Totamealand

Hvata me nostalgija za nekom Gambling / 7 Sinners erom kad bi se ljudi na forumu raspisali o novom Helloweenu i recenzirali svaku pesmu pojedinačno, tako da mi pade na pamet da se ja bacim na zadatak ako već niko drugi nije voljan da razglaba. Taman sam imao dve nedelje da fino izgustiram album i saberem utiske. Ovo mi je peti Helloween album koji dočekujem kao fan budući da sam tek nakon Gamblinga postao BAŠ velik fan, novi Helloween je uvek bio event, čak i kod par albuma koji su bili onako. Istoimeni pre neku godinu je bio najjači u proteklih deset godina, stvarno imam utisak da Helloween ume posebno da zapne kada se treba nakon nekog kritičnog perioda dokazati (Master nakon Chameleon, Gambling nakon Legacy), ali Giants & monsters je maaalčice kao neki sophomore slump (iako je osamstota Helloween ploča ). Generalni utisak je da je album dobar, ali pesme koje bi trebalo da su najjače su zapravo najkritičnije, dok su bolje stvari iz nekog razloga u drugoj polovini izdanja. Tako da hajmo redom... Giants on the run: Izuzev moćnog uvodnog rifa, pesma zvuči kao da su Andi i Kai zalepili dve različite pesme čije sekcije ne upotpunjuju naročito jedne druge. Refren je sam po sebi malo antiklimaktičan, pogotovo sa vrlo iznenadnim i grubim povratkom na kraju. Kakva šteta da prva pesma na albumu bude možda i najslabija. Savior of the world: Bilo mi je potrebno nekoliko slušanja da mi se slegne ona gomila strofa pre nego što se uđe u refren. Weikath je imao na prethodnom albumu sličan fazon sa Robot king, da za svaku narednu strofu misliš da je refren dok se ne dođe napokon do refrena. Vrlo je solidno sve to doduše na kraju ispalo, i Kiske je izuzetan na ovoj numeri. A Little is a little too much: Od kratkih i rokerskijih stvari na albumu, ova mi je možda najmanje omiljena, ali i dalje je vrlo korektna. Kiske u nekom intervjuu reče da je pesma malo u Scorpions fazonu i mislim da je poređenje na mestu. Čini mi se da skidam poen pesmi samo zbog onog ponavljanja pred poslednji refren, plašim se da će Andi uživo da pet minuta navodi publiku da ponavlja za njim na toj sekciji. We can be Gods: Kaijeve pesme na ovom albumu su stvarno basic. Od rifova, preko vokalnih melodija, pa i do progresija akorada. Ovo mu je doduše najbolji momenat na albumu, čini mi se da je refren najsvetlija tačka jer je prilično nepredvidljiv u promeni raspoloženja. Na kraju krajeva, i onaj uvodni rif je zabavan koliko god bio jednostavan. Into the sun: Bilo mi je potrebno par slušanja pre nego što sam shvatio da ovo nije prosečna kič balada. Refren je astronomski, Andi i Kiske su ga zaista prodali, one vokalne melodije su maestralne. Takođe je i fino pozicionirana na albumu, it doesn't overstay its welcome što bi se reklo. Možda im je ovo najbolja balada još od If I could fly. Ako bismo If I could fly nazvali baladom, je l' te. This is Tokyo: Čoveče, ova pesma je kliše u svakom pogledu, ali gađa sve što volim, kao neki guilty pleasure. Andi je majstor pesama koje sam u stanju da ponovim deset puta zaredom i da se ne smorim, sadrži jedan od jačih Helloween refrena u novije doba, čak su i solaže pevljive i pamtljive. Ne znam kako gomila fanova seče vene na A Little is a little too much, a ova pesma je navodno preterala u cheesiness-u. Universe (Gravity for hearts): Najbolja stvar na albumu. Posle silnih Helloween satelita i related bendova (Gamma Ray, Iron Savior, Unisonic, Pink Cream 69), raduje me saznanje da u paralelnom univerzumu Gerstner i Kiske imaju svoj bend koji kida. Ovo je klasik u svakom pogledu, sve zvuči poznato ali ne i generično, svaka sekcija se urezuje u pamćenje, i na kraju krajeva energija pesme apsolutno podiže slušaoca sa stolice. Onaj brejk na sredini je osvežavajuć takođe, ima nekih prekul preokreta. Maestralno sve u svemu, desetka od pesme. Hand of God: Drago mi je da album ima nekoliko mid-tempo kraćih stvari da malo osveže flow albuma. Ova pesma me iz nekog razloga podseća na The Dark ride eru, možda me asocira na Departed, što je neobično budući da je Gerstner pisao pesmu. Nije baš na nivou Universe, ali Gerstner jeste razvalio obe pesme u principu. Under the moonlight: Uz Universe i Tokyo, ovo mi je u top tri. Weikath u svom uobičajenom veselom modusu koji me podseća na Keeper dva, žurka kreće već od intra, nastavlja se kroz gitarske harmonije i kulminira u epskom refrenu. Takođe mi se čini da je Kiske pravi vokal za ovu pesmu a ne Andi, nekako je toplina njegovog glasa savršeno prikladna. Majestic: I opet smo u situaciji od koje smo počeli - album otpočinje prosečnom numerom i završava se prosečnom numerom. Majestic zvuči kao pesma koja bi savršeno mogla da se uklopi u Empire of the undead, koji je bio middle-of-the-road za Gamma Ray standarde, te je pesma middle-of-the-road i ovde. Ako ništa, jasno je da ne treba da priželjkujemo novi Gamma Ray. U globalu, dobar dodatak Helloween diskografiji. Neka mu 8/10 samo zato što određene pesme podižu ili barem održavaju prosek, ali ako bismo rangirali Helloween albume, nisam siguran da bi se ovaj uvukao u prvih deset. 😛

Poznato mi je Brusovo obožavanje Hammilla i ekipe, hvali ih na sva usta u svojoj autobiografiji. Prošle godine na koncertu u Pešti je nosio Van der Graaf Generator bedž. Zanimljiv momenat u članku iznad je što sam preslušao Face in the mirror deset puta i nikad nisam uhvatio pomenutu referencu. S druge strane, stih "Whatever would Robert have said to his God..." u pesmi Brighter than a thousand suns mora da je VdGG referenca iako nigde nisam video potvrdu.

Krenula je američka Parasomnia turneja sinoć. LaBrie nije zvučao ovako dobro još od 2014. godine.

Ima i Berlin, Madrid i još ponešto. Da nisam video The Smile prošle godine, ovo bi možda i bio prioritet. Ovako bi mogao sledeće godine da padne neki Beč. Ili Pešta. 😁

Zavidim. Ja sam sa IQ imao kasno paljenje tek pre neku godinu, i isto sam se više primio na 2000s albume nego na starije. Frequency mi je favorit, kakva slučajnost da su baš njega izveli.

Tebra... Onaj solo na kraju Gigantium mu je poslednji u karijeri. Inače je bio srceparajući, a tek sad ubija na mestu.

Uf. Stvarno nisam mislio da je pitanje dana. Ispalo je na kraju poetično što je dobio priliku da se oprosti od fanova i izađe poslednji put na binu...

Peter Hammill - None of the above The Kinks - Face to face House of Spirits - Turn of the tide Hydrotoxin - Oceans The Flower Kings - Flower power Jefferson Airplane - After Bathing At Baxter's Melvic Centre - Trawler Pulp - More

Bile "nove" ili ne, tretiraće se kao novi studijski album. Primećujem online da je hajp enorman, zbog postave, a opet, ljudi kao da su zaboravili da postoji A Scarcity of miracles, koji jeste bio dobar ali ne spektakularan. Ne mora da znači da će ovo biti neki mindblowing album.

Kakva šteta, baš mi je žao ekipe drugara koja je krenula jutros.

Meni ne šljaka. Ali set liste igledaju predobro za sada.

Helloween - The Time of the oath Stratovarius - Episode Psychotic Waltz - Bleeding Ima još, slažem se za Morningrise sa postom iznad. Slažem se moooožda i da 1996. nije bila u globalu najbolja godina za metal, ali nije kao da je Load u vrhu izdatih albuma.

Uf, ja sam inače slab na ovakve pesme, mene ovo toliko dobro vozi da sam možda i deset puta danas obrnuo stvar.

Da su stavili Bring your daughter, Wasting love, Be quick or be dead, No prayer ili bilo šta iz ranih devedesetih u set listu zajedno sa Rime, Seventh son, Murders in the rue morgue itd, sve te 90s stvari bi bile raskrinkane kao jasno inferiorne i ozbiljno bi pokvarile doživljaj. Drago mi je što su iskulirali taj period. A s druge strane, koliko god da su gorenavedene To tame a land, Loneliness i Still life na primer fenomenalne, i tu ste u pravu apropo ugađanja većini - mnogo više ljudi će se dobro provesti na proverenim hitovima i onda kupiti kartu i za sledeću turneju nego da su na pola pesama češali glave u fazonu "šta je ovo?" Ruku na srce, i ja bih voleo neki raritet, ali eto, Alexander je prošli put bio presedan, turneju pre toga je Sign of the cross odnela pobedu, tako da neka ih sad.

Rainmaker, Man on the edge, Stratego, Out of the shadows, The Wicker man, Como eastais amigos, The Alchemist. Ima još, ali da ne davim. Bilo je predobro u Pešti sinoć. Ova set lista je logičan sled nakon prethodne turneje gde su svirali pet pesama sa novog albuma, pet pesama sa zapostavljenog starijeg albuma i potom izostavili neke od najvećih hitova benda. Ovde je za pedesetogodišnjicu bilo jasno da treba probrati samo najbolje i najpoznatije, i privući masu fanova koja je preskočila prethodnu turneju, te stvarno nisam sanjao pesme poput Drifter, Still life i Infinite dreams. Zapravo su me raspametili otvaranjem sa Murders i izvlačenjem Clairvoyanta, da ne govorimo da su se u setu našle dve najepskije pesme iz osamdesetih, tako da mi je doslovno neprijatno da se na bilo šta požalim nakon takve selekcije. Simon je bio dobar. Kvalifikovan bubnjar koji ima svoj stil, vidi se da je ortak sa bendom, tako da šta više tražiti? Ostatak benda je isto delovao podmlađeno sad kako su ubacili novu bateriju, Bruce je pri kraju bio malo umoran ali u globalu opak. Scenski su se modernizovali, izdali su tradiciju sa zavesama da bi izneli nešto što, što bi Bruce rekao, "do sada nismo izvodili." Jadni fanovi su, nažalost, tumačili da Bruce misli na pesme a ne na scenografiju. 😛 Sjajno veče. Moglo bi da se ponovi, valjda mogu da iznesu još turneju, dve nakon što se ova odjavi.

Ja sam uzeo malo da se vratim na The Smile. Onaj Cutouts album jedva da je ostavio neki utisak jesenas, doslovno je zvučao kao pesme koje nisu bile dovoljno dobre za Wall of eyes, sa izuzetkom Zero sum. Wall of eyes se međutim i dalje dobro drži, ali kad se sve sabere, sa ove distance je ipak prvenac bio najbolji. Mislim da mi je i koncert u Hangaru dokazao da su one tvrđe pesme zapravo energične i zabavne.

Hand. cannot. erase. je bio monumentalan događaj. Imali smo sreću da vidimo tu turneju, čoveče, neće se tako nešto ponoviti.

Kakav pacer. Kako su uvek bivši članovi ti koji se ponašaju kao tinejdžeri po intervjuima i online postovima a ostatak benda uvek ima gram mozga da bira reči?

IQ - Dominion Ghost - Skeleta Car Seat Headrest - The Scholars Deerhoof - Noble and godlike in ruin The Flower Kings - Love Conception - Flow Exodus - Bonded by blood The 13th Floor Elevators - The Psychadelic sounds of

Uf. Odmah sam pomislio da nije neki RIP čim se vaskrsne tema nekog dinosauruskog benda. Ni ovo nije mnogo bolje.

Pritom isto veče kad i Vai i Satriani u Beogradu.

A Social grace i The Slow rush na jednoj slici? Upvote.

Meni bi Skeleta verovatno bio najmanje dobar Ghost album do sada, ali i dalje je jak. De profundis borealis, Peacefield i Marks of the evil one baš izuvaju, ima i još nekoliko dobrih stvari koje u proseku popnu album na nivo diskografije. Daleko od toga da je ovo neki drastičan pad. Gledao sam ih u Lisabonu pre neki dan, uzgred, i rasturili su. Arena vrvi i od tinejdžera koji seku vene i metalaca koji ne štede vratove, Tobias zna šta radi.

Navodno je leakovao album, ali nigde ne pronalazim ni torrent ni neki link. Ima li iko bilo šta?