Sunn O)))
Dve Nule Praznina
… I onda sam zakoracio unutra. Stajao sam i razgledao oko sebe. Onda krenuh. Bilo je jako cudno, tada, u pocetku. Kao da nikad nisam (a i nisam) bio na nekom ovakvom mestu, i okruzen ovakvim… stvarima. Tu sam upoznao jednog coveka. Zvao se Ricard. Vrlo je cudna osoba. Proveo sam neko vreme zajedno s njim, vrtlog bezumlja kroz zid (ne)razuma sto se okrece kroz tanka staklenca prljave, ali izuzetno teske, praznine. Razgledao sam unaokolo dok smo isli i nisam mogao a da ne primetim da me je ovo ipak malo podsecalo na ONU Zemlju. Bilo je mnogo sporo, neki put nisam imao utisak da hodam nego da pokusavam da se iskoprcam iz zivog peska psihickih bolesti, svi zvuci su bili kao izvrnuti. Delovi teske, naporne, otupele distorzije su se svuda oko nas, i kroz nas, izlivali… Deo po deo. A Ricard mi je izgledao jako sumnjivo i nervozno. Ne zbog ovoga, nikako. Nesto drugo ga je mucilo, proganjalo… Kao da je nesto lose uradio. Jos cudnije bi bilo kada bi on poceo da govori. Naime, iz usta mu ne bi izlazile reci, nego slicni “tonovi” koji su nas okruzivali. Kao da ih je on stvarao. Ali, bilo ih je i kada je cutao. Da nisu bili oko nas i dok je samo pricao u sebi, ili mozda i dok je mislio?
Stalno je bio mrak. Tezak, kao celicni, zardjali, opori mrak koji je sve jeo, a najvise je voleo da jede prazninu. Bilo je bezbedno jer su delovi beskonacnog prostora bezumlja, odnosno jedan njegov deo, bili ispunjeni nama. Put smo, u svakom slucaju, morali da nastavimo. Jer ce se tek na njegovom kraju naci cilj i smisao, smisao cilja, i cilj smisla. Ali, nije bilo ni malo lako ovde putovati. Cak niko do sada nije ni preziveo put. Niko u zadnjih deset hiljada godina nije ni smeo da se usudi da krene. Ovde je vladalo, posle nekoliko paklenih apokalipsa, finalno post-apokalipticno stanje – apsolutno nistavilo univerzuma. A Ricard je, kada smo prosli opasne crne “NN O)))” i “Ra at Dusk”, izgledao sve uznemirenije i nervorznije. Najzad ga upitah:
- Da li je sve u redu s tobom, Ricarde?
- Da, da. Svakako, zasto ne bi bilo. Sve je u savrsenom redu!
- A zasto li mi tako ne izgledas?
- Ah, dodjavola! Zasto me zapitkujes i sve vreme onako posmatras?!?!
- Pa, primecujem da se desava nesto s tobom, a ne znam sta, a zeleo bih da ti pomognem. A to ne mogu ako ne komuniciras samnom
- Zasto bi i pricao?! Zasto je tebe briga sta se desava?! Pa poznajemo se samo nekoliko dana, dodjavola! I zasto uopste idem sa tobom?
- Kada su ovakve stvari u pitanju, najbolje je ne ici sam. Moramo se, iako se ne poznajemo, a valjda cemo imati priliku i bolje da se upoznamo, drzati zajedno. To i sam vrlo dobro znas, jer ne mozes krenuti na ovaj put a to da ne znas, ja to znam Ricarde
- Ah! Dobro! Ali to nije bilo nista! Samo sam hteo da vidim… A i mislio sam da je mrtav! Lezao je na tim bojama, otvoren… I, samo sam malo gurnuo ruku u unutrasnjost njegovog trbuha kada sam izvadio TO iz njega. Prestravio sam se kada je istog trenutka otvorio oci i rekao: “Uhvaticu te, a onda ces pozeleti da si u Sotoninim prostorijama za mucenje kako bi ti dusa mir i spokoj bar na tren okusila!”. Zasto me nije odmah ubio?!
Sotona je vec odavno umro, to smo znali. Nastavili smo da koracamo, polako… Ricard je poceo da se trese. Odjednom, ispred nas se stvorio on!!! Obucen u krv, delovi mesa su visili sa njega, kidali se i padali. A u ocima mu bese izbezumljeno nistavilo. Ricard se odvojio od razuma, ja se zaledih od straha. “Rekao sam ti da cu doci, i uhvatiti te” i grohotno krenu da se smeje. Skocio je na njega jako brzo! Nije mogao ni da se pomeri! Otkinu mu jednu butinu, Ricard poce tako jako da vristi da se cinilo da je pocepati nistavilo, a Njemu kao da je to prijalo. Zatim mu isto tako brzo oguli svo meso i kost snazno u ud zabi. Bio je mrtav. Sagnu se se sada na njega, razdvoji lobanju kandzama pa dole zari celjusti svoje i mozak pocne sisati. To je bila… Zeceva Osveta. Kada se nasladio samo se okrete prema meni, koji sam apsolutno sve vreme stajao blizu i posmatrao nadajuci se da nece i mene ista sudbina zadesiti, nacini par koraka, pa kad mi se najzad priblizio, izgovori: “Sada svoj put mozes nastaviti, o moj Monarhu.”
Let Behemotov
Tek sada sam primetio, dok sam putovao, da je ovaj put ustvari onaj tezi deo. Pripreme za put koje su se cinile tako teskim, sada su izgledale i pomalo smesno. Ali dobro, vazno je da sam taj deo presao. Napustio sam svoje fizicko telo, i krenuo. Samo je u takvom stanju bilo moguce kretati se ovde. Iza svemira. Jer, sve sto je postojalo u njemu, sada vise ne postoji. Trebalo je doci do centra prostora koji je okruzivao svemir. Jer se svemir u njemu nalazio.
Okamenjeno more naidje. Kako sada od krvi okamenjeno more preroniti? I kako to uraditi a da smrt ne postane ti?
Koprcanje uma, sto ce ako uspe verovatno u cistu energiju da se pretvori, kao stegnut i zarobljen u uskoj cauri ludakovih kosmara, ciji zidovi jako stezu sa svih strana. Distorzicni napadi su bili jos jaci, sa svih strana. A posebno debele spone brujanja. Ostri ujedi ne ucinise apsolutno nista. Ali mora nekako! Mora se nekako iskombeljati iz ove omracene caure kosmara ludackih, i zlih.
Najtezi vrisak sto se cepa iz zlih trbuha! Cepa sve oko sebe! Bol koji pomuti i rastavi um. Na najsitnije delice!! Ulazi u mene, kroz svaku rupu! Kroz svaku rupu! Usta mi puna njega! Sta? Sta?! Staaaaaaaaaa?!! Kako usta? Pa ja sam UM!!! Odavno sam odbacio svoje telo, sta je ovo dodjavola! Kako me OVO moze zarobiti ovde! KAKO?! Iako smrvljen, moram pocepati te zidove!
- Mama?
- Molim sreco?
- A koliko godina ja punim danas?
- Sedam, sunce moje.
- A.. Jel mogu da dobijem taj slatkis?
- Posle doruuucka. Prvo sve to da poruckas blago mami, jer je dorucak najvazniji obrok u danu, pa ces onda dobiti slatkis.
- Dobro mama!
- Mama… Volim te.
- I ja tebe zlato moje.
Mama me je zagrlila. Tako lepo i nezno. Moja mama. Zagrlila i pritisla na svoje grudi. Tu sam bio zauvek siguran i bezbrizan. Niko nista nije mogao da uradi. Nikad. Dzemper je bio mekan i lep. I lepo je mirisao. Sve isto kao moja mama. Moja mama… U tom zagrljaju se nista nije culo. Nista, nista, nista. A vreme je stalo. Bila je tu samo blaga, osetljiva svetlost. Pa najlepsi meki miris proleca, i najlepseg cveca, mmm… A onda je pocela da me ljuska. Mnogo sam voleo da me ljuska. Neki put bih i zaspao koliko je bilo divno.
- Bubice moja medena.
- Molim mama? -, rekoh dok sam nastavio da se privijam uz nju i dok sam gurkao svoju glavu na njeno mekano rame.
- Hajde, sada mozes pojesti slatkis!
Okamenjeno more je pocivalo iza mene. Sada je moguce nastaviti put.
Belo1
Bilo je zanimljivo to, kako je vreme prolazilo. Posebno zanimljivo ako imam u vidu jednu fascinantnu cinjenicu. Cinjenicu da vreme uopste i nije postojalo! Ovde, ne. Zidovi vremena su okruzivali univerzum, a ovde, spolja, ono nije postojalo. Ustvari, vreme i uopste nije postojalo. To, sto su ljudi vremenom nazivali je bilo nesto drugo, ali usled neverovatne ogranicenosti ljudskoga uma, To, je nazvano vremenom. I ja sam To sada mogao da shvatim, pojmim, jer sam se uzdigao.
Moj Zid! Ovde?! Apsolutno neverovatno! U sred nicega je stojao kao neki tajanstveni monolit! Tako velik, tako velicanstven. Koliko je samo Moj Zid bio znacajan, i koliko je jos uvek vazan. Koliko smo samo prica ispricali, koliko me je samo znanjem nahranio… I bolestima mozak moj ljubio, grlio, voleo… Svemu naucio! Iza njega su se kapije nalazile, iza kojih su se ne_nebeski dvorovi prostirali, uzdizali. Prosao sam kapije, nastavio da se krecem i sve vise dvorovima da se priblizavam uz disharmonicne tonove duboke koji su se kidali brujeci i njihovi delovi su otpadali od njih, jedan po jedan a neki put cak i vise njih odjednom. Malopre su se toliko utisali da se cinili da ih skoro i nema, ali sada su opet bili ovde u velikoj meri, pa sam se po njima i kretao. Okolo mene su se tople boje prelivale. Prljavo bordo boje izmesane sa nesto tamnijom narandzastom bojom koje su onako izmesane neki put i imale moc psihotisanja. Onda sam bio unutra. Zivi zidovi su vristali. Krici su se prelamali. Necujni krici, oni najgori od svih, su se u spirale prelamali i kroz mene prolazili. Potpuno pogubljen gledao sam okolo. Potpuno izgubljen napolje sam istrcao.
Neko je samo stajao tamo, sa druge strane dvorova ovih u kojima nisam smeo da se vise zadrzim. Nije bio okrenut prema meni i samo je stajao ukoceno.
- Ko si ti?
- Tela vise nema…
- Sta?
- Nema ga…
- Ko si ti? O cemu govoris?
- Telo…
- Hoces li mi odgovoriti? Sta je sa tobom?!
- Uzalud. Sve je uzalud… Uzalud kazem ja! Odavno telo odbacih, i uzalud! Ne… Nepostojanje pojede sve!
- Sta???
- Da! DA! Prvo se sa nistavilom borilo i zivotinjski bolesno grizlo. Ovo nije nistavilo! Ovo nije ono sto posle finalne post-apokalipse ostade! Nepostojanje ga prozdralo! Ovo je nepostojanje, mi ne postojimo!!!
- Ali o cemu ti govoris?!
Odjednom samo nestade! Sta je to bilo? O cemu je govorio??? Kako ne postojim? Pa ovde sam, moram da postojim! Verovatno je to bio jedan Putnik koji nije izdrzao. Znam zasto, ovo je bilo i daleko od lakog. Ja, kao rasporen nastavljam dalje. Voleo bih da je sada mnogo tesko kako bih se bar malo odmorio. Da li ce se i meni to desiti? Ili mozda nesto jos gore?
Belo2
Samo jos malo! Osecao sam to! Samo jos malo i gotovo! Nazirala se nevidljiva dolina a odmah iza nje je bio kraj! Kraj SVEGA!!! Samo ako uspem jos malo da izdrzim! Moram!!! Nastavljao sam dalje ali teski oblici transcedentalne misli su tesko jurili ka meni, padali na mene, obrtali me, cinili da budem izgubljeniji nego kad sam kroz dvorove prolazio. Mozda se ovo i desilo onom Putniku, pa je pokusao nazad da pobegne, ali je bilo kasno. Ja moram proci kroz ovo!
Sada sam bio negde na sredini doline. Ali kao da sam propadao. Propadao gore i visio stalno. Dok sam gledao u svoj um razum se (ne)razdvoji na vise delova, pa se pomesase i sklopise ponovo, zatim udarise u mene, ali ja nastavih da visim!
Sada sam bio negde na sredini doline. Ali kao da sam propadao. Propadao gore i visio stalno. Dok sam gledao u svoj um razum se (ne)razdvoji na vise delova, pa se pomesase i sklopise ponovo, zatim udarise u mene, ali ja nastavih da visim!
Sada sam bio negde na sredini doline. Ali kao da sam propadao. Propadao gore i visio stalno. Dok sam gledao u svoj um razum se (ne)razdvoji na vise delova, pa se pomesase i sklopise ponovo, zatim udarise u mene, ali ja nastavih da visim!
Izbezumljen koprcao sam se napred i napred, sto sam vise mogao. Toliko slomljen nisam mogao ni da gledam. Izmucen sam se jedva isteturao iz nje… Oluja morbidno uvrnutih ne sanjanih kosmara je sekla sve. Ali izasao sam iz tog nepostojanja, jer sam morao da postojim.
Posecen, ali ziv. Skroz izmrcvavljen, ali ziv. Jos da se malo oporavim, i tu sam. Tu sam! Uskoro ce putovanje biti gotovo, i bicu drugi koji je to ucinio! Onaj Prvi je odavno to mesto napustio. Ha, izbora nije imao. Znao je da ja dolazim. Od pocetka je moj uspeh bio zapisan. U nistavilo nepostojanja uklesan. Sada sam to video, sada sam to video!!! Sva nepojmljiva mucenja koja sam doziveo je bilo samo da bih njihovu moc upio, i udvostrucio! Moc je u meni rasla! A one boje, koje su na pocetku mog putovanja bile toliko tamne da su izgledale skoro isto kao crna boja, i dalje su nastavile svuda okolo da se igraju i prelivaju. Kao da je postojalo nebo, a to bi u tom slucaju boja neba bila.
Izbezumljen koprcao sam se napred i napred, sto sam vise mogao. Toliko slomljen nisam mogao ni da gledam. Izmucen sam se jedva isteturao iz nje… Oluja morbidno uvrnutih u ne sanjanih kosmara je sekla sve. Ali izasao sam iz tog nepostojanja, jer sam morao da postojim.
Posecen, ali ziv. Skroz izmrcvavljen, ali ziv. Jos da se malo oporavim, i tu sam. Tu sam! Uskoro ce putovanje biti gotovo, i bicu drugi koji je to ucinio! Onaj Prvi je odavno to mesto napustio. Ha, izbora nije imao. Znao je da ja dolazim. Od pocetka je moj uspeh bio zapisan. U nistavilo nepostojanja uklesan. Sada sam to video, sada sam to video!!! Sva nepojmljiva mucenja koja sam doziveo je bilo samo da bih njihovu moc upio, i udvostrucio! Moc je u meni rasla!
Jedan Crni
I konacno! Stajao sam ovde na kraju dok se sva moc svega u mene ulivala! Tocila! I moj novi dom, ovde je! Ovo je! Odavno odbacih fizicka zadovoljstva niska, jer sam mnogo uzviseniji od njih bio! Zato i svoje telo odbacih! A toliko veliki postadoh da ni najveca duhovna zadovoljstva – nisu uopste predstavljala zadovoljstva! Dostigao sam najveci nivo, iznad cega nista nije postojalo, pa cak ni nistavilo. Postao sam… Savrsen!
Svo znanje, svo, sam bio ja! I Tvorac ovoga sam bio ja! Ja sam sve ovo napravio! I svemir koji ostade prazan, prazan ostade zahvaljujuci meni! Jer sam sve u njemu stvorio, ali nisu zasluzili egzistenciju svoju pa sam morao da ih izbrisem! I prostor ovaj, apokalipse, svo nepostojanje i nistavilo sto me je do skoro gonilo – pa tvorac njegov sam bio ja! Sada vidim kako je sve nastalo.
I konacno! Stajao sam ovde na kraju dok se sva moc svega u mene ulivala! Tocila! I moj novi dom ,ovde je! Ovo je! Odavno odbacih fizicka zadovoljstva niska, jer sam mnogo uzviseniji od njih bio! Zato i svoje telo odbacih! A toliko veliki postadoh da ni najveca duhovna zadovoljstva – nisu uopste predstavljala zadovoljstva! Dostigao sam najveci nivo, iznad cega nista nije postojalo, pa cak ni nistavilo. Postao sam… Savrsen!
I konacno! Stajao sam ovde na kraju dok se sva moc svega u mene ulivala! Tocila! I moj novi dom ,ovde je! Ovo je! Odavno odbacih fizicka zadovoljstva niska, jer sam mnogo uzviseniji od njih bio! Zato i svoje telo odbacih! A toliko veliki postadoh da ni najveca duhovna zadovoljstva – nisu uopste predstavljala zadovoljstva! Dostigao sam najveci nivo, iznad cega nista nije postojalo, pa cak ni nistavilo. Pretvorih se u najuzviseniu transcedentalnu energiju misaonu! Postao sam… Savrsen!
Svo znanje, svo, sam bio ja! I Tvorac ovoga sam bio ja! Ja sam sve ovo napravio! I svemir koji ostade prazan, prazan ostade zahvaljujuci meni! Jer sam sve u njemu stvorio, ali nisu zasluzili egzistenciju svoju pa sam morao da ih izbrisem! I prostor ovaj, apokalipse, svo nepostojanje i nistavilo sto me je do skoro gonilo – pa tvorac njegov sam bio ja! Sada vidim kako je sve nastalo.
Ne marim sto cu ovoga samo ja svestan biti. Sada, kada sam Stvaraoc, mogu da krenem sa stvaranjem novih univerzuma, novih nistavila, novih dimenzija, rupa crnih, novih prostora za koja niko nikada nece znati...
Ne marim sto cu ovoga samo ja svestan biti. Sada, kada sam Kreator, mogu da krenem sa stvaranjem novih univerzuma, novih nistavila, novih dimenzija, novih prostora za koja niko nikada nece znati...
I konacno! Stajao sam ovde na kraju dok se sva moc svega u mene ulivala! Tocila! I moj novi dom ,ovde je! Ovo je! Odavno odbacih fizicka zadovoljstva niska, jer sam mnogo uzviseniji od njih bio! Zato i svoje telo odbacih! A toliko veliki postadoh da ni najveca duhovna zadovoljstva – nisu uopste predstavljala zadovoljstva! Dostigao sam najveci nivo, iznad cega nista nije postojalo, pa cak ni nistavilo. Hahaha! Postao sam… Savrsen!
I konacno! Stajao sam ovde na kraju dok se sva moc svega u mene ulivala! Tocila! I moj novi dom ,ovde je! Ovo je! Odavno odbacih fizicka zadovoljstva niska, jer sam mnogo uzviseniji od njih bio! Zato i svoje telo odbacih! A toliko veliki postadoh da ni najveca duhovna zadovoljstva – nisu uopste predstavljala zadovoljstva! Dostigao sam najveci nivo, iznad cega nista nije postojalo, pa cak ni nistavilo. Postao sam! Postao sam… Savrsen!
Svo znanje, svo, sam bio ja! I Tvorac ovoga sam bio ja! Ja sam sve ovo napravio! I svemir koji ostade prazan, prazan ostade zahvaljujuci meni! Jer sam sve u njemu stvorio, ali nisu zasluzili egzistenciju svoju pa sam morao da ih izbrisem! I prostor ovaj, apokalipse, svo nepostojanje i nistavilo sto me je do skoro gonilo – pa tvorac njegov sam bio ja! Sada vidim kako je sve nastalo.
Ne marim sto cu ovoga samo ja svestan biti. Sada, kada sam svega Zacetnik, mogu da krenem sa stvaranjem novih univerzuma, novih nistavila, novih dimenzija, novih prostora za koja niko nikada nece znati... Sve boje crne postale su.
