Мајор Гашпар

Nego sta!!! --------------------------- ČARLS BUKOVSKI ODLOMAK IZ ROMANA »ŽENE« Dva separea dalje, Čokolada je i dalje sedela s haljinom zadignutom oko dupeta. Imalaje roze gaćice. Nije presetajala da me fiksira pogledom. Kelnerica je stigla s pićima. Popismo ih. Video sam Čokoladu kako ustaje. Zateturala se prema našem separeu. Spustila je obe šake ravno na naš sto i nagunla se. Dah joj je bazdio na alkohol. Uperila je pogled u mene. »Znači, to je tvoja majka, a, pička ti materina!« »Majka nije mogla da dođe.« Elzi je polgedala u Tanju. »Koliko naplaćuješ, draga?« »Odjebi!«, reče Tanja »Jel' dobro pušiš lušu?« »Produži. Da ne budeš žuta nego modra.« »Kako ćeš to da izvedeš? Sa kesom pasulja?« Onda je Elzi otišla mešajući guzicom na nas. Jedva je stigla do svog separea i opet ispružila te slavne bandere. Što nisam moga da imam obe? Car Mongut je imao 9000 žena. Zamislite samo: 365 dana u godini podeljeno među 9000. Nema svađe. Nema menstruacije. Nema psihičke preopterećenosti. Samo gozba i gozba i gozba. Caru Mongutu bilo je svakako veoma teško da umre, ili veoma lako. Tu nema dileme. »Ko je ta?« upita Tanja. »To je Elzi.« »Znaš je.« »Probala da me upeca. Traži 50 dolara za rad na brzaka.« »Boli me za nju... Srela sam dosta papaka, ali...« »Šta je papak?« »Papak je crnja.« »A?« »Nikad nisi čuo?« »Nikad.« »Video si. Papak ostaje papak.« »Dobro.« »Ima moćne batake, uostalom. Zamalo mene da naloži.« »Tanja, noge su samo deo toga.« »Koji deo?« »Najveći.« »Ajmo po prtljag...« Kada smo krenuli, Elzi viknu: »Zbogom, majko!« Nisam znao koga od nas dvoje pozdravlja. Po dolasku kod mene, sedeli smo na kauču i pili. »Jel ti krivo što sam došla?« upita Tanja. »Nije mi krivo zbog tebe...« »Imao si devojku. Pisao si mi o njoj. Jeste još zajedno?« »Ne znam.« »Hoćeš da odem?« »Taman posla.« »Znaš šta, mislim da si veliki pisac. Ti si jedan od par pisaca koje mogu da čitam.« »Jel'? Ko su ti drugi mudraci?« »Ne mogu sad da mislim kako se zovu.« Nagnuo sam se i poljubio je. Usta su joj bila rastvorena i vlažna. Lako se podavala. Koji format: 43 kile. Kao slon i crkveni miš, nas dvoje. Tanja je ustala sa svojim pićem, podigla suknju i raskrečila noge, gledajući me u oči. Nije imala gaćice. Počela je da trlja picu o moj kruti ud. Obgrlili smo jedno drugo i ljubili se, a ona se i dalje trljala. Bilo je to vrlo efektno. Vrckavo malo zmijino dete! Tanja je otvorila moj šlic. Uzela mi je kurac i tutnula ga u svoju picu. Počela je da jaše. I umela je, sa sve 43 kile. Obeznanio sam se. Činio sam male nevezane pokrete, susrećući je tu i tamo. Povremeno smo se ljubili. Čista groteska: silovalo me je dete.Mešala je u krug na njemu. Saterala me je u ćošak, ulovila me. Bilo je suludo. Meso i samo meso, bez ljubavi. Punili smo vazduh zadahom čistog seksa. Moja devojčica, moja devojčica. Kako može tvoje malo telo da čini sve ove stvari? Ko je izmislio ženu? Za koju krajnju svrhu? Uzmimo ovu vrcku! A bili smo savršeni stranci! Kao da jebeš sopstveno govno. Radila je na njemu kao majmn na žici. Tanja je bila veran čitalac svih mojih dela. Obarala me. To dete znalo je nešto. Osetila je moju teskobu. Mahnito je radila dalje, dirajući klitoris jednim prstom, glave zabačene unazad. Bili smo ulovljeni zajedno u najstarijoj i najuzbudljiviojoj od svih igara. Svršili smo istovremeno i to je trajalao sve dok nisam pomislio da će srce da mi stane. Pala je preko mene, sićušna i krhka. Dodirnuo sam njenu kosu. Tanja se znojila. Otisla se s mene i pošla u kupatilo. Silovanje deteta okončano. Danas dobro uče decu. Silovani siledžija. Pravda na kraju. Da li je ona bila »oslobođena« žena? Ne, bila je samo jebulja. Pojavila se. Popili smo još po jedno piće. Da ga jebeš, počela je da se smeje i ćaska, tako reći kao da se ništa nije desilo. Da, to je to. Za nju je to bila prosto neka vežba, kao trčanje ili plivanje. Tanja reče: »Mislim da ću morati da se selim. Reks me opterećuje.« »Jel?« »Mislim, nemamo fizički odnos, nikada, pa ipak je toliko ljubomoran. Sećaš se noći kad si me zvao telefonom?« »Ne.« »Dobro. Kada sam spustila slušalicu, iščupao je telefon iz zida.« »Možda je zaljubljen u tebe? Bolje budi dobra prema njemu.« »Jesi li ti dobar prema ljudima koji su zaljubljeni u tebe?« »Ne. Nisam.« »Zašto?« »Infantilan sam; ne mogu da se nosim s tim.« Pili smo ostatak noći i pošli u krevet pred zoru. Nisam raspolutio te 43 kile. Ona se nosila sa mnom i još, mnogo više. Kada sam se posle nekoliko sati probudio, Tanja nije bila u krevetu. Bilo je tek 9 ujutru. Našao sam je kako sedi na kauču i ispija flašu s viskijem. »Isuse, rano ustaješ.« »Uvek se budim u šest ujutru i ustajem.« »Ja uvek ustajem u podne. Imaćemo problema.« Tanja je nategnula viski a ja sam se vratio u krevet. Ustajanje u šest ujutru je ludilo. Živci su joj sigurno rastureni. Nije čudo da nema nikakvu težinu. Ušla je. »Idem u šetnju.« »Dobro.« Ponovo sam zaspao. Kad sam se nanovo probudio,Tanja je bila odozgo na meni. Kurac mi je bio krut i zakopan u njenoj pički. Jahala me ponovo. Zabacila je galvu unazad, povila telo unazad. Radila je sama sav posao. Ispuštala je kratke uzdahe i uzdasi su postajali sve češći. I ja sam počeo da odajem glasove. Postajali su glasniji. Mogao sam da osetim kako se bližim. Bio sam sasvim blizu. Onda se dogodilo. Dobar dugi teški orgazam. Zatim se Tanja skinula s kurca. Još mi je stajao. Tanja je spustila glavu naniže i, gledajući me pravo u oči, počela da oblizuje spermu s glavića moje kite. Postojala je neka sudopera u njoj. Ustala je i otišla u kupatilo. Mogao sam da čujem vodu kako teče u kadu. Bilo je tek 10 i 15 ujutru. Ponovo sam zaspao.

Jeste..to je ista ona koju ste uspeli da izbrisete...nekako je 'opstala'..i okacio sam je...Pravim neka sabrana dela.

Svi u kraju zvali su je Ksendza Devojcica je ubijala frajere sa svojih 15 godina Uvek je isla ispred svoje generacije Prva je pocela da pije Prva da pusi..da vari.. Prva je pobegla od kuce Dok su druge ucile latinski Ksendza je bila u akciji Sve tinejdzerke zelele su da zive tako urbano Da imaju najskuplju obucu..i firmirana sranja Te 2004. je upisala gimnaziju Majka je zelela da zakoraci u svet svetskih faca Otac je zeleo da je da na skolovanje u Englesku Svoje uspehe postizala je tako lako Karijeru nije zelela..zelela je da bude svoja Decaci iz kraja su je pratili dok je odlazila u skolu vracala se..cekala bus..odmenjivala kevu u shopingu.. Majka Danica je svojim koleginicama pricala kako ce to dete daleko da dogura Ksendza je imala nezgodnu narav Mala je bila nevidjeni egoista Volela je sebe i terala druge da je vole Zelala je da svi gledaju u nju I kad je prolazila uskim ulicama zabacivala je glavu i govorila tako cedno tako leprsavo "Dobar dan" Sa Miletom sam pio pivo ispred dragstora Mile je bio vozac viljuskara Uvek je nosio isto odelo..uvek bazdio na rakiju Njegovi dani bili su krajnje indenticni Ksendza je svakog dana prolazila pored naseg dragstora Nisam odmah skapirao zasto je Mile zgotivio bas taj dragstor Mislio sam da je to zbog razlike u ceni Kod Kebija je pivo bilo 25 dinara a u nasem dragstoru 24 24 piva popijes i ustedis za jos 1 pivo Prosta racunica mog poznanika Mileta Svakog dana oko 14h Ksendza je prolazila pored nas Mile je pravio grimase, osmehivao se Nisam mogao da verujem da je bio zaljubljen u klinku Imao je 37 godina i neku diplomu Nije bio kao ja..veciti student Secam se kad sam upoznao Mileta.. eh, ko ce ga znati da li bi ikad znao takvu legendu da mi nije falilo nesto para za pivo Mile je uskocio sa lovom i pitanjem da pijemo sa njim Mala arogantna Ksendza nije reagovala na Miletove uzdahe gledala je ispred sebe i zabacivala plavu kosu "Jel bi je jebao?"-upitao me je Mile "Pre bih pio nego jebao"-odgovorio sam mu i poceo da odlepljujem etiketu sa flase Mile je gubio pogled.. Imao sam osecaj da pogledom jebe malu Ksendzu "Daj jebote, ona ima samo 15 godina" Ne znam zasto sam mu ovo rekao.. Mile me uopste nije slusao Otisao je po novu turu. Ksendza je volela frajere koji zele da trce za njom Mile je bio njen igrac Bilo je sve kao u onim spanskim serijama 1 covek i 1 zena 1 ljubav za sva vremena Nisam vise mogoa da gledam ta sranja Te uzdahe i prodavanje gajbe piva za parce picke neki ljudi nece shvatiti da ima i vrednijih stvari od obrijanih pickica sa nabijenim nivoom Nekoliko dana nisam dolazio ispred dragstora Keva je kupovala pivo i pio sam u svojoj gajbi Edukovao sam se daleko od svih Prijatelji su se vec zabrinuli za moj razvojni put Prvi me je pozvao Cewa Rekao mi da sam pickica i retard i pozvao me na neki amstel koji mi je dugovao I kevi sam se popeo na kurac neizlazeci iz gajbe Moja soba je bila kao fabrika piva Mirisala je na isto Druzina me je cekala Cewa je skocio i doneo ono sto je obecao Pio sam amstel dok su drugi cirkali ono od 24 dinara Ja sam uzivao u tom standardu i toj razlici Ponovo su dobili svog druga kraj sebe "Gde je Mile pickica?" Upitao sam Mesisija.. "Ma, pusti ga kralje..Pune su mu ruke sisa".. Cewa je oborio pogled Znao sam da se Mile dokopao male Ksendze Prosuli smo pivo u pesak isto onako kako to rade u pokojnikovu cast na sahranama Izgubili smo jos 1 prijatelja. I dani su prolazili.. Mileta nije bilo mi smo nastavili po starom Balzak je citav zivot pisao svoje usrane romane Mi smo pili nase pivo od 24 dinara krali smo od roditelja pare da bi zadovoljili svoje JA Primetili smo da Ksendze nema vec nekoliko dana Cewa se prvi zabrinuo Zbijali smo sale na Miletov racun Gle cuda..Tetka Danica.. "Jel ste mozda videli Mileta? Jebacu mu mater kad ga nadjem Jebo mi je cerku!!!!" Cewa se smejao i prosipao pivo Misisija nije znao sta da kaze Kola su se slomila na meni "Stvarno ne znamo, zar je on sa vasom cerkom?" "Ksenija place ceo dan, vodila sam je kod lekara Skot joj je napravio dete" Okrenula se i izasla Znao sam gomilu slucajeva kad su karijere bile upropastene Imao sam ortaka koji je trenirao basket ali je zanemario treninge i potrcao za pickom Eno ga sad..radi u knjizari..od kosarke su mu ostali samo posteri "Nek odvede dete kod babe na selo" Cewa je ovo izgovarao i smejao se Uvek je bio brutalan Devojke su trcale za njim i palile se na njegovu kosu Obezbedjenje KST-a je uzdisalo za njim Shale nikad dosta Te noci sam razmisljao o sudbini dvoje mladih Ksendza je bila ta koja je bila sutnuta kao svinja Miletu Mesisija duguje pivo za ovaj poduhvat Obecao je pred svedocima..Cewa i ja smo svedoci Steta sto Mileta verovatno vise nikad necemo videti Njegova strina kaze da se odselio u Nemacku U Munchen Daleko od Ksendze..daleko od nas..daleko od obecanog piva Ksenija je rodila malog retarda Postala je debela i ruzna Nije vise odlazila u Gimnaziju a latinski je skoro i zaboravila Kocka je bacena i te fore Kazu da Mile placa alimentaciju Ostace misterija Zna se samo da Mileta vise nema Kao sto nema ni Cewe Progutao ga vojnicki rov u pirotu Nema ni Mesisija Otisao je u CG i postao kralj sa novcem u rukama Uvek je zeleo da oseti dodir Ksendze ima Nazalost Stvarno steta A mogla je da ima sve frajere naseg kraja P.S. Da nije bilo grinda ne bi bilo ni Ksendze

Bukovski-Holivud

Stulic je za knjigu izjavio(naravno, u svom stilu)da je obicno smece

Благословени су Јаки, јер ће они заузети земљу! Проклети су Слаби, јер ће они наследити јарам! Благословени су Моћни, јер они ће бити поштовани међу људима! Проклети су Немоћни, јер ће они бити збрисани! Благословени су Храбри, јер ће они бити господари света! Проклети су Понизни, јер ће оно бити згажени под копитима! Благословени су Победници, победа је основа права! Проклети су Побеђени, јер ће бити вазали заувек! Благословени су окрвављени у Битци, Лепота ће се смешити над њима! Проклети су Сиромашни Духом, они ће се свађати! Благословени су Одважни, они ће упити истинску мудрост! Проклети су Послушни, јер ће они узгајати наказе! Благословени нека су они са Гвозденом Руком, неспособни ће побећи пред њима! Проклети су Мрзитељи Битке, покоравање је њихов удео! Благословени су они што Пркосе Смрти, њихови дани ће бити дуги на земљи! Проклети нека су Немоћно Свесни, јер они ће у многоме нестати! Благословени су Уништитељи Лажне Наде, они су праве Месије! Проклети су обожаватељи Бога, они ће бити овце за шишање! Благословени су Јунаци, јер они ће задобити велико богатство! Проклети су Верници у Добро и Зло, јер они ће се плашити и сенке! Благословени су они што верују у Ништа, то им никада неће мучити савест! Проклета нека су "јагњад Божија", они ће избледети "беље од снега"! Благословен је човек који има моћне Непријатеље, они ће га учинити херојем! Проклет је онај што "чини добро" другима, он ће бити презрен! Благословен је човек чије је стопало брзо у служби пријатеља, он је заиста прави пријатељ! Проклети су Организатори Доброчинстава, они су пропагатори болештина! Благословени нека су Мудри и Храбри, јер у борби они ће победити! Проклети нека су Неспособни, јер они ће бити истребљени! Благословени су Господари Племенитих Дева, Они су со земље! Проклете су мајке Слабића, јер ће бити постиђене! Благословени су Моћно Свесни, јер они ће јахати вихорове! Проклети су они што уче Лажи као Истину, они су гнусни! Благословени су Немилосрдни, њихово потомство ће поседовати свет! Проклети нека су познати Мудријаши, њихово семе ће нестати са земље! Троструко су проклети Ниски, јер ће служити и патити! Српски Фронт 10.

I ja sam hteo ovo da mu kazem, ali nisam imao hrabrosti. Jbg, ti si mu desna ruka.

Jbg, ranije je pljuvao na IE i sve to...a danas..jbg, mozda i slusa. Takav je covek..Moramo ga razumeti.

Daces mi link da imam potpis kao ti. I ja sam Anathema fan Rumenige slusa Anathema-Emotional Winter

Druze, link ne radi.

Sexy je sto mozes da napises sh, zh i tako to

Nisam..mozda mi je Cewa rekao..posto me je on stvorio

Brate, video sam..Pretnje padaju kao lisce u jesen.

da, brate...dokle vise, dokle?

Cewa se promenio

A Tose?

Welcome to all the fans of Branimir "Johnny" Stulic! On november 2th 2005 Branimir Stulic was together with Igor Gluscevic (professional football / soccer player in Holland) hosttrainer for our footballteam with boys in the age of 14-15 years old. Besides a great rockperformer Johnny showed that he is also a deserving and enthusiast footballplayer. When the training was over we drinked a couple of beers with Johnny an Igor. It was a fantastic evening! Enjoy the photo's and if you want to react upon this site please send an e-mail to: [email protected]. Also click here

Evo, ko hoce..nek se uclani na forum http://www.azraweb.com/forum.htm Ima dobrih stvari.

Evo jos 1 intervjua..da tema malo zazivi: --------------------------------------------- "Đoni, zašto živiš bez love i domovine?" Nacional #522, 14. 11. 2005. Kad je neki dan u Jutarnjem listu objavljena bombastična vijest da je Đoni B. Štulić izjavio navodno za jedan bosanski list da ne želi i "nije lud" uzeti hrvatsku putovnicu, moram priznati da sam bila šokirana. Iako su Đonijevi stavovi u posljednjih desetak godina prilično oprečni svemu što je govorio i pisao kao frontman Azre osamdesetih godina, nisam mogla odoljeti da ga ne nazovem i provjerim je li to istina. Iako s Đonijem nemam neke redovite kontakte niti mogu reći da smo prijatelji, u posljednjih se nekoliko godina čujemo povremeno, uglavnom noću, kad ga ja nazovem u Nizozemsku gdje živi od sredine osamdesetih. Kako je Hrvatsku uhvatila retromanija, baš kao i ostatak svijeta, te su bendovi iz osamdesetih i njihove pjesme opet turbo popularni, nekoliko sam puta nazvala Đonija kao jednu od kultnih ličnosti tog vremena i molila ga za intervju, na koji on nikako nije želio pristati. Naime, otkad je raspustio grupu Azra za koju kaže: "Azra, to sam ja!", Đoni se povukao u anonimnost nizozemske nizine, živeći život potpuno odvojen od svega što je nekada bio i odbijajući da se svega toga prisjeti. Kada se "udao" za službenicu iz Utrechta, Đoni je još nekoliko puta navratio u grad u kojem je odrastao, ali od početka rata, dakle od početka devedesetih, nije više dolazio. Namjerno kažem da se Đoni "udao" jer iako nikad nije bio žigolo niti "sponzoruša", već godinama živi od plaće svoje supruge službenice i - kažu njegovi frendovi koji su ga nekoliko puta posjetili - nema ni za pivo. Znao je govoriti da su ga pokrali i da mu Croatia Records, bivši Jugoton, duguje "masne" pare za autorska prava, ali nikada to pitanje nije povukao pravnim putem niti je ikada došao podići hrvatsku putovnicu na koju ima zakonsko pravo. Danas je on možda jedini čovjek bez putovnice u ujedinjenoj Europi, čovjek koji ne želi ni svoju prošlost ni svoju budućnost. No iako tvrdi da ga ne zanima ništa i nitko s ovih prostora, Đoni uredno kupuje sve novine koje izlaze u stranom svijetu na hrvatskom i srpskom jeziku i beskrajno se raduje kad ga nazove netko s ovih prostora. Tako je bilo i te večeri... "Đoni", rekla sam, "Alka je." "Ej, Vuica, gdje si?" Đoni uvijek voli ljude nazivati prezimenima. Kaže da im tako odaje poštovanje jer ime nije bitno i može ti ga dati bilo tko, a prezime ti daje dostojanstvo. Možda i podrijetlo? Vrag bi ga znao?! "Pa... pročitala sam danas u novinama da ne želiš hrvatsku putovnicu i malo sam šokirana... Ne mogu vjerovati. Je l' to istina?" "Naravno da je istina, Vuica, šta će mi to?" "Pa, ti nemaš nikakvu putovnicu, čak ni nizozemsku... Kako ćeš tako živjeti?" "Pa, živim, Vuica, živim... Šta vas briga kako živim." "Ne razumijem, Đoni, što ti se događa, zašto daješ takve sulude izjave?!" "Vuica, ja sam rođen u zemlji koje više nema, a ona se zvala Jugoslavija. Jugoslavenski pasoš mi je istekao i ne želim ni jedan drugi!" "Ali, Đoni", rekla sam, i to sam i mislila, "ti si odrastao ovdje, među ovim ljudima koji i danas slušaju i vole tvoje pjesme... Išao si s nekim ljudima u školu, imao si prijatelje... Ljudi te vole... Ti si Hrvat." "Nisam ja s nikim odrastao. Ja sam rođen u Skopju, isto tako bih mogao uzeti kosovsko državljanstvo!" "Zašto kosovsko ako si rođen u Skopju?" pitala sam najgluplje pitanje u povijesti svojega života. "Pa, šta ja znam... Zašto ne?" rekao je Đoni. Učinilo mi se u jednom trenu da je lud, kao i obično, kada sam s njim razgovarala, ali već u sljedećem Đoni bi tako suvislo pričao o nekim stvarima da bih jednostavno pomislila da ga ne razumijem. Baš kao i nekada, kad je Đoni B. Štulić bio sve samo ne osrednji. Štoviše, bio je ekstreman, drukčiji, jedinstven i karizmatičan. Bio je zvijer koja laje! Puštao je svoje krikove "ravno do dna", proklinjao je "crvene anđele" i tvrdio da vuče korijene od Grgura Ninskog. "Moji su iz Nina, Hrvati", vikao je. Tita je nazivao "čovjekom s nemogućom dikcijom", govorio je istinu s pozornice raznih rock klubova kao s tribina i bio je pravo čudo od pjesnika. Iza sebe je imao razljućenu gomilu obožavatelja svih vjera i nacionalnosti koju je, vjerujem, mogao povesti bilo kamo da je to želio. Ako je ikad u Jugi postojao "glas naroda", onda je to bio Đonijev glas. "Đoni, moj sin i njegovi frendovi slušaju tvoje pjesme, i danas značiš nešto mladim generacijama", rekla sam. "Napisao si pjesme s kojima smo svi mi odrastali i imao si potrebu mijenjati svijet. Zar ti to uopće nije važno?" "Vuica", rekao je, "te su pjesme kurac! Jedini pjesnik je Homer. Dogodile su mi se neke rime i to je to. Ne razumem zašto pravite famu oko toga..." Bilo mi ga je žao. "Đoni, tebi nije dobro, kako si ti uopće?" pitala sam. "Ko kurac u barenoj vodi. Znaš šta je barena voda?" "Nisam sigurna", rekla sam. "Ima li neke veze s barom?" "Ne, to je kuvana voda! Onda znaš kak sam!" "Zašto pričaš srpski?" pitala sam. "Ti si ipak Zagrepčanin?" "Moja Vuica, svet ide prema jednostavnosti, sve postaje čistije... Jedini pravi jezik i razvijen na našim prostorima je - srpski!" Nisam mogla vjerovati vlastitim ušima. Sjećam se kako sam se iznenadila kad sam ga prvi put vidjela "u živo". Sjedila sam s Mirkom Ilićem, jednim od naših najpoznatijih ilustratora i dizajnera koji se poslije odselio u New York i ondje napravio uspješnu karijeru, pred Kavkazom na terasi i pijuckala sok. U izlizanim trapericama i nekoj neuglednoj, izblijedjeloj majici, bosih nogu, u "isusovkama", kratko ošišane kose i neobrijan, prišao nam je Đoni. "E, moj Iliću, ja za mirisom lijepih žena, eto, stigoh i do tvoga stola", rekao je i pogledao me ispitivački svojim živim okicama. Namjerno kažem "živim okicama" jer su mu oči bile tako vatrene i žive i nekako preblizu spojene, što mu je davalo vrlo glupav izgled, premda je bio jedan od najinteligentnijih ljudi koji su se kretali gradom. Bila sam iznenađena njegovim izgledom jer sam ga dotad uvijek vidjela na fotkama koje su ipak kako-tako izgledale. No iako je bio jedna od najvećih zvijezda tadašnje scene, izgledao je neugledno i zapušteno. Naime, Đoni je studirao filozofiju i to je upravo bio taj look intelektualca koji ima "važnija pitanja" od jutarnjeg brijanja, pranja i biranja "obleke". Iako me gledao kao "beba zvečku", nisam reagirala jer mi sve moje "strahopoštovanje" prema njegovim stihovima i njihovu značenju nije u tom trenu predstavljalo ništa i raspršilo se kao balončić od sapunice. Očekujući da upoznam čovjeka "kojem je sve jasno", susrela sam čovjeka koji se panično bojao da će se zatvoriti granice, da će nas okupirati Rusi i da će ostati zarobljen u Jugi. "Ima li ovdje Rusa?" pitao je mrtav-ozbiljan jedne večeri kad smo nakon njegova koncerta u "Moši" ušli u moj stan. S nama je bilo cijelo društvo i mislila sam da se šali, ali on je krenuo pretraživati stolove, uglove sobe i telefon, bojeći se prislušnih uređaja. "Ma koji Rusi, čovječe?" rekla sam i prasnula u smijeh. 'Ti si lud!" "Nemaš ti pojma, Vuica! To su kurvini sinovi. Svuda ih ima!" rekao je. Bio je opsjednut Rusima. Mislim da ih je doživljavao kao bube ispod kamenja koje će izmiljeti na površinu čim se kamen podigne. U to je vrijeme vlada SFRJ donijela odluku o plaćanju depozita (određene svote) na izlazu iz zemlje. Dobar štos iz tog vremena glasio je ovako: "Svugdje na svijetu cirkus se plaća na ulazu, samo kod nas na izlazu!" Mislim da je uvođenje depozita samo pojačalo Đonijev strah i paranoju te ubrzalo njegov odlazak. "Zatvorit će granice, nikam ne bumo mogli!" tvrdio je. Strašno se uzrujavao što nitko od nas "ne kuži pravu istinu". Uza sve svoje paranoje, bio je i opsjednut samim sobom. Cijele je noći među mojim pločama tražio svoje, i preslušavali smo jednu po jednu, pozorno je analizirajući do najsitnijih detalja: zvuka basa, dionica gitara, jačine vokala... Bio je beskrajno šarmantan, zanimljiv i nekako dječački iskren, ali istodobno i naporan i lud. "Đoni", rekla sam, "ti fakat briješ, nekad si bio jebeni Hrvat i pjevao na kajkavskom, danas se kuneš u srpski... Kaj te spopalo? Nemoj me nervirati!" "Ja tebe nerviram?! A ti, Vuica, vidim ja tebe u novinama, stalno daješ stare slike... misliš da ne znam, i pišeš neke glupe pjesme!" "Kaj ti je, to su moje slike... današnje... već si mi to rekao prošli put... A o pjesmama nećemo." "Ne možeš tako izgledati, ja sam već ćelav ko Vlatko Stefanovski, kog ti varaš?!" "Ne znam da l' si ćelav, al' nedavno su ti objavili fotku i nisi baš tako ćelav..." "Prevarili su me. Uvijek me varaju. Glupani, misle da ja ne vidim kad snimaju. Ne zanima me to." "Ma daj, Đoni", rekla sam, "daj mi intervju, ja te neću prevariti, reci sve što misliš; dat ću ti autorizaciju, pa mi smo frendovi!" "Nikad mi nismo bili frendovi! Ja nisam s nikim frend u Zagrebu, a s tobom se nisam ni družio. Ti pišeš o meni jer mi se osvećuješ jer ti nisam htio biti žirant za kredit u Jugotonu!" "Kaj?" upitala sam zabezeknuto i vrisnula od smijeha. Tu sam epizodu zaboravila. "A zakaj bi te to pitala, ak' nismo bili frendovi? Uopće se ne sjećam da sam te to ikad pitala. Možda ipak nismo bili frendovi?!" "Čitao sam ja kako si rekla da sam ja rekao Bori Čorbi da je seljak, a ja to nikad nisam rekao... Ti si to napisala jer mi se osvećuješ... A ja sam rekao samo da bi on i Brega trebali osnovati seljačku stranku jer sviraju seljačku muziku. Svi o meni pišu u Hrvatskoj, a niko me ne zna!" "To sa žirantom ti je bez veze... To je valjda zato što si uvijek slovio kao škrt i zato si danas tu gdje jesi", rekla sam jer me totalno iživcirao tvrdeći da sam nešto lagala, a još se i danas živo sjećam tog razgovora u foajeu tadašnjega Intercontija. "Conti" je u to vrijeme bio pravo stjecište rockera i čak su i obični smrtnici tu često navraćali na kavu, a svi pjevači i svirači koji bi se osamdesetih našli u Zagrebu, gotovo bez iznimke, odsjedali su u tom hotelu. Te smo večeri, nakon Čorbi-na koncerta, Jura Pađen, Bajaga, Đoni, moja malenkost i još neki ljudi stajali u foajeu hotela i razgovarali kad nam je prišao Bora Čorba i oduševljeno rekao Đoniju: "Ej, bre, strašna ti je ona stvar 'Klinček'!" Đoni ga je prezrivo pogledao svojim živahnim okicama i rekao: "Ne zanima me tvoje mišljenje, ti si seljak!" I danas se sjećam neugodne šutnje svih sudionika priče, Bajagina smješkanja i Đonijeva monologa poslije u autu, na putu do Saloona. "On će meni pričati koje su moje stvari dobre, a koje nisu! Seljačina jedna! Sve su moje stvari dobre, strašne! Isto tak... prije par godina, kad sam ja napravio 'Balkan', dođe meni na onom Boom festivalu Janković, u mom kaputu koji sam mu ja poklonio nakon jedne svirke, i veli: 'Ajde, Đoni, da te upoznam s Bregom. Sviđa mu se jako 'Balkan'... I baš da vidim tog Bregu, krenem ja za Jankovicem u garderobu, kad tamo stoji Brega u kožnom kaputu, onak mali i rukuje se sa svima... K'o Tito!..." Na tu smo rečenicu svi, naravno, prasnuli u smijeh. Usporedba Brege s Titom u to vrijeme bila je popularna i česta u muzičarskim krugovima, a Đonija su podjednako živcirala obojica. "Nemrem ja to", rekao je te večeri, "to pozdravljanje i rukovanje sa svima!" Đoni je bio ljut na Tita jer su ga "blindirana kola vozila na sve čet'ri strane svijeta" i jer "raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija", kako je pjevao u jednoj od svojih pjesama dok je još govorio i razmišljao kao pjesnik, a na Bregu je bio ljutit iz jednostavnog razloga - što je Brega uvijek bio uspješniji i na neki način "važniji" od njega. U tom užasu svoje "karizmatične" važnosti koju je sam sebi odredio, a u kojoj su mu potpomogle i okolnosti, Đoni je izgubio svoj talent i svoju svrhu i bit pjesnika koji progovara o stvarima koje ga okružuju na iskren i pouzdan način iz dubine svoje duše, te krenuo u oporbenjaštvo bez svrhe. Buntovnik bez razloga je dobra opcija u mlađahnoj dobi kad upoznajemo svijet. Al' najmanje što možemo očekivati od svojih idola kad sazriju jest da se ne odreknu onog u što su vjerovali i što su bili. Kada sam te večeri, nakon dugog i mučnog razgovora, upitala Đonija: "Đoni, zašto si to sebi napravio? Zašto živiš u svom vlastitom izgnanstvu kao Greta Garbo? I još gore: bez rodbine, love i domovine?" On mi je odgovorio, šapćući, hrapavim, iznemoglim glasom: "Hoćeš da ti kažem, Vuica?! Iskreno? ... Zaljubio sam se u sebe!"

Branimir Štulić: Nije da neću doći u Hrvatsku! Novi list, 04. 12. 2005. Nije da neću doći – to je za naš list u petak navečer kazao Branimir Johnny Štulić, kad smo ga nazvali u njegov dom u nizozemskom Utrechtu. Petnaestominutni razgovor s najvećim umjetnikom hrvatskoga rocka otkrio je duboku Johnnyjevu ambivalenciju prema svemu što je prije petnaestak godina tako zagonetno napustio, ali i potvrdio njegovu odlučnost da ustraje u remboovskoj gesti umjetnika koji, bez objašnjenja i radikalno, prekida dosadašnji život, prepuštajući suvremenicima uzaludan trud odgonetanja što se to, zapravo, događa s Branimirom Johnnyjem Štulićem. Povode za razgovor s utemeljiteljem "Azre" ne treba posebno objašnjavati. Kroničari će jednoga dana vjerojatno zabilježiti da su 2000-te u hrvatskoj pop-kulturi obilježene velikim povratkom "Azre" i Branimira Johnnyja Štulića. Nakon obostrane uvrijeđene šutnje devedesetih, koju je prekidala pokoja Johhnyjeva provokacija i odjek "Azrinih" stvari iz džepova otpora tuđmanizmu, prve godine novoga desetljeća donijele su eksploziju obnovljenoga zanimanja. Azramanija "Azra" se gromoglasno vratila na ulice. Njezin nezaboravni logo opet viče s pročelja gradskih zgrada. "Azre" su se sjetile radio stanice i izdavači – bandovi na Tribute to "Azra" koncertima okupljaju tisuće; posljednjih mjeseci seriozni projekti započinju nešto što se može već nazvati neformalnom "historijom Azre". "Sretno dijete", projekt Igora Mirkovića posvećen Novome valu, s onim mitološkim adoriranjem biste Branimira Johnnyja Štulića, može se smatrati karakterističnim početkom procesa koji želi biti kritičarski objektivan, ali ne uspijeva skriti nostalgiju za (boljom?) prošlošću. No, u nervoznom istraživanju, Mirković je već arhiviran: posljednjih je tjedana objavljena bigrafija, još jedan film, uskoro stižu još jedna knjiga i CD, a najavljuju se i znanstveni skupovi – sve o "Azri"! Glazbeni kritičar Hrvoje Horvat nedavno je objavio Štulićevu biografiju "Fantom slobode", koja prijeti potući rekorde popularnosti. Kruno Petrinović snimio je neobičan, ali zanimljiv film "Kad Miki kaže da se boji", u kojemu je inspiratore Johnnyjevih pjesama, njegove prijatelje i "suborce gradskosti" sklopio u dokumentarac o prohujalome vremenu i njegovome idolu. Sada Petrinović, kako se čuje, priprema i knjigu, želeći uz nju priložiti i CD s neobjavljenim Johnnyjevim snimkama. Međutim, na sve to – Johnny šuti. Iz samoodabrane izolacije u Nizozemskoj, kamo se povukao kada nam je potkraj osamdesetih svima naglo krenulo nizbrdo, sav taj grozničavi interes promatra kao s druge planete. "Sve to oni rade samo zbog sebe", kazao nam je, nakon što je teškom mukom pristao na kratak razgovor za naš list. Ne želi razgovarati s novinarima Johnnyja smo nazvali oko 20 sati, unaprijed spremni na negostoljubiv doček, ili ravnodušan odgovor supruge kako "Branimir nije dostupan". Dogodilo se ovo drugo: javila se Johnnyjeva supruga. Kada smo se predstavili, iza uljudnoga glasa civilizacije nenavikle na grubosti slutila se nervoza: "Branimir je nedostupan", odgovorila nam je na engleskom jer ne govori hrvatski. "Nedostupan jer ne želi govoriti s novinarima ili nije kod kuće?" "Ne želi govoriti s novinarima. Ali pričekajte, pitat ću ga". Poslije minutu-dvije, nakon što smo čuli kako ga supruga doziva s pitanjem "želi li razgovarati s novinarom iz Rijeke", neobičan osjećaj: u slušalici čujemo glas poznat sa svih onih buntovnih i prkosnih ploča koje su nas oblikovale. Nepromijenjen je to glas; da je na pozornici, pomislili smo, zvučio bi podjednako furiozno. I – kad je to, žalibože, nekima u nas tako važno – Johnny ne govori srpski. Govori čisti hrvatski, neku neobičnu mješavinu čiste štokavštine i zagrebačkog slenga sedamdesetih i osamdesetih, koji danas zvuči već pomalo arhaično, ali baš zato nekako otmjeno. Rastrzan ambivalencijom – Da, vidio sam što se piše, ali ne želim o tome govoriti. Nikad tome kraja. Osjećam snažnu averziju prema razgovorima, mrzim govoriti – kazao nam je Johnny, koji, premda samoodabrani outsider, pomno prati što se događa. Ipak, pristao je "odgovoriti na tri pitanja, ako budu kratka". Zašto ne želi doći, pitali smo ga? Zar nije svjestan koliko i danas njegova glazba znači ondje otkud je otišao? Zar mu nije jasno da tu nije riječ o pukoj estradi, slikanju i pokazivanju, nego o dubokome surazumijevanju istinske poezije, pa, zašto ne reći, i o osjećaju nostalgije koji svi zajedno imamo pravo dijeliti? – Nije da neću doći, započeo je. Ne znam... Nije lako na to odgovoriti... Mogao bih vam cijelu noć pričati. I jest i nije lako – kaže nam Johnny. Potom je, očito rastrzan ambivalencijom, kazao da smo postavili blesavo pitanje, pa se potom odmah ispravio: – Ne, pitanje je sasvim u redu, ali nije lako odgovoriti. Znaš, razumijem ja da sam tim ljudima važan, ali sve to stvarno nema puno veze sa mnom. Uvjerio sam se da je jedno kad se o svemu tome priča, ali nešto posve drugo kad odlučiš, vratiš se, i onda sjedimo u sobi. Ne želim biti ničija jo-jo loptica. Umoriš se brzo i shvatiš da ti je bilo bolje ondje otkud si došao. Da nisi trebao ni dolaziti – objašnjava. Na pitanje prezire li Zagreb i Hrvatsku, slijedi duža šutnja, a zatim odgovor: – Šta ja znam. Ne? Nije to prava riječ. Njome bih im odmah pridao puno pažnje. Johnny važniji od Andrića Što misli o tome da ga ovdašnji sredovječni pisci uspoređuju s Andrićem i Krležom, pa Edo Popović, vjerojatno uime cijele generacije, tvrdi kako mu je "Johnny važniji od Andrića", a Miljenko Jergović ocjenjuje da je "Štulić za hrvatski rock ono što je Krleža za hrvatsku književnost"? – Nikad nisam o tome razmišljao. Ali ako i jest tako, brzo će doći netko drugi da zauzme moje mjesto – kaže Johnny i podsjeća da je nekada mnogo držao "do Krleže i Crnjanskog". "Jedan ijekavac i jedan ekavac. Ali to je bilo davno. Nije mi više važno." A potom se opet vraća stavu radikalnog mrzitelja popularnosti:"Što me manje ima, to se više volim. Što me više ima, to se više mrzim." I ne misli, što mu podvaljuju kritičarski vladari provincije, ni o kakvoj nacionalnoj pripadnosti. "O tome uopće ne razmišljam. A čiji sam umjetnik? Svoj", kazao je, odbijajući dalje o tome govoriti. – Dopuštam mogućnost kolektivne pripadnosti, ali ona ovisi o nebrojeno mnogo stvari, i nije je lako objasniti – kazao nam je Branimir Johnny Štulić, vraćajući se natrag u svoju šutnju, taj naročiti oblik govora, u kojemu ostaje važni i mudri fantom slobode.

2. pesma je fenomenalna. Jednostavno i jasno..tako je najbolje. Kich, uskoro stize druga posiljka. Pronasao sam jos neke...bices obavestena.

Ajde Blagi..stavi jos 2-3 gitare u potis..nece da se baci

Reci im, reci...

Jesam, jesam..

Da vidim nekako da iskombinujem..da dodjem..da gledam fuzbal Puno danke za prevod