Totamealand

Ovo je prvi put u poslednjih deset godina da vidim neki pozitivan komentar od tebe na novi Dream Theater. Jasno mi je da nije TOLIKO pozitivan komentar jer se DT stavlja naspram SOA klona koji je bio DT klon, ali ipak, I'll take it.

Super je ovo zapravo, a nije ni čudo ako su već i Roy Z i Bruce filtrirali najbolje ideje čitavih dvadeset godina. Zanimljivo, nekako su rasturili i one konkretnije hard rock stvari poput Many doors to hell (hitčina) i Rain on the graves koliko i malo teatralnije, ozbiljnije numere poput Shadow of the Gods i Eternity koja je skoro jednako odlična koliko u Maiden verziji. Sonata je isto dobra, Mistress potcenjena, recimo da mi je Resurrection men najklimavija. U globalu, znamo da su Chemical wedding i Accident of birth nedodirljivi. Za njima stavljam nepravedno ignorisani Skunkworks. E, onda bi već mogao da ide ovaj novi. Možda bih voleo da je produkcija malo uglačanija, ono kad Blaze Bayley ima bolji zvuk na albumu. Ali opet, dobro izdanje sve u svemu, i valja napomenuti da Bruce i dalje vrlo impresivno zvuči za nekoga ko ima 65 godina i jedva da štedi svoj glas već četiri i po decenije.

Vrhunska žurka od albuma. Relativno mlad bend sa tek tri izdanja i već vrlo doslednom diskografijom, u startu su imali jasno definisanu priču i drže se fino. Ne znam odakle tolika pauza između drugog i trećeg albuma, doduše.

Zadesio sam se na njihovom nastupu u Pešti prošle godine i bili su baš dobri uživo, ali me nije baš motivisalo da pustim malo i studijske albume. Možda bih mogao.

Nije loš novi, sličan stil kao na War within me, samo za nijansu ambiciozniji i originalniji, War je bio previše straightforward za moj ukus. E sad, ironija je što su na novom albumu upravo direktne pesme najbolje i zabavnije od direktnih pesama na prethodniku. Mind reader, The Broken man, The Year beyond this year, sjajna zabava. Druga polovina je konceptualna, ne sadrži nužno highlightove ploče, ali se fino sluša. Mislim da je u globalu najveći problem albuma što Blaze Bayley ima mnooogo bolje albume u diskografiji. Koliko god da je ovo korektno, onaj nivo inspiracije na Silicon messiah, The Man who would not die, pa i na Infinite entanglement je nedostižan.

Dobro me podseti. 😋

Hmmmm, bend koji se penzioniše naspram benda koji menja članove kao čarape. Ne deluje ni jedno ni drugo kao savršen izbor.

Ovo je provereno dobra žurka svaki put.

Museo Rosenbach - Zarathustra Bob Dylan - Slow train coming Saxon - Hell, fire & damnation Cheekface - It's sorted The Smile - Wall of eyes Caligula's Horse - Charcoal grace

V je bolji nego V. Šalu na stranu, krenuo sam da slušam i SB i SyX daaavne 2008. godine i jedna od prvih stvari o kojoj sam video da se priča u krugovima fanova tih bendova je ta podudarnost sa omotima. Inside Out je bio valjda label za oba benda kad su izašli albumi, i oni su bili jednako u fazonu "nemamo pojma" koliko i sami bendovi. Koliko god da čudno zvuči, verovatno je puka slučajnost. Nije kao da su pustinje i crvena neba najoriginalnije ideje.

Vidim da nisam jedini kojem na naslovnoj isto potpuno odlutaju misli, zaista mi ne drži pažnju. Ostatak je dosta dobar, The World breathes with me mi je favorit, Mute je blizu, ali i dalje umeju da razvale i kratke pesme kao što je bio slučaj na Rise radiant. Golem je hit, Sails je grower. Zabavno je bilo vratiti se i na starije albume u pripremi za novi. In contact mi danas leži mnogo bolje nego te godine kad je izašao, delovao mi je možda prenatrpano onomad. I dalje mi nije druga polovina jaka koliko i prva, ali zato je prva neviđena i sadrži u principu njihove najbolje stvari.

Vrhunski je bio provod. Otišao sam više kao poštovalac nego poznavalac i nadmašili su mi očekivanja.

Korn i The Flower Kings je još bolji line up nego Mercyful Fate i Transatlantic.

Mene dobro radi vajb albuma. Po meri mi je što su izbacili one kraće garažnije numere koje su na prethodnom izdanju ionako bile slaba tačka. Taman je i kraći, sve je fino odmereno. Pomenuta pesma sa štimovanjem je zapravo highlight. Izdvajam i Read the room i naslovnu.

Zapravo se i poistovećujem sa tim, i ja imam masu bendova koje bi naravno trebalo da uveliko slušam, ali prosto ne dođu na red. Ja tek sada na primer rovarim po RPI. Ne mogu da se odvojim od Museo Rosenbach već nedeljama.

Ovo me je zapanjilo. To je prilično puno bendova, buraz. Vrhunski izveštaj, doduše, drago mi je da je SB bio prijatno iznenađenje i da je izgledalo kao da se gospoda dobro provode, pošto se meni čini da je taj bend pred raspadom. Šest godina od poslednjeg albuma, a ovo su im prvi koncerti u poslednjih pet. A za PoS mi je žao što čujem da nastup prolazi tako kako prolazi, nikada nisam bio fan benda ali znam da su važili svojevremeno za majstore svog zanata, tako da je tužno čuti dokle su dogurali.

Fino je ovo ispalo. Madame Guillotine je verovatno najbolja Saxon pesma u poslednjih deset godina. Naslovna je takođe moćna, Roswell je klasik. Možda maaalčice gubim pažnju od Kubla Khan pa nadalje, poslednje dve pesme su mi najslabije, ali u celini je jako izdanje. Ne znam kako im uspeva, evo ih u petoj deceniji u kojoj svake dve, tri godine izbacuju album u svom standardnom maniru, i malo malo pa razbiju.

Soen u Fabrici 15. oktobra, već se diskutuje na temi Testament koncerta. Boga mi, fina lista ove godine, moram da počnem da beležim.

Therion, Rammstein, The Smile, možda se ode i na Deep Purple, biće i Tygers koji ću propustiti jer to veče gledam Yes u Beču. Sprema se i preko grane štošta, Bruce Dickinson ima solo turneju. A sad kako je objavljen i Soen, postaje već stvaaarno ozbiljno.

Možda posterom hintuju da sviraju samo prva dva albuma. 😛 Razmotriće se ovaj koncert, draga su mi prva četiri albuma i poneka pesma iz kasnije faze, ali kakva se koncertna godina sprema, ovo nije baš prioritet. Svakako sjajna vest, doduše.

Nisam naročito u toku, ali je l' dobro kapiram da i Mercyful Fate i King Diamond snimaju nove albume već dvadeset godina?

Novi album za mesec i nešto:

Još par dana. U poslednjih petnaest godina mi je svaki drugi album bio super. Labyrinth super, Arms meh. Sacrifice super, Ram meh. Thunderbolt super, Carpe diem meh. Sad je red na podogak. 😄

Meni je i Sons of Apollo bio dosadan kao zubna bolest, tako da me ne čudi što sam i ovu pesmu ugasio na pola.