Totamealand

Simpatična je pesma, dobijam neki Riot ili NWOBHM vajb, zvuči više kao bendovi koji su inspirisali Metallicu nego što zvuči kao Metallica. Ali ne na loš način, zanimljivo je čuti takav povratak korenima u poznim radovima.

I dalje su besprekorni po pitanju spotova, ali čoveče, koliko mi je ova pesma meh, refren je toliko izlizan da je prosto neprijatno. Generalno mi nije legao ni ostatak albuma, Rammstein je ipak postavio mnogo više standarde. Angst i Meine Tränen su dobre stvari, Schwarz možda i najbolja, ostatak onako.

Nemam pojma o kakvom eventu se ovde radi, nisam dovoljno dobro ispratio. Samo bih da ostavim srce za Norma.

Ti si verovatno pomešao sa 14.11, na koji je izašao Space oddity.

Setio sam se čim sam video datum. Zaista monumentalan koncert.

Razmišljam ovih dana o ovome što smo pričali pre neki mesec. Gledam sledeći niz albuma hronološki: The Least we can do is wave to each other, H to he, Fool's mate, Pawn hearts, Chameleon in the shadow of the night, The Silent corner and the empty stage, In camera, Nadir's big chance, Godbluff, Still life, World record, Over, The Quiet zone / The Pleasure dome. Trinaest albuma. Kad bih morao da biram koji album najmanje volim od svih ovih, i dalje je stvarno dobar album u pitanju. Došao sam do zaključka da niko, ali NIKO nikad nije imao ovoliko dobrih albuma u samo osam godina. I prilično sam uveren u to. Igi, šta ti misliš? 🙂

https://www.facebook.com/photo/?fbid=680652780093258&set=pb.100044456258493.-2207520000. Iako sam pre više od deset godina digao ruke od toga da će Dream Theater ikada doći u Beograd, hajde da ovde među znalcima i ljudima sa uvidom u "organizatorske poslove" postavim pitanje kako to da nas do sada nijednom nisu posetili. Imao sam ranije utisak da su skupi ili da nemamo dovoljno fanova ovde, ali opet, čujem da nastupaju po manjim lokacijama, a pretpostavljam da su jeftiniji nego što su bili na vrhuncu popularnosti. Šta li je posredi?

The Promise Ring - Nothing feels good Leonard Cohen - Ten new songs Koenjihyakkei - Nivraym Slipknot - The End, so far

Nikad nisam uspeo da se primim na ovaj album. Nemam utisak da su se pronašli u toj grunge struji, Gene se možda malo bolje snašao s' ozbirom na njegove generalne mračne tonove, ali ipak, daleko je to i od KISS standarda i od samih grunge standarda. Nisu po meni bolje prošli ni sa Phycho circus koju godinu kasnije, tako da mislim da nije do stila, verovatno je izvor prosto bio presušio.

Ja nisam najreprezentativniji QOTSA fan, ruku na srce. Koliko god da mi jesu dobri Rated R i Songs for the deaf, preferiram radove od Era vulgaris pa na dalje. Mislim da je Homme pre petnaestak godina smanjio gas sa šizofrenijom, džemovanjem i šamaranjem rifovima po faci, stvari postaju malo melodičnije i sentimentalnije, a opet umeju da budu i raw i slick produkcijski, zavisi od albuma. Villains na kraju krajeva iznose dobre pesme - i opener za đuskanje, i Fortress kao melanholičnija numera, a i prženje na The Evil has landed. Generalno ima i dosta dobre orkestracije i kulminiranja u vidu gudača, lepo je sve to spakovano sa mašnom. Od mene thumbs up za album. 🎖️

Fantastičan je Villains, šteta što nije bolje prošao kod publike. Cover je takođe brutalan, mora da je super imati ga na originalu.

Nemoj tako, album ima solažu na motornoj testeri.

Vrhunska stvar, doduše, refren je veći od vasione. Favorit uz Kaisarion, Respite i Watcher.

Je l' puštao neko Digital noise alliance? Ja sam casual slušalac novijih albuma, ni za jednim od njih nisam odlepio, ali pratim iz radoznalosti i proberem poneku kul pesmu. Interesuje me, doduše, da li noviji Queensryche, tj. Toddryche ima ozbiljne fanove ovde. 🙂

Zapravo je ovo dosta dobro sad kako se izvrtelo. U pogledu rifova i ritmike ima tu dosta momenata koje smo već čuli na poslednjih nekoliko albuma, ali melodije su malo ćaknutije nego obično, ima pojedinih zaista nepredvidljivih rešenja koja su prilično osvežavajuća. I dosledan je album, sviđa mi se što je koncizan, dvanaest pesama taman iznose ispod sat vremena. Mislim da je najveći problem što je ovo Slipknot, bend koji je sa starijim albumima prilično podigao standard pa sad novija izdanja treba da se mere sa njima. Da je ovo objavio neki drugi bend, bio bi im vrhunac karijere. Favoriti: De Sade, Medicine for the dead, Finale, Hivemind.

Tek sad vidim, odlična je fora. Da sam ga kupio na slepo ne znajući kakav je, i ja bih ga polomio. Posle nedelju i po dana vrtenja, i ja mogu da se složim da je ovo peti album u nizu koji svedoči da i te kako imaju šta da ponude bez Tolkija. Nisam siguran da je moderniji od pojedinih prethodnika, čini mi se da je Nemesis bio nekako najmanje osvrnut na retro zvuk, ali ni ovde nema omaža starom Stratovariusu u vidu neoklasičnih solaža ili burgijanja duplom. Mada ima tu i tamo standardnog power ritma i poznatih progresija. Mislim da album može da prođe i kod starih i kod novih fanova. Favoriti: prve četiri pesme; strašan niz.

Juče sam prvi put obrnuo album. Kako je krenula prva pesma, da nije vokala, pomislio bih da sam greškom pustio novi Blur. Jim Root je istrajao u svojoj ambiciji da postane Graham Coxon. Bilo je interesantnih deonica na prvo slušanje, radujem se da ga vrtim ove nedelje, ali prerano je reći bilo šta. Može da bude sjajno, može da baš ne bude sjajno.

Opa! Mislim da je ovo prvi put da vidim The Man who would not die na vinilu. Takođe thumbs up i za Dramatic, kriminalno potcenjen album.

Nisam još preslušao album, ali sam se zaintrigirao za pesmu Heilroom kad sam pročitao tvoj post, zapitao sam se o čemu li se radi.

Embrace - How to be a person like other people Megadeth - The Sick, the dying... and the dead! Toxik - Dis morta Death Cab For Cutie - Asphalt meadows of Montreal - Freewave lucifer f<ck f^ck f>ck Bob Dylan - Infidels R.E.M. - Reveal Leonard Cohen - The Future

50 godina od remek-dela. Živeli.

Kad smo kod solaža, ona na Killing time je prilično ubitačna.

Mrzim da budem jedan od onih koji govore ovakve stvari, ali reći ću to - ovo mi je najbolji Megadeth album još od The System has failed. Kad god bi u poslednjih petnaest godina izašao novi Megadeth, u najboljem slučaju bi mi bio okej, neki albumi su baš bili prosek. Ali ovaj radi. Trešerskiji momenti su moćni i zabavni, nema suvoparnog drljanja, a melodičniji delovi su zapravo suptilni i umereni, retko šta mi se čini kao cheesy ili generično. Biće da je valjalo napraviti pauzu od šest i po godina radije nego štancati albume svake dve godine. Favoriti: Dogs of Chernobyl, Sacrifice, Mission to Mars, naslovna.

Bedak, stvarno. Čovek se cimao da ti namesti zvuk u Vrtoglavici kao da ti radi zvuk za Štark arenu.

Ko god da je sastavljao listu, gledao je koncert u nekom paralelnom univerzumu. Fali ovde dobrih desetak pesama, da ne govorimo da je redosled blentav. Otvaranje je bilo Cactus, pa Brick is red, pa Bone machine. Hey je isto bila negde pri početku, sve je izmešano ovde. Ne vredi, ne može čovek više da se osloni na setlist.fm, moram sam da zapisujem pesme.