All Activity

Uvod u drugi život (1992) Premisa deluje sasvim jednostavno: pisac kojeg igra Zoran Cvijanović ima blokadu, a i još mnoštvo stvari ga izjeda. Ne može da se natera da napiše ni jednu rečenicu. Tokom letnjih dana je „zarobljen“ unutar svog ateljea i počinju da mu u goste dolaze likovi koje je preneo u svoje prethodne radove. I svaki od njih, ma koliko bio izmaštan, nosi jedan delić naše istorije i stvarnosti. Ovde se mešaju sećanja i priče koje treba sačuvati od zaborava. Možda će nekome film delovati previše kamerno, poput kakve predstave, ali na planu glume se dešavaju intrigantne i dinamične metamorfoze kroz koje prolaze svi likovi. Zoran Cvijanović kao pisac postaje zapravo svedok jedne epohe koja je obeležila jednu sada nepostojeću zemlju. I njegova borba je kako kreativna, tako i ona sa pronalaženjem želje za daljim životom. Utvare iz prošlosti ga opsedaju i ne daju mu mir. Iako se isprva činilo da će on biti glavna uloga, on je samo poslužio na početku da nas, kao gledaoce, uvede u njegovu grozomornu svakodnevicu i ništavno postojanje. Uvodni kadar, gde on bezvoljno leži opružen na prekrivaču grimizne boje koja vuče na boju krvi, dok se iznad njega, na sredini iznad kreveta, nalaze gomile polica sa knjigama, posebno je upečatljiv. Police su nakrivljene poput našeg heroja i samo što ne puknu pod teretom znanja. Ako je postojao evidentan simbolički prikaz koji lomi i našeg lika, to je znanje i spoznaja. Miša Radivojević nije mogao ovo transparentnije da prikaže publici. Kroz prikaz njegovog ateljea dobijamo jezive scene koje su efektivne. Dobro korišćenje zvukova u datim scenama da se pojača osećaj jeze i neprijatnosti, korišćenjem statičnih kadrova, kao i Cvijanovićeva ispijena pojava čoveka koji deluje kao da bi svakog trena mogao dići ruku na sebe, ostavljaju zaista upečatljiv početak. Ubrzo počinju da mu dolaze neočekivani gosti. Sonja Savić briljira u višestrukoj ulozi. Ona je spona između Erosa i Tanatosa, istovremeno zavodljiva, ali i fatalna. To se može iščitati iz kodiranja boja njene odeće koju nosi u određenim scenama, kao i kroz kriptične dijaloge koji otkrivaju slojeve životnih priča likova koje predstavlja. Način na koji izgovara rečenice i kako se drži pred našim piscem, koji pokušava na sve moguće načine da je zavede i odvede u svoj krevet, posebno je upečatljiv. Te scene kuljaju od erotskog naboja, i Sonja je u tim likovima zavodljiva, pleneći svojom magnetnom harizmom. Nekome može delovati kao da je uloga isprazna i da je ona iskorišćena zbog svoje lepote, ali zapravo je ovo jedan od retkih filmova gde je njen glumački raspon prikazan u punom i efektivnom jeku. A onda imamo i lik kapetana Rodina, kojeg glumi Aleksandar Berček. Da nije bilo njega, ne bi bilo ni dramske katarze koju njegov karakter nosi. Ovo je čist masterklas i pokazatelj kako se sa malo šminke možeš pretvoriti i nestati u liku. A da je sve ostalo u načinu isporuke teksta i korišćenju par skromnih kadrova, u kojima se vidi kakvu je širinu imao i kako je olako mogao da komanduje scenom, kako u pozorištu, tako i na filmu. Njegov Rodin je moralno kompleksan lik, čovek koji je živeo za dužnost, a istovremeno činio mnoštvo groznih dela, bez potrebe da ih preispita. Smatram da je veliki uspeh od njega približiti stvora za kojeg možemo da osetimo deo simpatija. Siguran sam da je ovo jedna od najintenzivnijih uloga koju je Berček odigrao na filmu i da će svakome ko pomisli da se bavi glumom ovo doći kao dobar pokazatelj kako nositi film kao glavni glumac. Moram spomenuti i Predraga Ejdusa, koji svojom mističnom pojavom dodaje spoj entiteta koji zaposeda pomenutog Rodina. Da li je on bio prava osoba ili natprirodno stvorenje koje mu je krojilo sudbin, to ostaje da se gledaoci sami uvere. Miloš Radivojević ovde daje prostora glumcima da kroz dijaloge i njihove manirizme i emotivna stanja svih pomenutih likova, grade jednu teskobnu atmosferu. Često se prelamaju sećanja i maštanja, a to nije baš učestali stil lokalnih režisera, iako deluje kao da to previše razvlači trajanje filma. Ako ste od onih koji nemaju ništa protiv "sporih" filmova, moći ćete u ovoj atmosferi da nađete razne kvalitete i nesvakidašnju atmosferu. Čitavom filmu pripomažu i pesme koje je komponovao Kornelije Kovač. One su na momente neprimente, a ponovo u raznim drugim instancama poentiraju dijalog i atmosferu koja je na nivou jednog košmara. Kraj je katarzičan i ne nudi jasne odgovore i razrešenje sudbine našeg glavnog junaka. I to mi se veoma dojmilo. Stvara daleko jači utisak, pogotovo što su razni delići posuti kroz dijaloge i vizualni simbolizam i na gledaocima je da sklope čitavu sliku.

zvuči kao napušeni slipknot jam session

https://100demons.bandcamp.com/album/embrace-the-black-light

9 minuta perfekcije

Ispravljeno.

💖

ovi direktori i dalje ne greše, nova žurka od singla

au koje ludilo od sajta Death Verified | Substackblack metal, philosophy, religion, and death. Click to read Death Verified, a Substack publication. Launched 9 months ago.

Biće, bez brige. Pozdraviću te.

Eto zato. Da bi se ti iščuđavao.

Super spot i obe pesme

da kazem ja i da su Khirki bili super u Festu u petak. ne dolaze vec 4 putu u BGu dzabe, bio je prilicno pun klub, brdo ljudi doslo u majicama sa proslih koncerata i dobar deo publike je znao tekstove i djuskao/pevao sa njima. iz te neke grcki bendovi za siroke narodne maste price, ove su mi 20 puta bolji od onih Villagers, ne bi me iznenadilo da ce nastaviti da im raste popularnost kod nas. jako su usvirani i kao trio zvuce kao kuca

Mada nije bilo ni buzukija ni sirtakija baš odlično grčko veče u Hellhammer klubu sinoć. Prvi na binu su izašli mladjani blekeri Warhammer, iako možda manje iskusni baš su me kupili, odlično su izriljali sve ono najbolje što se od bleka očekuje, dakle uz neizbežno krljanje bilo je tu i malo sporijih atmosferičnih momenata uz melodičnije gitare, pa zatim odma prelaz na krljačinu klasičnu.. Deluju dosta dinamično jer su im pesme porilično kratke a opet sa dosta tih prelaza kao i promena ritma (mali bubnjarko razvalio.. hahaha). Pevač naravno najharizmatičniji u bendu i vidi se da je ogroman fan Gaala, kako po korpspejntu tako i samom izvodjenju. Za mene baš pozitivno iznenadjenje jer sam ipak najviše došao zbog Abyssus-a. Ovi grčki veterani sledeći izlaze na binu i šta reći, najbazičniji oldskul DM koji se može zamisliti, likovi kao da su izvučeni iz čaure i nisu čuli ništa dalje od 91-e godine.. hahaha Naravno i oni su baš rasturili i vratili nas 30ak godina u nazad kao da smo prisustvovali ranim snimcima Benedinkšna, Pestilensa, Morgotha, Obućara itd. Što se samog zvuka tiče bio je sasvim ok, ali za tako mali prostor ipak preglasno, evo i dalje mi zuji u ušima i gluv sam ki top.. hahaha Sve u svemu baš fina svirkica sa pravom ug atmosferom ali i nažalost jako slabom posetom, sa sve članovima bendova mislim da je bilo ukupno 20ak duša...

Što da se ne smatra?

Treće Roadburn iskustvo za mene pa evo izveštaja ako nekog zanima: PRVI DAN: Program otvaraju nove vedete goth rock / noise scene CRIPPLING ALCOHOLISM i uglavnom sviraju komade sa poslednjeg, prilično hvaljenog Camgirl albuma. Dobar zvuk i solidne pesme, prilična gužva što je problem kod tunelaste The Terminal bine ako ne zauzmeš poziciju na vreme. Slušao sam ih samo ovlaš do sada ali ovaj nastup bi mogao da me natera da im malo provrtim radove, posebno jer će me dočekati live i na Brutalu na leto. Zatim idemo na klupsku Hall of Fame binu gde će svoje da pocepaju MACHUKHA, Ukrajinci stacionirani u Berlinu čiji sam debi album Mochari izrazito hvalio ovuda i bio mi je jedan od top albuma iz 2024e. Razneli su sve naokolo, a posebno dobra/dobar je bio gender-fluid bubnjar (jedan od mnogih trans osoba tih dana u Tilburgu). Jedan od upečatljivijih poteza festivala je izveo basista/saksofonista Mykola koji se ničim izazvano bacio u publiku koja to nije očekivala pa se dosta razbio i usput izlomio cvike nekim matorcima koji su se tiskali u prvim redovima. Natalia ne vriši uživo baš kao na disku ali je opet odličan vokal ovakvog tragičnog izraza. Potom sam overio PAIN MAGAZINE koji je bend - kolaboracija članova Birds in Row i elektronskog umetnika Maelstroma. Ovo mi se nije svidelo, industrial koji ode i u pop i u neki post punk ali pesme nisu neke, a ja nisam fan industriala ni kad je mnogo bolji od ovoga. Selidba u Engine Room, salu u kojoj je zvuk bio najnestabilniji, na moje voljene mehikanere HABAK koji su sad već vrlo popularno ime u tim melodic crust screamo goes post rock krugovima. Pevačica Alejandra je glavna zvezda i stvarno dobro riče, mada malo monotono i sve vreme u nižem registru, fali malo varijacije. Ipak, meni su bili super i viđao sam ih tokom celog festivala kako se dobro provode, prisećajući se ranih dana iz neke garaže u Tihuani. Vreme je za malo repčuge, a misteriozni BILLY WOODS je pravo ime da malo promeni ploču. Obavijen dimom iz fog mašine, u rastafarijanskoj adidas treši i bez ikakve podrške bilo koga osim ritam mašine kojom sam upravlja, prilično nadahnuto je terao u klimoglav publiku koja je uglavnom došla na festival zbog gitara. Meni je prijao nastup kao mali presek stanja, mada u retrospektivi naravno da ne može da se poredi sa nekim drugima. Kasnije je imao i secret show sa Elucidom ali to nisam pogledao. Sledeći su bili psihodelične legende iz Japana ACID MOTHERS TEMPLE koji su imali 3 seta na ovogodišnjem izdanju festivala, ja overih verovatno najgori nastup koji je više bio neko izdrkavanje, džemovanje i loša zvučna bahanalija nego koherentan koncert, al ajde. Mnogo su mi bolji bili nekoć u tami Drugstorea. Kraljevi inače imaju 80 albuma od 96e na ovamo + još bezbroj raznih izdanja pod drugim imenima, dakle total psych rock đir. Neka mene, to mi dobro dođe kao povremeni začin ali ne i za glavno jelo. Prvi dan se zatvara jako. CULT OF LUNA early era set je bio savršenstvo, nabadanje glavom o glavu sa selekcijom pesama sa prva 4 albuma, gde su čak prvi put uživo izveli The Sacriface sa debija, a mene posebno bacili u trans sa komadima poput Adrift, Leave me Here, Finland i monumentalnom završnom Dark city, Dead man sa meni omiljenog njihovog albuma. Pričati o koncertnoj produkciji kad su oni u pitanju je naravno izlišno, nažalost ode mi baterija taman kad su počeli. Onda brz trk nazad na Terminal da uhvatim drugu polovinu MARUJA nastupa i to je takođe bilo silno. Generalno su mi bendovi koji voze na RATM i blatantne poruke mira i ljubavi malo krindž, ali ovi Englezi imaju nešto svoje i veliki sam fan Pain to Power albuma kojeg su izveli u celosti i bili verovatno najnaloženiji na bini od svih izvođača na festivalu. Top nastup. Hteli da vidimo još i Unsane ali njih su iz nekog razloga stavili na mali Next stage gde se stvorila nesnosna gužva, a oči su se već sklapale i glava pucala od nespavanja i koječega pa je tu bio kraj. DRUGI DAN: YELLOW EYES imaju dobar prošlogodišnji album iza sebe pa je to valjalo ispratiti jer su uglavnom svirali pesme sa njega. Objektivno, nisu neka prva liga ali rade posao, a posebno je upečatljiv bio bubnjar koji se na kraju nastupa latio mikrofona da i on izurla nešto za svoju dušu. Mislim da smo na tom nastupu spazili brata koji nosi "true hipsterian black metal" majicu, a da je takva bila u prodaji bez razmišljanja bih je kupio Grobodanu da mu krasi kolekciju. Idemo dalje, RB svake godine daje prilike nekim manjinama da se istaknu pa je tako u okviru "commissioned" projekta priliku dobila Kim Hoorweg (they/them) sa njihovim bendom Teardrinker. Oni su imali čak i nalepljene neke disclaimere na ulazu da bi vizuelni materijal mogao da bude uznemirujuć za gledaoce ali zapravo sve je bilo još jedno mediokritetsko rantovanje o pravima žena i trans osoba, te istoriji eksploatacije kapitalizma bele supremacije nad ostalima, a posebno nad vešticama koje su nekoć bile nosilac plamena bunta i drugačijosti. Iako lično podržavam sve te stvari, jako je teško danas na neki kreativan i inteligentan način izneti takve ideje, a da ne bude krindž i for dummies. Elem, muzika Teardrinkera vrlo dobra, uredan post metal sa nabadanjima i meditativnim deonicama začinjenim violončelom i lepim pojanjem. Ajmo na mejn gde su sada u kolaboraciji momci iz WIEGEDOOD i duvački kvartet BL!NDMAN. Prvih 20ak minuta je bio baš test za živce i čisti minimalizam koji je rasterao dosta publike ali ne i mene, jer sam znao da jednom kad krene prava stvar - biće dobro. Čim se Wim latio bubnjeva, a Gilles i Levy gitara, brzo su našli zajednički muzički jezik za gospodom saksofonistima i to je onda bilo kao Ex Eye i ostali Colin Stetson projekti na steriodima. Posebno dobra fora što su za kraj ostavili mikrofon da se njiše i tek kad je klatno prestalo dobili su gromoglasan aplauz. Pamtiću ovo. Ostajem na mejnu do daljnjeg jer prvo su AGRICULTURE potpuno oprali svirajući svoj poslednji, odlični album Spiritual Sound - jedan od boljih nastupa festivala po objektivnim merilima i baš fino su iskoračili nakon mršavog debija koji ih u ovim krugovima drži samo zahvaljujući tome što i oni imaju trandžu, a zatim su me potpuno dotukli KRALLICE za čiji sam se early era set opredelio od 3 koja su imali na RB 2026. Potpuno jebanje matere i totalno životinjski nastup, gde mi je posebno impresivan bio Mick Barr koji naprosto jede gitaru. Veoma astralno putovanje i ova era benda mi je najbolja. Nisam uspeo da uletim na Backengrillen mada drugar reče da su bili vrlo osrednji, pogledah još malo CULT OF LUNA nastupa, ovog puta sa novijim materijalom što je kidalo naravno, ali ipak pođoh putem gliba na PORTRAYAL OF GUILT gde se održavala zvučna tortura i neprijateljski nastrojeni Teksašani su uglavnom riljali sladžerske momente svoje diskografije. Oni su mi onako bend, nit screamo nit metal faza nisu za najviše ocene, ali uživo dosta kolju i sve to je bilo ono što mi treba. Za kraj drugog dana jako loš preklop gde sam izabrao BOSSE-DE-NAGE ispred Nothing jer mi se novi album šugejzera iz Filadelfije sviđa koliko i okretanje ventilatora. BDN su bili dobri, ali def bolji na ploči nego uživo, a i zvuk tokom njihovog nastupa je bio verovatno najslabiji za sve dane. Jebiga. Inače, dobar bend i novi album je odličan, pazarih i cd. TREĆI DAN: HEAVEN IN HER ARMS nikad nisam nešto previše detaljno slušao, al ajde da se čuje taj novi album jer drugari rekoše da su drugog dana prilično pokidali sa starim setom. Mogu reći da su me baš dobili, novi album odličan, red pesama koje bi pobedile na evroviziji da se održava u Japanu, red vrlo sofisticiranog kokanja u Envy maniru, sve u svemu - bombon. BLACKWATER HOLYLIGHT su tipičan RB zvuk - tri žene koje masiraju prijatan ali relativno osrednji doomgaze, ima dosta boljih bendova ovog tipa. Ako ništa, gospođice su imale najbolji dizajn mercha na festivalu, kapiram da je išlo kao alva među hipsterima. Onda stiže najava da TERZIJ DE HORDE sviraju secret show u skate parku koji nikad do tada nisam posetio i bejaše odlično. Hvalio sam njihov prošlogodišnji album, u principu crusterski levičarski black metal, solidno jaki čurovi i baš filmične scene iz skejt parka. Može. U to vreme negde je i kiša prestala pa je užitak bio sesti u lokalnu pivaru na okrepljenje. Ali nikakvo okrepljenje nije moglo da pripremi za PRIMITIVE MAN koji cepaju toliko nihilistički da to boli, zvuk kao planina, izlaziš usranih gaća. Suvi su mi za često slušanje kod kuće ali uživo spektakularno ispiranje telesnih šupljina. Ajd na nešto jeftinije, AMERETAT imaju super hardkor album sa iranskim začinima i jedna intimna, neposredna svirka (kažu njihova druga u životu) je itekako prijala nakon primitivaca. Simpatična pevačica/gitaristkinja je ukrala šou mada sam je sve vreme bio pod utiskom koliko je drugi pevač pljunut Kene Beri. Dobra pankerska žurka. A onda sledi delikatesni triptih za sam kraj. U OATHBREAKER se kunem oduvek, a Rheia je jedan od meni omiljenih albuma u poslednjih 15 godina, taman na desetu godišnjicu tog čeda su se stekli uslovi da ih opet vidimo uživo i to je čista magija. Caro lagano najbolji vokal festivala, a i ostali su se potrudili da dostojno isprate i podsete zašto su mi emocije uz ovaj bend tako jake. Dominacija. E sad, tu okasnih na prvih 10ak minuta još jednog benda zbog kog sam potegao put (jebo ja mater onome ko ih preklopi pa makar i malo) ali nema veze, SAETIA uživa u ovom early 2000s screamo revivalu i uvek su bili jedan od najjačih bendova sa te scene. Zvuk perfektan, Billy i ekipa raspoloženi, u publici dosta dinamike kako treba, set lista savršena (nije kao da imaju neku veliku diskografiju), šta reći nego jedan od top 5 nastupa bez problema. Uf što volim ovakve stvari. Za kraj je ostao još jedan nastup kome sam pristupio malo potcenjivački i naravno se zajebao. SLIFT totalno šure, mnogo dobro sviraju i bukvalno su trenutno među top imenima ove space rock / stoner / psych rock priče, zvuk od milion dolara i pravi završetak prelepog trodnevnog iskustva. Poslednji dan nažalost nismo posetili, on jeste bio najslabiji ali naravno da ostaje žal za pre svega Warning, Kiss the Anus of a Black Cat, Chained to the Bottom of the Ocean i još nekima, ali ima dana za megdana. Dogodine u Tilburgu.

Kakav crni black, druže Jedina konekcija sa blekom je što su svojevremeno cepali lajv Mourning Palace 😁

Mnogo dobar ovaj The Silver album, dajte šansu. Mega kreativna družina.

<3

KnjigovanjeAmentes - It Could All Have Vanished 2003Piše: Ilija Đurđanović Setimo se nekih kultnijih domaćih metal albuma, kao ovog diska. Amentes se nisu proslavili na domaćoj sceni, a trebali su. Ovo je genijalan progresivni blek metal. Ako...

https://delfi.rs/knjige/11504-sto-godina-samoce-knjiga-delfi-knjizare.html

Uh. Ima ovde nekog truda, očigledno da su se svi članovi potrudili da izađu s nečim što će im produžiti život (vratiću se kasnije na ovo) ali jednostavno fali neki X faktor koga je pre bilo. Da je ovo neki no name bend koji je zakazan za Keep it True u 4 popodne rekao bih da je simpatičan pokušaj ali ovako je senka preduga za trezveno sagledavanje materijala ali jbg tako su hteli a svi smo mi metal heads. Pevač se isto trudi da emulira Midnighta ali on je bio kralj ponoći prosjak zore kao što već negde reče Laza, realan umetnik, a ovaj je samo jedan u nizu. Najviše mi smeta što ima nekih totalno šljampavih prelaza a glavno obeležje ovog imena je bila elegancija i fluidnost, čelična pesnica u somotskoj rukavici. Omot isto hteo ne hteo da uporedim s prethodnima, meni liči na AI no Ben Jackson kaže da nije. Kad već njega spominjem, čitao sam neke nove intervjue gde on kaže da je Drenning bio u on off varijanti oko celog benda a oni nisu više hteli da čekaju, i on im je dao blagoslov da idu dalje kad već imaju ime koje može da donese uspeh. I maske su kao da je neko navario za pola sata, kao i ceo effort, neka jeftinija verzija starih kultova. Da ne jedem kiselo grožđe, pogledao bih ja ovo da naleti u Srbiju ali da je ovo slavan povratak u sili i slavi, jbg nije.