Leaderboard

Da se ispišem u stilu sa haulovima od poslednja dva meseca. save the tapes Svim kolekcionarima sve najbolje u novoj, da prodavci budu milostivi i da sam ja uvek korak ispred vas u lovu.

Evo aj malo po celinama podelio, prikaz godine. Razocarenja isto bilo al necemo o tome, samo da kazem da su mi najveca prog trio Leprous, Steva i Cynic. 20. 90s dark gotika na aparatima kao i dugi niz godina, tu su vedete Moonspell sa Hermitage bili najzanimljiviji sa albumom koji baca čak na Sin + Darkness and Hope eru, super je da i dalje guraju sami sebe da kažu nešto novo, od novih faca neprikosloveni su Unto others - Strength sa mešavinom got roka, hevi metala i koječega još ali ipak su u tranziciji imena meni pomalo izgubili jer mi Mana ostaje bolji album. 19. U progu se opet štošta zanimljivo desilo, možda nainteresantniji je gigantski Mastodon sa Hushed and Grim na kom jes da su makaze mogle da rade ali oprostićemo naime progresivne megalomanije, bend divno stari a ovde treba pomenuti šok da je Dream Theater sa A View From the Top of the World konačno izdao prihvatljiv album, meni sasvim sigurno njihovo najbolje izdanje još od Train of Thought štio ne znači mnogo ali lepo zvuči na papiru. Terra Odium - Ne Plus Ultra sam tek počeo da slušam ali jako primamljivo zvuči, Subterranean masquerade mi je na Mountain Fever dao nešto što mi Orphaned Land uskraćuje već neko vreme, Lantlos sa Wildhunt čini čekanje na novi Francisko podnošljivijim a Vola se na Witness suvereno ušančila u svom zvuku – samo bez repera sledeći put molim. 18. Što se tiče pagan metala nešto mi tanko i tu bilo ove godine, Einherjer i Thyrfing su se vratili zanimljivim izdanjima ali pobednik godine u ovom polju mi je gospon Darken i ozloglašeni Graveland koji je sa Hour of Ragnarok otvorio novu eru u zvuku, a sad ih valja slušati što više iz principa protiv ovog woke sveta. 17. Nekad sam voleo da koristim termin deahrash a on je odgovarajući sasvim za novi album Nekromantheon koji mi sa Visions of Trismegistos briše suze gorke nastale odlaskom Aura Noir. Na thrash stranu više vuku Vulture s Dealin' Death – da kažem samo da svaki član benda ima prave švapske brkove i to je dovoljna reklama za ovo izdanje. U klasičnom 80s death smeru vuče gospodin Mors Dolor sa svojim povratkom na scenu uz Sijjin – Sumerian Promises koji briše pod sa poslednja dva Morbid Angel albuma vrlo lako (opet ništa preterano teško). Kad smo već kod povratnika starih vukova valja pomenuti Proscriptor McGovern's Apsû koji na s/t albumu uz jezivu ekipu otvara novo poglavlje što se posebno vidi u drugoj, luđoj polovini albuma koja je meni i zanimljivija. 16. Norsk Arisk Black Metal I dalje postoji verovali ili ne a bend broj jedan je danas tu Whoredom rife koji sa Winds of Wrath ustoličuje svoju poziciju a Dold Vorde Ens Navn na Mørkere pokazuju da nisu svi all star projekti kanta – istovremeno nostalgičan i moderan zvuk, izuzetno jako izdanje. 15. Nikad bolja godina za švapsku technikal ekipu, vođe Obscura su na A Valediction doneli svoj najšareniji i najzabavniji album za slušanje, Eternity’s End na Embers of War bez stida i srama piče kvalitetan power kao da se 90e nikad nisu završile a na drugoj strani nostalgične medalje su Thulcandra sa Dying Wish koji se i dalje ne stide činjenice da drže sliku Jona iz Dissection u novčaniku. 14. Voices posebno mesto sa Breaking the Trauma Bond jer ovako idiosinkratičan zvuk zaista ne može ni sa čim, retko je reći da je bend danas ovoliko originalan i hrabar kao ova tmurna skupina. Sjajan nastavak 90s priče kad se bendovi nisu bojali da rizikuju 13. Religious black metal paradigma možda jeste izašla iz mode ali vedete i dalje drmaju sa svakim javljanjem, Arioch je opet s neba pa u rebra grunuo novi Funeral Mist – Deiform koji ostavlja žustrinu prethodnika a vraća audio torturu sa prva dva, a ludi Mika se očigledno inspirisao sa Pentagrammaton jer je novi Ofermod - Mysterium Iniquitatis prepun vatre koja je falila na prethodna dva albuma. 12. Još jedan veliki povratak, Therion se posle dekade lutanja vratio na Leviathan onom što najbolje rade i ja tu nemam zamerke. Čeka se drugi deo, nadam se da će kvalitet ostati na nivou. 11. Bukvalno decenijama ne pamtim bolju godinu za italijanski power, Rhapsody of Fire na Glory for Salvation demonstriraju da su pare možda kod Luke ali srce benda je ostalo kod Alexa, možda u produkciji fali ali srčanost meni sve nadoknadi. Labyrinth je na Welcome to the Absurd Circus doneo po meni svoj najbolji rad još od Sons of Thunder, nostalgija koja greje staro srce a čak je i Secret sphere imao simpatično izdanje Lifeblood. Nije Italija ali što se tiče powera konačno se Pharaoh vratio sa The Powers That Be, pravim udarcem iskrene power dominacije. 10. Još jedna 90s paradigma koja se vraća je melodic black metal, na nečiju žalost možda ali na moju sreću a tu je sigurno newcomer godine Stormkeep sa Tales of Othertime, pravim ljubavnim pismom svim tim divnim albumima iz tih godina, ne može se osmeh skinuti s lica dok se sluša. A i same gazde nad gazdama dotičnog podžanra Cradle of filth su sa Existence is Futile pokazale da nimalo nisu za staro gvožđe, iako mi se više sviđaju prethodna dva još ima podosta vatre kod Danija i ekipe. 9. Slična priča kao za Voices, The ruins of Beverast je jedna apsolutno jedinstvena zverka koja sa The Thule Grimoires nastavlja sama put u nepoznato. Ako vas zeleni omot podseti na Type O negative u pravu ste I to se oseća na albumu itekako ovaj put što je kod mene uvek dobrodošlo. 8. Jedina mana novog Swallow the sun albuma Moonflowers je to što je lestvica možda malo previsoko postavljena sa prethodna dva giganta a ovo je samo još jedan StS album što samo po sebi čisti sve pred sobom. Možda ne bi bilo loše da Juha napravi malo pauze ali to uvek kažem i on me uvek najcrnje pobije. 7. Ovo mi je možda najveće iznenađenje godine, Hooded menace je sa Tritonus Bell skočio za dve klase a i inače su bili kvalitetan bend ali ti predivni 80s HM začini i pojačavanje Paradise Lost melodike ih je ubacilo u bomba kategoriju, kao izgubljeni biser iz devedesetih zvuči ovo što meni automatski tera vodu na usta. 6. Helloween na self titled napravio reunion koji su svi želeli, meni je iskreno bolji prethodni album koji zaista obožavam ali i ovde nemam zamerke. Igranje na kartu nostalgije? Zašto da ne. Dobro je da Kai nije dovukao dečka u bend i da se reši onih roze pramenova, sve ostalo fercera kako treba. 5. Empyrium na Über den Sternen pojačao metal delove u odnosu na prethodnika, nema preterano šta ovde da se priča: etikete na stranu, ovo miluje I leči dušu. 4. Kad sam mislio da nemaju gde dalje At the gates su me na Nightmare of Being iznenadili eksprimentima koji su upleli u svoj sad već standardan zvuk i tim traganjem na neki način podsetili na Alf eru, ovo je za njih ono što je za Voivod The Wake – sjajno osveženje u dubokoj karijeri, prelepo je svedočiti tako nečemu 3. Ista priča kao dva mesta ispod, ne zanima me ko se prodao, koji je to stil, da li je bolje ili gore od nečega, Tribulation mene uvek pogodi gde treba i takav je slučaj sa Where the Gloom Becomes Sound. Videćemo kako će to ići bez gazda Hultena ali I da se ovog momenta raspadnu meni su ostavili materijala za ceo život. 2. Jedna saga se tragično završila Ii eptiaf na ime Negura Bunget je udaren sa Zău za koji ne znam ni da li se može gledati kao album već više kao ambijent dan posle Negruovog odlaska na večni počinak, ali ključna imena tog putovanja se konačno vraćaju u Dordeduh sa gigantom Har, albumom neopisivo velikog polja delovanja za koji se vrlo lako videlo da je klasik odmah po izlasku. 1. I naravno nema paralele osećaj kad Iron Maiden izda novi album, prava dečja neiskvarena radost. A još kad je dobar kao Senjutsu? Mirne duše bez zadrške ide na ovu poziciju. Od nemetala bliskog metalu - Lucifer – IV, najbolji njihov rad, najzabavnije čedo Nickea I gospoje mu - Jess and the ancient ones – Vertigo, veliko iznenađenje, konačno ušli u ligu respektabilnih imena ovog zvuka za mene - Deafheaven – Infinite Granite, najbolji album izdali kad su se rešili metala koji im I ne treba - The night flight orchestra - Aeromantic II, protiv svake logike ovima se kraja ne vidi, hit do hita, bomba od izdanja - Wardruna – Kvitravn, ritual

May Result - Tmina (2021)

Thrash vinil kolekcija

Na današnji dan, pre deset godina, objavljeno je kapitalno delo suvremene muzike, Illud Divinum In Anus. S nekom setom i tugom se sećam sebe kako prepričavam kumu šta se desilo kad sam emitovao ovu artističku majstoriju, a on me uporno pita: "Čekaj, govoriš o Morbid Angel?" Stoga predlažem da ovaj dan proglasimo za dan Yu Metala tokom kom će se isključivo voditi estetičko-spiritualne polemike o tome kako je ovaj album zauvek promenio naše živote i kako nakon njega više ništa nije bilo isto. Također, sugerišem upravi da nove članove više ne prima bez položenog testa poznavanja ove tulong plej ploče, kao i da udeljene titule istog časa izmeni u: Omni Potent of Metal, Vulgore of Metal, I am Morbid of Metal, Killer Kult of Metal, kao i Mea Culpa of Metal (za naše dame i sve one koji se tako osećaju). Možemo početi od mene koji sam oduvek želio bit Too Extreme! of Metal. Pa da zapevamo: