Grobodan

Tako je slažem se ali moram samo malo da se ubacim, Cause of Death se meni ipak dosta razlikuje od TEC na kom su zasnovali taj stil koji i danas gaje. Što se tiče novog to je to, vidi se po prvoj pesmi da su turovali sa Slejerom a i ovaj novi gitaroš se vaistinu potrudio oko solaža.

Ubica album, adekvatan nastavak prethodnika.

Pa dobro kao limited kurac palac ali precenjen jeste, tek je deračina za Veronica reizdanje.

dobro,

Ja sam se vala bavio dosta, puno sjajnih preporuka od puzdanih glava foruma, tone podbačaja je tu bilo ali da spomenem ovako po nekim celinama (uz koje kude pominjanje fejlova) šta se slušalo najviše. Što se tiče starije garde evropskog power metala bez nekih preteranih senzacija, Blind Guardian su se na The God Machine vratili stilski ali i kvalitativno koji korak unazad, Therion na Leviathan II nastavljaju priču sa jedinice ali su hitovi ovde za nijansu manje bombastični a za mene najbolje u ovom polju posle višegodišnje pauze, Stratovarius sa Survive pokazuju da modernizacija zvuka itekako ima šta da ponudi u post Tollki eri. Tona kriptičnog i staroškolskog death metala ove godine ali majstori Immolation su sa Acts of God pokazali svima zašto su gospodari ove igre, možda je album malo predug za svoje dobro ali da me neko pita ne znam koju bih pesmu izbacio. Kad smo već kod starih ratnika Exhumed mi je sa To The Dead jedno od iznenađenja godine, punokrvni povratak u death thrash grind formu. Nova era Deathspell Omega The Long Defeat je mnogima legla bez problema ali meni je to razočarenje godine u smislu odnosa šta sam očekivao i dobio. No dobro, neka odstoji malo, možda shvatim šta je poenta vremenom. S druge strane Blut Aus Nord novi album Disharmonium - Undreamable Abysses mi je nešto najbolje što sam dobio od ove skupine u dugo godina, baš prava noćna mora donesena kroz muziku. Pagan metal ove godine nažalost tanko potpuno, u ovom ataru Månegarm sa Ynglingaättens öde bez premca sa svojim klasičnim poletnim zvukom već odavno formiranim. U sferi thrash metala Hammers of Misfortune zalaze po prvi put ovde sa Overtaker na kojoj su se predstavili u izuzetno tehničkoj a la Mekong Delta varijanti ali nažalost ženski vokal mi je znatno srozao uživanje u albumu. Zato predivni Voivod sa Synchro Anarchy nastavlja svoje singularno putovanje svom snagom, možda mi je prethodnik bio malo bolji ali i dalje je to nivo koji većina može samo da sanja. Šizofrena avangardna struja black metala je u Sigh imala najjačeg predstavnika ove godine, Shiki je za njihove standarde malo metalskije i čvršće odsviran što je doprinelo zaraznosti celokupnog materijala. Što se tiče novih lica Doldrum je na debi albumu The Knocking, or the Story of the Sound That Preceded Their Disappearance unikatnom mešavinom Ved Buens Ende zvuka i Americana vajba najavio jakog igrača za budućnost. Greg Puciato je sa Mirrorcell napravio album koji kao da je izašao sa 90s alternativnih MTV emisija uz par baš jakih hitova koji zasene ostatak materijala, ali Moon Tooth je sa Phototroph meni neuporedivo bolje uradio tako nešto i zaokružio celu priču, uz prog pozadinu koja je alat a ne svrha napravio izdanje koje se guta u dahu prepuno stadionskih refrena i mega hitova. Kad smo kod stadiona Ghost je na Impera najavio nominaciju na hedlajnersko ime najvećih prostora, album ispeglan do besvesti ali mrzeo to ja ili ne, mora se priznati pun do vrha earwormova. Ipak u toj igri mi je Spell na Tragic Magic bio zanimljiviji sa svojom maštovitom mešavinom različitih uticaja a istovremeno zarazno do zla Boga. U retro sferi je odličan bio takođe Hallas sa bajkovitim Isle of Wisdom. Rudimentarni BM najtvrđe škole su ove godine branili Lifvsleda sa Sepulkral Dedikation , Misþyrming sa Með hamri opet menjaju zvuk ali i dalje je visok kvalitet prisutan a evo danas se vratio i kralj finskog black metala Satanic Warmaster sa Aamongandr koji nastavlja put trasiran prethodnim albumom, tek če se vrteti. Što se tiče prog zvuka Wilderun je otvorio godinu sa Epigone na kome su rešili da prikažu baš sve što znaju i kandiduju se za gornji dom prog zvuka jednim gigantskim izdanjem za koje se mora priznati da je ipak malo prenatrpano za sopstveno dobro. Na ovom polju Disillusion sa Ayam odnosi pobedu, neverovatno zrelo i lepo isklesano izdanje sa svih aspekata – možda čak i najbolji album benda. Meshuggah kao i uvek kategorija za sebe, ja nikad nisam bio die hard fan ali moram da priznam da mi se Immutable za nijansu više svideo od gro prethodnika. Što se tiče doom struje ove godine funeral podklasa odnosi pobedu: Shape of Despair se retko jave ali kad dođu to je to, Return to The Void je još jedan monolit u niski bisera ovog benda a vratili su se i Mournful Congregation sa The Exuviae of Gods - Part I EPjem, šta reći sem da kvalitetom nisu mrdnuli od svojih standard i da se željno čeka drugi deo. Uprkos svim dešavanjima u domovini Roman Saenko imao odličnu godinu, Drudkh na Всі належать ночі (All Belong to the Night) nastavlja put transa uz ovaj put malo veći otklon u post vode dok Hate Forest na Innermost opet donosi svoju viziju totalne hladnoće i samoće uz blago skretanje u Drudkh teritoriju. Oba albuma su snimljena pre početka rata pa ostaje da se vidi kako će im karijere dalje ići no oba i mogu da ostanu kao dostojan epitaf. Adam iz bogova Malokarpatan je rešio da se oproba u 90s melodic BM zvuku Stangarigel i Na severe srdca je pravi kostogrejući album za mene. Ipak apsolutni favorit godine u ovom polju je poljski Wedrujacy Wiatr s albumom Zorzysta staje oćma, čista magija pretočena u muziku savršenu za lutanje. Švedska zemlja obećana za razne pravce i podpravce, tako da su me The Halo Effect supergrupa na Days of the Lost podsetili na zlatne dane modernizacije melodeath podpravca i prvo slušanje izdanja kao što su Colony, Haven ili Clayman, originalnost apsloutna nula ali izdanje krcato do guše hitovima, to se traži. Soilwork uprkos tragediji u redovima na Övergivenheten pokazuju kako se dostojanstveno stari sa stilom, isto pitanje dužine izdanja kao sa Immolation doduše. Švedska zemlja obećana part II, a u ovom javljanju se selimo u crno podzemlje s herojima black metala, Dark funeral sa We are the Apocalypse nastavljaju kvalitativno I po zaraznosti gde su stali sa prethodnikom ali ipak pobednik godine Watain u velikom stilu sa The Agony & Ecstasy Of Watain, prethodni album mi bio jedan od podbačaja godine ali ovde se vraćaju u velikom stilu da podsete zašto su tu gde jesu, ubistveno izdanje. Klasičan heavy metal je imao ubistvenu godinu tako da se može slobodno reći da podžanr doživljava pravu renesansu. Ne odskudeva se ni u debitantima kao Sonja sa prvim albumom Loud Arriver koji donosi zaraznu gothic heavy priču koju nije uspeo mnogo da pokvari ni loš vokal, do bendova koji već neko vreme postoje na sceni kao Trial koji sa Feed the Fire donose svoj najbolji rad karijere pa sve do starih kuka kao što su Saxon koji na Carpe Diem zvuče vitalno kao das u dekadama mlađi. No ipak zlatni trojac čine Riot City koji na Electric Elite donose malo zreliju varijantu ubistvenog debija sa i dalje over the top vokalima, Sumerlands koji se sa Dreamkiller sele iz kategorije ništa posebno u senzacija fijoku i Satan sa Earth Infernal koji još jednom dokazuju da su anomalija najvišeg kvaliteta. Negative Plane bi mi bio album godine sa The Pact… da nije imao vanvremenskog takmaca ali svejedno radi se o remek delu, otprilike najbliže mojoj ideji savršenog arhaičnog black metala koji miriše na misterioznu starinu. I naravno broj jedan bez premca kao i uvek AMORPHIS – HALO, tačka gde sve kritike I priče padaju u vodu I samo nepatvorena sreća postoji.

Da, taj Sacrophagus početak je baš čist Mastodon.

To neke devojke hejtuju.

poslednji post godine: (donji red Wedrujacy Wiatr diskografija) (ne skupljam vinile ali ovaj EP izašao samo u paketu CD+7''). U sledećoj godini svim kolegama hrčcima želim da što više zatrpaju životni prostor i truju mladež, i da nam prodavci budu povoljni a trejdovi dobri.

Jesi li im odgovorio Božić nije 25.12.već 07.01.

Snimljen album prosle godine ako se neko pita otkud im vremena u rovovima, inace zanimljivo da je po meni ovo njihovo izdanje koje je najbljize Drudkh zvuku u mirnijim momentima, sve ostalo klasika HF - led ledeni i mizantropija do koske.

Meni super album ispade, kao sto je drugi bio promena u odnosu na prvi tako je i ovaj u odnosu na prethodnika. Prvih par slusanja je bilo sokantno, kao bonus i negativni komentari, posle je sve leglo na svoje mesto.

Ticket in the pocket, Brutal assault dzomba sam ja!

Spell novi izvrstan, za svu braću koji se stide da priznaju da vole Ghost ali njega ima ubedljivo najviše u vokalu. Muzika ide na sve strane, Unto Others, Rush, Voivod, Tribulation, svašta ima a spakovano u jedan pitak i lep koktel. Čak se i bojim vrnuti se na starije albume, da li je moguće da ima još ovoliko kvaliteta.

Lirici su odlični, to su te poruke. Nažalost muzika je podbacila ovaj put, tačno fali malo brzine i prljavštine. Sličan je fazon kao prethodnik ali meni on bio nemerljivo bolji, ovaj uz Defiance definitivni donji dom diskografije.

Meni je muzika sjajna, baš na nekom Mekong Delta Sadus sranju ali nažalost ova ženturača koja kenja preko mi spušta album bar za dve ocene. Svaki sluš me sve više nervirala, nit nosi neke značajne melodije niti donosi nešto preterano zanimljivo. Nije mi sjebala album do neslušljivosti kao ona kuja na CoLovom Marineru ali da je oduzela dosta nažalost jeste. Trebali su pustiti brata Skalcija da otpeva ceo album.

Znači preslušao si album bar 20 puta jer ploču moraš da obrneš 2 x?

Novi Hate Forst stize za koji dan https://www.osmoseproductions.com/item/2/94903-110402-1212-1-0/122918936/hate-forest-innermost.-black-vinyl.html

Zanimljivo je da ljudima od +30 koji se ovde okupljaju i za pare koje su sami zaradili ispunjavaju svoje hirove drzis ove pripovetke, sledece je da ljudima koje se bave sportom izbacujes upozorenja o mogucim prelomima ili o trovanju olovom braci koja vole knjige. To je ili neki arapovacki portal otvoren u glavi ili dobar trol, a mozda i oba. Inace imam i ja sve od Funereal Presence ali na diskovima, a i Negative Plane cela diskografija odma pored na polici krcatoj i prekrcatoj!

Zar nije ovo metal forum, war and sodomy? Kakve to latentno hriscanske poruke proturas pod velom diskusije o vinilima? Deathspell Omega se ne bi slozio s ovim tvojim izlaganjima.

Pa moze se i bez toga u sustini. Pusti Milanceta, kompenzuje se na forumu. Izgleda nije lako u pecalbi.

Hej ako ti pomaze da se osecas bolje, go for it.

Ne skupljam vinile ali na CD imam naravno, odlican. Ovo je stoprocentno tacno.