Totamealand

Zaista je krajnje vreme. Ova ekipa je imala neviđen momentum od Polarisa na ovamo, svake druge godine po dobar album. Baš me čudi da su napravili toliku pauzu, ne znam šta je razlog.

Je l' slušao još neko album? Ja sam se zapravo prijatno iznenadio, budući da nisam u načelu fan solo LaBrie albuma (sa izuzetkom Static impulse, koji je neodoljivo zarazan). Mislio sam da će mi nedostajati neko rokanje, ali album zapravo ima dobro raspoloženje, Jamesov glas se fino sjedinio sa akustičnom instrumentacijom. Na kraju krajeva, i pesme su melodične i pamtljive, pogotovo What I missed, Devil in drag i Wildflower. E da, inače nisam fan kad se kraju albuma prišljamči neki cover, ali Ramble on se dobro uklapa u ostatak albuma, i LaBrie ju je rasturio.

Svakih godinu i po, dve dođem na Evergrey temu da napišem kako je novi album solidan i slušljiv, ali ništa specijalno, bez previše highlightova. Ništa, samo da ispoštujem tradiciju i ovaj put.

Umro Alan White...

Naletela mi je negde preporuka za ove momke zato što su nosili taj Mastodon uticaj kao tag, pa rekoh da pružim šansu. Prvi album mi je zapravo bio najblesaviji koliko god da mu produkcija ne ide na ruku, momenti sa bluzerskim rifovima i slajd gitarama u metal konfiguraciji su haos. Naredna dva albuma su malo svedenija i konkretnija, ali nije loše, Black burner i Deathwish blues su mi na novom favoriti. Interesantno, ima pomenutog Mastodon uticaja tu i tamo, mada ja u melodijama više čujem Faith no more ili Thank you scientist. To sad zvuči totalno random jer ta tri benda jedva da imaju veze, ali opet, možda je široka paleta uticaja razlog zašto su Moon Tooth originalni.

Vrtim ovaj The Smile prvenac poslednje dve nedelje i prilično je opak album. Nisam siguran oko onih garažnih, rokerskijih stvari, ali one letargičnije numere poput Pana vision, The Same, A Hairdryer i Free in the knowlegde po meni imaju vajb u kojem se ekipa najbolje snalazi. Thin thing je isto sumanuta i nenormalna.

Dvogodišnja koncertna suša je okončana nastupom mog omiljenog benda u mom rodnom gradu. Ne samo to, već mi je ovo jubilarni deseti Maiden koncert, i prvi put da ih gledam iz prvog reda fan pita. Sreća je mala reč. O performansu i scenografiji bih mogao da se raspišem, ali prepuštam ostalima. Highlightovi: Sign of the cross, Blood brothers i otvaranje sa tri Senjutsu stvari. Pozdrav za metal braću i sestre, bilo je sjajno videti ponovo toliko ljudi. Nisam znao da li ćemo ikada to ponovo doživeti, ali eto, omicron je bio blessing in disguise, već mesecima imamo drastično povoljniju situaciju po pitanju pandemije. Tako da se radujem da se još neko vreme guramo po arenama. Dok ne krene možda neki novi talas.

Pattern-Seeking Animals - Only passing through Moon Tooth - Chromaparagon Suede - Suede Cap'n Jazz - Burritos, inspiration point...

U nedostatku novog Spock's Beard izdanja od 2018. godine, Ted Leonard, Dave Meros, Jimmy Keegan i John Boegehold izdaju pod imenom Pattern-Seeking Animals već treći album. Fin prog sa totalno blesavim bojama na klavijaturi, Leonardov vokal po običaju na nivou, dobre melodije. Give it a shot.

The Flower Kings - By royal decree Ghost - Impera D'Virgilio, Morse & Jennings - Troika Blood Incantation - Timewave zero

Metal Hammer se pojavio u pravi čas za mene, taman sam te neke 2004/2005 krenuo da intenzivno slušam metal kao školarac. Dobra vremena. Imam i dalje negde te stare brojeve, možda mi samo dva nedostaju. Valjalo bi to iskopati i prelistati opet.

Album me je patosirao na prvo slušanje, ne znam gde se nalazim. Ovo je ultimativna simbioza pop refrena i heavy metal rifa u klasičnom Ghost maniru, sa namerom da se nakon arena osvoje stadioni. Tobias se ne zeza.

Naravno da postoji. Svima je bilo jasno čim su objavljeni datumi. Mada i ovaj intervju je relativno star, svašta može da se dogodi u narednih mesec dana. Plus ja lično ne znam koliko ovaj gospodin ima zaista uvid u pravo stanje stvari.

Eels - Extreme witchcraft Saxon - Carpe diem Peter Hammill - Nadir's big chance R.E.M. - Green Bob Dylan - Street legal

Jedan underground kult iz 1977. godine kojim sam opsednut poslednjih godinu i nešto dana. Preporučuje se fanovima vedrijeg simfonijskog proga u maniru albuma kao što su Mirage, Foxtrot ili Remember the future - u pitanju je Garden shed od benda England:

Uf. Puštam I talk to the wind u to ime. Možda bi mogao ceo Court, doduše.

Za sada mi se ne čini kao da će album nadmašiti Sacrifice i Thunderbolt. Ali bez obzira na to, dobro je čuti da ljudi ovako rokaju u petoj dekadi.

Kaže mi drugar da izgleda ne nastupaju kod Kimmela, par Ghoulova ima covid pa su pomerili. Dobra stvar, inače. Spreman sam za 11. mart.

Nemam preveliki entuzijazam budući da mi je Simulation bio prvi Muse album koji mi baš nikako nije legao, pa nije kao da jedva čekam da pustim singlove. Ali prokomentarisaće se album kad izađe.

Oldschool fanovi se neće složiti, ali evo, čovek voli šta čovek voli: Deliverance Damnation Still life Heritage Blackwater park Morningrise In cauda venenum Pale communion Watershed Ghost reveries My Arms, Your Hearse Sorceress Orchid I ovi pri dnu su dobri, doduše. Jedino Orchid ne simpatičem naročito.

Nije uopšte tajna da Gers ume da brlja po gitari. Ne samo uživo, već i na studijskim albumima. Nikad nije bio najspretniji gitarista kada su solaže u pitanju, ali opet je svoj doprinos dao negde drugde, tj. u songwritingu. Na kraju krajeva, i ta oštrina i haotičnost njegovog soliranja ima svoj šarm i lepo kontrira Smithovom kompozitorskom pristupu i Murray-evim glatkim legato tonovima. Murray je sa druge strane vrlo dosledan i precizan svirački, ali na primer nije toliko aktivan kao kompozitor. Sva trojica imaju i prednosti i mane.

Sreća pa Gersovo mesto u bendu nije bilo dovedeno u pitanje kada se vratio Adrian. Da su ga pustili iz benda, ne bismo imali Dance of death, The Legacy, The Talisman, Dream of mirrors, Ghost of the navigator...

Jest', pa da propustimo The Day that never comes i Spit out the bone...

Radujem se novom albumu, taman da iskoristim priliku da obnovim i starije radove posle toliko vremena. Ima potencijala da bude dobar album. Ne računajući izdanje sa obradama, od poslednja tri albuma su dva baš bila kul.

Moj top 5 metal albuma ove godine: 1. Iron Maiden - Senjutsu 2. Helloween - Helloween 3. Mastodon - Hushed and grim 4. Vola - Witness 5. Soen - Imperial