Koroviev

Ili njih, ili Šabana Bajramovića koji je opevao vanzemaljsko poreklo Refika Šabanadžovića i Binića Dragiše. Ciganski Hypocrisy.

Na legendarnoj i tehnički savršeno opremljenoj televiziji SOS, svojevremeno emitovali nemontirani materijal s proslave osvajanja neke od stotinu titula KK Partizan. Dule drži govor sokratovskog tipa, iza njega postrojeni nekakvi mrtvi tamburaši ili tako neki, završi, okrene se prema njima i kaže: "A sada će, po želji Miše Tumbasa, nastupiti Metalika." Nema dalje. Posle utakmice s Tikvom, murija zaustavlja burazera i mene negde kod Kalenića. Kažu nam da izađemo iz kola, mi krenemo, ovi shvate da nosimo dresove Partizana (kod mene Malbaša), a jedan od pandura s potpunim saosećanjem kaže: "Neka, ne morate, laku noć." Probudim se, nakon pola sata spavanja u mukama, odmah skočim da na netu proverim na koji se način Vermezović ubio, kad tamo izjava: "Ja sam vojnik Partizana". Lepo je Mile rekao: "Some pain will last, last forever". Od tri najžešće nameštaljke u kojima je ćelavi učestvovao (Roma, Tikva, derbi), Tikvu neću oprostiti ti njegovom nerođenom čukununuku.

Nekada smo analno seksualno općili sa svim tim hamarbijima na očigled vernih deset tisuća posetilaca i pomenutog Kovinjala. Zlo je počelo sa naoružanim i opasnim Šerifom kom je Vermezović jedva uvalio gol (Odita, šut s FON-a), pa Artmediji nijedan, u skladu sa današnjim standardima koje je postavio Ivica Vučelić Vazura. Posle toga je svaka kurčeva Žilina postala problem. Jedan deo mene je izumro kada smo u prvim minutima monumentalne bruke sa Šamrokom oduševljeno saznali da je jamarima gol dalo ljudsko biće koje se preziva Kembo-Ekoko, a dva sata kasnije gledali gde je najdublja mišja rupa (a da nije Jama) pa da se u nju ukopamo i nikada ne izađemo. Teži je bio samo povratak ćelavog Južnoafrikanca Vermezovića. To sam baš lično shvatio.

S klipovima je lakše, oni su kao LSD nirvanoidnog tipa. Ovde govorimo o traumama, to nije lako. Doduše, i sam Ilijev je zaslužio svoju temu, a ne ovako olako da razmatramo dela tog istaknutog fudbalskog radnika.

Zbog toga je, svojevremeno, usledio dramatični krik psihički zanemoćalog navijača s istoka: "Ilijev, siluješ kao Kit Gilespi!!!" A bila je i epizoda: Ilijev provodi 90 minuta utakmice protiv Obilića panično bežeći od Steve Glogovca. Ili: Ilijev briljira i u nekoliko navrata promašuje čitav gol protiv Olimpika, mom je mozgu to najteže palo odmah nakon što smo izjednačili. Ilijev, vanbračni sin Miše Tumbasa.

http://www.youtube.com/watch?v=Ms7hd4e_EFg

Sve stoji, ali onaj kašalj direktno u mikrofon, onaj glas čoveka koji je Maderu upio svakog svojom moždanom ćelijom, pa konstatacije tipa "lopta do Širera, a ovaj do Širera, i Šireru nije bilo teško da pogodi nebranjeni deo mreže", to je čist nastup istorije.

Kovinjalo je za svako poštovanje, ali nemojmo se prelako odricati Vladana Stojakovića.

Nema mesta smehu. Ni Milojku odavno nije smešno kakvo je stanje u našem najdubljem stadionu: http://www.youtube.com/watch?v=4l40V5NVRBA

Gde je Lamont, tu je zabava.

Vazda: http://www.mycity.rs/Vesti/Zenginoj-zeni-smrdi-Beograd.html

A Voivod, Autopsy, pa Never, neverland sranje? Život je lep, i sunce sija nama.

Oglasio se i sam Murinjo: http://www.mozzartsport.com/vesti/ivan-tomic-setite-se-murinja/141780 Živeli!