Drustvo Mrtvih Pesnika

[bezlichni]

Kvalitet, dabome.

Mada, vec vidjeno, postoje slichne stvari.

 

A ne vidim sto vas zanima da li je istinita? I da je izmislio - poprilichno je realna.

Edited September 16, 2007 by bezlichni

[Voyager]

Odlično napisana priča, i mene je pogodila kao i većinu čitalaca ovde na forumu. Ali, s obzirom da ja verujem u razlikovanje kvaliteta dela od kvaliteta ličnosti autora moram da dodam i sledeće:

 

- ako je tragični događaj iz priče realan:

 

Zbrilion, ti si jedna sebična kukavica.

 

Dok je sve bilo lepo i fino, u oblacima, u stihovima, ti si bio tu da podeliš dobro. Kad su stvari krenule po zlu, ti iskulirao... Ako nam je zaista stalo do nekoga (šta znači ono "dovoljno stalo" ?!) onda ćemo se uvek naći čoveku u patnji, pa koliko god nam njegovo ponašanje delovalo kao blef, privlačenje pažnje, itd.

 

- ako je događaj izmišljen, moram priznati da je pisac vrlo vešt u manipulisanju ljudskim osećanjima, što će reći:

 

Zbrilion, ti si jedna sebična kukavica.

 

[Zbrilion]

DEVOJKA KOJU SAM POZNAVAO

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ljudima se desavaju razne stvari. Dobijaju na lutriji, dobijaju sijamske blizance, dobijaju AIDS, metak u nogu, dobijaju roze plisane medvedice na ulici, ili pisma, poruke i mail-ove od devojaka koje upoznaju na ovaj ili onaj nacin. Otudjenost, radoznalost, moderna vremena, znate vec.

 

Ni ja nisam izuzetak. Pisao sam devojkama, ili su one pisale meni, sa nekima sam se upoznao, a sa nekima ne, jednu sam povredio, neke sam zavoleo i onda sa njima lutao po parkovima, knjizarama, koncertima, ulicama, manje ili vise spretno vodio ljubav ili jednostavno pokusavao da sa njima budem prijatelj.

 

Devojke su mahom pisale poeziju i prozu, kao i ja, kao i neki od mojih, sada pokojnih drugova. Neke su crtale, slikale i vajale. Imale su problema, sve od reda, i svi problemi su licili jedni na druge. Ocevi su im pili, svadjali se sa majkama, varali ih, bili preke prirode, braca su im bili debili, teski dzankeri ili su prosto bili tu i tamo pogubljeni, kao i ja.

 

Jedna od njih, do koje mi je dovoljno stalo, se u napadima razocarenja i usamljenosti, cesto oprastala sa mnom, uglavnom preko jebenih SMS poruka. Pateticno? Mozda, ali razumeo sam sve to, i nisam je krivio niti se ljutio na nju. Devojci je, kao i svima nama, bila preko potrebna paznja. Dopisivali smo se dugo, gomile kucanih i rukom pisanih pesama, i slagao bih kada bih rekao da mi njena pisma nisu znacila. Studirali smo u istom gradu i povremeno se prijateljski vidjali, kada bih obilazio faks.

 

 

I onda, jedne lepe veceri, poruke od kojih vas prozme potmula i razarajuca depresija su ponovo pristigle. U poruci mi je trazila pistolj i govorila o samoubistvu na prilicno jeziv nacin ( da li se o samoubistvu moze govoriti a da to ne zvuci nimalo jezivo?).

 

Posle par razmenjenih poruka zadnje sto sam na ekranu mogao da procitam bilo je: "Ovoga puta sam ozbiljna. Cuces. Telefon ide mladjem bratu, dok ti ovo citas ja secem karticu na pola...izvini..mracno je...kao i uvek, zelim ti sve naj...."

 

Znao sam da to nece uraditi, jer ako to neko odista zeli da uradi - nece to obznaniti, osim ako mu namera nije da nekoga tesko ujebe. Ne verujem da je imala tu nameru, osim, mozda, u svojoj dubokoj podsvesti. Sa druge strane, nije u redu da mi neko vezuje ruke i u napadima potistenosti radi tako nesto, ne pruzajuci mi sansu da o tome duze porazgovaramo. Najbolje je bilo iskulirati sve to, i pustiti mladu devojku da slegne svoj (ne)opravdani jad. Ipak, crv sumnje me je mazohisticki izjedao: ljudsko ludilo i bol nemaju granica.

 

Prosla je sedmica, a ja sam se tesio time da ce je sve to proci i da tu ne mogu bogzna sta da ucinim. Prosla je i druga sedmica, ali sam primetio da ne funkcionisem bas kako treba. Nije bilo pisama, mail-ova niti njenih postova na "nasem" sajtu posvecenom poeziji. Mobilni telefon joj je bio nedostupan. Mozda je stvarno i presekla karticu na pola, kao sto je u poruci i napisala da ce postupiti.

 

Onda sam razmotrio sta mogu da ucinim. Nisam hteo da prenaglim sa telegramom ili tako necim. Uzeo sam halo-karticu i sa javne govornice nazvao 988 da bih preko informacija dosao do broja njenog fiksnog telefona, koristeci njenu kucnu adresu. Uspeo sam u tome, obrlativsi dezurnu operaterku nekom srceparajucom pricom.

 

Okrenuo sam broj, i posle duze zvonjave zacuo sam jedno promuklo i bezivotno "da?"

 

 

 

 

 

Predstavio sam se kao njen drug iz grada u kome smo oboje studirali, i izokola se raspitao o njoj i nekim skriptama koje mi je toboze obecala na zajam. Usledio je tajac, a onda zenski plac, uzasno, neljudski, iz dubine stomaka i duse, monstruozno, tako nesto nisam skoro cuo. Bio sam prosto skamenjen, iako sam video sranja u zivotu. Ridanje je trajalo dobrih deset minuta. Sve mi je jos tada postalo jasno.

 

 

 

 

 

"O-ona je-je p-preminn-ulla...." -grcao je glas iz slusalice.

 

 

 

 

 

"Kada?" "Kako?" -upitah uspaniceno.

 

 

 

 

 

"P-prosle ne-eedelj-eee....m-molim Va-ss, nemojte n-nista da-a me ppp-i-iitatt-eee..."

 

 

 

 

 

"Primite moje iskreno saucesce." -rekoh, pokusavajuci da se priberem, dok mi je srce lupalo.

 

 

 

 

 

"H-hvall-la tii-iii, sinn-ne..."

 

 

 

 

 

 

 

 

Spustio sam slusalicu. Posla mi je suza. Jedna suza, koja je zavrsila u prasini, dok me je griza savesti polako uzimala pod svoje. Suza sebicne kukavice.

 

 

Bas lepo majsko popodne. Ljudi, deca, srednjoskolci, sedeli su u obliznjoj poslasticari i smejali se. Psi su se jurcali po parku. Zabe i ribice u reci. Sunce, oblaci, biciklisti, parovi. A jedna nevina devojka, nesigurna i plasljiva, bice koje je bezalo u ucenje, pisanje i ceznulo za slobodom, jedna devojka koju sam poznavao, je bila mrtva.

Pokupio sam sva njena pisma koja sam cuvao uredno slozena. Uradio sam to prilicno pribrano. Otisao sam do obliznje fotokopirnice, najjeftinije u gradu, i poneo sa sobom svoju skromnu ustedjevinu, nekoliko stotina dinara. Fotokopirao sam sve njene pesme, potrosio sav novac koji sam imao, osim neke sice.

 

Uvece sam prekinuo sa svojom apstinencijom od alkohola, sedativa i nocnih tumaranja. Obreo sam se u parku sa gomilom pesama, pivom i antidepresivima. Likovi od 15, pa do 35 i kusur godina. Devojke koje me gotive, ili me ne gotive, ili im nisam bas jasan. Momci iz podzemlja svake vrste. Slucajni posmatraci. Pristojniji pankeri koji nesto studiraju. Fina gomila.

 

Nasumicno sam poceo da im delim listove, uz neko sturo objasnjenje o ortakinji koja se ubila. Radoznalo i bez reci su uzimali papire, poneka cura je pokusala da me utesi, a neki su vrteli glavom i citali pesme, zbunjeni. Jedan pijanac je rekao da mu taman treba nesto cime bi obrisao dupe, ali ga je njegova devojka ucutkala sa jednim "ne seri".

 

Otisao sam do sredine mosta, potegao dobar gutljaj piva, zagledao se u mastiljavo nebo, u daljinu, bacio ostatak hartije u reku i posmatrao kako je odnosi mutna voda, a onda ispustio prodoran krik.

 

 

Niko od prisutnih nije mislio da sam lud.

 

 

 

Svi su me znali od ranije.

 

 

[Voyager]

savest je zajebana stvar...

[tovar]

jebote, stiltao sam se...