Jump to content

SixStepsOnTheMoon

Iskreni članovi
  • Posts

    1721
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    1

Everything posted by SixStepsOnTheMoon

  1. ne znam jeli bilo ali probajte : http://www.youtube.com/watch?v=CeZlih4DDNg
  2. Evo malo podsjecanje na Metropolis 2000.Mr.Petrucci. http://www.youtube.com/watch?v=OkDNGcvD75w
  3. Ne bi prestao da postoji,ali bi prestao da postoji svaki smisao.Jer gdje bijasmo kada su se postavljali "temelji" tom univerzumu? ---------------------------- Otac Jovan Ćulibrk u emisiji "Otkrivenja" sa Tatjanom Radić,razgovara o rock kulturi,stvaralaštvu,autentičnosti,sastavu Joy Division i albumu "Selling England by the pound" grupe Genesis iz 1973
  4. Наравно да није,али сам га поменуо како бих имагионосу скренуо пажњу да је у центру природних појава - човјек као личност.јер јеванђеље се дубоко обраћа човјеку као бићу.А када говори о природним појавама нека прочита рецимо "Шестоднев" Светог Василија Великог из 4 вијека,што је ремек-дјело за вријеме које је писано,па нека погледа како је бесједио Свети Василије Велики у Цркви после радног дана људима који су долазили у Цркву да га слушају о стварању свијета,о природним појавама,о физици и свему осталом. http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvetiVasilijeVelikiSestodnev/SvetiVasilijeVelikiSestodnev.htm Нема шта да ти ја причам...Христос говори и свједочи за себе : Мт.5.17. Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем, него да испуним. Будући да је дошао да постави нове законе, Христос није желео да Јевреји помисле како се Он противи Богу. Стога, да би отклонио сумње које су многе смућивале, говори им: "Нисам дошао да укинем Закон, него да га испуним." Како га је испунио? Прво, испунио је све што су пророци о Њему прорекли, и зато еванђелиста често говори: "Да се испуни што је речено преко пророка..." Такође је испунио све законске одредбе, "јер Он греха не учини, нити се нађе превара у устима Његовим." И на други начин је испунио, односно допунио Закон, јер оно што је Закон само зацртао, Христос је довршио. Закон каже: "Не убиј!", а Христос: "Не гневи се ни за што." Тако и сликар не уништава своју скицу, већ је допуњује и довршава. (Свети Теофилакт Охридски) Овде неби требало бити ништа нејасно. У наставку Еванђеља пише: Мт.5.18. Јер, заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона, док се све не збуде. Овде показује да свет пролази и мења се. Дакле, док постоји свет, неће нестати ни најмањег словца из Закона. Неки кажу да словце и црта (Грчко слово "јота" - јевр. jodh - то је најмање слово јеврејског алфабета и символ је нечег малог и незнатног. У грчком систему бројева, јота праћена акцентом - означава број 10 који је символ десет Божијих заповести) означавају десет Божјих заповести, а други да представљају крст, при чему је словце усправни, а црта попречни крак. Христос је, дакле, рекао да ће се испунити све што је било речено о крсту. (Свети Теофилакт Охридски) Мт.5.19. Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповијести, и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небескоме: "Најмање заповести" су оне које нам је Сам намеравао предати, а не оне из Мојсејевог Закона. Назива их "најмањим" због смирења, да би и ти научио да смирено поучаваш друге. "Назваће се најмањи у Царству Небескоме", дакле, при Васкрсењу ће се наћи последњи и биће бачен у пакао. Такав никако неће ући у Царство Небеско. Под "царством" разуми Васкрсење. (Свети Теофилакт Охридски) Нигдје не пише да се неће ништа мијењати као што је си између осталог навео. Стари завјет је употпуњен тако да су се и незнабошци умјесто Мојсесјевог почели придржавати Христовог закона као што су проповиједали Апостоли. Немој да си смешан.То је златно доба кијевске Русије и руског народа у цјелокупности,они га славе као што ми славимо Светог Саву и Кирила и Методија. Разуме их доста,барем они коју су препознали своју егзистенцијалну потребу за обожењем.А то су сво људи који се труде да се усинове : јер Бог поста човјек,да би човјека учинио Богом.
  5. Имагионосе,не бих желио да многоСловим из разлога што ћу вјероватно из твог угла запасти у неки метафизички романтизам,јер ти као не-метафизичар превише логички до бруталне рационалисти поједностављујеш неке ствари,што мени рецимо дубоко упада у очи. Значи,тај механички модел настанка религије,у овом случају као хришћанин говорим хришћанске,је одавно напуштен,мислим да је коначно потучен у 20 вијеку и употребљавају га данас углваном атеистички милитанти који се за религију и егзистенцијална питања занимају колико Поп Мићо из горског вијенца за компјутере,значи један у потпуности не-критички приступ.ТО се огледа рецимо на километар из овог твог коментара.Последица тога је твој очигледно правинички,јуридички однос на неке ствари... Ти кажеш да је Црква "posto se covek cesto svesno ponasa nemoralno zarad licnih interesa i komfora, crkva je tu pronasla sjajan nacin da ljudima pruzi ono za sta su spremni debelo da plate - utehu i zaborav (takozvani "oprost") za sranja koja svakodnevno prave. najcesce je u pitanju neka simoblicna telesna patnja (post je recimo tipican primer), ili se od coveka trazi da uradi nesto sto narusava njegov komfor, sta god to bilo." Из овог твог става произилази да је Црква створена кроз историју од стране људи како би она могла да заглупљује,поробљава људе,да им одузима имовину и све остало што је човјека могло да заведе како би се неколицина људи у Цркви обогатила или пак у овом слуачају имала неку чисту сатисфакцију таквим понашањима.Да,то је исто као да кажем да је овај интернет створен како бих ја читао нечије глупости. Не знам зашто су мученици добровољно давали своје животе пред паганским властима,проливали крв и зној,зашто је Свети Ђорђе војвода војске и добар војник дао главу за Васкрслог,када он и сви мученици до данс су само климањем главе могли да имају комфор и ужитак у римској империји.Одакле сад то?Ко ту нарушава чији комфор?Ајмо сви помало на читање Цркве у прва 3 вијека.И видјећемо да Црква није зидана на том твом иделошко-политичком моделу,него на крви,на вјери,на нади,на откреовењу,на догађају Педесетнице - силаска духа светога на апостоле - на љубави према Богочовјеку.Оно што Црква даје када уђеш у њу јесте Искуство а не некакв модели у које хоћеш да је углавиш,она је видјела да то може овако,па је она онда урадила тако и онда је измислила "опрост" да би људима давала некакву утјеху и заборав "za sranja koja svakodnevno prave." Гријех као егзистенцијални промашај се тиче оног најдубљег у човјеку и оно има своју онтолошку раван а не само чисто психолошку,и ако је и она потребна до онтологије.Али увјек те стиже проблем слободе,јер Црква на ништа НЕ ПРИМОРАВА,него се даје као могућност истинског препознавања и живота у Логосу,који постаје Тијело,откривање своје споствене таме у свјетлости јеванђеља - благовјести Христове која отвара Небеса. Када и гдје је нудила,говорим о Православној Цркви?Шта каже сам Христос у Јеванђељу?Гдје се он бави природним појавама?Он се бави Човјеком,бави се његовим смрћу,његовим болом,његовим најдубљом жеђу а то је жеђ за - живим животом. "А он им рече: подајте, дакле, ћесарево ћесару, а Божије Богу".
  6. Kakav zanos i kako prazna retorika...to su isto pricali ideolozi XX vijeka,od pozitivista pa preko komunista.E moj imaginose,gdje ce ti dusa.
  7. Прескочили сте реченицу Патријарха "последице греха свих нас"...Или оно што је рекао Достојевски кроз старца Зосиму : "да је свако крив за све и за свакога"...али то је већ један вјероватно мало дубљи доживљај постојања и нашег спасења. Хришћанско учење на ништа не приморава,и ту је њена аутентичност и снага са којом она уствари кроз совје искуство пружа одговоре на егзистенцијална питања.Христос није философија о којој треба размишљати,него пут који треба слиједити.Богопознање није само предност учених јер се не усваја интелектом,него заједница и синеригија Бога и човјека,коме се он открива у срцу које се кроз подвиг богопознања сусреће са човјеком...зато је и Христос рекао : „Блажени чисти срцем јер ће Бога видјети“.Све остало је религиозни ентузијазам,попут овог у коме рецимо Novallis I rogozub приступају и који их приморава да потпуно погрешно доживљавају средство и циљ и можда у Novallis-ом случају може да их примора да повјерују у свијет...као коначни циљ,газећи у неку врсту савременог неопаганизма који у природи и њеним енергијама жели да траже спасење,обожење,логосност,иконичност...
  8. Васкрсење,драги моји,Васкрсење је оно за чим вапије и наше тијело и наша душа...и не само они него и читава творевина... Васкрсење је управо победа над тим конкретним актом смрти - нестанком личности, конкретног човека кога смрт отима из односа са његовим ближњима. Њима (ближњима) ништа не значе молекули његовог тела који се неће ишчезнути, закон о одржању материје и енергије. Не значи им ништа ни бесмртна душа. Ближњи хоће своје ближње као живе људе, као психосоматска бића - као пуне личности...Размишљајте о томе.Ради се ближњему,о конкретној личности...Ми сви када се поведе разговор о бесмртности,о души,о вјечности...чак и ако размишљамо о њој,као да хоћемо да имамо живот вјечни сам од себе,да лутамо у некаквој безличној надсусштасвености без заједнице,сами са собом,гдје су ту све конкретне личности са ове планете...Тужна нека слика вјечности...Гдје је ту Логос?Гдје је смисао?Гдје је иконичност?
  9. Album je bas odlican na svoj nacin.Nego,ipak mislim da je Danijelov ego kako neko rece ipak izrazen zbog njeogovog velikog talenta.A to se cesto desava sa genijalcima u bilo kojoj sferi,proradi taj slavoljubivi trenutak. Nego,pitao sam ono gore jer nije u pitanju samo muzika.Naravno ona se koristi kao izraz,ali tekstovi kristalisu muziku,tj.ono sto se njome zeli reci,ne ni cisto mehanicki nacin vec kao egzistentnost umjetnickog djela,koju je tesko opisati. Sve mislim da ce Danijel polako izdati u neku knjigu.
  10. I mene je spot zbunio do neslucenih granica,nekako mi pored sve Danijelove muzicke genijalnosti previse konkretan,otvoren,bukvalan...Ima li neko malo dublje objasnjenje sustine na koji Danijel posmatra taj polni odnos izmedju muskarca i zene?Sta on rece o tome?Ima li nekih izvora?Mada tekst pjesme,koliko mi se cini ima tu neku Remedy Lane atmosferu...
  11. Samo da bacim jedan sjajan EP benda "The Pirate Ship Quintet" iz 2007 ako vec nije bio: http://ribsout.blogspot.com/2009/09/pirate-ship-quintet-pirate-ship-quintet.html Songs / Tracks Listing 1. Lost Science (10:58) 2. I Kina Spiser De Hund (8:43) 3. Pirate Ship (11:05) Total Time: 30:46 http://www.youtube.com/watch?v=UEnUKvStKAI&feature=related
  12. Najstalozeniji lik je onaj Lang,kakva faca i kakav bubnjar.
  13. монах Давид Перовић Поглавља о онтологији кича и шунда (поклоници и противници) I Навођење на жеђ 1. Са датим нам стваралачким даровима ми често поступамо налично пијанцу који бљује, цинику који пљује, хулитељу који псује, лопову који снује и кује, болеснику који бали и који се трује, живинчету које лита, комедијашу и клошару који скита, псетанцету које шени и кучки која се никада не устеже и која пени. 2. У темељима кича и шунда, баш као и раскола и јереси, односно мржње, таји се демонска завист: завист Антихриста према Христу, фарисеја према апостолима, једног многобошца према хришћанину, исламске арабеске и џамије према икони и храму (Свете Софије), гордељивца према смиреном, млакога према ревнитељу. Или опет, Франака и Германа према Ромејима, Шиптара и унијата према Србима и православнима... А пројава зависти планетарних размера према једном светом цару, па када је он и богослов Цркве, очитује се најснажније у поводу титуле цара Јустинијана, титуле која је иритирала варваре. Наиме, он је био свети христољубиви Јустинијан самодржац, први цезар (кесар) алемански, готски, франачки, германски, антски, алански, вандалски, африкански, а то папска германска камарила и њен тројанац Карло Велики нису могли да поднесу. О њиховој узурпацији хришћанске ромејске круне германском круном треба слушати колосалног патролога Панајотиса Христуа („Византинизам и европска култура“, Православно дело, 16, 2007, 94–103). 3. Паракмиста и лакрдијаш Милан Гутовић тезгари, псовачи и хули у свом ТВ-кабареу на рачун јеванђелских и библијских тема и ликова. Он је обневидео за латинску пословицу да оно што приличи Јупитеру не приличи волу, а камоли за јеванђелску изреку да је нечистима нечисто све. 4. Первертованој естетици корен је у презиру етике, а презиру етике корен је у неверици. Из тога корења израста распојасаност, што је друго име за велику невољу или катастрофу. На пример, актере велике (саобраћајне) невоље или катастрофе у Србији едуковао је Велики брат лименога гласа телевизијске Куће Б-92. Сада, после погибије и сакаћења неколицине васпитаника Великог брата, најважније је постављати питања: да ли ће неко и када преузети одговорност за последице емитовања телевизијске воајерске фарсе Велики брат?! Важна су питања, а не то да ли су она лаичка: зашто одговорност за последице не би преузео најпре сам Велики брат лименога гласа, заједно са скоцканим финансијерима и (г)лобистима телевизијске Куће Б-92?! Надовезујмо се новим питањем на питања: зар у тој великој медијској невољи и животној катастрофи Велики брат лименога гласа нема баш нимало режијскога удела?! Ако ли га нема, зашто су се, онда, он и његови незнавени послушници одмах сакрили иза малога прста и рекламе?! Али, ако га има, шта ће они рећи народу коме се пречесто заклињу на верно извештавање о свему и свачему?! Ништа му они неће рећи, осим што ће још перфидније и перверзније наставити да по староме мешетаре! 5. Оквирно и начелно, ми смо иконе које се надграђују Христовим подобијем. Међутим, пошто нагињемо егоизму и егопатији, ми смо угрожени атомизацијом персоне, па нам личност неизбежно поприма црте и обрисе карикатуре, с једне стране, и силу имлозије црне рупе, с друге стране. 6. Само се непреображени лик не одупире карикирању; иконизовани лик му одолева; лик у надахнућу такође. Колико је тек био поносан на њега наш модерни век, век људских права! Међутим, раслојавању нашег лика дали су свој допринос сезонски дизајнери кича и шунда. Додуше, њиховим плимама жестоко су се супротстављали многобројни савремени ствараоци, протагонисти и духовници, међу којима нарочито они најосетљивији: епископ жички Николај Велимировић и српски богомољци; преподобни оци Јустин Поповић, Софроније Сахаров и Григорије Круг; патријарх српски господин Павле и свештеник Војислав Билбија (двојица последњих и помоћу својих уметничких заната); митрополит, песник и народни гуслар Амфилохије Радовић, познат у париској духовној средини као духовник и чудотворац, и игуман Јустин Тасић, мисионар међу косовским и метохијским Шиптарима. Затим најподвижнији у благодати светогорски игумани Емилијан Вафидис, Јефрем Филотејско-Аризонски, Георгије Капсанис, Василије Гондикакис и Пајсије Танасијевић; најподвижнији у благодати оци Порфирије и Пајсије; најподвижнији у богословљу презвитери Николај Афанасјев, Георгије Флоровски, Јован Мајендорф и Александар Шмеман, професори Владимир Лоски и Јован Зизјулас, митрополит пергамски; оци трезвенске психоанализе и психотерапије Владета Јеротић и Јован Корнаракис; народни лекари и књижевници Недељко Кангрга и Вјера Витошевић; народни лекар и вајар живог људског тела Гојко Остојић; књижевници Мирослав Савићевић, Миодраг Павловић и Невена Витошевић-Ћеклић; сликари Фотис Кондоглу и Спирос Кардамакис, Давид Хупер и Никола Гвозденовић, Крсто Хегедушић, Мартин Јонаш и југословенски наивци; страдални народни говорник из Истока Радован Милосављевић и страдална браћа Метохити; земљорадник Илија и дипломата министар без портфеља Милија из Ђураковца; интерпретатори сублимне српске етно-музике Станиша Стошић, Бисерка Цвејић и Јордан Николић; бугарски етно-музичари; учитељи византијског појања и протопсалти Дионисиос Фирфирис, Василикос и отац Владимир Санџаковски, Павле Аксентијевић и Никола Поп-Михајлов; философ и творац тактилног телевизијског језика Божидар Калезић; лингвиста и интерпретатор (декомпозитор и рекомпозитор) књижевних текстова Жак Бер; редитељи Xон Касаветис и Горан Паскаљевић; принцезе и принчеви глуме Миа Фароу (Розмарина беба), Ђина Рејнолдс и Хелен Мирен, Питер О’Тул и Небојша Дугалић; лингвиста и философ Ноам Чомски, одважни изобличитељ ерорног поретка ствари у својој средини и на планети, заједно са бескомпромисним нобеловцем Харолдом Пинтером; кант-аутори Нет Кинг-Кол, Пол Енка, Шарл Азнавур и Жорж Брасанс, Арсен Дедић и Тихомир Петровић, све генерације групе „Renesans“ (Musica Antica)... 7. ТВ-хумористи налични Радивоју Лоли Ђукићу, но понајпре он сам, увесељавали су српску радничку класу пародирањем Јеванђеља и Жичке беседе светога Саве слоганом: „Ко ради, њему хумористичка серија недељом“. Истовремено, нестајало је српско село и његов домаћин, и умножавале се свесрпске поделе. 8. Књижевнику Харолду Пинтеру, философу и мегданџији Ноаму Чомском и радикалу Стенлију Кјубрику, затим оскаровцу Федерику Фелинију, па лидеру Независне Демократске Републике Телевизије Мајклу Муру, и Матији Бећковићу, творцу домаће гастро-патолошке дијагностике (Кад будем млађи)... ми дугујемо благодарност за неустрашиве наступе у фронталном дипломатском рату против државних злочина и корпорацијског криминала вршеног широм планете, за ставове против кича, шунда и фашизма у политици и медицини, у пословничном прагматизму свакодневице, у уметности, медијима и нашем свеукупном животу, пострадалом од јастија и питија, односно чревоугодија и гортанобјесија. О тероризму информација, пак, један од поменуте неустрашиве шесторице, Федерико Фелини, износи овакво виђење: „Све те емисије смишљено и с правом одишу атмосфером недељне опуштености, тоном општенародног весеља... али све ово застрашујуће подвлачи управо онај мрачни, депримирајући и хипнотички карактер телевизије, везан за њено упорно, исцепкано конзумирање. Вести, политичке и спортске, репортаже из земље и света набацане су бајаги случајно. Информативне емисије се смењују, или, боље рећи, непажњом спајају са ревијалним кермесима, варијететским тачкама, случајним посетама чувених гостију, али преовлађују игре, игре свих врста, од певаних питалица, загонетних личности, до народних игара спретности за време којих такмичари падају као чуњеви, непокретни и без свести. У игри често, посредством телефонских и видео веза, учествује сва телевизијска публика, чиме је гледалац увучен у анимирано недељно поподне, бучно и нестварно као сале за забаву у лудницама, болницама или старачким домовима, на местима где је, у ствари, живот прекинут, отуђен, оронуо, нестао; од кога се сачувао само ехо, неки монструозни одсјај. После извесног времена незаинтересовано око оног који гледа отупело наставља да региструје оно што се пред њим одвија: једна врста визуелног голицања, које више не допире ни до осећања, ни до свести. И тако би се могло остати испред телевизора не пет сати, већ пет дана, пет година... Једина позитивна могућност, ако гледалац успе да се одупре дејству тог магнетног поља, јесте прилика за психолошку анализу...“ (Федерико Фелини, Направити филм, Београд, 1991, 110–111). 9. Са многобројним сценаријима југословенске кинематографије, као и књижевним и позоришним делима, заједно са њиховим творцима, читаоцима, извођачима, гледалиштем и слушалиштем, није дошла благодат, већ злодат, није дошао благослов, него врагослов. Свуда око нас одзвањале су срамотне и бесловесне речи и несувисле шале, и што год је непристојно и неприлично. Када су тако што чинили моћници речи у српском народу, где су онда били они господари речи, благи и милостиви и целебни; где покајници и они који праштају један другом брзо и лако (Еф 4 29; 5 4; 4 32; Кол 3 12)? Срећом су такви господари и цареви, народне речи и речи за народ постојали, и њихов глас је ипак допирао до нас свију! II Прелажење преко жеђи 10. Кларинет шиптарских и циганских оркестара азијатске музике провокативно се разлезао котлинама Косова и Метохије пред последњу сеобу Срба 1999 године Господње, и од акшама па до сабаха оглашавао је скупове у поводу сунета муслиманске деце, свадбених весеља, али и паклених планова у вези са – њима најомраженијим комшијама, Србима. 11. Музичким шундом провоцирају се масе на примитивизам, олигофренију и беснило. Шунд у сврху излуђивања својих конзумената практикује метод синкопирања тока свести бесловесним инструменталним и вокалним фразама, без обазирања на одвратност и гађење у екстремним дозама код свих људи са иоле критеријума и укуса. Широки пут је овде трасиран као силиконска и нарко-трансверзала, понуде су овде разрешилице на све; популарише се опијум за људе са нижом слободом, у оптицају су дизајниране шарене лажи и дизајниране пурике – из којих никада неће потећи материнско млеко за како-тако склепану отрочад. Гоље и олигофрени фасцинирају милионе незнавених; једнако тако и скарадна бедра која ће, иако витална, остати јалова и безгласна на крају свих сезона, па и када ће жудити за отроцима, јер њих више бити неће! И све то, и тако, за све време трајања неизвесности у вези са биолошком ипостаси и биолошким опстанком српског хришћанског лаоса. А он, српски лаос, тегли и крчми (уместо да полетно носи) пребогато предање својих светих и славних предака. Шунд-естрада или песма сирена Грудве змија на главама њиховим палацају, гареж им мути очи, оне очи не савијају, праховима боја и масти лица и тела повијају, уста, као да се кроз њих порађају, брадавице њине млека не истачу, у бедрима њиним трагови сечива и тегљача сасечене отрочади, реповима својим мигоље се оне и трзају у даљ, кано да су вражје; како само рошчиће истурају своје, истурају своје, како само скривају их оне? скривају их оне? 12. Свуда око нас разлеже се завијање оваца претворених у вучице: „Чему стрепња? Чему страх? Зар не видите да смо сада ми тудека?!“ Добују папци оваца што ће се претворити у вучице с очњацима: „Ми смо слободне све чинити, и собом располагати! Ко нам може наудити?!“, хистеришу вајне. А људи попут Миодрага Павловића помно бдију – ради свију нас. Па нам исти Павловић збори: „Кирие елеисон!.. Нико те под земљом не пита од којих си био састављен жлезда, нити у коју се полност кунеш. Одлике телесне важне су док не умреш, после ради са њима шта хоћеш, или оно што умеш. Пре но се поравна на теби свако удубљење или погубе свој напон саблажњива испупчења. Заборави лик ка коме је тежио твој занос. Сада тај занос доводи до равнице настале услед свеопштег изједначења“ (Рајске изреке, Београд, 2007, 49, гнома 10). Зар очеса нису за гледање? Зар ушеса нису за слушање? Јесу, али онима који имају очи да виде, и ушеса да чују. „Многе кћери учинише силу, многе стекоше богатство, а ти си преуспела и превазишла све. Лажних угађања и сујетне женске лепоте нема у тебе; јер жена разумна је благословена“ (Приче Соломонове 31 29–31). Тако, док је њена миловидност обманљива, и док је њена красота сујетна, дотле су њена добродетељ и богобојажљивост достојне хвале. 13. Шунд-педагогија. Наша мештанска кућа на Косову и Метохији била је добрим делом притиснута шунд- и кич-педагогијом: уместо иконе и кандила идол и сувенири, уместо јутарње молитве радио и телевизијски програми, уместо литургије у недељу и на празнике грађевински послови и бифе, муабет и медијски мерак. Извори српских невоља били су многобројни: несмирење и непокајање стараца, распојасаност и раскалашност одраслих, неваспитаност и распуштеност деце, егоизам и неслога свију. Многобројни од наших хришћана још шездесетих и седамдесетих, а камоли осамдесетих и деведесетих година прошлог столећа, са страхом Божијим изговарали су реч: „Запад, Запад!“ – као магичну – онако како се данас изговара магична реч: „Европска Унија!“ Многи су одлазили даље, и све даље у тражењу новог идентитета. Одлазили су и зато што им се чинило да морају отићи, и зато што су хтели да нађу нове идоле и богове. Тако се наша јуност и именом и нарављу орођавала са страном силом, кућила на туђим странама: Љубљана и Марибор, Трст, Чикаго, Аустралија и Нови Зеланд, Норвешка и Шведска, Есен и Сент-Етјен, Дубаи, Маурицијус... А за све то време они који су Христу Богу позајмљивали, наши светитељи, мученици и новомученици, чекали су да само помислимо на њих, и да им се барем с мене на уштап обратимо. Хришћани су стално на путу, стално у полету за подобијем. Зато и ревност Срба на Косову и Метохији не би требало више никада да буде врливој (одлазак ради одласка), него бој за хришћанску веру, име и светост, за освештану географију! 14. Сваку апстрактну мисао и слику, скулптуру, грађевину и музичко дело, у поређењу са освештаном јеванђелском проповеђу, иконом и химнографијом, вреба искушење шунда и кича, али и хазардерске паклене вртешке унутар њених тридесет шест фамозних цифара. А вртешка је нешто попут магичног рулета и Хазарског речника, недоучки и прекоучки што Име Христос декадентно изопачују и отуђују да би постало Христ. 15. Монетарну основу и деконструисану естетику глобализма створио је постнуклеаристички секуларизам, одвећ софистициран да би свакодневни живот у његовом духу, имиџу и бренду био непријатан. Зато банкари – који владају политичарима, ови генералима, а они светом – финансирају синкретистичке религијске и езотеричке кругове, а они култове. И опет, они то чине да би чак и сулуде идеје и огавне намере постале лаке за примање, укусне за јело и варење и уносне за култивисање. Елем, престижно је приањати за њих, церемонијално их сервирати; све те врсте и подврсте егзотичног фолклора, у комбинацији са техником за постнуклеаристичко зомбирање, просто нам титрају пред медијалним очима. Све плодове и прерађевине постнуклеаристичког идеализма нови мегапотрошачки дух износи на унионистички Соро(ш)чински сајам глобалног села, у виду мноштва опијата најбољега квалитета, а све у здравље homo tremens-а и homo gastronomicus-а. Дотле лобисти глобалне војске и шпијунаже будним оком надзиру сав глобални базар и вашар, пазећи да се вртешке постнуклеаристичког варијетеа и естетског воајеризма никада не зауставе. 16. Какви су протестанти некада били у пракси, такви су данас римокатолици. А какви су римокатолици некада били у вери и пракси, такви су данас многобројни православци. Православци опет, са свесном и несвесном тежњом ка још отворенијој латинизацији вере, протестантизацији праксе и вулгаризацији црквене естетике. За многобројне и међу првима и међу другима и међу трећима заживело је неписано правило да свој свакодневни живот треба градити на имиџу паганског хероизма јелинског и римског, али сада дизајнираног у кључу постнуклеаристичког кича и шунда, звезда и хероина. 17. Прелашћени богослов говори о покајању и гресима као о нечему излишном; он овлаш прескаче раван историјских подвига покајања и очишћења, еда би се у једном скоку докопао двери просветљења и есхатона. Зато он и оставља утисак личне безгрешности! У стварности, он је у завади са свима! Да ли због свога подвига реформисања светог предања и његовог свођења на есхатомонизам?! Sola Eschatologica! Док у његовој сопственој стварности химере и фантоми, виртуто и јапајајац, кабадахија или махитис уместо матхитиса?! Есхатонизација уместо јеванђелизације?! Есхатоманија уместо етичког и естетичког динамизма овде и сада! III Body-art & fiction 18. Епидермичким естетским методом клонирања нарцисоидни човек жели да се огледа у другоме као у идеалном и жуђеном. У поистовећењу са ликом свога идола обожавалац или клон учествује у његовој слави, и једнако тако у присвајању његовог идентитета, еда би се он сам овековечио. Генетским методом клонирања, пак, прототип дуплицира свога клона и даје му свој идентитет, еда би се сам у њему, у своме клону, овековечио. Љубав естетски клонираног обожаваоца намењена је прототипу, и мора се назвати идолопоклоничком, док се љубав генетски клонираног прототипа односи на сами његов self, и мора се назвати себељубивом. Проблем који у оба случаја искрсава и стоји пред обојицом, и прототипом и клоном, јесте онај прастари, паклени људски проблем преласка индивидуе као атомке у личност – преласка из монадичке самоће у битијну и другобитијну заједницу са другим. И опет је то проблем омогућавања некористољубивој љубави да се пројави кроз однос и дијалог. Али бесмртност се неће моћи постићи реплицирањем себе до у бескрај, стварањем двојника техничком методом генетског копирања и труковања. Истина, егоцентрик и себељубац може и хоће да уђе у вечност као бесмртан, али по превисокој цени: да као такав остане сам, и да самом себи постане родитељ и потомак. Макар он себи и постао родитељ и потомак, неће то моћи да постигне кроз однос љубави са другим људским бићима. И баш због односа са самим собом, а не са другима, он ће лишавати себе могућности да икада постане личност, но не и неминовности да некада постане карикатура личности. Па ће он себе још лишавати могућности христоликог богочовештва, но не и могућности демонског човекобоштва; поново и поново ће он себе лишавати оригиналности, но не и нужности копије и сенке; наново ће он себе лишавати могућности охристовљења, но не и вољног себеодређења антихристовством; тако ће он себе лишавати и лишавати могућности просветљења божанском светлошћу, но не и помрачења једног фантома, даркмена, дедмена, мртвог претка и мртвог потомка – недоношчета. Клонирани човек може постати човек жив и личан, али само по угледу на Христов образ и подобије. Колико год се сви око њега трудили да буде другачије, он никада неће постати и остати само човеколики производ без душе, намењен служењу своме претку само у регенеративне сврхе, само предодређенац и хуманоидни демон који зрачи мржњом према своме родитељу и претку. Не само то, и не само тако, него ће он против њега, неминовно је, у тајности, и ослободилачке устанке организовати. Атракцију звану клонирање не треба сматрати super-novom модерне науке, када се зна њена старина, и када се она лако даде проверити. Међу оне који су је лично већ применили и искусили спадају Сатанаил, Каин и Ламех; Антиох Епифан IV, Јуда и христоборни фарисеји; Нерон, Диоклецијан, Јулијан Апостата и сви христоборни цареви; Маркс, Стаљин, Лењин и Хитлер, Черчил, Анте Павелић и Тито, заједно са свим србомрзитељима и завидницима у прошлости и садашњости. Ту су, затим, евроамерички вођи, дипломате, политичари, банкари и колонијалисти који су трговали и који увелико тргују људском крвљу; заједно са њима и сви погорђени и охоли мудраци, квазитеолози, научници, писци и ствараоци који су помогли, и који помажу да се братска крв једнако пролива од времена праведног Авеља па све до нашег – до времена несхватљиве крвожедности и вампиризма према сачовеку и ближњем. Заједницу и залог у проливању крви са њима деле и сви они који нису подигли свој глас против зла – пре него што ће се оно укоренити у модерним градовима осодомљеним и огомореним широм планете – зла које као лава пржи зјело добру Божију творевину, и зјело добру Божију икону. 19. Модеран човек модерној жени, и обратно жена човеку, врло брзо постају мука духу и телу. А индустрија забаве и виртуелних интимних односа све чешће и све упорније представља њихов однос илузионистичким, и у фасцинацијама; на начин култни, faluso-кратни, vagino-кратни и mammo-кратни. Технологизована лепота модерног човека и жене данас је већ попримила вид мушко–женског расизма, компатибилног са сваком екстремистичком идејом, теоријом и акцијом, те политичком кампањом. Тако, управо ова, технологизована лепота и технолошка естетика полако докрајчују наш врли свет. Дејвид Линч и Абел Ферара се у том хаосу, рецимо, сналазе тако што истражују тајну љубави; један на дну пакла, други на путу покајања. 20. Они које је историја учинила правим звездама једнако сијају над сводовима наше историје, док они који су у њој некада остављали демонскога трага и данас гасе нашу свеопшту насушну љубав у нашем поднебесју. А звезде падалице, или квазари, никада нису престајале / престајали, нити ће икада престати да нас обмањују помоћу самих божанствених химни. Па ипак, право на химну Te Deum laudamus данас могу полагати само покајници, после признања своје кривице, заједно са онима који у смирењу и кротости и љубави творе Божију вољу. 21. Методом хибернације очувава се тело, но не и душа. Душа и дах живота не дају се сместити у ледару, будући да по изласку из тела они стају под Господње окриље. Тако је било и у случају његовог филмског величанства Волта Дизнија. А његово несвесно, као и колективно несвесно оних који су налично њему поступили са својим телом – пројавило се искључиво као колективно гордо и колективно трулежно. 22. Разлика између америчких стручњака за питања смрти, конструкцију и балсамовање лешева и погребне услуге, удружених ради помагања уцвељеним породицама, с једне стране, и агорија, припадника индијске секте који упражњавају ритуално конзумирање свих излучевина и меса људских лешева ради превазилажења сваке разлике између чистог и нечистог, с друге стране, нема никаквог трајног смисла, психолошког, естетског и онтолошког. Јер, залуд увек изнова афирмисање старе смрти изјелице. Залуд одуговлачење са њеном предајом. Она је давно већ сва сатрвена у сусрету са смрћу и васкрсењем Христа – Лавића из Јудиног племена. 23. Отац Порфирије с Оропоса говорио је: „И ја сам изучавао рак, и запазио сам доста појединости. Рак се махом јавља код ојађених душа, код немирних људи напаћених разним догађајима и притиснутим бригама. Кад оболиш па ти кажу да је у питању рак, потпуно се предај љубави Божијој. Умири се, буди спокојан, љуби свет, љуби све. Сав се претвори у љубав, у благодарење Богу. Нека твоја душа буде света. Па када ти душа постане света и прикучи се Богу и постане мир, тада ће се цео склоп организма умирити и рак ће, ако не буде излечен, макар остати тамо где је“ (Старац Порфирије: подвижник љубави – прозорљиви чудотворац, „Беседа“, Нови Сад, 2002, 284–328). Свети старац Порфирије с Оропоса, захваљујући благодати, могао је по потреби да буде савременик људи разних епоха; захваљујући благодати он је могао да буде њихов сапутник у географским пространствима и историјским временима; захваљујући харизмама и службама могао је да буде њихов заједничар и сарадник, зналац њихових проблема и тумач истих. И опет, он исти, налазећи се у благодати, бивао би саучесник у животима људи као живи пастир, утешитељ и исцелитељ, учитељ, пророк и молитвеник – ка живом, личном и саборном Христу. IV Science-fiction show, movie, education & sensitivisme 24. Тродимензионална холограмска телевизија и филмови, те нове форме дигиталне забаве и образовања, константно функционишу у правцу дизајнирања свакодневног визуелног андерграунда нашег постнуклеаристичког човека. Машине и скенери су однедавно прикључени на мозак воајера да би га увели у живописни свет сна у коме ће он бити протагониста романсе и авантуре, трилера, хорора и сензитивизма, свега онога о чему ни сањати није могао. У почетку знатижељан а на крају декадентан, наш воајер тражи електродинамичну стимулацију центара задовољштине. Сви припадници воајерског лобија пак, који сада себи све лакше пролонгирају дуготрајно ларпурлартистичко задовољство високога интензитета, па еротомани, порно-пирати и порно-варвари – неумитно се претварају у зомбирана сајбер-бића. Њима истима, прикљученим на стимулаторе за зомбирање, авај, атрофирају тела и мисли (упор. Stenli Kjubrik, „Hinaki“, Beograd, 2004, 95–96). У исто време ретки молитвеници за сав свет горе и догоревају као свеће у Дому Бога нашега. И тако, док се једнима у нашем роду и анђели диве, дотле се других у нашем роду и ђаволи стиде; док се једни чисте и освештавају, други прљају се и скрнаве; док се једни рађају и препорађају, други одрођују се, усмрћују и поништавају. 25. Деконструкцијом и декомпозицијом класичне естетике добијено је мушко–женско естрадно супертело или супермодел, и оно се на естрадном глобалистичком прелу излаже на култни начин. Техно-лепота постнуклеаристичких и сајенс-фикшн полова прилагодљива је и за наменску је употребу. Такво тело је варијабилно, и служи за сваку специјализовану и глобалну промену. А све у вези са њим, опет, чини се ради компатибилности са будућом синкретистичком религијом Водолије. Јер, у суштини, уметнички репертоар ове епохе будућности заснован је на визуелном, аудитивном и психо-воајеризму, дизајнираном да нас прво асоцира на култ, а затим у њега да нас иницира и тамо нас остави, заувек заробљенима и испразно блаженима. Тек са увођењем појмова „благодат“, „нагост“ и „светлосна одећа“, „кожне хаљине“ и „стид“, теорија и пракса тела мушког и женског стају на своје ноге, док исте оне, тек са појмовима „духовно тело“ и „богопричасно“, „обожено“ и „васкрсно тело“ добијају своју есхатолошку извесност. 26. Порнографија све даље и више стреми к садомазохизму, и злочину, у име сензитивизма, и све је више и више подстицана на садомазохизам, и на злочин, истог сензитивизма ради. Зар то у бити није класичан идолопоклонички, жртвени чин? Ако је међу људима тешко остати човек, или неидолопоклоник, колико је тек међу идолопоклоницима и људима огрезлим у идолопоклонство тешко не бити идолопоклоник, и нео-идолопоклоник?! 27. Шта се данас збива са нашим еросом, и шта ће се сутра збивати са њим – са том стрелом богочезнућа и полета за Христом?! „Гнев Божији пак открива се са неба на сваку безбожност и неправедност људи, који неправедношћу задржавају истину“ (Рим 1 18), „јер иако су Бога познали, нису га као Бога прославили, нити захвалност показали, него у својим мислима падоше у ништавну варку, те потамне њихово неразумно срце“ (21). „Бог их је зато са прохтевима њихових срца предао у нечистоту, да међусобно обешчашћују своја телеса“ (24). „Зато их је Бог препустио срамним страстима; њихове жене заменише природно општење неприродним, а исто тако и људи оставише природно општење са женама и у својој пожуди распалише се један на другога, тако да људи с људима чине срам и на себи примају заслужену плату за своју заблуду. И пошто се нису потрудили да упознају Бога, Бог их је препустио њиховом изопаченом уму – да чине што не приличи“ (26–28); „они знају Божију правду... па ипак не само што то чине, него одобравају и другима који чине“ (32). 28. Геј-интернационала, заједно са лезби-интернационалом, нема божанскога права ни за своје назадњаштво, нити за своје напредњаштво (Рим 1 18–19, 21–23), већ само нижу слободу да угађа својој (не)вољи (24–32). Међутим, све док такве ствари стоје у вези са слободом и (не)одговорношћу, и исте са пропашћу, све дотле ће оне изискивати потребу за покајањем, за корисношћу по душу и за учешћем у плодовима спасења. Прогањати припаднике обе интернационале – то никоме од нас није допустиво! Једанпут, пак, у прабиблијским временима, те појаве и таква пракса (у Содому и Гомору) испровоцирали су падавину огња и сумпора са небеса. Данас, пак, упућивања истих таквих лекару или хећиму или гледаљу душа, једине су расположиве могућности. И данас и сутра опет, то су ствари – молитвеног човекољубља према њима. Примена светих канона и епитимије по расуђивању код православних хришћана, којима је стало до болесних и оболелих, и опет, код оних код којих је то могуће – неизоставан је чинилац! На нашим духовним пастирима коначно стоји обавеза да расуђују како ће некога, и на који начин, духовно лечити и руководити. Најхрабрији међу њима су већ окусили да је Господу Духу Светоме могуће све, понајпре укрепа у одупирању тамноме вилајету. Јер, отпор мрачној адској сени увек је, и у свему, био могућ. Зар се после Христовог васкрсења сваки гроб није стресао, и Ад се потресао?! Зар он није са вриском утекао?! 29. Дубоко острашћене медијске ведете и естрадне звезде, магнати бизниса и забаве под покровитељством креатора богатства и моћи, у садашњем тренутку заједно чине звездано небо над нама, и неморални закон златнога телета у нама. Сви заједно, они међу нама озакоњују мамонолатрију, и организатори су олимпијада свих видова лепоте праха и пепела. Дотле пали анђели, некада савршено лепи и благообразни, а сада демони, чине баш све да би стално ружнели, и личносно постајали све ружнији. Онтологију њихове ружноте подвргао је анализи духовни колос 14. века, преподобни Григорије Синаит, у Духу Светом прекрасан, охристовљен и обожен човек; речју: облагодаћени богочовек. Ево његовог застрашујућег сведочанства, истовремено прастарог и супермодерног, те и на естраду и естрадни имиџ потпуно примењивог: „Отпавши од нетелесности и тананости, демони, некадашњи умови, попримише извесну телесну задебљалост... па као и човек изгубише анђеоски ужитак, лишавањем себе божанске сладости. Подобно нама, они сада у праху проналазе насладу, и опет, подоботелесни стичу телеснострасне... скотске... навике... Други опет од духова,.. по своме чину... телесновидни и тешки и неуздржљиви, гневни, осветољубиви и разјапљених чељусти налично зверовима месождерима... уживају у телесном и њиме се наслађују. Они личе на крвожедне псе што као ђавоимани прождиру своју омиљену трулеж... и за свој ужитак имају као обиталишта своја дебела и пуначка тела. Други духови су разуздани и љигави, што се у језеру пожуде налазе као пијавице, и жабе, и змије. Понекада се приказују као рибе које се развратно крећу унутар сланог уживалишта. И опет, пливајући пучином пијанства, они се као љигава и млохава бића веселе влажном климату уживања бесловесних, стално подижући у души таласе и буре и олује помисли и поганства. Други опет... лаки су и танушни, попут ваздушастих духова, који упорно дувају у созерцатељни део душе, распирујући тако јаке ветрове и маштарије. Понекада се они претварају у птице, као и у анђеле, те тако варају душе. Они сећањима дају облик познатих људи... извитоперују и преокрећу свако духовно виђење, нарочито код бораца, недораслих чистом и духовном расуђивању. Уопштено говорећи, они се кришом, помоћу уобразиље претварају у све духовно постојеће. Тако описани, духови се наоружавају сходно духовном стању и узрасту човека у напредовању, улазе носећи са собом прелест уместо истине, опсену уместо истинског виђења. На све досад речено о злодусима односи се посведочено Светим писмом: ,Звери пољске и птице небеске и гмизавци земаљски‘ (Осија 2 4)“. (Светога Григорија Синаита „Поглавља о заповестима и догматима, опоменама и обећањима, помислима, страстима и врлинама, тиховању и молитви“, 123, у: Добротољубље, том V). V 30. Тужбалица или Риданије патријарху и праоцу Аврааму боговерном (Књига Постања 18 20–33) Господе, рекнеш ли да вика је у Содому и Гомору бића мог голема и да грех мој грдан јесте, признајем, истина је сушта. Сиђеш ли д’ узриш еда л’ све његове силе чине кано вика дође преда Те, признајем да јесте тако, Боже. Ко је од нас икад наружио себе к’о Симеон – трећи орао богословља Цркве Твоје, Господе? „Еда бисте знали и множину зала мојих – вели наше сунце Симеон – ту бих да их скажем, Слове, ал зацело не сва, јер су неизбројна – изнад звезда, капи кишних, песка морског, силе вала што се ваља, она што савести их књига носи и оставе памћења ми што садрже, а остала знадеш само Ти“1. Симеоне, сунце јарко, шта да рекнем до и сами д’ имадемо ’имну покајања двадес’ и четврту у којој ништ’ не тајимо греха свога но се душом — црном хаљом свима ’вако исповедат’ дамо. Приступајућ’ Ти зјело грјешниј аз, питам, Боже, хоћеш ли поништит’ и праведне ми мисли срца с неправедним? Може бити да праведних буде петпутдесет у овоме граду бића мога; хоћеш ли ме погубити не опростив мени, граду Твоме за педесет што с’ у срцу моме настанише? Ти пак Боже с правом можеш рећи мени – нађем ли у Содому твоме тих педесет правих мисли, речи ил’ намера, дела, сати лепту2, опростићу целом граду бића твога, да! Ако опет рекнем Богу моме, ма и јесам прах и пеп’о – може бити праведнијех пет пут десет мање пет, нећеш ли рад’ ових поштедети ме циглог? Одговорио би мени – Боже јаки – нећу затрети те нађем ли ти праведнијех четрдесет пет. Станем ли Ти даље зборит па Ти рекнем – може бити да се четрдесет таквих нађе? Рекао би ми опет Ти — нећу погубити те четрдесет ради. Дрзнем ли се опет, немој гневити се Бого и Божићу, може бити да се нађе праведнијех тридес’? Опет чуло би се Твоје – нећу, нађем ли толико. Прокаменим ли: гле, упито бих Бога Спаса свога – може бити да се нађе двадес’? Рекнућеш ми ко и пређе – нећу ’згубити те за тих десет и још десет. Рекнем ли најпосле – немој гневити се Боже ак’ изустим ја кукаван сад, може бити да се нађе дека правих? Најпосле би мени рекао Многомилостиви – нећу оних дека ради. Тад’ би Бог и Господ правде отишао, свршив речи са мном лажибогом, неправедним, што к’о Ламех, за рану ил’ модрицу моју враћам крвљу, смрћу, ока ископавам два з’ ископано једно, сваку кршим кост за скршену једну. Ипак, ипак Тројице и Јединице Боже, место затирања бића ми свесквернога даждом од сумпора, огњем са небеса, како довле низводећи на ме дажда силу Ти ћеш и одсада смерат исто, помазујућ’ мртваца ми мога ума да с’ усправи цео, моје срце од камена да ближњег заволи, моју свеблудницу душу, Божја нева3 да постане, моје гробно биће ларнака4 животворних Твојих сила. Поврх свега Твога дарованог мени блага, Ти ме, Душе свежељени душе моје, чак изнимнијим поспешујеш даром, знам и памтим, јер Ljубав Си и волиш ме свагда; Ризница Си што не трпи моју беду, јад. Зато баш и желиш мене новог, преукрасног, о Бесмртни! – мним храмовног ил’ свештеног, Сам Ти знадеш. Благосиљај Ти, о Владико, укрепљуј Ти, еда хвалим Тебе Царство Оца и Сина и Светога Духа. Велико Име Света Тројице, слава Теби. 1 Светог Симеона Новог Богослова Божанствена химна 24. 2 Минут. 3 Младица, невеста. 4 Саркофаг, кивот. 31. Псевдо, или snuff-film: врста vérité-насиља, или садистичког воајеризма, претећег животу, закорачио је у наш светосавски хронотопос у тренутку када у њему царује бела куга, док код љутих Арнаута, наших комшија – демографска имплозија. Имплозија у односу на њих саме – наше уљезе и крвнике, а експлозија у односу на нас саме – савремене светосавце, млаке и бљутаве. Али светоотачко православно богословље не зна за изгубљену битку; за њега нема нерешивог проблема, ни неразрешиве енигме, неартикулисане теме, нити разговора за избегавање. Оно је са-времено сваком времену, са-говорничко сваком говорењу, са-податно сваком тражитељу, укључујући и клијенте естетских хирурга и body-конструкторе. Откуцава час за улазак богословља нестворене светлости преображењске и таворске на велика врата нашега глобалнога села, и зато, нека јој претходи изрека: „Светлост је знање, и сила и живот! – Светлост божанска, нестворена и обожујућа!“ Ми пак, њени причасници, рецимо отворено: „Удостојавамо се нестворености и безграничности, беспочетности и надвремености!“ И још, да се сви већ препознајемо као синови, и кћери, и деца ипостасне светлости Оца и Сина и Светога Духа! Да сви ми већ постајемо светлоносни грађани Царства Тројичине Светлости! 32. Прелашћени су они хришћански богослови који свој пут покајања у Христу и свој пут стицања благољепија у Духу Светом и усиновљења Оцу небеском започињу бродити поласком, рецимо, од специјализације Тријада светога Григорија Паламе, или Summa-е Theologiae Томе Аквинскога, као и од намере самих тих специјалиста да изврше реформу целокупног богословља! Прелећући при том историју, па постајући глуви за речи светог Јована Претече и Крститеља: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт 3 2), они ће, неминовно, завршити у земљи недођији! А лично, при том, они не само да неће престати да оцеђују комарца и прождиру камилу, него ће и друго што чинити увелико: јести месо брата свога, за зачеља на гозбама отимати се, и себе у самоидола обликовати. Стигавши дотле, они ће већ престати да трче ка горњем звању, а и терен себи приправљаће за стицање онога што је наоко лепо, укусно за јело, и корисно ради знања. Али, то је већ терен света страсти, и на њему зацарена похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења (1 Јн. 2 16)?! Док почетак лечења од тога јесте Оче наш! О таквим, и њима сличним богословима, свети Григорије Палама пише у Тријадама III, 1, 32: „Што се тиче човека који првенствено тражи знање, а не дела, ако има поверења у искусне људе, он образује извесну слику те истине. Али, ако сам покуша да је замисли, биће и ње лишен. Уверен да је сам све то открио, такав човек се надима гордошћу, те испољава гнев према људима од искуства, као да су они погрешили“. Зато им се светитељ Григорије лично, и преко рампе, обраћа: „Тога ради, не буди сувише радознао, већ у делима, или макар само речима, следи искусне људе и задовољи се спољашњим пројавама благодати“. Ове Паламине речи Јарослав Пеликан овако коментарише: „У одсуству непосредног личног просветљења, треба веровати неким светитељима који су непосредно искусили божанске ствари. Готово да је сигурно да ће богословствовање које се не заснива на искуству резултовати ужасом“ (Gregory Palamas, The Triads, New York, 1983, 145, фусн. 124). То јест, неће нас привлачити! На пољу благољепија, медијско-конфесионални богослови екуменске сцене фасцинирају своје слушаоце, али не једном непатвореном преображеношћу, јер они њу углавном не поседују, него техно-логијом, коју они онда и експлоатишу до одбојности према себи и богословљу. Ноторни пример за то, и још: како се не сме радити (пред студентима изругивати догмат о Светој Тројици?!) – сретали смо у блиској прошлости, у појави редовног професора Ч. Д: у његовим наступима пред студентима било је кловновског и циркузантског, и од пајаца на вашару таштине и доколице, но никако не богословског! 33. Ентеријери канцеларија и салона црквених пастира православних, и прелата римокатоличких, најверније одражавају њихов обострани теолошки укус, и шире, владајући етос у двема Црквама. На сваком кораку код православних присутан је религијски кич, шунд и врсте псевдоморфозе етоса, а код римокатолика и латинаша и пијетизам a la San-Sulpis, органски свеци и органско блажеништво: стигме код светаца, Исусово пресвето срце и Прободено срце Маријино. Све то заједно могуће је избећи само екологијама и пост-екологијама благодати (везаним за еко-етику, био-етику, аскетску етику, литургијску естетику...) 34. Сви школски модели и системи црквенога школства: германски са својим степенима, англо-саксонски, руски, амерички, или болоњски – имају за свој spiritus movens степеновану схоластику и неосхоластику – што је довољно да се развој псевдоморфозе црквеног богословља у неком од његових видова, и на некој од његових равни, никада не заустави. А где се једанпут пројави псевдоморфоза етоса, тамо ће се увек и изнова пројављивати шунд и кич, а затим се он и онтологизовати! Резиме Кич и шунд као два начина пијавичног и лишајног приступа супстанци обликоване стварности (уметност, занатство, форме свакодневног живљења), тек су се у постнуклеаристичкој епохи разговетно испољили као иконокластични, и тек су тада пројавили застрашујућу силу легалнога кривотворења иконе Царства Божијега. Наш self-дизајнер бљутаве кич и шундонтологије постао је и загрижени апологета опстанка у линеарној перспективи. Схизме примарне, секундарне и терцијалне природе (личност – атомка, обожење – огреховљење, анђелско – демонско, рођење – смрт, љубав – мржња, добро – зло, лепо – ружно, добробитије – пелинбитије, Црква – стихија), артикулисане кич и шунд палетом, траже подијум за јуродивога и дворску луду, за комичара и кловна; и то само зато да наше космичке очи не би усахле од плотског пренемагања и пијетистичког плача. А шта бива са љубављу и еросом истовремено? Маратонске промоције љубавних заплета и расплета на подијумима Империје кича и шунда данас чине да јединствени таленат љубави и ероса постане најапстрактнији, и најнедостижнији, у његовој и онако бескрајно дугој историји. Перформанси неонског, силиконског и силицијумског Leben-а, неонске естетике и дизајнираног технолошког белог и силицијумског пакла увелико су учиниле да љубав и преображени ерос постану најапстрактнији од свих појмова, и најређи од свих доживљаја. Логос, часопис студената ПБФ БУ, 1/2010
  14. Imaju li linkovi za ovu seriju sa našim titl-om po mogućnosti?
  15. http://www.trablmejker.com/emisije/3/1878
  16. Providjenje,pošto vidim da imaš na avataru,evo još koja ikona Apostola Petra :
  17. Nego da li nekako zadivljuje konstatacija da je Daniel albumčinu Entropia snimio sa 23 godine? Mislim to je taj najkreativniji period za stvaranje 0d 17 do 35,ali Entropia mi zvuči drugačije od mnogo toga...tamo je jedan Winning a War.
  18. Pa ima li tih igara na internetu - ostavi link
  19. Jao kad se sjetim... A da ne znaš kako se zvala ona igrica isto na tim automatima...u pitanju je bio street basket 3 na 3.I u toku igre si dobijao neki power,kada si mogao da zakucaš sa trojke itd... Inače ja se u magli sjećam i ovog
  20. Da li neko zna jel postoji i dalje butik "Madness" u Beogradu i gdje se nalazi? Tamo sam kupovao patike kada sam bio u srednju skolu,ali evo vec 4 - 5 godina nisam bio tamo.Pored "Madness-a" znate li jos neko mjesto gdje se moze naci VANS obuca?
  21. Одлично резонује? Какве логичке заблуде црни ти?Хришћанство нема везе са логиком чак је на моменте толико парадоксално да свака логика пада у воду.Оно се прихвата вјером јер сама наша вјера има есхатолошко усмјерење.Да не причамо о томе да тим својим потезима игноришеш потпуно читаву хришћанску теологију исто онако јефтино како то ради давкинс.Лијепо је њефа дефинисао један енглески књижевник : "Када чујете довкинса како прича о теологији,то је исто као да чујете неког како прича о биологији,а сво знање је покупио из књиге британских птица" Чекај и шта би сад ово требало да значи?Је ли то онај став да је Црква некаква политичка институција? Па чекај дио лажни стереотипи ти нису били довољни јасни? Да,али драги мој ти очигледно не познајеш историју грађењеа Аја Софије,и жао ми је што је твој поглед на архиектуру као умјетност смао такве "техничке" природе,јер би у супротном знао и прочитао о византијској умјетности и символици Храма.
  22. Само погледајте какви људи се представљају за водеће атеисте у Србији: http://www.ateisti.com/ Типична анти-религиозност и идеолошке предрасуде.Већ познајем најмање 5 атеиста које се оградило од овакве затуцаности.
  23. Не знам али ја не користим стварно бибилију као универзални приручник за хемију,биологију,физику и математику.За мене је библија прије свега есхатолошки окренута а и сами свети оци који су је тумачили су говорили да има више нивао -смислови ,да поред букавлно-историјског,има и морално-поучни,духовно-симболички,аналогички итд.Тако да ја је прихватам вјером али наравно не желим да допустим да се генерализује и срозава хришћанство као неко давно-прошло вријеме којој углавном приступају неки људи који вјерују у лажи.Сама лаж је овдје нешто што се не може дефинисати од стране оних који то не прихватају.Знам да Србија болује од традиционалистички усмјерених вјерника који мисле да је бити православан доћи у Цркву и запалити свијећу,славити славу,знам да многи и мисле да је отелотворење ђавола сам Папа у Ватикану и да Ватикан контролише банке у швајцарској,да многи мисле да земљом владају јевреји,да мисле да је свијет стар 6000 година,да је Дарвин био потплаћени масон итд.итд.итд. Али то није проблем Православне вјере саме по себи.Ми смо позвани да волимо све око себе,ето то је наша вјера.Мораш се ипак пазити да не сагледаш религију тако парцијално па узимаш дјелови који ти само одговарају,јер она има дивних примјера који ту вјеру чине живом. Па добро је ово знати.
  24. Zasto upravo sebe poistovjecujes za gornjim velikim lazima? Takav zatucan odnos pun laznih stereotipa koje cuvas u sebi prema religiji je stvarno fasicnantan.Kao da si ti jedini covjek na svijetu koji je u pravu,mislim taj odnos danas imaju samo pubetetlije do 20 godina.I to cak u svom zaletu ne zelis da priznas da nemas pojma sta je doktrina hriscanstva. Jao kao student arhitekture,recimo mogu da zahvalim religiji na jednoj Aja Sofiji.A to je umjetnost gradjena visokog stepena,pa ti pricaj da je religija toboz vaznija od umjetnosti,nauke i sporta. Kad kazes sporta,kladim se da bi te Vladika Grigorije nadigrao kao nikog
×
×
  • Create New...