Могу вам рећи да сам одгледао гомилу утакмица овогодишњег разигравања, те сам извукао закључак да је нешто квалитетнији него претходних сезона. Руку на срце, претходних сезона нисам ухватио толики број серија.
Онакав кукавичлук Торонта, иначе најбољег тима регуларног дела сезоне, ретко се виђа на бојном пољу. Да они целу четвртину не могу да уваљају кош нашврљаном Кливленду, то је заиста срамота.
Па да још изгубе утакмицу у продужетку, иако су од првог минута водили, молим вас, дупла срамота.
Шта тек рећи за криминалну одбрану Бојана Богдановића над Леброном, као и крајње мизерне проценте шута онда када се серија Индијане ломила? Верујем да је увелико у поступку одузимања хрватског држављанства, знате, извор свих данашњих недаћа лежи у томе што се, једноставно, не сносе консеквенце.
Неискусни Бостон је, са друге стране, демонстрирао на најбољи могући начин како се игра лепршава тимска кошарка, а све под диригентском палицом полетног тренера Стивенса и најинтелигентнијег центра данашњице Ала Хорфорда. По мом (не)скромном суду, врхунац овог плејофа јесте начин на који је анонимус попут Розијера понизио извиканог Ерика Бледсоа и практично га послао у превремену кошаркашку пензију.
Напоменуо бих да је у питању била седма одлучујућа утакмица, молим Вас. Нека то остане забележено у аналима најлепше игре под обручима.
Познато вам је да волим црне кучиће, али претпостављам да нисте знали да нигде очима не могу видети црнце осим, погађате, на знојавим паркетима широм упоредника, меридијана итд.
Титула се враћа у прапостојбину Келта - у хладни Бостон. Свака друга солуција биће тумачена као одраз корумпираности северноамеричке кошаркашке федерације којом годинама уназад руководи ИТ лоби из Силицијумске долине.