Desilo se to jednog hladnog zimskog dana... Šetao sam se sa prijateljima kada sam je upoznao... Prvog trenutka kada sam je ugledao znao sam da te zelene oči ne mogu da budu neiskrene... Njena plava kosa polako se lepršala na blagom povetarcu, čineći od svetlih vlasi kose veličanstvenu sliku, sliku kakva se javljala samo u snovima... Sa tihih crvenih usana rekla mi je da se zove Sanja...

 

Dva meseca posle ovoga, postali smo najbolji prijatelji... Zapravo bilo nas je petoro najboljih prijatelja: Aleksandra, Jelena, Maja, Sanja i ja, ali to sad nije tema ovoga... Nas petoro bili smo nerazdvojni, stalno bismo izlazili, viđali se često...

Između nas nije bilo nikakve neiskrenosti, znali smo sve tajne koje su se stvarale između nas...

Sanja je po prirodi bila vesela, ali dosta ćutljiva... Dvadeset rečenica dnevno za nju je bilo sasvim dovoljno... Rekli su mi da je pre toga bila nešto življa, ali nakon što joj je momak poginuo u nesreći, postala je dosta zatvorena...

Uvek je bila prva koja će vam pomoći, priskočiti u svakoj situaciji pa čak i ako bi to skupo koštalo po nju... Jednostavno bila je pravi prijatelj kojeg bi svako poželeo...

 

Njena veselost donosila nam je svima radost, njeni brzi i gipki pokreti delovali su na sve nas... Često bi pričala sa mnom, iako je sa ostalima to retko radila... Pričala mi je o njenom životu, ženim željama, njenim snovima...

 

"Oduvek sam želela da idem u Irsku, kažu da je tamo pivo više nego odlično..." govorila bi ona često... Mi smo je svi podržavali... Svi smo je voleli...

 

Radili smo razne stvari: Zafrkavali se i pili u parku, šetali se, išli na razna kampovanja, provodili sate i sate zajedno... Sve dok nije došao taj dan...

 

Sanja se razbolela... Dobila je nekakav rak koji joj je uništavao hrskavicu u celom telu... Na žalost, doktori su kasno otkrili ovo i nisu mogli da joj pomognu...

Više od mesec dana ona je bolovala, skoro je počinjala da plače od tih bolova, ali nama to nije htela da pokaže... Borila se svom snagom... Jedva je mogla i da se pokreće ali nije se predavala...

 

Nije li to okrutno? Pre nego što će se razboleti, naišla je na momka u kojeg se zaljubila, koji ju je iskreno voleo i činilo se kao da im ništa ne može stati na put...

Bili su tako slatki zajedno, neprestano su bili jedno pored drugog...

 

On je znao da ona neće izdržati još dugo i zato je gledao da što duže vremena provede sa njom. Niko od nas nije mogao da poveruje - Sanja, onako živahna devojka, da bude prikovana za krevet?

 

Jedna večeri, nazvala me je naša prijateljica Maja... Na telefon nije izgovoreno više od dvadeset reči, a zadnje od njih su bile "Požuri neće još dugo!"

 

Otišao sam do Sanjinog stana i ušao u njenu sobu... Njeni roditelji su bili totalno izgubljeni, nisu znali šta da rade... Bili su svesni da će je izgubiti...

Njen momak sedeo je u suprotnom uglu, spuštene glave... Izgledao je tako beživotno, njegove oči su gledale u mene kao da traže nekakvu vrstu spasa...

Ali ja nisam mogao da pomognem, jer ja sam samo običan čovek, ne neko stvorenje koje može da prelazi granice života i smrti...

 

Ironično, tek kada shvatimo da smo živi, mi ustvari počinjemo da umiremo...

 

Pogledao sam u Sanju i srce mi se cepalo... Gledao sam je onako bespomoćnu...

Zagrlio sam je, poljubio u obraz i čelo i tada je ona umrla... Pred svima nama...

Prvi put mi se ovako nešto desilo... Da ti neko umre na rukama i još da je to tvoja prijateljica!

 

Suza mi poteče na oko, ali ubrzo se ona sledi jer sam video nešto od čega mi se bol ublažila. Pogledao sam joj još jednom u lice i video kako su se njene prelepe usne osmehnule... Bio je to verovatno najlepši osmeh koji biste videli na osobi koja je umrla. Ona je ipak pobedila, bola i patnje više neće biti za nju...

Pronašla je svoj mir i nasmejala se... Još jedna suza poteče niz moje lice...

Ustao sam i izašao... Nisam mogao da podnesem sve to...

 

Ona je umrla mlada, tek je trebala da napuni 18 godina.. za samo nekoliko nedelja... Sahrana je bila velika, jedna od najvećih koje sam video...

Njeni roditelji i momak bili su izvan sebe, ali toga ne želim ni da se prisećam...

Kiša je padala svo vreme tokom sahrane...

 

Neke rane nikad ne zarastaju, a moje su mi ostavile ožiljak do kraja života...

Neću da kažem "Zbogom" već "Doviđenja" jer se nadam da ćemo se opet sresti kad ja napustim ovaj svet...

 

in memory of Sanja

Necu da komentarisem dok ne kazes da li je prica istinita ...

Puklo mi je srce ako jeste ...

A i da nije ...

Takodje....

Znaci, sledio sam se. Jeza mi prolazi jos uvek kroz celo telo.

Ja ne znam kako bih to podneo.

Mislim da je istina, ne verujem da iko ovo moze da slozi ovako nesto.

Znaci, sledio sam se. Jeza mi prolazi jos uvek kroz celo telo.

Ja ne znam kako bih to podneo.

Mislim da je istina, ne verujem da iko ovo moze da slozi ovako nesto.

 

Nisam primetio da sam je bio logovan nalog od moje devojke.

 

Dakle, ovo su moje reci.

Ova priča naterala me je da se podsetim slične situacije u mom životu

 

Jako je potresna i njabijena emocijama. Bedak

Na zalost prica je istinita... Vise bih voleo da je obratno, ali jbg...

 

Shit's always happens... datum smrti 25.februar... (ironicno, nedelju dana posle umro mi je ortak iz skole)

 

Hvala vam, ali ovo me je vec duze vremena mucilo, tako da sam morao nekako to da izbacim iz sebe...

Prebolećeš... vremenom...

Recimo da sam preboleo (proslo je skoro 2 godine), ali opet se s vremena na vreme skenjam, jer smo bili najbolji prijatelji (ustvari nas petoro) ...

uh.... suvise licno... mozda ne treba bacati takve emocije pred yu-metalsku bagru...

OK, zatvaraj temu...

Zatvaram.