Totamealand

Nope. Ali bile su prve dve, bio sam prijatno iznenađen.

Meni tekstovi deluju totalno blentavo i skoro pa nebulozno. Možda se varam. Hang wire je još mogla da padne sa Bossanove.

Jesu prebili. Dva sata bez stajanja, pesme kratke pa kao da se nižu bez pauze, svaka tri minuta nova pesma. I set lista je zaista bila kao da sam je ja sastavljao, sve najbolje stvari sa prva tri albuma su bile tu. Ne mogu da se usudim ni da kažem da mi je neka pesma falila koliko je set bio napakovan. EDIT: Ima li neko set listu? Još uvek ništa na setlist.fm.

Izuzev prvenca, nijedan album nisam preterano pažljivo slušao. Ali jesam fasciniran činjenicom da 35 godina kasnije i dalje snimaju albume u istoj postavi.

Trebalo je da ih ulovim u Amsterdamu 2020. godine, pa svi znamo šta se desilo. Srećom sam još tada tražio refundaciju, jer da sam otišao ove godine na novi datum, poljubio bih vrata, jer je koncert bio otkazan na taj dan ako se dobro sećam, zbog Hammillovog zdravlja. I ja imam utisak da je gotovo. Hammill i VdGG mogu da ostanu neostvarena želja. I gle slučajnosti, i ja sam se ove godine primio na njegove solo radove. Slažem se, Hammill je jedan od najdoslednijih kompozitora u toj eri. Pesme poput Modern, In the end, Red shift, Gog, Faint-heart and the sermon, itd, ništa lošije nego kultne VdGG stvari. Ja lično izdvajam prvih šest albuma, čak me dobro voze i direktniji momenti na Nadir's big chance.

Takođe. Karta je već počela da bledi, doduše.

Kapiram da ovo nije mesto da pitam za utiske sa Transatlantica. 😛 Ali video sam set listu za Mercyful Fate, vidim da se najviše forsiraju prva dva albuma, što je prekul.

Elf Power - Artificial countrysides Interpol - The Other side of make-believe Fruupp - The Prince of heaven's eyes Beulah - The Coast is never clear

Meni se mesec dana kasnije album i nije baš sjajno održao. Solidan je album, ali se na kraju ispostavilo da mi nedostaje neki WOW highlight. Iako je sve to korektno, zna se gde su Porcupine Tree standardi. Iskreno, radije bih slušao skoro bilo koji od Wilsonovih solo albuma...

Prva dva albuma imaju omote koji su kultni koliko i sami albumi. Ako album bude zvučao jeftino kako omot izgleda...

Kad sam video vest, odmah sam se setio da ovo nije prvi put. Bruce je već pretio u Atini da će da prekine koncert jer u publici pale baklje. Navodno ih dim guši kako dopire do bine (kapiram da kontrolisani scenski efekti nisu isto što i baklje): Interesantno, u Grčkoj ista priča 23 godine kasnije.

Ortakinja je htela da ide baš zbog Brajda, tako da joj je bedak. Ja sam se premišljao oko Transatlantica ali sam prelomio da ne idem. Vučem ove godine karte za šest koncerata koji je trebalo da se održe pre dve godine, a i oni su bili neizvesni, pa sam rešio da ne napakujem još.

Svaka čast za temeljan izveštaj. Sviđa mi se akcenat na novom album, mada bih voleo da ima više pesama sa prethodna dva. Naravno, shvatam da mi to ne bi bilo toliko važno da sam bio na licu mesta i osetio da je set lista iskidala takva kakva je.

Ima li kakvih utisaka vezanih za novi album, društvo? Ja sam mu u startu pristupio potpuno nezainteresovano, kao i celom reunionu, jer je sve mirisalo na fan service od starta. Međutim, počinjem malo da menjam ploču kako sam krenuo da vrtim album - još se sleže, ali mu se svakodnevno vraćam sa zadovoljstvom, vrlo je dosledan i ima pregršt klasičnih PT momenata. Tek ćemo da vidimo do kraja nedelje, ali za sada obećava.

Napokon neka konkretna objava, već dve godine pričaju kako se radi na albumu a ništa se ne dešava. Razmišljam da preskočim singl i sačekam ceo album, ali nisam preterano entuzijastičan. Poslednji album koji ZAISTA kida mi je bio The System has failed, mada mogle su se probrati dobre stvari i nakon toga.

Nerešeno kod mene. Mechanix ima rasturački tempo ali tekst je više nego nebulozan. The Four Horsemen, sa druge strane, ume da zamara u srednjem tempu, ali ima dobrih rifova i preokreta. Tu su negde, kolju se.

Wobbler - Dwellers of the deep Bob Dylan - Time out of mind Suede - Head music James LaBrie - Beautiful shade of grey Rammstein - Zeit Evergrey - A Heartless portrait (The Orphean testament) The Smile - A Light for attracting attention Moon Tooth - Phototroph

Kapiram da je ovo ironično, budući da ti je Mastejnova najava između pesama u signaturi.

Odlična recenzija iznad mene. Ja bih samo dodao da je meni lično bilo drago da vidim još jedan Pink Floyd tribute, jer to je vazda provereno dobro veče, a ovo je dodatno impresivno budući da omaž odaje bubnjar Pink Floyda lično. I dalje mislim da je originalno rešenje to što sviraju isključivo stvari pre Dark side of the moon, jer većina tribute bendova izostavlja ranu eru, ili eventualno sviraju samo par stvari odatle. Ovi su iskopali svakojake pikanterije iz rane faze, koju ja inače volim mnogo više nego stvari nakon The Final cut. E da, Mason je sam po sebi institucija. Najstariji čovek kojeg sam ikad gledao uživo. 78 godina, a i dalje mu se ide na turneje.

Zaista je krajnje vreme. Ova ekipa je imala neviđen momentum od Polarisa na ovamo, svake druge godine po dobar album. Baš me čudi da su napravili toliku pauzu, ne znam šta je razlog.

Je l' slušao još neko album? Ja sam se zapravo prijatno iznenadio, budući da nisam u načelu fan solo LaBrie albuma (sa izuzetkom Static impulse, koji je neodoljivo zarazan). Mislio sam da će mi nedostajati neko rokanje, ali album zapravo ima dobro raspoloženje, Jamesov glas se fino sjedinio sa akustičnom instrumentacijom. Na kraju krajeva, i pesme su melodične i pamtljive, pogotovo What I missed, Devil in drag i Wildflower. E da, inače nisam fan kad se kraju albuma prišljamči neki cover, ali Ramble on se dobro uklapa u ostatak albuma, i LaBrie ju je rasturio.

Svakih godinu i po, dve dođem na Evergrey temu da napišem kako je novi album solidan i slušljiv, ali ništa specijalno, bez previše highlightova. Ništa, samo da ispoštujem tradiciju i ovaj put.

Umro Alan White...

Naletela mi je negde preporuka za ove momke zato što su nosili taj Mastodon uticaj kao tag, pa rekoh da pružim šansu. Prvi album mi je zapravo bio najblesaviji koliko god da mu produkcija ne ide na ruku, momenti sa bluzerskim rifovima i slajd gitarama u metal konfiguraciji su haos. Naredna dva albuma su malo svedenija i konkretnija, ali nije loše, Black burner i Deathwish blues su mi na novom favoriti. Interesantno, ima pomenutog Mastodon uticaja tu i tamo, mada ja u melodijama više čujem Faith no more ili Thank you scientist. To sad zvuči totalno random jer ta tri benda jedva da imaju veze, ali opet, možda je široka paleta uticaja razlog zašto su Moon Tooth originalni.

Vrtim ovaj The Smile prvenac poslednje dve nedelje i prilično je opak album. Nisam siguran oko onih garažnih, rokerskijih stvari, ali one letargičnije numere poput Pana vision, The Same, A Hairdryer i Free in the knowlegde po meni imaju vajb u kojem se ekipa najbolje snalazi. Thin thing je isto sumanuta i nenormalna.