angels deserve to die

Ma nemam ti ni ja pojma, nego tako sam chula Rekla mi bivsha cimerka

Sve je produkt modernog doba i nas samih. Mene samo nerviraju oni "gothichari" koji pokushavaju da svoje samozaljenje i nemoc provuku pod imenom "gothic". Kuku lele umrecu- ja sam goth! Uzas! Takodje- crno, ljubichasto, red i ne znam ti ja shta sve ne- to "mora" jedan "goth" non- stop da nosi. Kako da ne! Ono shto mi se svidja kod "pravih gotha" (sorry za etiketu) je njihova kreativnost i moc da prevazidju svoju nemoc i da rade ono shto im se dopada. Ok, slushash takvu muziku, ok pishesh takvu poeziju ili prozu, ali to je jednostavno inspiracija- treba li zbog toga da kukash i da se ubijesh? Lepo je videti ljude koji svoju inspiraciju razgranichavaju od stvarnog mishljenja. Jednom sam napisala pesmu "Bon voyage" (ima je na podforumu Snaga rechi) i sluchajno je ostavila na stolu. Moja mama je prochitala i uplashila se zena da nisam mozda izvrshila samoubistvo lekovima, a me drmala u krevetu da me probudi. Posle sam lepo svima objasnila da ja chesto hvatam razne talase, koje posle reflektujem na svoju poeziju, ali to ne znachi da tako stvarno mislim. Jednostavno, inspiracija za pisanje, crtanje i t.d. je jedno, zivot i njegov smisao su neshto sasvim drugo. Treba li da plachem i da se oblachim u crno, crveno i ljubichasto da bih bila goth? NE!

He, napila se pre dve srede i, onako mrzovljna sa death fizionomijom, banula u sobu, cimerka me gleda, a ja joj kazem: "Pusti mi Nine Inch Nails- HURT!!!" I pritom joj izbaljezgam kako su svi zivi ludi, a ja normalna I ispovracam i majchino mleko shto sam pila pre 25,5 godina

Juche sam pochela da ih slushami svidjaju mi se

Ajde bre malo da zivnemo ovaj forum, ja neshto, kao, pokushavam, ali mi ne ide: http://rock-me-baby.forumaction.net/forum.htm Ono nemam koga ni da opsujem tamo

Dok odobre temu: Znachi, pricha ce se sastojati iz niza pricha razlichitih likova- prvu pricha jedan, drugu drugi i tako... Evo priche: Bez naslova- trenutno Јуче је један човек прошао улицом. Баш испред оне куће застаде и,као да нешто тражи, стајаше ту дуго и гледаше. Као да му је све то однекуд познато. Та стакла прозора,та врата обојена у црвено-у њих се посебно загледа. Пође. Стаде. Приближи се. Прстима лако капију додирну. Она зашкрипи. Али, с оне стране мукла тишина. Сви смо ми то знали. Сви, који смо нетремице кроз своје прозоре посматрали тог чудног намерника. Чудног, јер смо знали да у кући одавно нико не живи. Он, изгледа, није знао... Та капија, стајао је пред њом дуго и чинило нам се као да ће ту стајати вековима. Као споменик. Није се мицао. Могла сам му само видети црни капут и тамну косу, која је вирила испод помало чудног црног шешира. У руци је држао кофер или нешто слично. Људи су пролазили поред њега гледајући га подозриво. Нити је кога шта питао, нити се макао одатле... У једном тренутку се окрену. Погледа низ пут- лево па десно. Као да је хтео да буде сигуран да нема никога, да га нико не види. Помало плашљиво гурну капију и крену према вратима. Затим опет застаде. Спусти кофер, исправи се и пружи руку. Пружи је, дотакну врата па је тргну. И тако неколико пута. Затим полако ухвати браву, али ни онда не беше сигуран... Сме ли да уђе? Звоно је било ту, одмах поред, негде у висини његових очију. Црвено као и та врата пред којима је стајао. Устукну корак, опет се окрете и крену назад. И, тад му видех лице... Беше то лице несвакидашње. Познато однекуд. Нисам могла да се сетим одакле. Знате оно, то је као кад неко закопа нешто дубоко у неку јаму па после покуша да га откопа, али не успева. Тако сам се ја осећала покушавајући да се сетим одакле га знам. Те очи су причале неку причу, тај је човек носио нешто у себи. Застао је по ко зна који пут и по ко зна који пут погледа она врата. Као да је скупио неку снагу у себи, он сигурним корацима изнова крену према њима. Закуца. Али му нико не одговори. Али то куцање беше посебно. Као нека шифра. Три пута брзо па два пута споро, па опет три пута брзо. И то ми се учини однекуд познато. Враћало ме у нека давна времена, када бејах дете. Када моја мајка још бејаше поред мене. Сећам се- давала ми је колач преливен соком од вишње. И онда је неко исто тако закуцао на врата. Лика му се не сећам, нити име памтим. Само знам да сам срећна што сам ичега почела да се сећам. Дуго је времена требало... од оне несреће... целих пет година... Тада сам мајку изгубила, а ја једва остала жива, препуштена Богу и себи. Дошли су по мене неки људи...у болницу. Рекли су ми да су моји баба и деда. Одвели су ме својој кући, ту, где сам и сад. Али, ја сам стално посматрала кућу преко пута- малу кућицу са црвеним вратима и ливадом испред. Стално сам питала чија је та кућа и зашто из ње нико не излази. Рекли су ми да ћу једног дана то сазнати, али је још рано за то- још нисам довољно здрава. Рекли су ми после пар месеци. Била је то кућа мојих родитеља. Ту сам провела своје детињство. Све до петнаесте године, када се десила она несрећа. Од тада, лице мајке памтим само кроз маглу. Оца никако. Звонио је, али опет није било одговора. Затим је изнова ухватио браву и одшкринуо врата. Знала сам да ће успети да уђе. Кућа је одавно испражњена па је нисмо ни закључавали. Мада ми се одувек чинило да бака има посебних разлога за то. Дека се љутио, али је с временом дигао руке. А човек се изгубио из мог видокруга. Знала сам да га је тамо затекла тама, можда нека прошлост и драга сећања, којима мој мозак још увек није био склон... Заплаках... *** „Јесте ли икад видели духове?“ „О, да! Виђам их сваки дан...“, одговорио сам, мада никога у соби нисам видео. Глас је говорио из тмине,тамо лево у углу собе. Ни сен...

Nedovrhena je, ali planiram uskoro da je dovrshim. Nemojte da se chudite za one tri zvezdice pri kraju- uglavnom, planiram da se ova pricha sastoji od niza pricha razlichitih likova. Prvu pricha jedan lik, drugu drugi i tako... Evo priche: Bez naslova- trenutno Јуче је један човек прошао улицом. Баш испред оне куће застаде и,као да нешто тражи, стајаше ту дуго и гледаше. Као да му је све то однекуд познато. Та стакла прозора,та врата обојена у црвено-у њих се посебно загледа. Пође. Стаде. Приближи се. Прстима лако капију додирну. Она зашкрипи. Али, с оне стране мукла тишина. Сви смо ми то знали. Сви, који смо нетремице кроз своје прозоре посматрали тог чудног намерника. Чудног, јер смо знали да у кући одавно нико не живи. Он, изгледа, није знао... Та капија, стајао је пред њом дуго и чинило нам се као да ће ту стајати вековима. Као споменик. Није се мицао. Могла сам му само видети црни капут и тамну косу, која је вирила испод помало чудног црног шешира. У руци је држао кофер или нешто слично. Људи су пролазили поред њега гледајући га подозриво. Нити је кога шта питао, нити се макао одатле... У једном тренутку се окрену. Погледа низ пут- лево па десно. Као да је хтео да буде сигуран да нема никога, да га нико не види. Помало плашљиво гурну капију и крену према вратима. Затим опет застаде. Спусти кофер, исправи се и пружи руку. Пружи је, дотакну врата па је тргну. И тако неколико пута. Затим полако ухвати браву, али ни онда не беше сигуран... Сме ли да уђе? Звоно је било ту, одмах поред, негде у висини његових очију. Црвено као и та врата пред којима је стајао. Устукну корак, опет се окрете и крену назад. И, тад му видех лице... Беше то лице несвакидашње. Познато однекуд. Нисам могла да се сетим одакле. Знате оно, то је као кад неко закопа нешто дубоко у неку јаму па после покуша да га откопа, али не успева. Тако сам се ја осећала покушавајући да се сетим одакле га знам. Те очи су причале неку причу, тај је човек носио нешто у себи. Застао је по ко зна који пут и по ко зна који пут погледа она врата. Као да је скупио неку снагу у себи, он сигурним корацима изнова крену према њима. Закуца. Али му нико не одговори. Али то куцање беше посебно. Као нека шифра. Три пута брзо па два пута споро, па опет три пута брзо. И то ми се учини однекуд познато. Враћало ме у нека давна времена, када бејах дете. Када моја мајка још бејаше поред мене. Сећам се- давала ми је колач преливен соком од вишње. И онда је неко исто тако закуцао на врата. Лика му се не сећам, нити име памтим. Само знам да сам срећна што сам ичега почела да се сећам. Дуго је времена требало... од оне несреће... целих пет година... Тада сам мајку изгубила, а ја једва остала жива, препуштена Богу и себи. Дошли су по мене неки људи...у болницу. Рекли су ми да су моји баба и деда. Одвели су ме својој кући, ту, где сам и сад. Али, ја сам стално посматрала кућу преко пута- малу кућицу са црвеним вратима и ливадом испред. Стално сам питала чија је та кућа и зашто из ње нико не излази. Рекли су ми да ћу једног дана то сазнати, али је још рано за то- још нисам довољно здрава. Рекли су ми после пар месеци. Била је то кућа мојих родитеља. Ту сам провела своје детињство. Све до петнаесте године, када се десила она несрећа. Од тада, лице мајке памтим само кроз маглу. Оца никако. Звонио је, али опет није било одговора. Затим је изнова ухватио браву и одшкринуо врата. Знала сам да ће успети да уђе. Кућа је одавно испражњена па је нисмо ни закључавали. Мада ми се одувек чинило да бака има посебних разлога за то. Дека се љутио, али је с временом дигао руке. А човек се изгубио из мог видокруга. Знала сам да га је тамо затекла тама, можда нека прошлост и драга сећања, којима мој мозак још увек није био склон... Заплаках... *** „Јесте ли икад видели духове?“ „О, да! Виђам их сваки дан...“, одговорио сам, мада никога у соби нисам видео. Глас је говорио из тмине,тамо лево у углу собе. Ни сен...

Milost i sazaljenje treba odbaciti- s prvim se ne slazem, s drugim donekle...

Letos se po Bugarskoj vrtela jedna njegova pesma "All sumer long". Pevljiva je i brzo ulazi u ushi pa rekoh da pitam da li ga neko slusha i shta mislite o njemu.

Obozavam ih i ja Lonely day posebno volim da chujem u ovakvim trenucima u kakvom sam sad... Question, Toxicity, Prison song, CHOP SUEY... Ma SERJ je zakon sa svojim vokalnim sposobnostima!!!

Pa ime foruma lepo kaze NU METAL...

Biti ujedinjen oko Ideje je bolje, jer onda znash kuda si krenuo. Nije loshe ni to s poreklom, jer onda znash odakle si krenuo. Vazno je da odluchish sha ti je vaznije.

Miiir Ne poredim te I ona tela da me bije kad sam joj jednom rekla da je goth A i Nitcheova filozofija i nije bash gotska

Ja sam to uzimala od jedne drugarice koja je goth- death...

Ja samo znam jednog Mayersa- bivsheg chlana italijanske kosharkashke reprezentacije- nisam mogla da ga podnosim kako nam je furao trojke! No, da se vratimo na temu. Nitche je veoma komplexna lichnost da bismo tako olako mogli da iznosimo svoje mishljenje o njemu.

U poverenju- taj Mayers- ne znam ni ko je taj

Zbog ove serije postadoh hipohondar...

Jao Boze, POGRESHILA SAM!!! Yaspersa volim

Kada chitash Kuran morash mnogo da pazish na to da li je prevod dobar. Zato Kuran mogu da prevode jedino osobe koje su dobro upoznate sa islamom. Ako ga prevodi neko drugi moze veoma lako da pogreshi i da ono shto pishe u Kuranu dobije pogreshan smisao. A i u Bibliji ima kontradikcija- o tome se vec godinama pricha, pogotovo kad se uzmu u obzir Jevandjelja i ona velika greshka da je Isus rodjen u shtali.

bre, Niche je najveci hedonista za koga sam ikada chula... Zato ja volim Mayersa

Lacrimosa- Lichtgestalt

Gde se izgubi moj odgovor? Na zalost, odgledala sam samo par epizoda i mnooogo mi se dopala!!! Odlichna serija za ljubitelje horora!!! MOJA GRESHKA, OVO NIJE TREBALO OVDE!!!

Jeste, u Sofiji je za Metalikin koncert najskuplja karta za stajanje bila oko 2000 dinara, prodavale su se i po promotivnoj ceni od oko 1000 dinara, a za tribine je bila najskuplja 3200 dinara (prevodim bugarske pare u srpske), a za Maidene sam chula da je u Beogradu najjeftinija karta bila 2600 dinara, a u Sofiji je bila oko 1200 dinara i Bugari se zalili da im je skupo...

Auuuuu, majku mu, sad se podsetih sinocnjeg sna!!! Sanjala sam kako se radujem shto cu da idem na koncert Ace Lukasa!!! UZAS!!! MNOGO SAM LOSHEEE!!!

Jeste, ali nemam para Ovde su koncerti duplo jeftiniji