Jump to content

Bernard Panasonik

Iskreni članovi
  • Posts

    617
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    3

Everything posted by Bernard Panasonik

  1. Moguce da je to bila gitara gitariste Pussycat-a, čini mi se da mu je Kara nadimak, sad je u NBG-u, tada je svirao drugu gitaru Brejkesima u jednom delu koncertu. Ima na youtubu verzija od 50-ak minuta, baci pogled da li sviraju istu gitaru.
  2. Pridruzujem se! Uvod je predug i oni semplovi su nepotrebni, ali posle je sasvim pristojno. Kao neki razblazeni Bolth Thrower, Max je kao i obicno usrao srednji deo, bolje da je ubacio na to mesto onaj rif sa kraja. Sa ovom gitarom mi lici na Toma iz Sodoma, mozda mu je bolja fora bila da svira bas u ovom bendu, a da su uzeli jos jednog, ali naposlenog gitaristu.
  3. Njihov menadzer insistira na tome, ako se dobro secam price za festival na Tjentištu, valjda su to predočili Neletu K., kao tvoj slova će biti manja od valjda baš Dubiozninih, on kaže "nema veze čija su veća slova, ja znam ko će napraviti veći lom".
  4. Hanneman je tada bio već tri godine van benda, a oni su unutar benda znali godinama unazad za njegov hronični problem sa alkoholom. Nije realno da bend koji obrće tolike novce i zapošljava toliko ljudi prekine turneju na pola da bi bili sa ucveljenom udovicom čoveka sa kojima su u tom trenutku bili samo u labavim i to poslovnim vezama. Generalno pravilo je od narodnjaka do izvođača klasične muzike da "show must go on", Čorbin gitarista je ako ne grešim svirao na dan kada mu je brat umro, gde ćeš teže i gore od toga. Ali ovo sve je skretanje sa teme 🙂 Poenta je u tome da je Mastejn trebao da stane uz svog nekada najbližeg saradnika.
  5. Metallica i Slayer ne bi uradili ovako nešto, gotovo sigurno, uprkos blamaži, za Anthrax nisam 100 posto uveren, a Megadeth je ionako solo bend Mastejna koji povremeno snimi poneki slušljiv album. Da su zaista bend, stali bi uz njega, ma koliko sve tragikomično bilo.
  6. Kirk se prvi oženio u bendu, bio oženjen još 85-e, sa ovom sad ženom je dobrih 30 godina, imate je u A Year And A Half videu, crna, tanka, lepa. Ovo gore je tipično Load glupiranje. Da nisu pokušavali da izgledaju kao U2, da su imali omot ko ljudi i da nisu glumeli U2 i GNR sa dva maltene dupla albuma u dve godine, danas bi Load i Reload bili klasici. Meni je Death Magnetic skroz ok, ali su praktično sve pesme preduge, jedno dve su čist višak i produkcija debelo prebudzena. Hardwired ima bolju produkciju, mada vrlo jednostavnu, bez ikakvih detalja i kvalitet pesama je vrlo ujednacen. Taman tri po strani, posto su opet duge i redosled pesama na vinilu je bolji nego na cd-u. Tekstovi na oba su za instant zaborav. Ovo za St. Anger i stokholmski sindrom je potpuno genijalno. Drugi na mojoj još uvek nenapravljenoj listi "stokholmski sindrom" albuma mi je Azra - It Aint Like In The Movies at All 🙂
  7. Meni se uvek činilo da je taj doboš uticaj Mešuge, pošto je vole Lars i Kirk. Već na I Disapear zvuk doboša ide u tom pravcu. Po meni St. Anger nema ama baš nikakve veze sa Load i Reload, to su albumi ukorenjeni u hard roku, donekle grandzu (Alice in Chains) i neko mekšem metalu. St. Anger je čist metal uz nešto malo drugih uticaja, opet ima na jednom mestu Alice in Chains koliko se sećam, ali bez nekih vanvremenskih momenata kada su rifovi u pitanju. Load i Reload imaju kud i kamo bolje tekstove, tekstovi na St. Anger su bulja, kao i na naredna dva albuma. Slažem se da je izveštačeno koketiranje sa nu metalom, ali šta je tu je. St. Anger je jedini njihov album koji će mi odgovarati kada ga jednom kupim na vinilu što je to dupli album sa po dve-tri pesme na strani, jer toliko mogu da izdržim u kontinuitetu da ga slušam 🙂
  8. Najavio je Kebra ovo u nekom intervjuu pre par meseci. Za 9 godina su uspeli da porode 6 novih pesama, blago njima. Ali svejedno se uzima!
  9. Najbolji pank bend medj' juznim slovenima! Očekuje se Megapunk uskoro opet na vinilu🤘
  10. Sve dok mogu sve da ih nabrojim, nije strašno: Soulfly, Igor i Max sviraju stare pesme, Cavalera Conspiracy, Killer to be killed (ili nešto slično) i ovaj novi. Usput, baš glupo ime za bend. Ali ionako će ga prepoznavati po Maxu. Jel mu sin ovaj desno?
  11. Slazem se! Skoro sam uzeo CD i meni danas skroz ok zvuci, ima tu bas dobrih pesama. Taj i naredna dva albuma su generalno bili pad, ali ima tu zaista dobrih momenata.
  12. Kakav je Slayer? Vredi li to kupovine?
  13. Ima ovih snimaka kao bonusa na njihovim butlezima, mada mi ovo gore deluje kao najčistiji snimak koji sam videodo. Ovo je rana 1992-a, njihov prvi Brazil i dalje su u thrash fazi 🙂 Kod ovih brazilskih emisija se bukvalno čuje zvuk sa pojačala, sirovi su i maltene bez neke postprodukcije.
  14. Hvalim te bože! Sad još da počne opet da vežba gitaru.
  15. Nisam slušao ništa od Carcasa iz ove FDR serije, ima prijatelj Necroticism, ali nismo puštali kada sam bio kod njega. Čini mi se da je cela serija odrađena odlilčno, treba da mi stignu i Domination, a nadam se i Formulas albumu 🙂
  16. Earache records je izdavač u oba slučaja. Takođe oba puta su korišćenje master trake u okviru nečega što je Digbi nazvao Full dynamic range serija (the Full Dynamic Range reissues are sourced directly from the analog mix tapes or digital Betamax or DAT ones with no compression applied in mastering when released on CD, LP, or lossless FLAC formats. They all sound great for the most part and far better than most other vinyl reissues that just print whatever the current CD master is to wax using direct metal mastering). Imam još nekoliko ploča iz te serije i sve odlično zvuče. Bilo bi zanimljivo uporediti ih sa first press izdanjima. Recimo ovo remasterizovano izdanje Master of Puppetsa zvuči slabije od originala iz 86-e, kod Seventh son-a Jugotonova licenca neuporedivo bolje zvuči od picture disk reizdanja od pre par godina. Da li je isti proizvodjac, zaista ne znam, ali je za pretpostaviti da Earache koristi usluge iste fabrike. Nisam tvrdio da je Wolverine bolji album, već da ima raznovrsniju produkciju ili da je bar mene prijatno iznenadio kako zvuči nakon Covenanta. To je album koji je došao nakon Blessed Are The Sick i Abominationa, tako da cenim da je budzet bio za snimanje bio ozbiljan. U svakom slučaju sigurno veći od Entombed budzeta. Sad kad ste već toliko zapeli sa Coventom da kažem da mi prednji omot nikada nije naročito dopadao, izgleda kao nešto što bi Black Sabbath turili na omot krajem osamdesetih. Ako se baš pažljivo sluša i uporedi sa Blessed are the sick, vidi se da su malo krpili materijal sa Angel of Disease koja je samo po sebi sjajna, ali se stilski ne uklapa uz ostatak materijala i da je Nar Mattaru tu da se nekako premosti do zadnje pesme. Ali svejedno reč je o klasiku i u krajnjem slučaju najprodavanijem death metal albumom ikada u Americi.
  17. Besmisleno je raspravljati se 🙂 Ako nekome Against, Dante XXI, Kairos, Machine Messiah i Quadra nisu dovoljno dobri albumi, onda nikakvo ubedjivanje nece pomoci.
  18. Govorio sam o produkciji, ne o samim albumima. To su suštinski tri muzički različita albuma. Obe ploče su puštene potpuno nove jedna za drugom i Wolverine blues zvuči bolje sa više detalja i slanine. A od sva tri albuma meni je najdraži Terrorrizer, da ne bude zabune. Wolverine mi je takođe odličan sa spajanjem death metala i rocknrolla, sve pesme su dobre. Album je taman koliko treba, oni su već tada bili pod uticajem garage rnr, a tu albumi i treba da se vrte oko pola sata. Deo pesama je završio i na Hollowman izdanju. Covenant jeste albumčina, ali ostajem pri tome da mu fali raznovrsnosti, previše su se razmetali brzinom. Da mi se ne dopada, ne bih ga kupovao.
  19. Stigao mi je vinil pre 7-8 dana. Kidanje!!! Što napisa gore Voivod, bez lošeg momenta ili trenutka dosade. Istovremeno su mi stigli i Morbid Angel - Covenant i Terrorrizer - World Downfall. Baš sam upoređivao produkciju, Terrorrizer na stranu, taj album je remek delo sam po sebi, ali je stariji i manje je para tu bilo i generalno mi je odličan kao i kada sam ga prvi put čuo. Ali Wolverine mi ladno bolje zvuči od Covenanta, zvuk je dublji i masniji, gruv kida ceo album. Morbid su malo preterali sa brzinom na Covenantu, fali više raznovrsnosti kao na Blessedu, mada je to svakako ubav album.
  20. Glas sa kraja albuma je glas Aleksandra Jankovića, producenta koji je bio nešto umešan u snimanje tog albuma. Kada se album pojavio po BG-u se pričalo da je to glas Uroša, bubnjara Acroholie 🙂
  21. Dva dana pre Beograda, dan pauze, pa Beograd, tri pesme razlike, ali koje tri: Damage Inc, Memory Remains i Dyers Eve... Objavili su u ovoj istoj seriji i koncert iz Austrije, koji je bio odmah nakon beogradskog 2012-e. Inace, ovaj Metallica Mondays serijal koncerata je retko viđeno demonstriranje sile i moći. Sve faze benda, sve moguće turneje (još uvek nije postavljeno ništa sa Rajda i Mastera), do sada neviđeni koncerti i snimci.
  22. Trebali su i demo da objave na vinilu, za vreme kada je sniman i dan danas pristojno zvuci.
  23. Sa Scott Ian-om! Ovo divanjenje Paola i Billy Gould-a mi je apsolutno sjajno, još ako ste i basista: Bubnjari svakako neka odgledaju priču Eloya sa Portnojem: I za kraj od dosadašnjih priča o albumima, ova mi je bila najzanimljivija:
×
×
  • Create New...