Jump to content

Recommended Posts

liberalizam:

 

Liberaltown_fs.jpg

 

Оригинал! А пази пандура на тортинету ха ха ха.

 

Иначе доста тога од Еволе и о Еволи на www.tvrdjava.org

Share this post


Link to post
Share on other sites

  • 1 year later...
  • 1 year later...

Čitao Evolinu Metafiziku Seksa, pa odlucio da postujem ovde jedan zanimljiv citat, iz poglavlja ''Markiz de Sad i Put Leve Ruke''.

Ovih dana se dosta diskutovalo po RMF podforumu o moralu, etici, dobru i zlu, a ranije smo imali diskusije o levoj i desnoj stazi, a ovaj citat manje više obuhvata sve to i nudi jedno objašnjenje, pa koga ne mrzi neka pročita.

 

 

 

 

De Sad nije bio prvi koji je istakao znaèenje i opseg koji ima u svetu destruktivni element. Samo to što je iz ovoga izvukao osnov za neku vrstu kontrareligije, samo jednostranost i »perverznost« daju specifièno obeležje njegovim idejama. U jednoj potpunoj zamisli, razlikuju

se tri aspekta u stvaranju i u njemu se potvrðuju: moæ koja stvara, moæ koja oèuvava, moæ koja uništava, što odgovara poznatoj hinduistièkoj trijadi Brahme, Višne i Šive. U apstraktnim teološkim terminima, ista podela na tri nalazi se u zapadnjaèkoj ideji božanstva u svojoj trostrukoj funkciji stvaranja, oèuvanja i ponovnog vraæanja sebi onoga što je stvorilo. Ali, u izvesnom pogledu, odnosno s dinamièke i imanentne strane, ponovo se vratiti sebi može da bude istovetno uništenju, Šivinoj funkciji ako se u božanstvu uviða beskonaènost, ono što u njegovoj suštini transcendira svaki oblik, svaki zakon, svaku konaènost. Na toj osnovi definiše se takozvani »Put Leve Ruke«, tantrička vâmâcâra. Na Zapadu

drevni preorfejski dionisizam, religija Dionisa kao »Velikog Lovca koji preokreće svaku stvar«, na Istoku upravo šivaizam i kultovi vezani za Kālī, Durgu i druga »strašna« božanstva, koja nalaze svoj pandan u drugih naroda, isto tako karakteriše priznavanje i egzaltacija svega onoga što je uništeno, prestup, razjarenost; i oni su znali za osloboditeljsku ekstazu koja sve to može da izazove, često sa uskim referencama na orgijastičko iskustvo: ali, za razliku od De Sada, bez ikakve nijanse svetogrđa, već u jednom ritualnom, žrtvenom i preobražavajućem okviru.

 

U poznatom tekstu, koji u Indiji gotovo da ima znaèaj i popularnost jedne Biblije, Bhagavad-gita, osnov »Puta Leve Ruke« dat je upravo u strogo

metafizièkim i teološkim terminima. Tu se kaže da Božanstvo u svom najvišem obliku (u »univerzalnom obliku« koji se, kao posebna privilegija, otkriva za trenutak ratniku Arjuni) može da bude samo beskonaènost, a beskonaènost može da predstavlja samo krizu, destrukciju, razbijanje svega onoga što ima konaèno, uslovljeno, smrtno obeležje: gotovo kao suviše visoki napon koji gromom pogaða kružni tok u koji je uklopljen. U toj meri se smatra da vreme, shvaæeno kao snaga koja menja i uništava, na izvestan naèin inkarnira takav aspekt božanstva kao transcendentnosti. Posledica je, prema tome, da upravo u trenutku svake destruktivne krize može da bljesne najviša stvarnost, zastrašujuæa velièina koja transcendira èitavo ispoljenje. A zanimljivo je istaæi da, u upravo navedenom tekstu, ovo viðenje nije usvojeno radi opravdanja zla ili

pervertiranosti veæ da bi se metafizièki potvrdilo ratnièko junaštvo, naspram svake humanitarnosti i sentimentalizma. Sam Bog podstièe ratnika Arjunu da ne okleva da se bori i udari. »Oni koje æeš ti ubiti — kaže on — veæ su ubijeni u meni: ti si samo sredstvo.« U svom herojskom zanosu, koji treba da zanemari sopstveni i tuði život, i koji æe potvrditi vernost sopstvenoj prirodi u onome ko je roðen u ratnièkoj kasti, Arjuna æe odražavati samu moæ, ogromnu i zastrašujuæu, transcendentnosti koja sve lomi i sve gazi, i kojom se predoseæa apsolutno osloboðenje. S obzirom na sve to, kao i na postojanje odgovarajuæe potvrðene tradicije, u grupu božanskih oblika opijenosti, ili »manija«, o kojima govori Platon, uvrstili smo i onu, koju on nije uzeo u obzir, sa herojskoratnièkom osnovom u pravom smislu. Napokon, treba imati na umu da takvo stanje aktivne i preobražavajuæe egzistencije živi i bljeska i u vrhunskim momentima žrtvenog iskustva, u izvršenjima krvavih žrtvovanja, posebno ako se

vrše pod znakom »strašnih« božanstava, ili aspekata božanstava, kao što su ona prethodno navedena.

 

Poslednji odjek ove tradicije nalazi se kod Novalisa. Već smo rekli kako je Novalis intuitivno naslutio fenomen transcendentnosti koji može da se krije u patnji i u samoj bolesti. Po Novalisu, priroda se koristi »zlom« da bi očitovala slobodu, samovolju. »Kad čovek htede da postane Bog, on počini greh.« Uzrok prolaznosti, nepostojanosti i same smrti trebalo bi videti u duhu, u činjenici da je za prirodu vezan duh shvaćen kao jedno s-one-strane-prirode, kao transcendentna, iscrpljujuća i dekondicionalizujuća snaga. Takvi »negativni« fenomeni ne potvrđuju, dakle, moć prirode nad duhom, već pre duha nad prirodom; »proces istorije je izgaranje« — kaže Novalis — smrt može da predstavlja čak pozitivnu granicu ove transcendentnosti jednog života s one strane života. Mogu se navesti i ove Šlegelove reči: »Samo u entuzijazmu rušenja otkriva se smisao božanskog stvaranja. Samo usred smrti bljeska večni život«.

 

Ova pozivanja nisu baš lišena senki, usled toga što kod Novalisa izostaje vezivanje za bilo koju tradiciju na samoj liniji »Puta Leve Ruke«; tako, kod njega sve ostaje na ravni pukih filozofskih intuicija, bez praktiène protivteže. Kod »božanskog markiza«, De Sada, ništa, pak, nije više božansko, daleki odrazi jednog takvog opasnog znanja javljaju se kao sasvim iskrivljeni i satanizirani. Èak i tamo gde izgleda da se intuitivno naslutilo prvenstveno uništenje svih granica, samo se slavi neka vrsta mraène natèoveènosti, u kojoj nema svetla: savremeni komentatori, kao Bataj i Moris Blanšo, znali su samo da govore o »najvišoj« usamljenosti« kada De Sadov èovek neumoljivo dovodi do vrhunca sve ono što je nasilje i uništenje. Ali, specifièna veza izmeðu mistike negacije ili destrukcije i seksualne sfere koja se kod De Sada uspostavlja nije stoga manje znaèajna. Vrativši suštinsko na svoje pravo mesto, nalazimo pozadinu u kojoj se integrišu odreðeni granièni aspekti samog erotskog iskustva i dobijamo priliku da u njemu jasno razlikujemo ono što je perverzno od onoga sto to nije.

 

Buduæi da je gledište koje se u ovom delu prevashodno sledi ono »Puta Leve Ruke«, bilo bi korisno dodati još neka znanja o kosmološkoj podlozi koja je svojstvena takvom putu u hinduistièkoj tradiciji. Njihovo polazište je sazdano od uèenja o cikliènom razvoju ispoljenja, koji bi obuhvatao dve suštinske faze ili aspekta, pravrtti-marga i nivrtti-marga. U prvoj fazi apsolutni duh se odreðuje, okonèava se, vezuje se za oblike i razgranièenja (»ime-i-oblik«, namarupa) koja su vidljiva u svim stvarima i biæima koji nas okružuju. Ovaj proces se razvija sve do odreðene granice, iza koje se pravac preokreæe i sledi drugu fazu, nivrtti-marga, u smislu povratka, revulzije svega onoga što je konaèno, oblikovano i ispoljeno, prekida odnosa poistoveæenja identifikacijom duha, svojstvenom prethodnoj fazi.

 

Brahma i Višnu, shvaæeni, jedan kao bog koji stvara, drugi kao bog koji održava, vladaju u pravrtii-margi. Šiva vlada u nivrtti-margi. Što se

nastrojenosti tièe, dubokih vokacija i sklonosti, »Put Desne Ruke« (dakshinacara) vezuje se za prvu fazu; »Put Leve Ruke« (vamacara) vezuje se za drugu fazu. Kreativnom, pozitivnom i konzervativnom aspektu ispoljenja odgovaraju odreðeni zakoni, odreðene norme, i odreðeni kultovi; kao etika, ovome odgovara etika vernosti sopstvenoj prirodi (svadharma) u okviru tradicije. U drugoj fazi put je suprotan: to je odvajanje, revulzija svega ovoga. Zbog ovog odvajanja, dva oblika su moguæa; jedan asketski, drugi rušilaèki i rastapajuæi. Potonji je taj koji oznaèava vamacaru, »Put Leve Ruke« u pravom smislu, vezan i za tantrièku praksu takozvanog »tajnog rituala« (Pancatattva), dok je asketski pravac predstavljen Laya-yogom, ili Jogom rastvaranja. Termin vama (levi), od vamacare, u nekim tekstovima se tumaèi i u smislu »protivan«:

podrazumeva se suprotstavljanje svemu onome što je svojstveno pravrttimargi, kreativno-konzervativnim aspektima ispoljenja, i, dosledno tome,

sklonost, osim za odvajanjem, preziranjem svakog zakona i norme, etika antinomizma ili, bolje, anomije onoga koji se stavlja pod znak nivrtti-marge. Tehnièki, »metoda koju naznaèuju uèitelji (ovog puta) jeste upotrebljavanje snaga pravrttija (snage svojstvene pozitivnoj i vezujuæoj fazi ispoljenja) tako da ih uèine samorastvorljivim« (Ovo se može up. s reèima Valentina Gnostika (apud Mead, cit., str. 224): »Od poèetka

bejaste besmrtni i deca Života – Života sliènog onom koji uživaju Eoni. A ipak hteli biste da podelite smrt meðu vama, da biste je raspršili i rasuli; tako da smrt može da umre u vama i vašom rukom; jer ukoliko vi ne rastvarate svet i niste rastvoreni, gospodari ste èitavog

stvaranja i èitavog rušenja«. Za reference »ulevo« u kabalistièkoj tradiciji, up Agrippa (»De occulta philosophia«, III, 40), koji obaveštava kako kabalisti razlikuju dva aspekta božanstva, jedan je nazvan phad, leva ruka i maè Gospodnji, i njemu odgovara pogibeljni znak koji je

utisnut u èoveku, putem kojeg su mu sva stvorenja, po pravu, podreðena; drugi aspekt nazvan je hased, milostivost, desna ruka, i to je, pak, princip ljubavi.).

 

Siddha, odnosno adept u takvom pravcu, ne zna za zakone, naziva se svecchacari, ili »onaj koji može da radi sve što hoæe«.

 

Još jedno opšte utvrđeno tumačenje vami-ja, levih, jeste »žena«: što se posebno odnosi na ulogu koju upotreba žene i orgijazma (tantrička pancatattva, osim upotrebe žene, kontemplira i upotrebu opijajućih napitaka) može da ima na »Putu Leve Ruke«. U toj meri, da se u jednoj tehničkoj referenci takav put čak smatra sinonimom lata-sadhane, termina koji uključuje aluziju na poseban položaj koji, u ovim hinduistiekim sredinama, poprima žena u magijskom snošaju.

 

Prirodno je da sledbenici svakog od ova dva puta velièaju onaj koji su odabrali, a osuðuju drugi. Na primer, tantristi kažu da je razlika izmedu »Puta Leve Ruke« i onoga »Desne Ruke« ista ona koja postoji izmeðu vina i mleka. U svakom sluèaju, dva puta se mogu smatrati razlièitim metodama za ostvarenje jednog jedinog cilja, tako da se radi samo o utvrðivanju od sluèaja do sluèaja koji od dva puta pristaje naklonostima i sopstvenoj prirodi svakog. U tom pogledu je Vudrof ispravno primetio da bi umesto o »zlu« svako trebalo da govori o »onome što za mene nije pogodno«, a umesto o »dobru« o »onome što mi je pogodno«; što se poklapa sa drevnom izrekom: non licet omnibus Citheram adire.

 

Napokon, umesno je podvuæi da »Put Leve Ruke» može da bude sadržan i na opštoj ravni koju oznaèuje Bhagavad-gita, gde se, na primer, govori o putu svojstvenom ratniku, bez seksualnih ili orgijastièkih povezivanja bilo koje vrste. U samoj Bhagavad-giti takav put se uporeðuje, po svom najvišem cilju, s putem vernosti sopstvenom naèinu postojanja i ritualizovanja ili sakralizovanja egzistencije (odgovarajuæa formula je: tat madarpanam kurushva), odnosno upravo sa dakshi-nacarom, s »Putem Desne Ruke«.

  • Downvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

  • 3 weeks later...

Evola je dobar filozof. Samo sto njegove teorije o rasi/rasama nisu ispravne.

Treba ga shvatiti. Meni se ne svidja sto je on protiv evolucionizma.

 

Evo jednog njegovog teksta koji se zove RASA KAO REVOLUCIONARNA IDEJA.

 

Раса каореволуционарна идеја

 

Баш каошто је,у случају узгоја коња или мачке,биолошки елемнт централни,човек јебиолошка и антрополошка стварност али повезан са елементима,силама и законимаразличитог,над-биолошког карактера.

 

РАСОНАЛИЗАМКАО АНТИ-УНИВЕРЗАЛИЗАМ

 

Расизамсебе представља као "силу" национализма,зато што је осећај расе,чаккада је овај израз тек пре мит него стварност,много већи од осећања бити исте"нације".Као политички мит "раса" је живећа нација,којаније укључена унутар абстрактних,законских или териториалних ограничења,илизацртава саму себе унутар простог јединства цивилизације,језика или историје.

 

Концепт"расе" иде много дубље од овога,и достиже порекло света,не одвојив одосећаја континуитета,од додирује најдубље кутке људског бића.

 

Раснадоктрина открива осећај који проналази своје порекло у пре-националној формизаједнице.У заједници која је одређене врсе,(гени) исте патриахалне илипатрициске фамилије,која води порекло заједничког јединства крви.

 

Усвојој модерној концепцији,нација је представљена као јединство различитогтипа,дефинисана елементима који нису само у директној или индиректнојповезаности.Овако разматрање само је довољно да илуструје да,ради легитимногпреласка са осећаја националности на много више енергичнији осећај расе.морадостићи концепција расекоја је сасвим различита од оне елементарне која једефинисана чисто биолошким елемнтом.

 

Мора сеузети у разматрање серија осталих фактора.

 

Следећи расистичкудоктрину,човечанство је абстрактна фикција,тј,коначна фаза(једино замислива каоограничење/лимит,али који никада није у потпуности достигнут) процесаинвоулције,дезинтеграције,колапса.На место тога,људска природа је разлученакроз разноврсност крви и раса.Ова различитост је основни елемент.

 

Овајоднос између вредности расе и вредности персоналности је потврђен чињеницом дарасизам,који је политички супростављен демократском миту,такође у културнојсфери се супроставља конструкцијама и сујеверју буржуаских друштава,тако штонаводи принципе типа вредности,племенитости и достојанства која се не могу"научити",бећ које неко или поседује или не поседује,које сунезамњиве,и које су заиста квалитет врсте,расе,повезане са традицијом и за силекоје су много префињеније од сила једног човека и његовог абстрактногинтелекта.

 

Овенезамењиве вредности које се не могу "изградити",које се не могуупоређивати,које се не могу уништити,које су управо вредности које могу заистада пропрате развој личности не само на "природном" плану већ посебнона "над-природном" плану.

 

ТЕОРИЈАОКОЛИНЕ

 

Даби се одбранила догма фундаменатлне једнакости свих људских бића,упркоспрецизних побијања којим нас снадбева искуство и историја,Марксизам иЛиберализам држе се теорије окружења.

 

Премаовој теорији,свака различитост треба да се препише спољном утицају који сепроширује на услове околине било они природни,социјални или историјски.Свакаразлика би према овоме требала да буде чисто спољашња,случајна или намерна,икоја се увек може уклонити уз помоћ модификације спољних услова.Последицаоваквог погледа је хуманитаризам-ако има инфериорних бића,она нису таква поприроди,већ су то као "жртве околине".

 

Противове концепције,расизам подржава теорију наследности,из чега следи да разликенису због спољних услова,оне нису случајне већ су заиста есенијалне,сталне иусловљене наследношћу.Спољни услови могу добро да пропрате или умање развојурођених предиспозиција,али никакве спољашње силе које делују изван,било онематеријалне или моралне природе,нису могућности да трансформишу нај интимнијусадржину човека.

 

Вредностсвакога,било она добра или лоша,далеко је од тога да је резултат добре или лошеоколине,она произилази из наследних фактора повезаних са датом крвљу и расом,саспецификацијом која долазиса крвљу и са расом а која је садржана у једнојиндивидуи.

 

РАСИЗАМКАО АНТИ-ЕВОЛУЦИОНИЗАМ

 

Јошједан мит тако драг научницима,буржујима,демо-масонској идеологији је онај оеволуцији.Расна доктрина је дефинитивно антитеза таквог мита.За расизам"човечанство" уопше не постоји.

 

Сличнаисторија као аутоматски развој ове људске хомогене субстанце не постоји.Расизамодбија да гледа на историју као на развој људи преко социјалних или економскихзакона,од минуса до плуса цивилизације,где би "минус" био формиранцивилизацијом традиоционалног хијарархиског,сакралног типа а "плус"модерним типом "социјалних","просветљеним" цивилизацијама.

 

Санајдиректније тачке гледишта расизам види историју као ефекат сусрета,судара,поремећаја,падова и мешања снага које припадају другачијим расама и другачијимкрвима.Према томе он је визија која је есенцијално динамична,агностичка иантагонистичка,визија која,када се гледа на разне одлучујуће историјскедогађаје,разне форме цивилизације,разне друштвене структуре,па чакфеноменологија облика власти и државе не разматра узроке већ радије раматраефекте,знаке и највише симболе одговарајућих снага расе,у њиховом дејству илипосле тога,да ли су етничка и духовна реалност.

 

Раснадоктрина је анти-историчарска и анти-еволуционистичка.ако она жели да назначи општисмисао историје почевши од најдревнијих времена,она ће радије да говори оИНВОЛУЦИЈИ него о еволуцији.Разматрањем оних историских догађаја који су водилиповећању расног мешања и хибридизације,расизам природно сматра древнецивилизације,где расно мешање још увек није било достигло данашњу тачку и гдесе може легитимно предпоставити ре-егзистенција етничког нуклеуса довољнонеоштећеног.

 

Овомесе мора додати и жеља сваке супериорне форме расизма да стави самог себе наистој линији са овом новом интерпетацијом порекла,интерпетацијом која поричехипотезе еволуције,што ће рећи идеје да је земља оригинално била насељенадивљим,налик-животињи човеком,који потиче од мајмуна.Расистички поглед је такавда човек,или није нити постојао или је припадао апсолутно инфериорним расамакоје сада постоје.

 

Правои есенцијално порекло човека треба да се пронађе другде,у супериорним расамакоје су већ у праисториским временима поседовале цивилизацију ограниченогматеријалног развоја,али очигледно екстремно развијеног духовног садржаја,којије био толики да је симболично сећање свих народа на њих као "божанскерасе",као расе "боголиког човека".

 

Несамо да је у овој разлици природно стање људских бића,већ је такође и етничкавредност.А то је нешто што мора да се брани и штити.

 

Расизампредставља себе као жељу-која се у многоме може назвати "класиком"форме.Универзализам,наумљен као интернационализам и космополитизам,не треба дасе осуђује као тек једно од многих мишљења,он је барометрични индекс прецизнеклиме етничког хаоса и неприродне промене типова.

 

Очигледноје да ће расизам тако унапредити национализам у његовим позитивнимаспектима.Обоје представљају здраву реакцију против демократског иколективистичког мита.Против мита безликих пролетерских маса без отаџбине,ирасизам и национализам значе надмоћ квалитета над квантитетом"космоса" над хаосом,облика над безобличношћу.

 

Саполитичке тачке гледишта буђење сентимента нације и расе је једна одпрелиминарних услова за реорганизовање оних снага које,кроз криву модерногсвета,тону у каљугу механичког,колективистичког и инетрнационалистичкогнеразликовања.Ова дужност је питање живота и смрти за будућност Европскецивилизације.

 

РАСИЗАМКАО АНТИ-ИНДИВИДУАЛИЗАМ-РАСА И ПЕРСОНАЛНОСТ

 

Расизамјесте нати-индивидуализам.Он је наставак фашизма,зато што налик фашизму и онодбија да сматра једну индивиду "по њему самоме",као атом који ништане може да изгради од свега по чему је он вредан.Расизам сматра оваквог човекачланом заједнице у односу на простор и у односу на време,као ентитетнераздвојиво повезан у континуитету,у прошлости и у будућности,врсте,крви итрадиције.

 

Природнокада неко нема прави смисао принципа,увек је могуће да буде поведен на опаснестазе.Ово је случај када удар против индивидуе намерава да умеша нешто званоличност.Али личност нема ничега са"индивидуом",абстракцијом,фикцијом.Уместо тога личност је нештоорганско,све што је крв,врста и традиција њени су нераздвојиви и констутивниелементи.Тако,наглашавајући ове вредности-следећи расизам-личност једино можебити наглашена и потвђена.

 

РАЗЛИЧИТОЗНАЧЕЊЕ РАСЕ

 

Расистичкоразматрање човека не може се зауставити тек на биолошком нивоу,иначе расизам бибио вредан оптужби Јеврејина Троцког/Берштајна да је он "Зоологичкиматеријализам".Такође није довољно рећи попут Валтера Гроса да "Уконцепту расе ми примећујемо комплетност људског живота,у коме су тело идух,материја и душа спојени у супериорном јединству", и да се такоодлучује која је од ове две ствари одређена оном другом.Да ли је телесна формаодређена душом или је то обратно,то је екстра научни,метафизички проблем којине треба да буде разматран са стране расизма.

 

Чакје још мање задовољавајућа следећа изјава Алфреда Розенберга-"Ми сенеслажемо са претпоставком да дух ствара тело,као нити са обратним да телоствара дух.Нема јасне границе између духовног света и физичког свеа-обојесачињавају недељиву целину",

 

Кадасе раса не може више сматрати "митом",већ радије објектомдоктрине,онда се не може стати на овим нивоима.

 

Концептрасе предпоставља другачија значења не само што се тиче човека и животињскихврста,већ и што се тиче различитих људских типова.Према томе,ми морамо дапоставимо прву фундаменталну разлику-ону која почива између "раса природеи оних виших,више људског и више духовног смисла".

 

Саметодолошке тачке гледишта апсурдно је сматрати расизам као само-садржајнудисциплину уместо да је он у стриктној зависности од генералне теорије очовеку.Начин на који се људско биће разаматра,одлучује о карактеру раснедоктрине.Ако је то материјалистички начин,тај материјализам емитоваће себесамог у неки концепт расе,ако је то духовни начин онда ће и расна доктрина бититаква.Чак и када се разматра оно што је материјално у човеку и оно што језависно од закона материје,расна доктрина неће никада да заборави хијарахискоместо и функционалну зависност коју држи материја у целини људског бића.

 

Човекразликује себе од животиње његовим учествовањем у надприродном,надбиолошкомелемнту.и једино овим учествовањем он може бити слободан,може бити он сам.

 

Измеђучовека и животиње,лежи душа као врста унутрашњег садржајног елемнта.Различитосту људском бићу од три различита принципа-тело,душа и дух,јесте фундаментално затрадиционалну визију човека.У више или мање комплетној форми,ова различитост сепроналази у свим древним традицијама и наставља се током средњегвека.Аристотеловска школска концепција "тријудуша",вегетативна,сензитивна и интелетуална,тројство "COME","PSIHE" и "HEUCA", па она римска "MENS","ANIMA" и "CORPUS", Индо Аријевско тројство"STUHLA", "LINGA" и "KARANA-CARIA" су многи бројниизрази ове одреднице.Чак шта више важно је прихватити да овакав поглед не требада се сматра одређеном "филозофском" интерпретацијом међу многимдругима,већ пре као објективно и опште знање које се односи на саму природуствари.

 

Каоосновно објашњење ових трију концепција,може се рећи,да "Дух" утрадиционалној концепцији,увек је значио нешто над природно и надиндивидуално,он према томе нема ничега са општим интелектом а чак мање има сабледим светом "мислиоца" и "школованих људи".Он је радијеелемнт који се фокусира на основе сваког над чулног,свако херојскоуздизање,сваки напор да се постигне у животу оно што је "веће него самживот".

 

Укласичној антици, "Дух" као "NOUS" или "ANIMUS",био је супростављен "души" баш као што је мускулативни принцип супростављенфемине принципу,као соларни елемент што је супростављен лунарном елементу.Душавећ припада свету постанка више него свету постојања,она је повезана савиталном снагом као са свим перцептивним могућностима и са сваком страшћу.Сасвојим несвесним деловањем,она успоставља везу између духа и тела.

 

Људскатриада "дух-душа-тело" одговара оној космичкој"Сунце-Месец-Земља".

 

Саове тачке гледишта,мора се признати да неједнакост човечанства није самофизичка,биолошка или антрополошка,већ такође психичка и духовна.Човек нијеразличит телесно,већ такође и душевно и духвно.

 

Премаовоме,расна доктрина мора себе да артикулише на три нивоа.

 

ТРИНИВОА РАСНЕ ДОКТРИНЕ

 

Функцијарасне доктрине првог нивоа је да разматра човека као тело,као чисто биолошко иприродно биће, овом следи разматрање да је човек душа,тј.прочавање човека каобиће састављено не само од тела и душе већ такође и духа.

 

РАСЕПРИРОДЕ И СУПЕРИОРНЕ РАСЕ

 

Човекуместо да дозволи да његов центар пада тамо где је то нормално,тј. у духу,можеда дозволи да падне у подређене елемнте,у елеменат душе или у елеменат телакоји тада преузимају улогу као усмеравајући део и да редукују супериорнеелементе на улогу инструмената.Проширивањем овог погледа,од јединке па до онихвећих индивидуалности званих расе,достиже се горе поменута разноликост између"раса природе" и правих људских раса.

 

Некерасе могу се упоредити са човеком или животињом који је деградирајући самогсебе,стигао до чисто животињских начина живота,такве су "расеприроде".Оне нису просветљене никаквим супериорним елементом,никаквомсилом одозго у којој њихов живот у простору и времену заузима место.Због овогаколективистички елементи предоминирају у њима,као инстикт,као "карактерврста",као дух и јединство хорде.

 

Уосталим расама натурални елеменат чува своју нормалну фукцнију средстава иизражајног алата супериорног,супер биолошког елемента који је као прво,у једнојиндивидиу,дух у телу.

 

Утим расама,иза расе тела,крви и душе,лежи раса духа.

 

Овакваистина се инстиктивно осећала без обзира да ли се у Антици."божанско" или "целестриално" порекло приписивало датојраси,или лози, или касти, и над природне "херојске" црте вођи илисвоме првобитном законодавцу.

 

РАСАДУШЕ И РАСА ДУХА РАСИЗАМ ДРУГОГ НИВОА РАСА ДУШЕ

 

Каорасизам другог нивоа подразумевмо теорију расе душе и типологију душерасе.Такав расизам треба да препозна примарне и неопадајуће елементе којиделују изнутра,тако да групе појединаца манифестују константан начин бића или"стил" у њиховим делима,мислима и осећањима.

 

Овдедолазимо до новог концепта расне чистоте датог типа-то више није питање, каокод расизма првог нивоа(заснованог на чисто биолошким разматрањима) да лиодређени појединац представља дату групу по физичким карактеристикама,то јепитање одређивања да ли је раса код неког појединца адекватан,потврђени изразове расе душе и обратно.Ако је ово случај,тип је чист чак са тачке гледиштаистраживања другог нивоа.

 

Можемосматрати "Rassenseelekunde" или "Психоантропологију"Лудвига Ф Клауса да је био расизам другог нивоа.Он је приказаонеопходност,таквог истраживања са убедљивим примерима.Размотримо,например,феномен разумевања.У стварности,има много случаја особа које су истерасе тела,исте лозе,понекад чак-као што је случај браће или оца и синова изисте крви а које не успевају да разумеју једни друге.Граница раздваја њиховедуше.Њихов начин осећања и погледа је раличиз.Против оваквих различитости неможе се ништа урадити са стране заједничке расе и крви.

 

Могућностразумевања и према томе праве солидарности,може да постоји једино тамо где језаједничка "раса душе"

 

КУЛТУРАИ РАСЕ ДУШЕ МЕСТО ЈЕВРЕЈСКОГ ПРОБЛЕМА

 

Квалитеткарактера одражава изграђен стил,који се разликује према расама душе.Надаље,други ниво изучавања може лако да достигне више општи концепт да неко неможе бити истражитељ,ратник,аскета,трговац,уметник,итд. и абстрактно игенерално,већ да су различити начини,условљени унутрашњом расом,битиистражитељ,ратник,аскета,уметник,итд.Тако се долази до проблема издвајањаразличитих "закона стила" а то су облици који се заиста уклапају саизразом датог значења или дате активности или дате антитуде,фундаменталних заунутрашњу страну дате расе душе.

 

Например,јеврејско питање онако како се разматра у фашистичкој Италији,било јеисправно и видљиво инспирисано расуђивањем које више одговара расизму другогнивоа него ономе првог нивоа.Јевреј у Италији био је под забраном не толико наоснову расног билошког разматрања,већ пре на основу његовог дела.Не толико збогтог што Ј ке које су сасвим супротне онима својственим медитеранској раси,већпосебно због његовог "стила",његовог понашања,због корозивних иподривачких акција на друштвеном и културном пољу.Све ово показује јеврејскараса осим у ретким случајевима када ово ради и незнајући то,баш као што јеспаљивање својствено ватри или што је уједање својствено змији отровници.

 

Овајстил,овај јудеизам као раса душе,је препознат од стране сваког ко је другачијерасе,од сваког ко није комплетно деградиран "вредностима"модерне,неутралне и интернационалистичке цивилизације.

 

Правипогодак је дефиниција "Почасни Јевреји".Овим се мисли на особе којепоказују јеврејски менталитет и "расу душе",па чак и када је њиховараса тела сасвим у реду.

 

Уталмуду можемо прочитати о неком човеку који док је посећивао неког рабина каже-"Хајдеда се ујединимо да постанемо сви један једини народ" Рабин ту одговара"У реду али ми Јевреји смо обрезани према томе једини начин да топостигнемо је овај-ви такође морате да се обрезујете"

 

DeVries de Heekelingen, подсећајући нас на ову анегдоту указује правилно да се умодерном свету одиграва управо супротна асимилација,очигледно је да то нијевише ствар материјалног обрезивања,већ духовног,Јеврејин је био у могућности данапредује унутар не-јеврејске цивилизације зато што је не-Јеврејин честоприлагођавао свој сопствени менталитет и стање бића ономе што је оригиналносвојствену Јевреју.

 

Стварису биле такве,да се може видети корисност расизма другог нивоа.Он дозвољава даанти-јудеизам буде кохерентан,комплетан,не дељив,дајући ми средства за успешнуборбу против јеврејског менталитета,чак и тамо где се манифестује без диреткногодноса са јеврејском крвљу,појединцима који су јудеизовани у души и у њиховомначину понашања без обзира што по телу припадају једној од расних типоваизвучених из Аријевске врсте.

 

РАСНАДОКТРИНА ТРЕЋЕГ НИВОА

 

Трећиниво расистичког изучавања има,као што знамо,расе духа као свој објекатпроучавања.То је заиста изучавање расе према њеном крајњем корену,без обзира дали су у питању нормалне цивилизације и супериорне људске лозе,корен којикомуницира са надперсоналним,надетичким и метафизичким силама.

 

Затакво проучавање,посебни начин састављања и световног и над природног,као иоднос човека са самим собом,визија живота у највишем смислу и читав светсимбола и митова,све ово сачињава врло позитивне и објективне субјекте баш каошто фациалне црте и краниалне структуре сачињавају позитивне субјекте зарасизам првог нивоа.

 

Напољу расне доктрине трећег нивоа "ѕнаци вертикалне" надисторијскенаследности су од највеће важности. као први корак неопходно је,као штосмо већ рекли,елиминисати еволуционистички мит и свим својим облицима,пошто јеочигледно да ако се настави са веровањем да што се више враћа назад у прошловреме то се више тоне у ужас бестијалног варваства,онда у том случају биило билудило претварати се да се из преисторијског изтраживања могу добити подацикоји би били важећи за данашње време.

 

Гдегод постоје неке еволуционе примесе,истраживање порекла и концетрисање напринципе наследности то ће фатално водити до таквих претеривања као што су онасадржана у одређеним психоаналитичким бунцањима попут "Тотем и Табу"Јеврејина Сигмунда Фројда.

 

Нашазванична култура,која саму себе назива "озбиљном" и"критичком" а која је недоречена и која је у многоме заступљена понашим школама,инсистира на разматрању мита или као арбитарне креације"префилозофске" свести,или као нешто што је предходило облицимаинфериорних религија,или као сујеверне интерпетације тек природних феномена,иликоначно као део "фолклора" а све без помињања "открићапсихоанализа" и такозваних "социолошких школа",које су обетипичне креације Јудеизма.

 

Мисе морамо вратити на зачеће мита исимбола онако како су они били зачети одстране древног,традиционалног човека,тј.као израз својствен надрационалнојстварности,скоро као печат оних метафизичких сила које делују унутар дубинераса,традиција религија и историјских и преисторијских цивилизација.

 

РАСЕДУХА

 

Размотрилисмо Соларну расу која је била супериорна и која је предходила свим осталимрасама.Соларна или Олимписко-соларна раса,која одговара хиберборејскојтрадицији и крви,има карактеристику "природненадприродности".Фундаментални аспекти ове "расе духа" јестемоћ,доминирајућа смиреност и склоност ка прецизној и абсолутној акцији,такођесмисао "централности", "неуздрманости", врлина пренесенадревних као "нуминоза",као врста супериорности која се сама намећедиректно и неодољиво и која симулативно изазива терор и озлојађеност.Преко овихкарактеристика,Соларна раса је природно преодређена да командује.

 

Леди ватра су спојени у овој раси,као симбол њеног нордиског порекла.Лед,каопрелазност и неизбежност,Ватра,као зрачећи квалитети соларних бића која дајуживот и доносе светлост,увек у контектсу суверене удаљености.

 

Симболичнаознака "божанске" или "целестралне" расе треба да се разумеда се односи на људе који неверују да су ссами богови,већ који осећају даприпадају терестриалној раси,али једино случајем,или "незнањем",или"сном".Два израза из древног Индо-Аријевског учења-"VIDIJA"и "AVIDIJA" значе једноставно "знање"(и то највишегиндетитета) и "незнање" треба да се разумевају управо у овом смислу.

 

Остале"Расе Духа" којима припадају наши савременици,предпостављају одвајањедва елемента спиритуалности и "врлости" која се налазе у Соларној раси.

 

Почећемоса ЛУНАРНОМ расом или ДЕМЕТРИАНСКОМ.Док је соларни елемент тај који је сам усеби своја сопствена светлост у своме сопственом принципу,лунарни елементпоприма од других своју сопствену светлост и свој сопствени принцип.

 

Улунарној раси је тако смисао за духовну централност био изгубљен,било то предегенерације или преко пасивног укрштања са осталим расама које су деградиралесвој оригинални соларни квалитет.

 

Проширено,лунарнитип је свештенички човек супростављен духовнику,он је човек који се у лицудуха,понаша попут нормалне жене испред мушкарца,тј.са смислом подчињености ипреданости.

 

Јошједан лунарни тип јесте интелектуалац.Човек "пасивне рефлексије".Наполитичком пољу,где год да је сукоб између секуларне и сакралне моћи,неизбежносе лунарни дух појављује-лунарни тип је доминатор који прима од неког другог,одсакралника који није онај регуларан,највећу концетрацију своје сопствене моћи.

 

Трећараса "Духа" која се може издвојити на основама древних симболичнихтрадиција јесте ТЕЛУРСКА или ТИТАНСКА РАСА.Она је начин битисања који сведочипреданост животу у свој његовој инстиктивности и ирационалности.

 

Телурскараса(од латинског tellus за земљу) има експлозивну импулсивност,изненаднепромене,апсолутну самоиндетификацију.Ова раса је "интезивна" баш каошто је и трапава без икакве дубине и одељка који су неопходни да би такође билаи трагична.Сексуалност има значајан део у овој раси,сентимент персоналности утелурском човеку је мало развијен,колективни елемент је оно што у њемупредоминира.У овом смислу се код њега манифестују и крвне везе,али увек уматеријалној,атавистичкој.фаталистичкој форми.ово се може препознати у некимаод типичних аспеката сентимента расе својствених јеврејском народу.

 

Израз"телурски" био је кориштен од стран Keyserlinga,да би назначиоодвратни аспект тако зване тренутне светске револуције.

 

Дионисијевскичовек има заједничке црте са овим "титанским".Он је онај који тежи дапоново освоји изгубљени ниво и који је способан да делимично превазиђе људскеуслове преко радикалне експлозије свих снага повезаних са чулима.Али ова експлозијане иде даље-а тек екстазе где се сензитивно меша са суперсензитивним,где сеослобођење задобија само по цени издаје афирмативног принципа персоналности.

 

Неби било претеривање успоставити упоређујући однос између дионисијевског човекаи романтичног човека.

 

Са расистичкетачке гледишта,не би требали да се изненадимо када откријемо да једионисијевски човек,испод романтичног огртача.у многоме заступљен у нордискимрасама,било они Германи или Англо-Саксонци.

 

Такоимамо поновну потврду неопходности разликовања првобитне нордиске-аријевскерасе од више скорашњих нордиских раса.Врло значајно у вези ове друге је деокоји је играо женски(фемине) елемент на почетку историјских времена(данас јошувек,немачки је једини језик међу језицима Индо-Европског порекла у коме је Сунце-dieSonne женског порекла,док је месец-der Mond мушког порекла).

 

"Деметрианска"или Лунарна раса која пред узурпацијом титанске или телурске расе више неманикаквог супериорног ауторитета,својственог соларној раси,са којом бирефирмисала себе,створиће своје насилне и материјализоване форме свогнеприљатеља,тако стварајући нови тип АМАЗОНСКОГ човека.

 

Амазонацсе појављује као жена(лунарна спиритуалност) која,против злоупотребемушкараца(титанска спиритуалност),афирмише сама себе тако што усваја мускулативниначин бића и тако се окреће од своје праве природе.

 

Прематоме амазонски човек био би онај који у основи остаје лунарни,али којипотврђује себе показујући снагу-материјалну,не духовну снагу.

 

Јошједна раса духа јесте Афродитска раса.у своме "телуризму" преузимаоблике екстремне рафинираности материјалног живота,често промовишући опулентниразвој који је сав луксуз и развој у спољањем животу,тако промовишући светуметности и осећање естетике.Али унутра,остаје пасивност лунарног типа,замењујућисвојства која се сва односе на жену,и која за узврат води показујући одређенудоминацију и убеђујући себе,тихо,одређеном про-еминенцијом.

 

Афродитскана једној страни,телурска на другој,представљају екстремна ограничења онихоблика садржаних унутар нордиско-аријевскг круга,изван кога се улази у доменраса природе.

 

Накрају,размотрићемо "расу хероја".Израз херој овде треба схватити,не уопштем смислу,већ радије у односу са митским традицијама описаних од странеХесиода у циклусима човечанства којеје већ промењено и материјализовано.Зевстј.олимписки принцип,даће генерисану расу способну за поновно освајање крозакцију првобитног стања,"златног" или "соларног" стања првегенерације хиперборејског циклуса.Изван мита,сада је питање типа у коме"олимписки", "соларни" квалитет више није Природа већдужност,да би се спровела средствима унутрашње трансформације,уз помоћсредстава превазилажења,често достигнута кроз "друго рођење" или"иницијације".Само ово друго,способније је за превазилажење тренутногвремена које је постало латентно, и омогућавање поновног освајања онога што јебило изгубљено.

 

РАСАДУХА У ЈУДЕИЗМУ

 

Међуаријевским цивилизацијама могу се рачунати оне древне Грчке,древногРима,Индије,Ирана,Нордиско-трачанске и дунавске групе-будећи за одређени периодсоларну расу под херојском појавом и остварујући делимични повратак каоригиналној чистоти.

 

Можесе рећи да се семитски елемент а посебно јеврејски елемент представља најпрецизнију анти-тезу аријевских цивилизација.Ово је зато што је јеврејски елементврста кондезујућег фактора расног духовног нерееда сатстављеног од разних силакоје су се сукобиле у древном медитеранском свету.

 

Сатачке гледишта расе духа,по јеврејској потреби за "откупљењем" одмеса као и по његовим мистично-пророчким аспектима,изгледа да Јеврејин припадаДионисијевској раси.Велики материјализам као други аспект овог народа и важносткоју придају чисто колективистичкој вези,чини да изгледа како Јевреј припадаТелурској рас,његова сензалност га сврстава у Афродитску расу,коначно дуалистичкикарактер његове религиозности није без односа са лунарном расом.

 

Садуховне тачке гледишта,Израел треба посматрати као есенцијално састављенуреалност.Њихов закон скоро у форми насиља је пробао да одржи уједињенимелементе који су сасвим хетерогени и да им да одређени облик.Ово је изгледаимало одређеног успеха док је Израел одржавао себе на плану сакралног типацивилизације.Али када је Јудеизам отпочео да постаје материјализован,када јеЈеврејин напустио своју традицију и постао "модернизован",деловидекомпезације и хаоса,који већ постоје,имају да експлодирају и да делују усмислу подељености по читавом свету,све док не постане један од нај прецизнијихи нај валиднијих инструмената за тајни фронт светске субверзације.

 

Одељенод свог закона,који је за њега замена концепта отаџбине и расе,Јеврејинпредставља антирасу par excellence.Он је опасни етнички париах чији јеинтернационализам просто одсјај безобличности,подељене природе сировогматеријала од кога је тај народ био оригинално формиран.

 

Оваквагледишта олакшавају разумевање просечног типа Јевреја који сам за себе и његовуврсту представља непоколебљиви традиционализам,практични расизам који честопостаје скоро уобичајност.Са друге стране од допушта да његове друге тенденцијераде на односу на не-Јевреје и исказују оне деструктивне активности које,каошто знамо,преписује јеврејски закон кад год Јеврејин има посла сане.Јеврејем,са "гојем".

 

 

Написао-Барон Јулиус Евола

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

  • 6 months later...

Није могуће да ја нисам писао на овој теми... Најбољи западни философ сигурно. У ''Побуни'' је све објаснио. Штета што више његових дела није преведено.

 

http://www.youtube.com/watch?v=IUzpcEVQu6w

 

Евола и martial industrial. :bigblue:

 

Mnogo ga cenim, imao je dobre ideje i steta sto nisu uspele.

 

Нису успеле? Традиција је вечна, успеће кад-тад, можда баш у овом веку.

Share this post


Link to post
Share on other sites

  • 1 month later...
  • 3 months later...

Tradicija je stepen razvoja evolutivne svesti koji je zaostaje sa trenutnim. Tradicionalno, svi ljudi bi trebali da zive samo na africkom kontinentu ,spavaju od 9 do 1 iza ponoci, bave se samo lovom i pare samo februarom. Sto smo prekinuli tako lepu tradiciju? Kako smo smeli da dozvolimo napredak? Ah,da ,to jeste bio napredak,sve do srednjeg veka koji je zapravo vrhunac covecanstva ,a sve nakon toga su dekadencije, ako cemo po tim tradicionalinim filozofima. Prava zena ,francuske revolucije ,sekularnost, tehnologija .....,to su sve dekadencije koje su pokvarile tako lep i fin srednji vek.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 Share

  • Recently Browsing   0 members

    • No registered users viewing this page.
×
×
  • Create New...