kuruz

Eво вам неколико коментара са www.redcafe.net: :)

Карнисеро има пиће ако дође на окуп. Пост деценије.

Јеа, нећемо морати више да слушамо оне шупке са Б92. Сви навијају за Ливерпул, матер им...

:) Само Шиптари навијају за Ливерпул!

Не долазим ако нема спорта.

Томислав Шмит

Мени је најбитније да није пушач, све остало је ок. А и ако нешто није ок, средићу да буде. До сада сам имао среће. У Патрису се један од цимера иселио после две недеље, али смо га Живко и ја замолили да то не учини и формално, па је он долазио једном месечно да плати станарину новцем који смо му ми давали. Нама било лепо, соба је таман за два човека, а исти ми курац да л' плаћам 720 или 1080 динара. На премештају у Студењаку исто рај. Један имао девојку у другом блоку, други сваког четвртка ишао кући. Мени 'ладовина. Сад у Пенезићу иста прича, човек из Руме, иде кући сваког петка.

Никад чуо за то.

Јок, бре.

Или можеш да учиш преко лета 1200 страна за услов, као ја.

окултни телевизор за гледање Лиге шампиона још једна дивљачка ту јирс аго

Добар је баскет, ал' не знам 'де ћемо да играмо. Звездини терени су пуни, а да вијамо нешто наоколо је глупо. Боље да сиђемо испод тврђаве према реци и тамо на ливади опичимо дбалфу. Mного нас курац боли.

http://uncyclopedia.wikia.com/wiki/Basketball

Коначно.

Испод мене је живео човек чији је отац лекар у Пазару, пара к'о блата; најбољи друг у дому је професионални кошаркаш који је играо за Ергоном и Здравље; преко је био човек чији је отац неки курац у Телекому, а ни ја немам проблем са новцем. Ствар је у томе што људи воле дом. Девојка из Лесковца која има неколико станова тамо је прошле године живела у стану у центру Београда, али је стално била код нас пошто јој се много допало, па је ове године прешла у дом. Мени је станарина сад 860 динара. :) Имају цимери предавања и вежбе.

Јеа, за Here we go, тј. еври го, како се код нас зове, нема боље!

И ја, али већ годинама имамо термин средом. Додуше, то плаћају матори ветерани, ал' пошто играју само на једном кошу, нама лепо.. Што је баби мило...

Студирање без родитеља са 30 цимера је врх. Једном се потрефило да смо ја и још неколико људи са којима сам проводио дане дошли од куће истог дана. Ја донео суво месо и сланину са тавана, принцес крофне, кевин кечап, кифле са надевом за пицу и пуну кесу лука, један другар босанску питу са сиром, пирошке, пола торте, други печено пиле, још мало сланине, трећи уштипке, пршуту и домаћи кајмак, па све заливено са 10 литара Кока Коле коју и даље уништавамо без милости. Алкохол скоро да и не пијемо, само овај отров... Скупило се нас 20 у соби, ждеремо цело вече, лук штипа за очи, сви подригују и прде к'о свиње, кад неко куца. Две девојке отварају врата и углас ће: "Је л' ту... јао ал' смрди!" и одоше. Ми се погледамо на пола секунде и онда крене најгоре вриштање од смеха које сам ја икада чуо. :) 'Оћу опет у Патрис...

уа

Опа, већ падају изазови. Нека, ја причам на терену.

Умрећете

Најки у аутлету, 1000 - 1500 динара. Један је Антоније!

Изнајмљују се сале, пријатељу.

Зајебите ви који не играте редовно, који ћете нам курац? едит: Неле, шта да ти кажем, и ја први пут идем и одма' организујем спорт. Нема ту пива на улици и осталих металских хобија.

Нисам их звао, сами су долазили. Код мене је била гужва само у првом семестру, после сам се ја окупљао по туђим собама. Реално, најлепши моменти у дому су недељом увече кад се неко враћа од куће, па носи пуне бисаге.