Jump to content

Anya's Works


Bejbe Kompajler
 Share

Recommended Posts

za pochetak - kukanje:

 

 

 

 

ОД ТВОЈИХ РУКУ

 

Долази пролеће... Све је пуно милине и рајске среће...

Све, осим мог срца... Оно тоне. Константно,

И све дубље и дубље...

То моје проклето, подмукло, гњило срце ме издаје.

Страховит бој са њим бијем, ал' не вреди...

Тоне и даље, јер је на њега прикачен велики терет.

Терет тежи од црног мрака, тежи од бесних

Олуја и свих хладних стена...

Тежак терет, али вијугаво страстан,

Као најлепши сан у јави.

Тај терет си ти, твоје очи, твоје душа...

У моје рањено срце све патње су стале, сва понизна осећања

И твоја љубав. Тачније, моја љубав. Према теби.

Е, она ме, заједно са тобом, гура... Вуче ме ка највишој тачки...

Зато што зна да због вас двоје идем и на крај света,

У највеће дубине, на највеће висине, кроз воду, ватру...

Ма и по голом леду... И ужареном камењу...

Иако сам свесна да ме ти и та залудна љубав

Са намерама лошим у висине водите, ја идем за вама,

Због мудрости, заноса и милине којом плените.

Знам, са те највише тачке у безнан ћете ме гурнути.

Суровошћу својом и једним потезом руке сахранити.

У овој глави лудој, ни тада сан се од јаве разликовати неће,

И што будем пропадала дубље, то ћу те волети жешће...

Моја душа и тада ће те обожавати,

Иако ће јој загрљај твој кобан бити.

Иако ме убијаш, ја те волим.

Волим те, иако моје срце давиш рукама голим.

Али, није битно...!

Ако је од твојих руку и смрт је слатка,

И волећу је, као и твој замишљени поглед, вечно...

Share this post


Link to post
Share on other sites

  • Replies 91
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

ПОТРЕБАН СИ МИ

 

Још увек не знам шта да радим.

Гледам Те како се смејеш.

Забацујеш главу, усне Ти се криве

У диван, симетричан осмех,

А она мала минђуша на левом уху,

Чини Те мангупом у ког сам се заљубила.

Исто тако си изгледао и први пут,

Оне вечери када смо се упознали.

И, ево, опет сада...

Чак носиш и ону мајцу са

Суперменовим «С».

Све је као и оне вечери. Све, осим нас.

Ми смо се покварили.

Покварили су нас људи и њихове заједљиве ћуди.

Иако ништа није исто још од оног трена

Када сам Ти рекла да си Ти мог срца лава ватрена.

Од тада си постао чудан, некако дивљачки стран.

Између нас се створио неки чудни јарак.

Могли смо да га прескочимо уз само један замах,

Само да си хтео. Хтео да схватиш.

Да овакву љубав вероватно нећеш у животу срести.

Јер ретко је срести некога ко трпи све боли

Које доноси љубав којом Те тај неко воли.

Не среће се често неко ко Те воли неизмерно,

Безусловно, страствено али и смерно.

Сада тај језиви јарак клизи и шири се све више и више...

И то због Тебе.

Зато што ниси спреман да мислиш на своје добро.

Битна су Ти туђа мишљења, а не Твоја сопствена срећа.

Како не схваташ да ти други могу бити само

Пријатељи, људи које ћеш у животу сретати.

Само ја могу да Ти пружим љубав, мир и срећу...

Не, не, не... Не желим да звучим

Себично, самоуверено и јадно.

Једино што желим је да будем сигурна да знаш.

Да знаш да си Ти светлост која обасјава моје тамне вечери.

Ти си онај облачак који ми разређује

Монотонију бескрајног, плавог неба.

Ти си онај делић који ми је потребан

Да бих довршила своју животну слагалицу.

Ти си, Ти си... мени све.

Све што ми треба да бих могла да наставим.

Да биx живела, дисала, кретала се....

Без тебе то није могуће.

Али, у реду. Спремна сам и на компромис.

Ако не желиш, или још увек не схваташ Да Ти је моја љубав потребна, у реду је.

Једино што тражим, то је да Те повремено видим.

Да удахнем мало свежег ваздуха.

Да ми очи виде Сунца.

Да на моје срце после суше падне киша.

Да процвета оголела, одрвенела душа.

Да живнем, јер...

За све то, Ти си ми потребан.

Много си ми значио.

Много ми значиш.

Много ћеш ми значити.

Не знам како да побегнем од те зависности.

Не знам да ли то уопште желим.

Али, једно знам.

Желим Тебе, желим твоју љубав.

Желим живот.

Зар много тражим?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Auh, pa ovako....

U prvoj nekim stilskim sredstvima, tipa..koriscenjem inverzije...pokusavas da delujes ozbiljnije tj, taj rad...ali se kroz same reci vidi naivnost i godine, nije to nista lose, to je normalno.

 

Druga pesma.....vise je kao neki monolog, kao sastav...kao unos u dnevnik i prosto nije za pesmu..samo prica-tralala....poneki dobar momenat, ali bez dovoljno tezine da to bude poezija.

 

I za kraj - tjirilitzy? :confused:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sorry sto upadam ovako,verovatno me se ne tice tema,sve u svemu ne pises lose,ali mislim da danas ne prolazi takva vrsta pisanja...Mislim da trebas da se pozabavis onim iskrenim pisanjem,u fazonu da kazes prvo sto ti padne napamet bez ikakvog uoblicavanja,metaforicnosti ili cega vec.ali ako je to tvoj stil,onda ok.postujem

poz

Share this post


Link to post
Share on other sites

Људи, све песме/приче/књиге су ми на ћирилици!!!! :ph34r:

 

@Vojvoda - полако... немам инспирацију.. сутра једем печење, па ћу написати :lol:

 

@Вероника - моје песме и нису класичне песме... могу се уврстити у песме у прози. то је неки мој фазон,,,

и за крај - шта ти није јасно, ћирилица!?! :mhihi:

 

@Дукса Детхрол - ово су моји ранији радови,,, скорије је мало другачије :pivopije:

Share this post


Link to post
Share on other sites

  • 2 weeks later...

ТАНГО ЉУБАВИ

 

Још овај танго заплешимо сада... Још сада, док тела су нам млада.

Она ће, после, полако да старе, а срца наша... Она неће да се кваре.

Уз оштре ове тонове брзо се покрени.

На крилима музике, препусти се мени...

Прихватићу те, и метафорички. Волећу те, али не симболички.

Увек ћу те, као сада, волети.

Ма колико ми хладни били, наша ће срца горети.

Од љубави ове, топлије ватре нема. Када ми се волимо, цео свет дрема.

Љубав нашу не могу да гледају, док срца се наша једно другом предају.

Нико од њих овако вољен није био, или је можда своју љубав крио...

Многима зато наша љубав смета, ал’ нема везе...

Волећу те, па макар и са краја на крај света!

И зато, драги – још овај танго заплешимо сада!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

  • 3 weeks later...

evo na latinici pricica:

 

 

Srce u tami

 

Govorio joj je da je voli. Da je želi. Ona mu je verovala. I volela ga je.

Želela je da bude samo njegova. Da se vole beskrajno.

On joj nije verovao. Bio je opsednut mišlju da ga ona vara. Zato je odlučila

da mu se ove večeri u poptunosti poda. Da bude njegova. Da mu ponovo obeća da će uvek biti samo njegova.

Obukla se u belo. Da tom čistom bojom ozvaniči svoja osećanja. Sa požudom u očima je gledao kako, u prozirnoj, beloj hanjini, klizi ka njemu.

Skinuo ju je i njihove su se usne spojile. Proždirao je! Toliko ju je želeo!

Tako čistu, nevinu, dok su njegove ruke klizile po njenoj glatkoj, beloj koži.

A onda je upao u trans! Opet je mislio da ga vara!

- Kurvo!, rekao je, ošamarivši je. Od siline udarca je pala,

ali on ju je povukao na noge.

- Varaš me, kurvo!, zaprepašćeno je viknuo, drmusajući njeno nago telo.

Zario joj je ruku u nedra i, sa mržnjom u očima, iz njih izvukao njeno mlado srce.

Otišao je u mrak, tražeći novu devojku da ga voli. Tražeći novu žrtvu...

 

Na travi, u tami, ležala je njena bela haljina, ogrezla u krvi.

Na njoj je bilo iščupano srce. A na njemu njegovo ime.

Samo njegovo ime.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 Share

  • Recently Browsing   0 members

    • No registered users viewing this page.
×
×
  • Create New...