Vec neko vreme ovo piskaram, i pisanje jos ima da traje, ovo je tek pocetak. Updateovacu kako budem jos pisao. Ajde dajte komentare.

 

Te subote se gospodin Petrovic probudio rano. Kada je pogledaona casovnik, video je da nema jos ni 7 sati, a danas je imao slobodan dan. Okrenuo se na stranu i pokusao da zaspi, ali nikako nije uspevao. Iz glave mu nisu izlazile reci sekretarice Milene: "Gospodine, vi ste zaista cudan covek. Jako ste inteligentni i obrazovani, to stoji, ali nekako ste uvek po strani. Sve prolazi pored vas, nista Vas u zivotu ne dodiruje. Ne valja to."Pitao se sta je htela da mu kaze. Zasto ona misli da je on cudan i sta joj znaci to "nista Vas u zivotu ne dodiruje"? Pa on je sasvim obican covek, kao i svi drugi, i trudi se da svoj posao obavi sto moze bolje. Cak je i fin prema njoj, mnoge njegove kolege su uvek osorne u ophodjenju sa svojim sekretaricama.

Oko pola 8, uveren da vise ne moze zaspati, ustao je iz kreveta. Ziveo je u malom stanu. Iz ulaznih vrata se ulazilo u majusno predsoblje, odakle su vodila vrata u kupatilo i u dnevnu sobu, koja je ujedno bila i spvaca soba i trpezarija. Iz ove glavne prostorije se ulazilo u malecnu kuhinju. Stan je bio na 5. spratu i nije imao terasu. Petrovicu to nije smetalo. Uvek je govorio da mu smeta sunce. Nakon to je ustao, osetio je krcanje u stomaku i onaj tupi bol gladi. Setio se da sinoc nije vecerao. Odgegao se do kuhinje i otvorio vrata frizidera. Unutra je nasao par odrezaka sunke. Bila je vec uzegla, i pocela se susiti po obodu, ali on nije mario. Na sudoperi je bila kriska bajatog hleba, ostatak od preksinocnje vecere. Uzeo je sunku i zatvorio vrata frizidera. Tada je na vratima primetio cedulju na kojoj je pisalo subota, 20h, Vera. Zaboravio je da je danas treba da se nadje sa Verom, mladom crnokosom sluzbenicom iz banke u kojoj je radio. Sa ovim mislima u glavi je napravio i pojeo sendvic sa sunkom, svoj svakodnevni suvi dorucak. Zatim je otisao u kupatilo, gde se na brzinu istusirao. Sada je uz pomoc hladne vode bio potpuno budan.

Pogledao je kroz prozor. Sunce je jarko sijalo i po svoj prilici je delovalo da ce ta subota biti jako lep dan. Obukao se, seo u fotelju i ukljucio televizor. Gledao je vesti - saobracajna nesreca na autoputu, troje poginulih, zemljotres u Avganistanu. Sve je po starom, mislio je. I da je bilo neke promene, po svoj prilici je ne bi primetio. A nije ga bilo ni briga.

Vreme mu je teklo jako sporo. Program na TV-u je bio uzasno dosadan, a mrzelo ga je da izadje i proseta. Docekao je 2 sata popodne, kada je kao i svakog dana odlazio do kioska i kupovao pljeskavicu u somunu, uvek bez priloga. Zena koja je radila na kiosku bi ga svakog dana pitala sta zeli od priloga, iako je znala da ce kao odgovor dobiti dve sture reci - nista, hvala. Petrovic nije voleo priloge. Od luka bi dobijao gadan zadah, pavlaku ije voleo, ljuto nije mogao da podnese. Uostalom, cemu prilozi. Da pljeskavica treba da ima ukus priloga, vec bi ih stavili u meso ili u testo. Nije nalazio smisao u dobrovoljnom dodavanju zacina vec pripremljenom jelu. Kada je zavrsio svoj rucak, setio se da treba da pozove Veru. Ali nije mu se izlazilo, pogotovu ne sa mladom devojkom Njemu je to bilo suvise naporno, one stalno nesto izvoljevaju i moras da budes zanimljiv. Zar ne mogu da shvate da on ne voli da se sali, jer je to u vecini slucajeva samo glupiranje i trosenje reci. Nece je ni pozvati, mislio je. U ponedeljak ce joj reci da je pokvario stomak ili tako nesto. Ona ce prokomentarisati da joj je jako zao i da se mogu dogovoriti da izadju neke druge veceri, a on bi znao da ni do kakvog dogovora nece doci i da na nju moze slobodno da zaboravi. Petrovic je bio svestan da tridesetogodisnjaci u sivim sakoima koji rade u skucenim kancelarijama gde su prozorska okna manja od zatvorskih ne dobijaju drugu sansu. Laknulo mu je dok je mislio o tome. Ta Vera je ionako jedan davez, i ima preveliki nos. Trebalo bi da razmisli o plasticnoj hirurgiji. Samo bi mu bila teret na grbaci, kao i svaka prethodna i svaka sledeca.

Oko pola 2 je njegova setnja uz rucak za poneti bila gotova. Vec je bio u svom stanu, u fotelji ispred TV ekrana. Na se davala neka emisija o divljim zivotinjama. Petrovic je voleo zivotinje. Nikada ne bi cuvao kucnog ljubimca, mislio je da je to suvise naporno i uvek postoji opasnost od neke bolesti. To mu je majka uvek govorila kada ju je kao dete pitao da li bi mogao da za rodjenjdan dobije kucnog ljubimca, pa su mu se ove reci urezale u podsvest i svaki put kada bi cuo sintagmu "kucni ljubimac" ova fraza bi vec sledeceg trenutka bila tu da ga obeshrabri od bilo kakvog daljeg razmisljanja na tu temu. Ali bi ponekad uhvatio sebe kako sa nekom setom gleda ljude koji su svakog dana setali svoje pse. Ipak, to je najcesce bilo na putu za posao ili na povratku sa istog, pa bi mu mili brzo odlutale na neku aktuelnu ekonomsku temu. Kurs dinara bi opet krenuo na dole nepredbidjenom brzinom ili je bila aktuelna neka vruca afrea. Od takvih stvari je zavisio njegov posao, te bi bio jako zaintresovan i cesto zabrinut zadalji tok dogadjaja. Ali sada nije bilo nikakvih ekonomskih tema da ga zamaraju, i mogao je da se u potpunosti posveti emisiji o porodici tigrova. Majka tigrica je jezikom lizala svoje mladunce. Nesto ga je strecnulo. Majka ga nikad nije mazila.

da, i...?

 

nastavi pricu. za uvod je ok.

da

hajd' da vidimo dalje

Uk, kakav lik ...

Ovo je prototip coveka koji su pokusavali da obrade neki drugi pisci i pripovedaci na forumu!

Onaj ugladjeni gospodin koji je u Dusi i srcu klosar.

Znaci, lik koji ima samo suvi zivot koji mu stoji u grlu, kao kost.

On je pravi otpadnik, onaj jezivi, mirni covek sa ledenim ocima, isusenim dlanovima i nepomicnim usnama.

Jao, koliko ih je ...

Da, nastavi, bas me zanima gde on ide ...

 

Uzgred, ovakvi likovi su mi, privatno, odvratniji od najgorih pijanaca i klosara.

Ja sam pisala ovakve stvari kad sam bila mladja...i u dubini duse gajim toplinu prema svima takvima...Mada, ja sam mislila da je ovo onaj lik...sam, formalno savrseno funkcionalan, realno disfunkcionalan u pm...

Nije znao sta ga je nateralo da promeni svoje planove. Nakon sto je odlucio da ne pozove Veru, imao je u glavi ideju da ceo dan provede u stanu uz svoj dobri stari TV. Uvek je mogao da pronadje neku dobru naucnu emisiju. Od svog TV programa jedino su ga one zanimale. Petrovic je imao patolosku potrebu za znanjem. Skupljao ga je kao sto neki skupljaju zlato, bez puno odabira. Saznanja iz oblasti istorije, geografije, medicine, biologije, ekologije su bila pohranjena u njegovoj glavi. Zadovoljno se smeskao dok je u mislima setao kroz ovu neverovatnu masu podataka. Samopouzdanje mu je raslo, kao i ono njegovo ubedjenje da su svi oko njega budale i neznalice a samo on sve zna i u sve prodire. On provede pet minuta u razgovoru sa nekom osobom i vec je savrseno svestan nacina funkcionisanja te licnosti. Sada je odlucio da odlozi svoju dozu znanja. Stajao je pred ogledalom i spremao se da izadje u krajnje neocekivanu i za njega neobicnu setnju. Nije cak znao ni kuda ce ga ta setnja dovesti. Tkvo ponasanje je za njega bilo van pameti, i toga je bio svestan dok se spremao na polazak, ali je opet, vodjen nekom nevidljivom rukaom obuo cipele, izasao u stana, zakljucao vrata, spustio se liftom i konacno izasao iz svoje sive zgrade. Isao je kud su ga noge nosile, kao da ga je zaposeo neki demon koji sada upravlja njegovim telom. Bio je u podzemnom prolazu ka Zelenom Vencu kada se osvestio. Ugledao je jednu mladu prodavacicu. Ispred nje su u kartonskoj kutiji stajali scucureni zecici. Bilo ih je mozda 6-7, tako malih da su mogli da stanu na dlan. Ali prodavacica, ko je ona? On nju zasigurno ne poznaje. Ali njeno lice, gde je video to lice? To lice je bio deo njega, ono mu je bilo poznato, svaki detalj i svaka crta> Znao je miris njene kose, a mogao se zakleti da je sada prvi put u zivotu vidi. Stajao je kao omadjijan pred prodavacicom kada je odjedamput osetio taj slatki, cvetni miris, tako poznat i duboko ukorenjen u njegovu licnost, a opet tako nepoznat. Ovaj miris kome nije mogao naci porekla ga je zaledio u mestu. Bio je svestan svojih ruku i nogu ali ih ni uz najveci napor nije mogao pomeriti. Imao je utisak da je od olova, da ga zemlja privlaci ka sebi i da mu se celo telo izoblicava pod dejstvom zemljine teze. Iz ovog stanja ga je probudila prodavacica koja je ljupkim glasom ponavljala: "Gospodine, je li Vam dobro? Jeste li u redu?" Prenuo se kao da ga je neko polio kantom ledene vode. Uzdrhao je, zbunjeno pogledao oko sebe i promrmljao joj: "Da, da, sve je u redu. Izvinite." Brzo se sklonio ka izlazu iz prolaza, svestan ljubopitljivih pogleda ljudi koji su se cudili cudnom ponasanju ovog coveka. Smrdljiva Ciganka trulih zuba koja je prodavala carape preko puta mlade prodavacice zeceva je samo veselo dobacila: "Ma lud covek, pusti ga. To je boles' neka, boles' u glavu." Petrovic je u medjuvremenu bio u povratku kuci, jako zbunjen i uplasen. Osecao se kao da je pored njega eksplodirala bomba, zujalo mu je u usima, a pogled mu se mutio. Osecao je uzasnu nelagodnost i ono golicanje u grudnom kosu. Srce mu je lupalo, osecao je kako mu celo telo vibrira dok su mu se kapljice znoja snivale niz ledja i stvarale utisak ledenog seciva koje mu neko spusta niz kozu. U ovakvom, krajnje neprijatnom stanju je stigao do svog stana. Usao je unutra i duboko uzdahnuo. Bio je na sigurnom terenu, i ona jeza je polako pocela da popusta. Primetio je da je u stanu malo zagusljivo, te je otvorio prozor. Napolju se smracilo. Vreme se naglo promenilo i tamni, teski oblaci su poceli da natkriljavaju nebo. Vetar je zavijao, nosio lisce i prasinu. U vazduhu se osecala ona naelektrisanost koja prethodi svakom nevremenu. U daljini je zagrmelo. Spremalo se gadno nevreme, i Petrovic je to znao. Zatvorio je prozor, spustio roletne i seo u fotelju. Trebao mu je odmor od svih ovih silnih dogadjaja. Za nekoliko trenutaka je utonuo u san.

Ko je mlada prodavacica?

Kakva misterija ...

Gde je Sherlock Holmes kad nam treba ...?

Cool, nije lose, cekamo nastavak ...

Znas, malo je nezgodno davati ovakve "parcijalne" komentare ...

To je problem sa pricom u nastavcima, mada je tvoj tok u oba dela nepromenjen, sto mi se dopada.

Tecno je, ne postoje padovi kroz citanje ...

OK, cekamo te ...

Petrovic je usnio cudan san. Ponovo se nalazio u podzemnom prolazu kod Zelenog Venca, ali je on sada bio prazan. Bila je noc, osvetljenje u prolazu nije radilo, pa je jedina svetlost dolazila od odsjaja ulicnog osvetljenja od ulaza i izlaza. Cuo je kako napolju pda kisa. Krenuo je ka Zelenom Vencu, ali mu se put jako oduzio. Video je izlaz, cinilo mu se da ce ga svakog trenutka dostici, ali ma koliko hodao, nije mu bio ni milimetar blizi. Cinilo mu se da hoda satima, u nadi da ce ovo ludilo prestati i da ce konacno izaci u spoljasnji svet gde se svi predmeti povinuju zakonima fizike. Ali uzalud. Nakon nekog vremena je kraj izlaza primetio siluetu zenske figure. Prepoznao je prodavacicu zeceva. Pokusao je da vikne, da je pozove, ali mu je iz otvorenih usta izlazilo samo krkljanje. Ona je pruzila ruke ka njemu, i on se ponadao u tom trenutku da ce je konacno dostici, ali se tada desilo nesto jako cudno i za Petrovica krajnje zastrasujuce. Prostor se izduzio, odnoseci izlaz sa prodavacicom negde daleko, van njegovog vidokruga. Ocajan, Petrovic je potrcao, ali sto je brze trcao, vise su se plocice od kojih je bio izgradjen plocnik izduzivale, odnoseci njegovu nadu u spas jos dalje. Pao je na kolena i poceo da bunca, da mumla: "Aaa sta je ovo, sta se ovo desava? Je li ovo san, jesam li ja ziv? U tom trenutku je zacuo smeh, jeziv, zajedljiv smeh koji mu je ledio kosti. Ali nije bilo nikoga sa njim. Ko se to tako jezivo smeje? Mozda je to smeh u njegovoj glavi, ili mu se smeju zidovi. Legao je na zemlju, sklupcao se u polozaj fetusa i poceo da se trese. Ukoro je zacuo vrisak. Svoj vrisak. U tom trenutku se probudio.

Ovo je vec previse ...

Mislim da smo u ovom nastavku morali imati bar nekakvu naznaku ko je ta zena ...

Sad nas vec malo vrtis u krug.

i meni se cini da je ovo suvisno i bespotrebno...

Kapiram da deluje nepovezano sada, ali prica je malo duza nego sto su ovde obicno price. Mnoge stvari ce biti jasnije u sledecem delu, koji sledi uskoro.

Saznacemo u sledecoj epizodi...

 

Iako su mnogi posle prvog dela price pitali "da, i...", po mom misljenju, zavrsetak je potpuno efektan. "Majka ga nikad nije mazila"- to je mozda uzrok njegove otudjenosti, a mi mozemo dalje da nagadjamo kakvo je on detinjstvo imao.

...mada, u redu je sto si odlucio da nastavis. Zamerka je sto ima dosta redudantnosti.

Deo sa prodavacicom zeceva mi se ne svidja. Mozda je to zato sto nas drzis u neizvesnosti?

Pretpostavljam da je u pitanju neka neostvarena ljubav... ali ocekujem da cemo saznati i to.

 

FINO

Kapiram da deluje nepovezano sada, ali prica je malo duza nego sto su ovde obicno price. Mnoge stvari ce biti jasnije u sledecem delu, koji sledi uskoro.

e, fillex, brate, odlicna ti je ova prica, daj nam nastavak..

 

i ako mogu da posavetujem, nemoj samo da kraj bude na foru romana "pukovniku nema Tko da pise", ko boga te molim...

A meni ga zao..Jadan gospodin Petrovic...

 

Bilo bi dobro da je prodavacica plava ciganka..hehehe

 

 

"On je lud covek...Boles` u glavu"

Edited July 31, 200619 yr by greenenn