутиш шта Бог говори Јеремији о Јудејима? "Не моли се за тај народ, јер, и да Мојсеј и Самуил стану преда Ме, нећу их услишити " (Јер. VII, 16; XV, 1). Тако да постоје греси који су изнад сваког опроштаја и не могу бити опроштени. При томе Јудеји, мада, привидно, својим враџбинама и прекидају грозницу (у телу) - у самој ствари они то не чине, - али зато у савест уводе другу, још страшнију, грозницу, због тога што ће те свакодневно рањавати сопствена помисао, савест ће те мучити, говорећи: "Поступио си безбожно, учинио си безакоње, нарушио си завет са Христом, због лаке бољетице си издао побожност. Зар си ти једини оболео? Зар нису много више од тебе претрпели други? Па ипак се нико није осмелио на дело слично твоме: а ти, слабић и размаженко, изгубио си душу своју. Како ћеш одговорити Христу? Како ћеш Га у молитви призвати? Са каквом ћеш савешћу ући у храм? Каквим ћеш очима гледати свештеника? Како ћеш се усудити да руком дотакнеш Свету Трпезу? Којим ушима ћеш слушати Свето Писмо које се тамо чита? " Ево шта ће ти сваког дана говорити мучитељска мисао и савест која мори. Какво је то здравље, кад у себи имаш толико тужилаца? Али ако мало претрпиш, ако одбациш и са великом срамотом из своје куће избациш оне који су хтели да те наговоре на било какве враџбине, или хтели да ти на тело ставе било какву амајлију, одмах ћеш од савести добити росу спокојства. Нека те грозница пали колико хоће: душа ће ти пружати свежину бољу и спасоноснију од сваке росе, од сваке влаге. На исти начин на који ћеш, ако примиш неки враџбински "лек", осећати се горе од оних што болују од грознице, и то због помисли о греху (који си учинио, идући врачару. нап. прев.), тако ћеш сада, одбацујући све безбожнике, макар и страдао од грознице и трпео мноштво невоља, осетити се боље од било ког здравог, зато што ће ти мисао бити светла, душа весела и радосна, а савест ће те хвалити, одобравати и говорити: "Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима". Они су били спремни да трпе бичевања и муке да би задобили част (од Бога): и ти си сада решио да трпиш ударце и муке од грознице и рана, само да не би пристао на безбожне враџбине и амајлије; и, храњен тим надама (на вечне награде), ти и нећеш осећати јаке болове. Ако те ова болест не однесе, однеће те, на крају крајева, нека друга; ако сада не умремо, умрећемо касније. Трулежно смо тело задобили не ради тога да бисмо, кад оно боли, пристали на безбожност, него ради тога да бисмо се болестима утврдили у побожности. Сама трулежност и смртност тела ће нам послужити, само ако будемо благоразумни, као основа славе и у дан (суда) ће нам дати велику смелост, и не само у тај дан, него и у садашњем животу. Јер, кад ти врачаре изгониш из своје куће веома их посрамивши, сви, који за то чују, похвалиће те, задивиће се и рећи један другом: тај и тај, у болести и немоћи, мада су га неки умољавали, убеђивали и наговарали да узме неке враџбине, није их примио, него је рекао да је боље умрети у том стању, него издати веру. Затим ће уследити многа клицања од слушалаца, који ће сви бити задивљени, прослављајући Бога. А од колико ће то биста за тебе бити почасније, од колико слика славније, од какве части знаменитије? Сви ће (тебе) похвалити, блаженим назвати и венцем окитити; и сами ће бити бољи, поревноваће и почеће да подражавају твоју храброст. Ако и други учине оно што си ти учинио, награду ћеш добити управо ти, јер си први почео са тим ревновањем. Међутим, последица твог доброг дела неће бити само похвала, него и најбрже могуће окончање болести, зато што ће и сама јуначна одлучност твоја Бога покренути на веће благовољеније, и сви свети ће се скупа радовати твојој усрдности и из дубине срца ће се молити за тебе. Ако су овде такве награде за ту храброст, поразмисли колико ћеш венаца добити тамо, када Христос, у присуству свих архангела и ангела, дође, и узевши те за руку, изведе те на средину тог призоришта, и да сви чују каже: "То је човек, кога је некад мучила грозница, који је, кад су га веома многи убеђивали да се излечи од болести, због Мога имена и страха (Мога), да ме не би било чиме увредио, одбацио и презрео оне који су му обећавали да га излече (врачарским средствима), и одлучио да је боље умрети него издати љубав према Мени". У самој ствари, ако Христос прославља оне коју су Га напојили, оденули и нахранили, још ће више прославити оне који су ради Њега решили да претрпе муке грознице. Није исто дати хлеб и одећу и претрпети дуготрајну болест; не, ово последње је много теже од првога. А што је већ и напор, то ће блиставији бити венац. О томе ћемо и сами размишљати, били здрави или болесни, и са другима о томе разговарати; и кад се нађемо, било када у тешкој грозници, ево шта ћемо рећи: "А шта би било ако би нас неко оптужио, а затим нас извели на суд, а тамо нас ухвате и почну да бију, зар не бисмо онда, невољно, морали да трпимо све, и то без икакве користи и награде? " Тако ћемо и сада расуђивати; себи ћемо при томе представљати и награду за трпење, која може да ободри душу која је упала (у чамотињу). А шта ако је грозница јака? Упореди је са огњем пакленим, који ћеш сигурно избећи, ако решиш да ту болест трпељиво поднесеш. Сети се колико су апостоли страдали; сети се праведника који су свагда били у невољама. Сети се блаженог Тимотеја, - он никад није имао покоја од болести, него је увек живео у немоћима. Указујући на то, Павле је говорио: "Пиј по мало вина, због свога желуца и честих болести" (1. Тим. 5,23). Ако је такав праведник и светац, коме је било поверено да управља васеленом, који је васкрсавао мртве, изгонио демоне и друге лечио од безбројних болести, ако је он страдао тако тешко; какву ћеш извину имати ти, који се и за време краткотрајних болести смућујеш и ропћеш? Зар ниси слушао да Писмо каже: "Кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина кога прима? " Колико много њих и колико пута је желео да добије венац мученички? Ево то је (трпење у болести) прави мученички венац! Мученик не постаје само онај коме (мучитељ) заповеда да принесе жртву паганским боговима, а он реши да му је боље да умре, него да ту жртву принесе; не, очито је да је мучеништво и то када човек уопште Христа ради држи оно због чега на себе може да навуче смрт. /.../ Тако и ти, ако се одрекнеш магије, чини и враџбина, и будеш умро од болести, бићеш савршен мученик, зато што си, кад су ти обећали оздрављење путем безбожја, ти решио да је боље да умреш у побожности. То ми кажемо онима који се хвале и говоре да демони исцељују. А да би се уверио да је то лаж, почуј шта Христос вели о ђаволу: "Он је човекоубица од почетка" (Јн. 8,44). Бог каже да је реч о "човекоубици", а ти му хиташ као лекару? Реци ми како ћеш му одговорити на оптужбу да обманама тих људи (врачара, нап. прев.) верујеш више него речи Христовој? Ако Бог говори да је ђаво човекоубица, а ти људи, упркос Божјој одлуци, веле да он може да лечи болести, и ти примаш њихове враџбине и враџбинске лекарије, тим поступком показујеш да њима верујеш више него Христу, мада то не кажеш отворено. А ако је ђаво - човекоубица, очито је да су и слуге његове - демони - такви. То ти је Христос показивао на самом делу: када им је Он допустио да уђу у крдо свиња, они су читаво крдо потопили у језеру (Лк. 8,33), да би ти знао да би они то исто учинили и са људима, и да би их одмах погубили, само ако би им Богто допустио. Али их је он задржао и обуздао, и није им дозволио да учине ишта слично: то су они и доказали, кад су добили власт над свињама. Јер, ако они нису поштедели свиње, још би мање поштедели нас. Стога, љубљени, не варај се њиховим обманама, него буди чврст у страху Божјем. /.../ Каква је корист, у самој ствари, да се овде на земљи добије неко исцелење, а тамо бити послат у огањ вечни? А да (врачари, хвалишући се, нап. прев.) не би указивали на своја исцелења, послушај шта говори Бог: "Ако међу вама устане пророк, или који снове сања, и да знамење и чудо, и испуни се знамење и чудо што рече, па каже: "Идимо и служимо другим боговима": не слушајте пророка тога: јер вас слуша Господ ваш, да ли љубите Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом" (Зак. пон. 13,1-3). То значи: ако неки пророк каже: могу да подигнем мртваца, или исцелим слепога, само ме послушајте, и поклонимо се демонима, или послужимо идолима; затим, ако би онај који говори чак и исцелио слепога, или подигао мртваца, не слушај га ни после тога. Зашто? Зато што Бог, кушајући те, допушта овоме да то учини, не због тога што Он сам не зна расположење душе твоје, него због тога да би ти дао могућност да докажеш да ли волиш Бога. Ако је Бог тако негда говорио Јеврејима, то још више важи за нас, којима је отворио двери васкрсења, којима заповеда да се не везујемо за садашње, него да све наде своје усмеравамо ка будућем животу". Св. Јован Златоусти