Vlaja Buraz

http://youtu.be/WJOoiXhuLfk

Као и у сваком бенду у којем је учествовао Коцен, ово је његов соло албум са придодатим вањским елементима - препознатљив Шијанов бас, а бубањ, шта знам - Портној је и на Дрим Тиатер албумима од пјесме до пјесме непрепознатљив. Овдје је неки мутав звук бубња, нешто као Атомско склониште/Ју група с краја '70-их, није баш за овај тренутак у времену. Елем, као што рекох, бендови у којима је учествовао Коцен - прво Појз'н, затим Мистер Биг, па и онај пројекат Форти Дјус... сви су имали веома ограничен рок трајања, а тако претпостављам да ће бити и у овом случају - тешко да ће изгурати више од два албума. За оне који прате Коцена, албум је неки просјек. С обзиром да и Шијан и Портној воле љигаве мелодије, то је највећа замјерка албуму - превише су се сконцентрисали на футаве рефрене а премало на праву џем сешн размјену енергије. Још је то технички сувише стегнуто, посебно са стране ритам секције, а опет, Коцен се развија у правог насљедника еРеМ Точка за 22. вијек и још само да пронађе мјеру да са нешто мање нота каже мало више... Коме се свиђа рокерскији сегмент овог албума, препоручио бих Коценов соло албум Гет Ап као и Форти Дјус албум; коме се генерално свиђа албум, препоручио бих Коцена, од новијих ка старијим албумима.

Ако је некоме недостајао ЕМЕСЕН (Уиндоуз Лајв Месинџер), ево рјешења: http://messengergeek.wordpress.com/2013/04/23/use-messenger-reviver-2-to-bring-back-messenger-and-beat-skype/

Локалног, бањалучког. Ако је диск којим случајем украден, вољан сам вратити. У супротном, дедер се прославите па да га трпам на иБеј.

Купих ово на бувљаку, били дискови "три за марку": Још сам узео Брајана Ферија са потписом "Децембар 1991. Поповић" и неке Одличне хрчке... чудни су путеви компакт дискова.

Финих ливада има по Босни: Иначе нисам љубитељ црно-бијеле фотографије, јер волим шарено (тужан ће бити дан кад умре Зорица Брунцлик, ако икад умре), ал' инсталирао сам прије неких пола године додатак за фотошоп Silver Efex Pro 2, па се волим поиграти њиме, а имам још Alien Skin Exposure 4 (за кад имам више времена). Елем, провучем једну из исте прилике кроз SEP2, full dynamic harsh подешававање и добијем: Гледам и контам, јел' ово требало бити црно-бијело или шта? Касно, уморан, ал' видим боје, факат. Ударим ctrl + shift + u, нема разлике. Закључим да сам направио оптичку варку, и одем спавати. Послије упалим фотошоп, ctrl + shift + u: Е та је ваистину црно-бијела. Гремлини, биће да су били. Иза Купреса, подно Малована... финих, финих ливада има.

Гдје, колико? *** Од мене: Да се неко не би зајеб'о к'о ја: у "књижици" НЕМА обнажених фотографија А.С. Милошевић.

У прошлој сам поруци хтио навести да ме је постојање теме "Guilty Pleasures" (и искази на истој) натјерало да добро размислим. Као прво, јеботебог, каква срања људи ваде из ко зна којих буџака несретног дјетињства у несретно вријеме; као друго, чекај мало, шта ја волим слушати од ствари којих се стидим... Једна од тих ствари јесте диско бенд Chic, односно, Chic feat. Nile Rodgers, како су сад "маркирани". Диско повремено није тако далеко од фанка, ал' добро. Chic је имао бруталну ритам секцију Тони Томпсон + Бернард Едвардс, а ни тренутно није лоша (Џери Барнс на басу). Занимљива је чињеница да су Едвардс и Роџерс заправо прво направили фанк-рок бенд, ал' са тим нису стигли далеко. Ипак, неки трагови се осјете и дан-данас, а поред нпр. гостовања Слеша на живом албуму, вриједи провјерити видео издање Live at Montreux, ако не због свирке онда због Џесике Вагнер (женио бих се). Коме се она не свиди, још су двије жене поред ње на бини, за сваког понешто. Од компилација - најбезболније - вриједи Dance, Dance, Dance, јер су све пјесме у пуној дужини (а неке и продужене), што значи, више свирке, мање рефрена. Него, оно што је заправо тема, непланирани упад Paula Gilberta овдје. Ко га не зна, то је један гитариста, бијелац, мршав и висок два метра. Колико је он бијел заправо најбоље говори да је оженио Јапанку. Сад свирају заједно, он у хармонику, она у добош и млате паре по свадбама. Елем, издао је он неких соло албума, то је та друга тема, али на посљедњем од њих, имена Vibrato, налази се и нумера имена "Vibrato". Након низа година покушавања, напокон је успио да се ријеши тешко-металне бјелачке прецизности и да зазвучи фанки, а то га је вјероватно жена Јапанка натјерала. (начи неверуем, прим. аут.) Албум као албум је неусмјерен, као и сви његови досад, али та насловна нумера је баш онако... опуштена, љуља. Још се ту могу чути Zappa и Rush, генерално '70-те године прошлог вијека кад је Гилберт био 60 година млађи и 10 центиметара нижи. Дакле, вибрато без Р: http://youtu.be/UEUbIoOCA78

Не бих да се ова тема претвори у набрајање (попут Stoner Rock теме, гдје ми је и поред свега драго да неки људи напокон контају оно што сам ја контао ономад), већ да се пише о свему уз неки лични утисак, мало полемичког мишљења. Зашто ово, зашто оно, и какав тачно то ефекат има на слушаоца. С тим у вези, не бих ни ја превише да пишем овдје, али, овом приликом морам... С обзиром да је систем мојблог.рс неактиван већ преко 10 дана, питање је да ли ће се ваздићи, ја сам благо скептичан. За ову тему то значи да је компилација поменута у првој поруци сада на адреси: http://bojan5150.wor...i-neceg-drugog/

Триггер феат. Душан Свилокос, гитар солаж ин стерео!

Није директно везано за бенд, али јесте за брадоњу: ZAKK WYLDE To Perform With LES PAUL TRIO - June 3, 2013 http://www.blabbermouth.net/news.aspx?mode=Article&newsitemID=190786 И коментар:

Добра рецензија и хрпа добрих коментара. Успут, да ли је ико сконтао да је риф из "Burn" заправо осиромашени риф "Burning Bridges"? Ја сам се надао да ће бити макар једна одлична ствар, ал' ништа од тога. Није ми јасно како ликови из Универзала не контају да нема више никакве шансе да се Megadeth врати на радио таласе и међ' ширу публику, те да треба да услуже брке са репићима у прслуцима са пришивачима који су једини вољни купити касете и плоче.

Мало шта ме нервира као кад бубњар нема довољно снаге за добош, ал' си наш'о снимак да то докажеш, свака ти част. Па овдје Кинг изгледа мршав, тон и слика се дебело разилазе, којим је к. ово снимао, не знам, али микрофон који купи звук је очигледно из неке хидрометеоролошке станице. На цирка 4:05 се лијепо чује добош док свира са руком преко, а онда га утопи бука. Увијек ћу први рећи да је Драгољуб бољи бубњар од Гаре, али овај снимак није нимало мјеродаван.

Наредник Сморок и вод смрти. *** Заборавих рећи за ОХ: нит' бољег имена (изд. ку.) нит' млитавијих бендова.

'Вако. Албум је заједничко издање Музичке продукције Радио Телевизије Републике Српске и куће Видослов из Требиња. Као што рече Војвод, дигипак, потпуно бијели, унутра је књижица са страницама од предебелог папира. У најави за албум је било ријечи да ће се моћи купити преко Кољине званичне интернет странице. Ако исту покушате наћи преко претраживача, тешко да ћете ишта постићи. Адреса је коља.срб или www.kolja.rs. Тамо стоји информација да је у Бањалуци албум могуће купити у кафе-ресторанима "Харизма", што сам и учинио. Цијена је 10 КМ (~5 еура), па да знате, да не купујете по 999 динара. Па, ко воли забавну музику...

Мегадет је још једном зајебао металце, а и квалитет у поприличној мјери. Рефрени су тако зашећерени и усиљени да је то страшно. Друга половина албума мало занимљивија. Свиђа ми се продукција.

Први албум необично добар, штавише. Има празног хода, али, има бруталности. Други не могу послушати од почетка до краја, односно, могао бих али бих се презнојио горе него Шумахер у Монци. Понекад послушам по пјесму. Из сваке пјесме бих исјекао по пола минута квалитета... можда то и учиним. Овај трећи, односно ова ствар што је на видеоскоту изнад постављеном, тако ме жуља погрешно... тешко описати. Рецепт као за Мастејна: Николо, врати се дрозирању.

Ономад некад прије интернета на непријатељском сателитском каналу WDR сам погледао концерт дебелог њујорчанина. Нит' гаднијег лика, нит' милозвучнијег свирања и пјева, досад не сретох. А и жена му је лик, има занимљив "породични соло" албум. Него: http://youtu.be/wjO4ZpIwgxk Мало другачији блуз, причица. Некад свирала бас у White Zombie, а види је сад. Осовина бенда су три жене, а ту су и пратећи незнатни младићи. Какав је остатак албума, не знам, шта је за очекивати, ал' ово је симпатично. Ко није убијеђен, да кажем да се у споту у једном тренутку види сиса.

Тешко је наставити након овакве слике, али... http://youtu.be/JJO-XcQrlX4 Снимак из 1995. године, како то стоји у опису, прва постава Neurotic Outsiders: McKagan, Sorum, Billy Idol и Steve Stevens. Елем, оно што је посебно занимљиво овдје јесте гитар солаж који је... у једном свом сегменту (од 1:44) па... замало Матијас Еклунд. Знам да је Стивенс велеспособан, имам соло албуме као и Black Light Syndrome, упратио сам фасцинацију (шпанском) акустичном гитаром, али овакав моменат досад нисам чуо њега. Морам признати да ме баш изненадило, куцао сам нешто и слушао то у позадини, кад одједном хонки-тонк оде у божју матер...

Па да, узео сам у обзир да је из 1992. али опет je и то релативно касно, јербо се већ десило оно што споменух у првој реченици ове теме. Нпр. некако ми се чини да је највећа глупост за Living Colour: "Буквално црни хард рок - са гитарама", а тад је већ изашао други албум, на њему "Solace of You", "Under Cover of Darkness", "New Jack Theme"... Да ми неко каже да је то хард рок, ја бих га ударио шаком. Да ми је неко прије 10 година рекао да је то хард рок, ја бих га ударио мало мањом шаком. Мислим, први албум Living Colour се може релативизовати као хард рок, прије свега због "Cult of Personality" (да се занемаре "Glamour Boys", "Funny Vibe", "What's Your Favorite Colour?"...), али послије је отишло у свим могућим правцима, а уживо да не говорим, гдје је увијек био присутан free jazz коријен... А текст је такав какав јесте, цијеним труд. Једино што бих споменуо јесте да се интересовање "иностраних" новоталасних бендова (попут Talking Heads) за црно музичко наслијеђе више бавило неким облицима који су касније подведени као world music него заправо нечим што је тема ове теме. Нпр. илустрација слична, управо пустих да чујем, нумера "Ricochet", David Bowie (Let's Dance, 1983)...

За почетак, Хендрикс? Стварно? Искорак се десио са друге стране, што се популарне музике тиче, кад су бијелци почели да се контају у ритам и блуз. У недостатку боље идеје, лакше је навести Стоунсе, мада би то стварно било дилетантски. Ваљало би добро истражити гдје се заправо десила фузија - ко је скупио муда да искорачи према црном звуку, али рећи да је Хендрикс то започео... Дубоко неслагање изражавам. Наравно, ово се све односи на спајање црног и бијелог звука, као у приказу, а не на фанк рок. Gang of Four и Talking Heads су два бенда која су брутално незаслужено добијала невјероватне количине пажње од домаћих новинара, тако да ћу овдје само написати да је њихово помињање поприлично излишно. Living Colour, Red Hot Chili Peppers, Urban Dance Squad, Public Enemy, Primus, Body Count - све погрешно објашњено и посложено, ал' да не улазим у детаље. Објективна рецензија The Stone? Коме је уопште потребна та рецензија? Коме је уопште потребна та "музика"? Немој нам каљати тему тим глупостима... А наши новинари су стварно били нешто посебно, то сам и навео у приказу Вукојевићеве књиге, кад је и Влатко то био примјетио тамо прије хиљаду година... Није спорно да неко нешто воли, али ваљда би, кад је о музици ријеч, било добро да редакцију чини хрпа различитих људи, па да имаш једног који ће са страшћу писати о једној ствари а другог који ће једнако квалитетно обрађивати дијаметрално супротан жанр... А ови наши нису видјели даље од новог таласа, да га јебеш. Или талентовани Драган Кремер који Б.Б. Кинга покушава убиједити како његов блуз није довољно чист. Него, нешто заправо о теми, да не испаднем као ђапе са Попбокса: http://youtu.be/47C5MF18gaU Имао је Смак свакаквих момената, а гдје и неће, с обзиром на љубав према Сантани који је био велесвеобухватан (да не стављам линк и за "Перле" које су шарене до бола), али ова ствар ми је баш нешто посебно, а ту бих и да споменем књигу Невидљиве теразије Слободана Стојановића Кепе. Мали али значајан допринос ЈУ Рок књигама. Кепа није превише школован нити образован човјек, али, поред тога што је невјероватан музички таленат он је и брутално искрен тако да је књига стварно дирљива.

И док нисам имао идеју одакле да почнем нападати овај приказ, јер је толико тога погрешно написано, са друге стране, некако нисам хтио да га нападам, јер је очигледно уложен неки труд; поштујем. Е, сад, то што су ЈУ рок новинари већином били пренабијеђени идиоти и фаворизовали* (!) потпуно погрешне и маргиналне ствари, то је сасвим нека друга тема, а о томе сам нешто рекао овдје: http://bojan5150.moj...991/157776.html Него, кад смо већ код пренабијеђених идиота (и њихових духовних и моралних насљедника), нађох се на Попбоксу након дуго времена, па кренух читати тему: http://www.popboks.com/article/29319 Текст, најблаже речено, недоречен, али, један ми коментар испаде занимљив: Не бих да овдје упадамо у расправу која има било какве везе са народном музиком (већ сматрам да је јако жалосно што на метал форуму има тема "народњаци" са преко 200 страна), али, занимљива теза и расправа која је услиједила. Оно што ми је још занимљивије јесте фраза "аритмични рок звук сфрј" (који је мало обојен овдје споменутим бендовима), која се донекле наслања на (моју) изнешену идеју о европској и америчкој осовини - мелодија против ритма, што је опет базично: африка > црнци > бубњеви > празна стаклена флаша кока-коле = ритам насупрот европа > бијелци > клавир > ако иде на солфеђо бјежи од ње што даље = мелодија А ми смо углавном бијели. Што се мене тиче, у једном тренутку сам сконтао да музика не ваља ако макар негдје нема неку клицу црног звука, ваљда сам тако некако и почео проучавати фанк рок и схватио зашто не волим неке ствари, да их сад не набрајам... * Идеја новинарства је објективност.

Цитирао си само трећу ставку гдје (ми) одговараш да је он добар пјевач, што би вукло за собом чињеницу да сам ја негдје рекао или имплицирао да је он лош пјевач (или, пак, да је то опште прихваћено мишљење). Ја нисам то написао нити мислим тако. У том смислу си промашио, ако си мислио да ја очајност његовог матичног бенда и његову анорексију изједначавам са неспособношћу. Ако ниси, онда сам ја промашио. *** Лазару, метална главо, шта има? Да немаш какав албум МЕГАДЕТА за поклонити? Или можда мислиш да је РИЗИЧНО поклањати албуме МЕГАДЕТА? *** А ова тема треба да буде на Рок и Хард Рок подфоруму.

Промашио си, самим тим што си одвојио другу ставку. Реално, да није добар пјевач, тешко да би од њега направили мултиплатинасту питу звану Локални Аутопарк. Нико се више не упушта у Мили Ванили. Нико више не иде на 100% ретарда. Али, оно што је симптоматично овдје, јесте што се он расположивим капацитетима труди да копира туђи стил, а то не испада велејадно, бар мени. Е, сад, да ли је идеја да се настави рад СТП (са) копирањем Вејланда? Вјерујем да би могла бити, јер ту су паре. Браћа су радила и Ток Шоу и Арми ов Ениван, а ту није било пара.

Нова пјесма са Честером Бенингтоном (Локални Аутопарк) на мјесту вокалног солисте!!! Читава се може чути на СТП СаундКлауду, ал' с обзиром да не знам како да је интегришем у поруку на форуму, ево линк за Блаебермаут објаву (док је неко већ не окачи на ЈуЋуб): http://www.blabbermouth.net/news.aspx?mode=Article&newsitemID=190126 Елем, иако је метиљави дјечарац, Бенингтон: - на слици са СТП изгледа као врхунска алтернативна педерчина; - звучи као 70% Скот (Вејланд); - звучи сасвим коректно, што не вјерујем да куцам овим рукама које дижу тегове у теретани. Пјесма је живахна, брза, младалачка, распиштољена, надахнута. Аранжман солидан. Свиђа ми се више од комплет прошлог албума.