Totamealand

Nego šta, kod koga će da se zna red ako ne kod Nemaca? Vidimo se večeras.

Respect za one koji fino nalaze ravnotežu, tj. improvizuju sa merom ali donekle ostaju verni originalu. I opet, mislim se nešto, na kraju krajeva je i to stvar ukusa. Neko će biti oduševljen improvizovanom deonicom, neko neće biti posebno impresioniran jer je možda baš vezan za originalnu verziju, that's how it goes. Ali ima momenata gde je prosto blasfemija promeniti nešto što je savršeno.

Dobre poente, Sale, lepo si se pozvao na primere improvizacije kod Floyda i Lifesona, koje su uglavnom uvek na mestu. Ali ne htedoh da komplikujem, pa sam zato pažljivo izabrao Neila kao primer, kod njega nema vrdanja. Jedino što bi možda trebalo spomenuti je kako se neki gitaristi vade na improvizaciju, koja u nekim situacijama u stvari prekriva lenjost muzičara da opravda nešto što je postalo kultno i odsvira solo kako dolikuje. Zamisli da Adrian improvizuje pomenuti solo u Stranger in a strange land, ne verujem da bih bio dirnut koliko kada bih čuo one prave tonove. Na stranu što taj solo nije tehnički zahtevan, treba ga opet znati. A pritom gledam da ubacim Maiden reference u priču, jer smo odlutali od teme. A ako bendu već nešto postaje dosadno, zašto se ne menjaju riffovi? Obično stradaju komplikovanije sekcije.

Verujem da se Nicko u međuvremenu opijao svojim vinom i nema pojma šta se dešava. Inače, interesantna diskusija se pokrenula na prethodnoj strani. Sa ovim se apsolutno slažem. Ali ovo je već interesantno razmišljanje. Za mene su Maideni skup izuzetnih muzičara, svako sa svojim kvalitetima i to se svakako čuje na studijskim albumima. A kada odem na koncert, volim da ih čujem da su i uživo muzičari tog kalibra kakvi su i na albumu. Ima nešto u tome da, pored toga što te ponesu same pesme, energija i različiti faktori koji su deo magičnog koncertnog iskustva , čuješ muzičare koji su u top formi i inspirišu te i impresioniraju svojim umećem uživo kao i kada ih slušaš sa CD-a. Ovog leta ću, na primer, imati priliku da vidim Rush i već vidim sebe kako zadovoljno klimam glavom kada Neil Peart odsvira neki od svojih signature prelaza stopostotno precizno. To je važan deo koncertnog iskustva, tako da mi je savršeno jasno zašto neko može da bude malo razočaran ako muzičar ne ispuni očekivanja na koncertu. Međutim, daleko od toga da je koncert u tom slučaju propao.

Čini mi se da neki DJ pušta muziku pred Rammstein, neki tip iz Combichrista.

Koje face, pazi ti kako oni vežbaju harmonije, seli oko stola, Ted mazi kuče. Neću uspeti da ih uhvatim na ovoj turneji, uvalili mi obavezan kolokvijum na isti dan, ali sledeći put bih morao da ponovo osetim onu prog rock magiju.

Fino mi je legla ova stvar, dosta melodičnija od onoga što sviraju poslednjih godina, ima neki Cryptic writings vibe.

Nisam nešto oduševljen pesmom. Malo mi je spora i stvarno se vuče sve do 6:20 gde se napokon nešto dešava. Izuzev te sekcije, ništa mi se nije posebno dopalo, a i nedostaje mi neki malo žešći solo. Čućemo šta nudi ostatak albuma...

Mora da padne double post: Opasan performans, a i album sve biva bolji i bolji.

Ne verujem da je ijedan bend ikada izdao četiri savršena albuma zaredom. Možda su izdavali dobre albume, odlične, fantastične, ali savršene teško, mislim da je to prejaka reč...

Opa, to je za nekoliko dana! Baš se radujem da čujem.

Tako je, mora da se zna ko je tata! Samo bih voleo da su obradili neku manje poznatu stvar, Cold sweat se već provlačila po albumima različitih bendova.

I meni više odgovara da ima manje pesama, manje šanse za gomilu fillera.

Još im se uklapa uz scenografiju.

Sviđa mi se raznobojnost omota. Sample zvuči pristojno...

Sve je to zabavno, gurkanje, šutkice and all that stuff, ali uvek imaš neiživljene pojedince koji ne znaju meru. Normalno, i Bruce interveniše u takvim situacijama: Respect.

Ja stvarno ne mogu da shvatim kakvo čudo se dogodilo ovom bendu pa da su izbacili dupli album ovakvog kvaliteta, na dvojci su pesme jednako dobre kao na kecu. Jedini razlog zbog kojeg mislim da part 2 neće nadmašiti prethodnika je taj što novi album nema taj konceptualni flow koji je prvi deo imao - part one baš teče kao priča, dok je ovaj malo više kolekcija hitova. Možda mi se još čini tako dok se ne slegne malo album, ali mi u suštini fale oni brejkovi tipa Travelers koji su ukrasili prošli album. Mada dobro, tu je Blue smoke koja je i te kako fino legla. Favoriti: Stalemate, The Conflagration, '82, Black John, Do me a favor, Peckinpah

Dobar je cover, jednostavan, ali ovom bendu stvarno nije potreban neki attention grabber od omota. A moram reći da su me i ovih 20 sekundi pesme zainteresovale.

Plus k'o vrata, Lordiffy, looks good.

Kakva stvar, kakve sise.

Čoveče, koliko mi je drago što sa zakašnjenjem i u bezbedno vreme saznajem za ovo.

Kakva obmana, čovek nigde ne reče da će album biti ''heavier'' a ovi su odmah u naslovu morali da fanovima daju lažnu nadu da se bend vraća metal korenima.

Tačno to. Ima ga i na dokumentarcima. R.I.P.

Oni komentari su nenormalni, moram češće da visim na blabbermouthu. Inače, meni cover izgleda prilično amaterski. Kao da je od onih niskobudžetnih underground-cult metal bendova osamdesetih za koje može da se sazna samo preko metal-archives. Mada, sad kapiram da mi se i kao takav više sviđa od prethodna tri omota.

Plus zbog The Greatest man that ever lived.