Претрага каже да нема теме о овом народном хероју рокенрол музике у земљама Источног блока.

 

Дакле, Глен је басиста/пјевач старије до древне генерације који је крајем 1960-их обитавао у бенду Trapeze а онда добио шансу за пут до звијезда у Deep Purple (Mk.III и IV). До звијезда је и стигао уз помоћ разних кокаина и хероина, па се мало сјебао успут. Тад креће некакво недефинисано таворење гдје вриједи издвојити албум сарадње Hughes/Thrall, затим слиједи ангажман код Garyja Moorea, учешће на Seventh Star ("крњави" Black Sabbath)... и након којечега још, преокрет.

 

Глен се "очистио" негдје 1991. године и као уз помоћ више силе биљежи хит са KLF (

) а наредне године излази његов први "прави" соло албум, Blues (Shrapnel продукција).

 

Почиње суманута дискографска активност којој је малтене немогуће ући у крај, што соло што у сарадњама са мањим или већим ауторским упливом.

Што се музичке приче тиче, Глен је базично фанкирокдушеван чоек али обзиром да је доста урадио по наруџби за јапанско тржисте, понегдје је тај фанк скрајнут ("No, no, Mr. Hughes, no funky, you hard rock!").

 

Ако је потребно нешто за увод предложити, онда би то били албуми Blues (1992) и Addiction (1996) који су релативно - музички - најусмјеренији. Blues као блуз (са хрпом шредера који солирају) и Addiction исповест.ком колекцију од десет брутално искрених хард рок/гранично хеви нумера.

 

Опет, непрегледна је то шума па се случајним лутањем може наћи нешто овако...

 

 

Значи, деда је напросто фонтаничан.

Legenda je Glenn Hughes ogromna, cudno da nije do sad bilo teme o njemu i njegovom radu.

 

Ovaj zadnji projekat California Breed mu je bio odlican. Steta sto su se raspali posle samo jednog albuma.

 

A u tom vremenu tmurnog nedefinisanog tavorenja pevao je pratece vokale na Whitesnake albumu Slip of The Tongue 1989. Citao sam negde o tome kako ga je Coverdale zvao da mu bude gost na albumu da bi ga malo povadio, s obzirom da je covek bio u teskom sranju.

Била је некад тема, отворио ја кад сам био млад, а гдје је сад...

А јуче само хтио да препоручим ту ствар сарадње са Стивијем Саласом ("I Was Made To Love Her"), кад оно нема теме.

 

Лично, California Breed ми није легао из свих разлога сем самог Глена: Бонем јуниор уопште није бубњар за трио јер све свира у коцкама, укрућен је као сељачки курац на старлету; млади гитариста ми се учинио неприродно ретро.

 

А истина је за пратеће вокале на Slip of the Tongue, поред њега је наведен и Tommy Funderburk; Gary Moore га је избацио из бенда због тога што није био у стању приправности и позорности за концертне наступе, исто вриједи и за Black Sabbath.

 

За успутно слушање, #1 са Songs in the Key of Rock: одлична мјера фанк/хард рок - ретро/модерно:

Slazem se za Bonama juniora. Cudan je on i meni uvek bio i sto kazes lupa sve jedno isto.

 

A ovaj mladi gitarista mi je bio ok, spojio je neki taj retro stil al nagruvan do besvesti, pa mi neke pesme sa albuma i nisu bile tako lose.

Sećam se nezaboravne naduvane noći kada se na nekom od muzičkih kanala ukazao ovaj hit

 

 

Kakvo je rasulo uma tada usledilo...

А ево извора те нумере:

Ahahaha, lako je tebi kad si uradio doktorat o maestru!

 

A pazi sad!

 

http://www.pressonline.rs/svet/balkan/138660/hala-zvrji-prazna.html

Uskoro novi BCC https://blabbermouth.net/news/black-country-communion-announces-v-album-shares-stay-free-single

Реално, ништа посебно... али ми је баш сјело. Успут, нисам од Глена очекивао овај тракторски бас... може, може.

Он сам каже да би му ово могао бити посљедњи рок албум...

ova mu je bolja od tih novih singlova:

 

Da, malo svežije zvuči aranžmanski i čile se odlično drži, jedan od retkih matoraca koji još uvek opravdava status The Voice Of Rock. Kao i uvek, ne očekujem toplu vodu od ove generacije i sasvim je dovoljno što prkosi godinama i zvuči bolje od 99 posto svojih ispisnika. Rock on!