VoivodBG

WTF, šit is fajr!

Evil Dead Burn (2026) Ekstra reklama za New Balance i TN patike. Šalu na stranu, ovo je daleko najslabiji film u čitavom serijalu. Režija je manjkava i potpuno joj nedostaje stila. Nasilja i gadosti ima na izvoz, ali sve se uglavnom svodi na reference na originalnu trilogiju, uz nekoliko novih ideja koje deluju kao da su nastale po principu: iznajmiš napuštenu kuću u zabiti za 10.000 dolara i snimaš sve što ti se nađe pri ruci. Najveći problem je što film ponovo eksploatiše već istrošene motive patnje i gubitka voljene osobe. Postojao je potencijal da se mnogo više istraži disfunkcionalna porodica i njene nezdrave dinamike, pa da se to organski poveže sa Zlim mrtvacima. Nažalost, scenario tu mogućnost potpuno propušta. Scenario je jedan od najglupljih koje sam imao priliku da vidim u jednom dugometražnom filmu. Jednostavno nema lika za koga možeš da navijaš. Niko nije dovoljno razvijen da bi ti postao simpatičan ili makar zanimljiv. Najveći greh filma je to što sebe shvata previše ozbiljno. Toliko ozbiljno da turobna atmosfera u jednom trenutku postane gotovo negledljiva, a zatim i nenamerno komična. Ono što je krasilo Rejmijevu originalnu trilogiju potpuno je nestalo. Humor i kemp elementi pravili su neophodne pauze između scena jeze, praktičnih efekata i maštovitih rešenja zbog kojih je taj serijal i postao kultan. Ovde toga nema. Što se tiče nivoa gadosti, ako ste ikada gledali bilo koji film Novog francuskog ekstremizma, ovde nećete dobiti apsolutno ništa novo. Razlika je što ti filmovi, koliko god brutalni bili, imaju atmosferu, simboliku i jasnu autorsku viziju. Ovde režiser više deluje kao neiživljeni tinejdžer koji sluša blek metal, besan je na ceo svet i samo želi da niže što eksplicitnije scene nasilja. Problem je što iza toga ne postoji nikakva ideja. Sve se svodi na najjeftiniji mogući šok radi šoka, a takav pristup vrlo brzo dosadi. Film nije čak ni naročito strašan, jer nema osećaj za izgradnju tenzije. Sve se unapred signalizira, pa ćete gotovo svaki džamp sker moći da predvidite nekoliko sekundi ranije. Ipak, postojala je jedna scena koja me je naterala da zažmurim, ali isključivo zato što pogađa jednu od mojih ličnih fobija. Van toga, film funkcioniše po principu: uzmi svaki alat i svaki oštar predmet koji postoji u kući i pokušaj da od toga napraviš novu scenu nasilja. Ako prođe, prošlo je. Ovo je komotno mogao da bude potpuno drugi serijal, jer sa Zlim mrtvacima gotovo da više nema nikakve veze. Scenario je prilagođen tako da se pravila uspostavljena u originalima više uopšte ne poštuju. Sve može da se promeni kad god je to potrebno da bi priča nastavila dalje. Čak su i tu napravili ozbiljne propuste, što je velika šteta. Horor franšize opstaju upravo zahvaljujući jasno izgrađenoj mitologiji i pravilima koja važe za njihove kreature. Režiser pokušava da se osloni na ideju o tri Nekronomikona iz Army of Darkness, pa bi ovo trebalo da bude jedna od tri knjige sa kojima se Ešli Vilijams susreo. Međutim, čak je i sam Nekronomikon ovde gurnut u stranu, gotovo stidljivo prikazan, kao da se autori pomalo stide sopstvene mitologije. Posebno je banalno povezivanje sa prethodnim filmom, Evil Dead Rise. Likovi iz tog filma imaju kratke kameo uloge, a uvodna scena praktično je preslikana, samo mnogo lošije izvedena i zatrpana digitalnim efektima koji na velikom platnu izgledaju prilično jeftino. Generalno, ovo je jedan od najslabijih filmova u dugovečnoj franšizi. Scenario je slab, režija bezlična, fotografija zatrpana sepija tonovima, a montaža očigledno pokušava da imitira vratolomni ritam Edgara Vrajta iz Hot Fuzz, ali bez njegovog osećaja za tempo i humor. Rezultat je nešto što deluje aljkavo i neuredno. Originalni Evil Dead filmovi i dalje mogu da se posmatraju kao mala filmska čuda. Nastali su sa minijaturnim budžetima, ali su zahvaljujući maštovitosti, praktičnim efektima i ogromnoj kreativnosti uspeli da stvore nešto potpuno novo. Evil Dead Burn, uprkos modernoj digitalnoj produkciji i daleko većim mogućnostima, nema ni trunku sopstvenog identiteta. Nedostaju mu autorski pečat, prepoznatljiva energija i, pre svega, daleko bolji scenario. Dogodine nas čeka Evil Dead Wrath. Nadam se da će tada pronaći boljeg scenaristu i režisera ili režiserku. Ovaj serijal i dalje ima potencijal da iznedri nove autore horora koji će kasnije izgraditi sopstveni stil, kao što smo već videli na primerima Fedea Alvareza i Lija Kronina.

Može repete koncert. Ne bih se bunio.

Ko voli Ghost, voleće i ove. Pitko, pevljivo, super atmosfera. Jedva čekam ceo album.

The Invite. (2026) Kidanje. Presmešno, empatično, i jako dobro izrežirano. Set Rogen pokazao nijanse u glumi i na tome sam zahvalan. Edvard Nortona igra baš dobru ulogu i ima jedan od jačih emotivnih monologa. Olivija Vajld sve vreme deluje kao da će se raspasti i njene grimase i izrazi i šta radi tokom film i način na koji izgovara određene reči i rečenice su na zavidnom nivou. Penelopa Kruz takođe dobila sjajnu ulogu i u par instanci krade šou ostalim. Odlično iskorišćen prostor, i što se tiče montaže i kamere neverovatna atmosfera koja se kreće od urnebesne do najteskobnije, u par navrata sam imao osećaj da ću krenuti da plačem jer film za veliko čudo ne krivi nikoga od dotičnih likova, već nam ostavlja dovoljno prostora da ih upoznamo i da se simpatišemo sa svima. Kraj je predivan, ja bih možda skratio poslednju scenu da ostane još ambivalentnija. Čitava sala je premrla od smejanja, što nije čest slučaj. Da, film je dobar, biće klasik sigurno i trebate da odete u bioskop sa ekipom. Sa supružnicima ne znam da li je pametno, jer može da se otvori dosta pitanja i da bude neprijatno. Sličan efekat ima kao i The Drama iz ove godine, ali nekako je ovaj pozitivniji i nema baš muljavu poruku kao spomenuti filmać.

Hajde da se opkladimo da će bolje ostariti od većine savremenika dotle i graciozno otići u penziju.

Još bolje, možda i odem na taj tribjut bend Dark Sagi.

Lagani skip. No Snake, No Voivod.

600 do 700 ljudi uvrh glave. Uglavnom GENX, malo milenijalaca i klinaca.

Flaming Lips oduvali sinoc. Nisam poklonik benda, slusao sam onaj album sa robotima davno i anime likusom. Ali ovo je bila cista, organska muzika napravljena od strane ljudi za ljude. I koncert je bio podeljen na dva seta od po pedesetak minuta svaki. Sto i nije lose. Ojebase i sa kostimografijom, balonima, konfetama i dobrom atmosferom. Sto rece jedna devojka iz publike, malo nas je al smo Flaming Lips govna.

U Beogradu na leto. Hvala Rujama.