vudun

Miodrag Belodedić je Srbin iz mesta Sokol u Rumuniji, prvog na koje naiđete ako granicu pređete negde kod Banatske Palanke. Odrastao je gledajući televizijski program stvoren u Jugoslaviji, roditelji su ga dovodili da u Beogradu kupuje stvari koje nije mogao ni da zamisli, a on je detinjstvo proveo gledajući preko reke Nere u državu koja je za njega bila sloboda. "Rodio sam se u Sokolovcu, na samoj granici Rumunije i Srbije. Morao sam da budem pažljiv kad izađem iz kuće, jer granici nismo smeli da se približimo. U blizini je bio pojas uzorane zemlje, koji je služio tome da se vide koraci onih koji prebegnu. Blizu je i reka Nera, koja deli Rumuniju i Srbiju. Kada sam bio mali, reka je bila čista, voda bistra, i molili smo vojnika da nas pusti da se kupamo. Ponekad bi nas pustio, ali samo malo i da se ne udaljavamo. Jedan profesor je procenio da je samo iz mog sela prebeglo oko 260 ljudi. Bežalo se preko Dunava i preko Nere. Jednom sam gledao kako uhvaćenog tuku, nose ga držeći ga za noge i ruke. U Rumuniji sam bio Srbin, u Srbiji Rumun. Trener Angel Jordanesku mi je govorio: 'Ti, Srbine, pazi, nemoj da pokušavaš da pobegneš.' Odgovarao sam: 'Zašto baš ja da pobegnem? Tu su i Marijus Lakatuš i Gavril Balint i...' Balint mi je bio cimer. Njemu sam rekao da ću da idem: 'Ako me uhvate, videćeš me; ako me ne uhvate, čućeš gde sam.' Upozorio me je da nikome drugome ne govorim. Gavril Balint je imao sličnu životnu priču kao Miodrag Belodedić, samo što je za razliku od nekadašnjeg fudbalera Crvene zvezde on bio Mađar. Čak devet godina igrao je za Steauu, a deset za reprezentaciju Rumunije, sa kojom je učestvovao i na Svetskom prvenstvu 1990. godine. Pored toga, bio je oprezniji od Belodedića i znao je šta može da se desi fudbaleru srpskog porekla... "Istina je da smo bili pod prismotrom. I među nama, igračima, bilo је onih koji su radili za Sekuritateu, gledali kako se ponašamo, sa kim pričamo i gde se šetamo kada smo odlazili u inostranstvo. Tamo nismo smeli da kupujemo video-rekordere ili televizore. Ni pasoši nisu bili kod nas, nego su nam ih davali kada smo odlazili, i uzimali kada se vratimo. Nismo smeli da imamo devize. Kupovali smo dolare na crno, pa smo ih krili u cipelama ili u kaiševima", ispričao je Belodedić. Iako je rođen i odrastao u Rumuniji, a zatim igrao za najbolji klub u zemlji i reprezentaciju, Miodrag Belodedić je celog života znao da je Srbin. Tih godina su Srbi u Rumuniji uspevali da uhvate jugoslovenske programe na televiziji, pa je bilo lako sačuvati jezik, kulturu i običaje i na onoj drugoj strani Dunava. Takođe, Belodedić je kao dete redovno dolazio u Beograd, koji je za njega tada bio "zapad". "Moji roditelji su imali pogranični pasoš, i dok sam bio dete, dok nisam počeo da igram fudbal, mogao sam da odem sa njima u Vršac, u Beograd, i video sam kako ljudi tamo žive, šta imaju. A mi smo stajali u redovima za šećer i zejtin. Jednom su mi na odmoru otac i majka predložili da ponovo odem sa njima do Jugoslavije, da vidim rodbinu. Rumuni nisu imali pasoše, osim onih koji su 'brinuli za zemlju'. I nisu hteli ni meni da ga daju. Tada sam se naljutio, a naljutilo me je posle i to što me nisu pustili da igram za selekciju Evrope", Belodedić nije želeo da živi u izolaciji. Bio je ljut na poredak u Rumuniji, bio je ljut na svoj klub koji ga nije tretirao na pravi način i odlučio je da ode - Jugoslavija je bila jedino mesto na koje je mogao. Imao je srpsko poreklo, imao je rođake i delovalo mu je da ima najveće šanse da ne bude deportovan nazad. Srećom, Jugoslavija ga je dočekala na pravi način. Opasnost je bila ogromna. Ko zna kako bi se završilo da je samo jedan korak u planu Miodraga Belodedića krenuo po zlu. Ovako, nisu bila dovoljna ni ispitivanja zašto podiže novac iz banke, uspeo je da se izvuče i da sa sobom povede majku. Pa, ako ništa drugo, barem u Jugoslaviji imaju rođake... "Kada sam odlučio da odem, izvadio sam malo više novca iz banke, i iz kluba su me zvali da me pitaju šta će mi tolike pare. Rekao sam da idem kući, u selo, da tamo majka hoće nešto da gradi, pa da nosim njoj. Pasoš sam naposletku dobio tako što sam pričao sa Valentinom Čaušeskuom, Nikolajeovim sinom. On je stalno bio pored nas, gledao utakmice, dolazio na treninge. Nije znao da ću da prebegnem, naravno. Stigao sam kući, rekao majci da spremi stvari, i krenuli smo oboje. Nije joj bilo lako. Plakala je, govorila da neće, pitala je gde ćemo, šta ćemo, kako da ostavi kuću", otkrio je Belodedić. Dobro je poznavao Vršac u kojem je bio više puta, svojevremeno je dolazio u Beograd, a imao je rodbinu u Beloj Crkvi i Prokuplju. Beograd je i tada bio ogroman grad, Bela Crkva premalo mesto sa dosta Rumuna i malo prostora da se "sakrije", pa je izbor pao na Prokuplje. Spakovao se iz Bele Crkve krenuo na drugi kraj zemlje, da bi se udaljio od rodne Rumunije. "Na granici me je prepoznao jugoslovenski carinik. Pitao me je da li sam ja onaj Belodedić koji igra fudbal. Rekao mi je: 'Nemoj da se vraćaš za Rumuniju, ostani i igraj za Partizan.' Rekao sam mu da nisam partizanovac, već zvezdaš, i otišao sam u policiju i zaista rekao da neću da se vratim. Tamo su mi rekli da ne brinem, da se ništa neće desiti, da niko ne može da me vrati… Prvo sam bio kod rođaka u Beloj Crkvi, i govorili su mi da ne šetam mnogo, jer je granica blizu i ima mnogo Rumuna u prolazu. Policija me je pitala imam li neku rodbinu malo dalje od granice. Rekao sam da imam, u Prokuplju i u Beogradu. 'Baš fino, spakuj se i idi u Prokuplje', rekoše. Tamo sam bio mesec dana", rekao je bivši fudbaler Crvene zvezde. Reprezentativac Rumunije, jedan od najboljih igrača u Evropi na svojoj poziciji i osvajač Kupa evropskih šampiona sa Steauom došao je do stadiona Crvene zvezde i glasno rekao šta želi od malih nogu. Dragan Džajić nije mogao da veruje, skeptičan je bio i Vladimir Cvetković, ali je Mile već isplanirao da bude prvotimac Crvene zvezde, evropske sile u nastajanju. "Pre nego što sam otišao u Prokuplje, otišao sam u Zvezdu sa jednim rođakom. Navijao sam za Zvezdu još kao dečak. Dvaput sam bio na utakmici sa ocem u Beogradu, sanjao sam Vladimira Petrovića, Miloša Šestića, Dušana Savića... Rekao sam: 'Evo, ja sam Belodedić, da li biste hteli da zaigram za vas?' Čekao sam da pričam sa Draganom Džajićem. I njemu sam rekao ko sam i šta bih hteo. Bio je zbunjen. Pozvao je kultnog generalnog sekretara kluba, Vladimira Cvetkovića, došao je i on, razmišljali su šta da rade, otkrio je Miodrag više od tri decenije kasnije. Crvena zvezda je slučajno dobila ogromno pojačanje, dokazanog fudbalera i evropskog šampiona sa rumunskim timom. Dok su proveravali šta će se desiti ako angažuju Belodedića, legende fudbalskog i košarkaškog kluba savetovali su rumunskog reprezentativca da se udalji i da ne privlači pažnju. Srećom, brzo se ispostavilo da je Mile u Rumuniji igrao bez profesionalnog ugovora - što je značilo da odmah može na trening, a da će za godinu dana moći da igra i takmičarske mečeve u Zvezdi. "Rekli su mi da odem u Prokuplje, da budem tamo nekoliko nedelja, i da će me pozvati. Razgovarali su sa ljudima iz UEFA, pozvali me, i rekli da imam sreće, jer u Rumuniji nismo bili profesionalni igrači, nismo imali profesionalne ugovore, pa će mi kazna zbog toga što sam promenio klub bez dozvole trajati samo godinu dana. U Rumuniji su me osudili kao dezertera na 10 godina zatvora, jer je Steaua bila vojni klub", zaključio je Belodedić, koji kaže da bi možda i sačekao godinu dana da je znao da će Nikolae Čaušesku da padne tako brzo.

'' Šta će čoveku ovolika creva, k'o u ovna?'' Fenerbahče

A?!

Budimpeštanski romski simfonijski orkestar – neverovatna priča orkestra „100 violina“ koji stiže u Sava Centar 9. decembra.

Ta je na 40 % ali može da prođe.

Votka ''Snaga klješta'' - 88,8 % Topla preporuka iz prve ruke... za Bulova tj. Bačulova, ako su mu dozvolili da čita u pritvoru.

Skinuo sam ga još kada je izašao, ali još uvek nisam uhvatio vreme da ga preslušam celog, kao čovek, zavaljen u fotelji mračne sobe sa flašom votke među šapama.

Duplo golo..........

Forum nikada jadniji nije bio. Čestitog čoveka obuzme specifična forma tuge kad uzme da čita vaše isfolirane postove. Ni svirke nisu ništa bolje; premda je tako već dugo, bezmalo 15 godina poslednjih.

https://youtu.be/jc9ABTB3bCU?si=HX6np8YgBItlhcXI&t=100

Vujadin? Duuule Savić!

I to je izleteo iz džipa koji je milio u mračnoj ulici. Tako je Anđus govorio. Nego, reklo bi se da između Milke i Mijata cveta neka specifična forma platonske ljubavi.

Obrušilo se na Anđusa i kuso i repato, bacaju i drvlje i kamenje, sve zbog Milke Forcan.

Meni je rekord 11 blokada i 14 ukradenih lopti na utakmici, a nisam igrao centra. Davno je to bilo. Šut spolja - đene đene. Nekad uđe, nekad ne. Cenim da ste olešili Duška Savanovića, Rašića, Malinu Marinovića... Ima i ovo; da se ne zaboravi https://youtu.be/O_Z33jT6lww?si=Dn5n4_Wp8xjIKBen

Markanen se dopinguje 101 % Odakle mu onolika energija i brzina, a juri čitavu utakmicu istim intenzitetom, dok je Srbima duša u nosu. Generalno, cela ekipa im se brže kreće, sa ili bez lopte; 20 ofanzivnih skokova naspram jedanaest. Zašto?

Taj ''velikan'' više ni ne živi u Srbiji. Za razliku od nekih, ne poseduje članske knjižice SNS-a, DS-a, URS-a, niti je ikada preletao između. Shodno tome, ne vreba priliku da ponovo preleti u neko novo jato. A ni metal odavno ne shvata za ozbiljno. Mogao je da ode na koncert Exodusa, jer je u tom trenutku bio u Srbiji, ali mu je sevala paja, valjda jer je primetio činjenicu da su se svirke pretvorile u sveopštu lakrdiju. Sluša stare albume Coronera, Sadusa, Death-a, Paradise Lost-a, Dream Theatera, Testamenta itd. I ponešto od novotarija koje najčešće Azal okači. Ali posluša albume do kraja, a ne poput nekih do treće pesme i krene da se izvaljuje ''album godine'' i sl. Ploče, koje je želeo da ima, poseduje već odavno. Za razliku od nekih tamo drugih, koji nikada ne puste albume koje kupe, već jurnu da brže-bolje okače fotku jer onda su čelična prsa valjda maljava. Dakle, ne rasipa novac na diskove. Inače, ovoga puta nevezano za članstvo, on voli da tera šegu sa šiljokuranima, kako sa onima iz malih sredina, a koje su zaslepila svetla velegrada, tako i sa onima iz samih ''velegrada''. Ženetino!

'Bem li ga, ipak ga se dobro sećam iz vremena kada je bio na vlasti. Premda, ima te momente kada je vrlo simpatičan, priznajem...

Golubački ex-psiho ili dobro barata fotošopom ili je rešio da posti... Na kraju će žutica i naprednjakluk, ta dva veštački stvorena tabora, morati da sagore i nestanu... Nemam tu šta da krijem, moram priznati da mi je drago kada vidim Srđana Milivojevića kako skiči ulicama Govnograda... Drago mi je i kada Marko Đurić (šef diplomatije?) puni gaće i zamuckuje... Jedino mi nije drago kad vidim decu kako pište i vrište, a pištanje ih tek čeka u životu. Sa ovima ili onima... Biće bolje, optimista sam svakako. Valjda će te klince naposletku obasjati Ickeizam i poneti talas anarhije. Jedno je sigurno: naša generacija ni za kriv k. nije. Što ti jednom reče ''njih da bukvalno lupiš preko nosa, oni bi rekli ma nije se desilo''.

Evo ti plus, iako se načelno ne slažem s tvojom konstatacijom... Nije u redu da dobiješ pet minusa od Wizarda i jedan od Haosa, inače dvojice neoliberalnih luzera, ali koji se nadaju... I nadaju... I prođe život u nadanju.

Ma, goni se u krvavi kurac. Govnaru.

Ti beše specijalizirao psihijatriju?

Tri šizofrena cepanja... 39. Pod rednim brojem 13. su Destroyer 666 i Desaster...