Nedovrhena je, ali planiram uskoro da je dovrshim. Nemojte da se chudite za one tri zvezdice pri kraju- uglavnom, planiram da se ova pricha sastoji od niza pricha razlichitih likova. Prvu pricha jedan lik, drugu drugi i tako...

 

Evo priche:

 

 

 

Bez naslova- trenutno

 

Јуче је један човек прошао улицом. Баш испред оне куће застаде и,као да нешто тражи, стајаше ту дуго и гледаше. Као да му је све то однекуд познато. Та стакла прозора,та врата обојена у црвено-у њих се посебно загледа. Пође. Стаде. Приближи се. Прстима лако капију додирну. Она зашкрипи. Али, с оне стране мукла тишина. Сви смо ми то знали. Сви, који смо нетремице кроз своје прозоре посматрали тог чудног намерника. Чудног, јер смо знали да у кући одавно нико не живи. Он, изгледа, није знао...

Та капија, стајао је пред њом дуго и чинило нам се као да ће ту стајати вековима. Као споменик. Није се мицао. Могла сам му само видети црни капут и тамну косу, која је вирила испод помало чудног црног шешира. У руци је држао кофер или нешто слично. Људи су пролазили поред њега гледајући га подозриво. Нити је кога шта питао, нити се макао одатле...

У једном тренутку се окрену. Погледа низ пут- лево па десно. Као да је хтео да буде сигуран да нема никога, да га нико не види. Помало плашљиво гурну капију и крену према вратима. Затим опет застаде. Спусти кофер, исправи се и пружи руку. Пружи је, дотакну врата па је тргну. И тако неколико пута. Затим полако ухвати браву, али ни онда не беше сигуран... Сме ли да уђе? Звоно је било ту, одмах поред, негде у висини његових очију. Црвено као и та врата пред којима је стајао. Устукну корак, опет се окрете и крену назад. И, тад му видех лице... Беше то лице несвакидашње. Познато однекуд. Нисам могла да се сетим одакле. Знате оно, то је као кад неко закопа нешто дубоко у неку јаму па после покуша да га откопа, али не успева. Тако сам се ја осећала покушавајући да се сетим одакле га знам. Те очи су причале неку причу, тај је човек носио нешто у себи.

Застао је по ко зна који пут и по ко зна који пут погледа она врата. Као да је скупио неку снагу у себи, он сигурним корацима изнова крену према њима. Закуца. Али му нико не одговори. Али то куцање беше посебно. Као нека шифра. Три пута брзо па два пута споро, па опет три пута брзо. И то ми се учини однекуд познато. Враћало ме у нека давна времена, када бејах дете. Када моја мајка још бејаше поред мене. Сећам се- давала ми је колач преливен соком од вишње. И онда је неко исто тако закуцао на врата. Лика му се не сећам, нити име памтим. Само знам да сам срећна што сам ичега почела да се сећам. Дуго је времена требало... од оне несреће... целих пет година... Тада сам мајку изгубила, а ја једва остала жива, препуштена Богу и себи. Дошли су по мене неки људи...у болницу. Рекли су ми да су моји баба и деда. Одвели су ме својој кући, ту, где сам и сад. Али, ја сам стално посматрала кућу преко пута- малу кућицу са црвеним вратима и ливадом испред. Стално сам питала чија је та кућа и зашто из ње нико не излази. Рекли су ми да ћу једног дана то сазнати, али је још рано за то- још нисам довољно здрава. Рекли су ми после пар месеци. Била је то кућа мојих родитеља. Ту сам провела своје детињство. Све до петнаесте године, када се десила она несрећа. Од тада, лице мајке памтим само кроз маглу. Оца никако.

Звонио је, али опет није било одговора. Затим је изнова ухватио браву и одшкринуо врата. Знала сам да ће успети да уђе. Кућа је одавно испражњена па је нисмо ни закључавали. Мада ми се одувек чинило да бака има посебних разлога за то. Дека се љутио, али је с временом дигао руке. А човек се изгубио из мог видокруга. Знала сам да га је тамо затекла тама, можда нека прошлост и драга сећања, којима мој мозак још увек није био склон... Заплаках...

***

„Јесте ли икад видели духове?“

„О, да! Виђам их сваки дан...“, одговорио сам, мада никога у соби нисам видео. Глас је говорио из тмине,тамо лево у углу собе. Ни сен...

Ha, ova tema je ipak odobrena

ah,prekid na pola rechi xaxa dobar tekst,zavrshi ga

angels završi priču

hoćemo kraj!

... samo sa manje aorista ako je ikako moguce.

Tako je.

Forsiraj snajke više pluskvamperfekta, kako bi zvučalo epski.

To nije aorist, već imperfekt.

Joj, ma ja vec imam napisan, bar deo, poshto je u planu mnogo zasebnih pricha, koje su ipak povezane medju sobom. Ali dobicete nastavak- kad budem bila za SVOJIM kompom

To nije aorist, već imperfekt.

 

Баш испред оне куће застаде и,као да нешто тражи, стајаше ту дуго и гледаше. Као да му је све то однекуд познато. Та стакла прозора,та врата обојена у црвено-у њих се посебно загледа. Пође. Стаде. Приближи се. Прстима лако капију додирну. Она зашкрипи.

 

itd...

Aorist

Јесте, само треба - "зашкрипа"... :О)