Ма, седели смо тако један дан код Карла пре пробе за ручком и не знам ни о чему смо тачно приали, кад ми Карло помену како се као клинац плашио опере. Тачније, ужасавало га је оно вриштање, а кева му се смејала те је он плакао још више. Мени је само из главе кренуо рефрен, после сам додао овај текст, смислио рифове и ето песме. Сад смо је навежбали, јебе кеву колико је брза. Као онај Егзодус што свирамо.
Али, ово за централу је непревазиђено. Каква је то фикција... Ова је бар рађена по стварном догађају!