wolf, u top ima da te stavim!!!! usudjujes se da poredis HIM sa Eminemom?!?!?! :x :x :x :x

znam da HIM nije bas dubokouman, ali nije bas toliko los da se poredi sa Eminemom... HIM-ovi textovi su ljubavna poezija na nivou svake ljubavne poezije, znaci nista za oduseviti se, ali daleko od loseg... i da, klinke koje su same ne treba da ga slusaju, pre svega zbog fantaziranja. to je kao Freudovo pravilo da pacijent ne sme da gleda u terapeuta...

 

inace, doom metal rules...

smesno mi je kada vidim da ima ljudi koji na ovaj ili onaj nacin razmisljaju o samoubistvu sa svojih 20 godina, rekao bih da je to pozeraj i nista vise (ovo je nevezano za muziku)

 

evo ovako... moji pokusaji su bili dok sam imao 16-17 god, sto ce reci prilicno zajebano doba, i starosno, i uopste, to je bila '99/2000. ja sam bio depresivni klinac, navucen na ultra depresivne floyde, koji je razmisljao o kosmickoj pravdi, socijalnoj jednakosti i slicnim utopijskim glupostima, a gledao slobu i ostatak debila koji kradu, sluteci na '93. koje se dobro secam... ne, nije poziranje, to su emocije koje su tada mene ubijale u pojam... zamisli, ono, sanjas da pobegnes iz rodjene zemlje, pritom te redovno maltretira murija jer si "strani placenik i domaci izdajnik", pritom bez kinte u dzepu...

 

sada mi je sve potpuno drugacije, jer se, prosto, nicemu ne nadam, a sve ocekujem... stalozeno i flegmaticno. ne, nemam zelju da se ubijem, pa ni uz floyde, a sigurno ne uz doom

Eminema sam naveo zato sto je pominjan ranije, i zato sto su i jedan i drugi kao sto vec rekoh muzika za siroke narodne mase, Eminem je doista gluplji... samim tim i popularniji...

him je za mase, ali nije za siroke narodne mase, samim tim je blizi metlici, gancima, nirvani, dorsima, mansonu, kornu, i ostalim popularnim alternativnim i kvazi alternativnim bandovima, nego otelotvorenju komercijale, kao sto su eminem i madona, britney, shakira... (da ne zaboravim LB i LP)

razlika izmedju ta dva je sto him ima ciljnu grupu, ma koliko ona bila siroka, a eminemu je skoro svako potencijalni kupac...

bas sam juce dosta slusala Anthemu i bas sam se dobro osecala, jutros sam se probudila, kao "prociscena"...

"Early morning light, after a silent peaceful night"

vala bash

 

btw-ja nisam ni spomenula-U know who....

Ja na primer strasno gotivim doom ali ne pripadam tipu depresivnih osoba mene doom inspirise u drugom smislu tj. nastajanju mnogih mojih pesama koje se ticu opste ljudske svesti u trnucima ocaja, izgubljenosti, i naravno ticu se emocija.Svako se u zivotu zajebe verujuci pogresnim ljudima,u ljubav...bla,bla,bla.Ali poenta je uzivati u muzici i ako uzivam u doom-u ne znaci da sam depresivna :roll: zato zagrli zivot i ne ocekuj nista

Poslednja recenica ti je najbolja! I ja delim taj stav!

Ma kako da ne, sav sam depresivan. Nije da ja nikad ne padam u depresiju, ali to nikakve veze nema sa Doom-om. Lakse padam u depresiju uz Pink Floyd, ili Mike Oldfield-a, a posebno Albinoni ili Pachelbel. Ali kakve rto veze ima sa Doom muzikom?

Slusham doom jer se nalazim u istom , dok mi je Katatonia u playeru svo vreme mislim "Ovo sam ja , to je to (i slichno).....naravno da je ultra-depresivna muzika , na skali najdepresivnije glazbe je odmah posle starog dark-a , ali ne mora nuzno da me izbedachi ,slusham je prosto zato shto je prelepa.Bride su mi najzajebaniji shto se tiche raspolozenja ali se , eto, zrtvujem za Umetnost.....

8) Za Kveld:

Da, ali tu postoji vitamin C!

Doom najvise slusaju ljudi koji se sazive sa autorima tih depresivnih pesmama (ja ). Neko je pogresno shvatio poentu:nije ova muzika pravljena za bedacenje, vec kao posledica bedacenja.

Jeste, doom je nastao kao posledica bedacenja, a pitanje je: da li vas doom izbedaci svojom energijom koju prenosi, energijom koja je nastala u trenutcima depresije. Ne verujem da je doom nastao sa namerom ljudi da odvedu svoje slusaoce u pakao i do samoubistva, to su ciste gluposti, vec jednostavno hocu da vidim kako ljudi dozivljavaju doom...

Ma Doom u opste nije nesto posebno depresivan, ne vidim cemu takvo forsiranje. Ima daleko efektivnije muzike za dostizanje katarze.

 

Al' dobro, da sad ne skrecem sa teme. Poenta umetnosti, bilo koje umetnosti, je da izazove reakciju u coveku. Osim eventualno klasicizma, baroka i renesanse u slikarstvu koji me ostavljaju temeljno ravnodusnim, ali to je sada neka druga tema. Odredjene vrste umetnosti igraju na tzv. losim osecanjima. Daklem tuga, samoca, tragedija, itd. Odredjene vrste ljudi se nalaze pogodjeni takvom vrstom umetnosti. Ja, na primer, malo poente vidim u veselim happy-go-lucky pesmama, slikama, pricama itd. te ne mogu reci da ostavljaju neki jak utisak na mene.

 

U ostalom, mi zivimo u takvom vremenu otudjenosti i nedostatka bilo kakvih iskrenih osecanja da je bilo kakva emotivna reakcija koja bi nas podsetila da smo jos uvek homo sapiens vise nego dobrodosla. Iz slicnih poriva ponekad sam sebi rezbarim ruku zihernadlom. Mozda jeste blesavo i budalasto, ali ponekad ume dosta da znaci kada covek sebe podseti da je jos uvek ziv i sposoban da oseca.

 

I dalje tvrdim da Doom metal nije najsretniji izbor za tako nesto (ne postoji ama ni jedna Doom ili Gothic metal pesma koja moze da prismrdi Nine While Nine ili Some Kind of Stranger od Sistersa) ali to je sada vec pitanje (dobrog) ukusa.

Neki ljudi prosto uzivaju da pate (opet ja ), pa je onda nekako logicno da im po prirodi odgovara takva muzika.

A da doom poseduje energiju je i te kako tacno.Evo, recimo, najbanalniji primer:pesma 'Christ Goodbye'.Toliko emocija stopljenih u jednoj pesmi ne mogu drugacije da rezultuju:oduva me svaki put kad je cujem i prosto izvlaci neki krik iz mene...

A, s druge strane, love songs su potpuna drugacija prica.Ako su o pronadjenoj ljubavi, onda ulivaju energiju (i potkrepljuju vasu zaljubljenost), a ako govore o izgubljenoj, e, tu onda dolazi do neke blaze depresije (zelje za samoubistvom, ali skoro nikad do samog cina).

Smatram da je ova vrsta muzike jedna od najiskrenijih, gde i nije toliko vazno biti virtuoz ili umisljeni intelektualac, vec doziveti je kao svoje 'dete' i preneti emocije na onog ko je slusa.

That was my opinion...

tacno. doom je vazno osetiti... meni je doom prava mera depresije radi izvlacenja iz depresije. slazem se da ima jos depresivnijih stvari, recimo pink floyd, ali bilo sta depresivnije od doom-a me samo zakuca u jos veu depresiju...

Neki ljudi prosto uzivaju da pate (opet ja ), pa je onda nekako logicno da im po prirodi odgovara takva muzika.

... suffer in love /but you love to suffer /your misery is your majesty (MDB)

Mudro, mudro...

Hehehe, a shto sam chuo novu definiciju doom metala:

 

"Doom metal je muzika za nesrecno zaljubljene death-metalce"

Veruj mi, tako sam se i ja osecao pre tri godine kad sam prelazio sa death metala na doom! Smesno, glupo, ali... tacno!

doom i death su povezani kao creva. doom je nastao slucajno, autori toga i nisu bili svesni. zovu se black sabbath... i njihova legendarna stvar "black sabbath". onda je to zaboravljeno. a onda su doom pokrenuli bandovi koji su svirali melodic death.

ja dosta cenim melodic death bandove, kao sto su in flames, arch enemy, at the gates, opeth... i one koji su svirali death, pa presli na doom: MDB, Anathema, Tiamat, Sentenced...

Pardon! Ali, moram samo malo da te ispravim. Sabbathi i jesu osnivaci doom pokreta jos od 70-ih godina, medjutim, doom metal posle njih nije pao u zaborav, da bi ga tek 90-ih konacno reaktivirali death/doom bendovi. Tacno je da je doom doziveo svoju punu ekspanziju tek pocetkom 90-ih sa pojavom bendova poput MDB, Anathema i Cathedral, ali doom scena je postojala i 80-ih sa bendovima kao Trouble, Candlemass i Saint Vitus, koji su bili heavy / doom orijentisani...

mislio sam na doom u cistom obliku a ne na depresivni heavy. mada ni ta varijanta nije losa...

Doom u cistom obliku? Mislim da je tako nesto veoma tesko odrediti...

Drugo, Candlemass i slicni predstavljaju tzv. pravi tradicionalni doom metal, a ne neki obicni depresivni heavy...