Totamealand

Moj top 5 metal albuma ove godine: 1. Iron Maiden - Senjutsu 2. Helloween - Helloween 3. Mastodon - Hushed and grim 4. Vola - Witness 5. Soen - Imperial

Evo malo finskog progressive metala koji dosta vrtim ove godine. Sećam se omota iz metal hammera pre petnaestak godina, ali nisam bio siguran za naziv. Međutim, iskočio mi godinama kasnije album na nekom prog forumu, pa rekoh da mu pružim šansu. Dobro je da jesam, vrlo je pitko i zabavno ali i dalje prog.

Moj omiljeni. Kada razmišljam o albumima koji se sastoje iz jedne kompozicije podeljene na A i B stranu, obično prvo pomislim na ovaj album, pa tek onda na Thick as a brick.

Eto jedan datum koji bi STVARNO bila šteta da bude pomeren zbog pandemije. Mogli bismo napokon da okončamo koncertnu sušu ovakvim eventom, bilo bi prikladno.

Razmatra se, Transatlantic nikad nije bio bliže.

Glasam za Draw the line. Toys je sjajan, Rocks je legendaran, prvenac je kult... Ali ipak Draw the line.

Mastodon - Hushed and grim They Might Be Giants - Book Damon Albarn - The Nearer the fountain, more pure the stream flows Starcastle - Starcastle

Imaju oni para za Mastodon, ali imamo li mi publike za Mastodon?

Da vozdignem temu iz mrtvih, samo da se podsetimo da su ovi carevi i dalje živi i naoštreni:

Vidim i ja dosta spekulacija o tome da li više pesama znači više streamova i samim tim više para. Bendovi generalno slabo zarađuju od spotify, ali manjim i novijim bendovima je svaka kinta dobra kinta, tako da je moguće da razmišljaju barem malo na taj način. Haken su objasnili da je to razlog zašto je epic na prethodnom albumu razbijen na šest delova. E sad, to i dalje ne objašnjava zašto album mora da bude dupli. Može da bude dovoljno pesama a da stanu na jedan disk. Hardwired, na primer, u tom smislu uopšte nije morao da bude dupli, jer je ispod 80 minuta. Ako ima veze sa bilo čim, čini mi se da se kinta od duplih albuma ipak više vidi u prodaji fizičkih primeraka. Ili su dupli diskovi skuplji, ili se od izdavačke kuće tako dobija više novca. Međutim, i tu postoji kvaka, jer izdavanje duplog albuma košta duplo više nego izdavanje single albuma. Smallwood je bio jako skeptičan oko The Book of souls, ali se ispostavilo da se isplatilo. Biće da je kao kod filmova - ako si siguran da će box office da donese puno para, možeš puno para u film i da uložiš. Ali to se više isplati velikim bendovima; suprotna priča od onoga što je kod Haken slučaj. Ponovo, samo spekulacije i tračarenje o kojem čitam u poslednje vreme, ali eto, kad već pogađamo.

Dobro je ovo. Svedoci smo otvaranja novog Mastodon poglavlja. Emperor je bio vrhunac i završetak trilogije kojoj je akcenat bio na konciznosti i zaraznosti. Ovde ima više komplesknosti, ali ne nalik na ranijim albumima, pesme su sporije i više atmosferične. Favoriti bi mi bili Teardrinker, The Beast, Pushing the tides, Gigantium, Pain with an anchor i Had it all. Naravno, kao i kod mnogih duplih albuma, moglo je ovo da se skreše na desetak numera, ali nema veze.

Vidim da Colin nije u ekipi, što je šteta, on mi je bio totalno kul deo priče. Meni lično Porcupine Tree reunion i nije bio naročito potreban, iskreno bih MNOGO radije pratio dalji razvoj Wilsonove solo karijere, ali njegova je karijera, može da radi sa njom šta god želi. Ali ko zna, možda album bude dobar. 🙂

Istina. Kad prođe dva meseca, shvati čovek da li je album zaista toliko dobar kao što se prvobitno mislilo. Ispostavilo se da je još bolji. Kako vreme bude prolazilo, možda bude i više od 9/10. I povlačim negativne reči za The Parchment, svi koji su mi govorili da je pesma grower su bili u pravu.

Na prvo slušanje gotovo da nisam primetio da Brent peva igde. Ima li ga uopšte?

Ima li kakvih komentara na račun novog albuma? Ja ga intenzivno vrtim već dve nedelje i nemam utisak da se album sastoji od nekih od njihovih najboljih ideja. Prevashodno me instrumentalne sekcije ostavljaju ravnodušnim, što je neobično, budući da su to nekad umele da budu najuzbudljivije deonice. The Alien mi je fantastična stvar, strukturalno je dinamična, jako je ubedljiva u pogledu energije i vokalne ritmike. Transcending time mi se takođe dopada, jer generalno nema greške sa vedrim Rush vibe-om. Izuzev toga, poneki riff ili refren ume da bude pamtljiv, ali u celini nije u pitanju jedan od boljih DT albuma...

Vadak? Thy Catafalque? Je l' to Paja Patak snimio album?

Yes - The Quest Coldplay - Music of the spheres Dream Theater - A View from the top of the world Deerhoof - Actually, you can George Harrison - All things must pass Asia - Asia

Evo ga jedan random snimak iz publike, pokazuje kako biti genije na neko random veče u običnom kafiću, bez pripreme za kamere koje te snimaju za potrebe zvaničnog izdanja: "I don't want to be on my deathbed and... first of all, I don't know why I bought the deathbed."

Dosta sam vrteo The Quest u proteklih nedelju dana i nekako bih ga svrstao u isti koš sa Heaven and earth. Povremeno ima tu Yes magije, Howe tu igra razume se glavnu ulogu svojim tonom i progresijama, ali u celini je nekako monoton album. Kad pustim Fly from here nakon njega, razlika u groove-u i stavu je zapanjujuća. Po energiji ne zvuči kao da ima 10 godina razlike između ta dva albuma, već kao da ima 30 godina razlike.

Ali Return of the sentinel! Mogli su komotno da naprave i Still breaking that law.

Moja pretpostavka je da je Bruce mislio na The Writing on the wall i naslovnu numeru kada je govorio o tome da ima par drugačijih pesama, pošto ih je u pojedinim intervjuima opisao kao neuobičajene za bend. Mislim i ja da te dve najviše i odudaraju od očekivanog savremenog Maiden zvuka.

Kasnim par dana, ali nisam znao da imamo Normove fanove na yumu. Retko ko ga je kapirao u mom društvu, mislio sam da generalno nije ni bio naročito primećen na ovom podneblju, ali eto, dobro je videti da ga pojedinci ovde cene. RIP Norm Macdonald, meni je bio fenomenalan.

Može. Prošlo je četiri i po godine od Emperor, što je previše.

Što bi se pričalo ovde o tome kad za to postoji Blaze Bayley tema? A i realno, Igi, ti bi mogao radije da se baciš na neki track by track review, zna se ko je master toga.

Javlja mi se da nije ni nakon izlaska The Book of souls bilo previše track by track recenzija na forumu, tako da razmišljam da probijem led i vidim hoće li se još neko baciti na detaljnij review. Bilo bi zabavno. Da počnemo ovako. Iron Maiden je izdao još jedan odličan album i dokazao da mi je sa razlogom omiljeni bend. Razlog je sledeći. Nije novi album odličan zato što mi je Iron Maiden omiljeni bend, već mi je Iron Maiden omiljeni bend zato što je novi album odličan. Tako je već godinama. Iron Maiden je iznova i iznova praktično nepogrešiv. Slušati novi Iron Maiden je kao posmatrati bilo kod eksperta na delu, diviti se njegovoj veštini i biti zapanjen time kako gotovo da nijedan trenutak nije protraćen, gotovo da nijedna ideja nije besmislena, gotovo da nijedan potez nije pogrešan. Senjutsu je postigao upravo to. Senjutsu - Prošlo je vreme kada se za otvaranje Maiden albuma čuvala najkraća i najdirektnija pesma. U ovoj Maiden eri, album se otvara najnekonvencionalnijom numerom. Vokalna rešenja su posebno specifična, bilo da se radi od povremenim durskim harmonijama, ili o efektima koji se staraju za to da Diskinsonov vokal više zvuči kao urlik u pozadini radije nego stihovi koji treba da budu u prvom planu. Takođe mi se dopada ritmički obrazac koji je prisutan kroz celu pesmu i ni u kom momentu ne dovodi do razrešenja, što dodatno doprinosi osećaju napetosti. Uprkos ritmičkoj doslednosti, pesma izbegava monotoniju brojnim promenama tonaliteta i time što neke od najubedljivijih rifova čuva za kraj. Stratego - Koliko god da fanovi imaju tendenciju da sa novijih albuma kao adute izdvajaju duže pesme, meni se sažetije pesme često dopadaju koliko i one epskih razmera. Stratego je po mom mišljenju na nivou singlova kao što su Speed of light, Rainmaker i Different world. Disonantne umanjene kvinte, žustra ritam sekcija i izrazito zarazan refren čine ovu pesmu jednom od najpristupačnijih na izdanju, ali pesma istovremeno sadrži i dovoljno oscilacija u tempu i nepredvidivih strukturalnih ideja koje je čine uzbudljivijom i originalnijom nego što singlovi umeju da budu. The Writing on the wall - Koliko god da je kao prvi singl bila osvežavajuća zahvaljujući srednjem tempu, The Writing on the wall u kontekstu albuma ne smatram jednim od svojih favorita. Razume se doduše da i dalje govorimo o dobroj pesmi nesvakidašnjeg southern rock raspoloženja. Ističe mi se i povratak u rif nakon refrena, gde se primećuje da je rif toliko inspirativan da ga svaki član benda interpretira na svoj način. Gitare sviraju u oktavama, bas pokriva sopstvenu liniju, a McBrain akcentuje neočekivane osmine. Pesma će takođe uživo pružiti mogućnost Dickinsonu da komanduje publikom u svom stilu, budući da je ritmika savršena za tapšanje i skandiranje. Lost in a lost world - Harris još jednom pokazuje da je doktorirao umetnost epske Maiden numere. Ova pesma ne samo što je besprekorno struktuirana tako da je svaka sekcija u savršenom odnosu sa deonicama koje joj prethode ili sleduju, već je i svaka pojedinačna deonica interesantna i uverljiva. Lost in a lost world drži pažnju od prvog do poslednjeg minuta i pritom ne ostavlja utisak desetominutne kompozicije, što je rezultat Harrisovog osećaja za koherentnost, čiji je najbolji primer strofa koja prethodi refrenu a tek će se na kraju pesme ponoviti u drugačijoj instrumentalnoj konfiguraciji. Izdvajam i lepršavu instrumentalnu sekciju koje trenutno ne mogu da se zasitim. Ova pesma je spektakularna. Days of future past - Adrianu Smithu od povratka u bend nije strano da upliva u progresivne vode i doprinese komponovanju osmominutnih pesama, ali uvek je imao dobro uho za koncizne numere sa hit potencijalom. Zahvaljujući McBrainovoj interpretaciji ritmike rifa, Days of future past se ispostavlja da je jedan od bržih, temperamentnijih momenata na albumu. Takođe mislim da je ova pesma savršeno pozicionirana na albumu, vezujući se u pogledu tempa za aspekte prethodne numere, ali je dovoljno hitra da smo nakon nje spremni i na sporije deonice. The Time machine - Iako nije jedna od dužih pesama na albumu, ova sedmominutna numera sadrži sve komponente koje bi jedna epska Maiden pesma trebalo da sadrži. Da se našla na jednom od albuma koji su izašli osamdesetih, bila bi posmatrana kao klasičan Maiden ep. Gers od samog uvoda stavlja svoj pečat na pesmu, ali u narednim minutima prezentuje i neobične, ispresecane ritmičke figure, kao i neke od veselijih melodija na albumu. Zahvaljujući iznenadnim skokovima i padovima u tempu, The Time machine je za mene jedan od maštovitijih trenutaka na izdanju. Darkest hour - Smith svojim suptilnim izborom tonova na samom početku uspostavlja dramatičan i tragičan ton pesme, koja će se zahvaljujući svom konačno uobličenom tempu nazivati baladom albuma. Za dobru baladu je, međutim, krucijalna emotivna komponenta, koja se u ovoj pesmi konkretno ogleda u veličanstvenom refrenu koji pesmu dovodi do savršenstva. Dickinsonov visok vapaj i Smithova progresija akorada doprinose tome da Darkest hour ne samo sadrži jedan od najboljih modernih Maiden refrena, već istovremeno bude i najbolja pesma na albumu. Death of the Celts - Zahvaljujući pesmama The Red and the black i The Clansman, stekao sam utisak da Iron Maiden vešto inkorporira elemente keltske tradicionalne muzike u svoj zvuk, ali ipak to relativno retko rade. Death of the Celts je napokon prilika da pomenuti elementi ponovo budu u prvom planu. Vokalne melodije su jednako uspešno obojene keltskim raspoloženjem koliko i gitarske fraze. Sinematski senzibilitet benda je ovde ponovo u punom sjaju, budući da pesma zvuči kao muzika iz filma. Nalik Lost in a lost world, ni Death of the Celts ne deluje kao da je naročito dugačka. Imam osećaj da Maideni nisu ni svesni toga da je desetominutna kompozicija na pomolu dok na njoj rade. The Parchment - Iako se Steve Harris na poslednjih nekoliko albuma delimično odvikao od refrena koji se sastoje iz ponavljanja naziva, čini mi se da je u međuvremenu stekao nove navike. Jedna je da identična gitarska i vokalna melodija teku unisono, a druga je da gitarske harmonije koje su se ranije sastojale iz terci sada sačinjavaju oktave. I mada ni jedna ni druga karakteristika nisu loše po sebi, na ovoj pesmi možda previše dominiraju za moj ukus. Bez obzira na to, The Parchment me i dalje opčinjava hladnom atmosferom i zagonetnom strukturom, navodeći me da joj posebno posvećujem pažnju kad puštam album. Trenutno mi nije među omiljenima, ali je prisutan potencijal da mi se vremenom više otvori. Hell on earth - Možda bi bilo nerealno očekivali da Harris sa svakom od desetominutnih numera briljira, ali po mom mišljenju je najbolja kompozicija ostavljena za kraj. Mirni intro jako diskretno sugeriše melodijske teme koje će se provlačiti kroz pesmu, da bi se teme konkretnije i gitarski prezentovale u nizu onog momenta kada McBrain svojim nepredvidivim prelazom označi iznenadni početak razrajene sekcije. Hell on earth po meni sadrži najuzbudljivije melodije na albumu, krunišući ga refrenom zapanjujuće magnitude. Izgleda da Harris u svom maniru ostavlja neke od najturobnijih tema za sam kraj albuma, ali ih predstavlja kroz muziku koja je poletna i neodoljivo zabavna. Razmišljam o tome kako ćemo sagledati Senjutsu u kontekstu diskografije benda. Bili smo spremni da Empire of the clouds bude možda i poslednja pesma koju će Iron Maiden ikada snimiti. Ako se ispostavi da je ovaj album poslednji, Hell on earth bi svakako bila pristojna tačka na karijeru. Međutim, budući da je Senjutsu drugi dupli Iron Maiden album u nizu, voleo bih da bend izda još jedan dupli album pre nego što označe kraj. Bilo bi fenomenalno imati trilogiju duplih albuma, i imajući u vidu doslednost benda, ne bih se iznenadio odličnoj trilogiji. Ovo je izvanredan album i strog kandidat za album godine. Nek' mi Deris, Weikath i ekipa oproste - bili su tako blizu. Ocena: 9/10