Daklem..pisah pesme jedno vreme..pa stadoh...i evo skoro napisah dve kratke.."priche", pa evo post-ovacu, obe, kritikujte, bacajte kamenje...
MANIFESTACIJA (spiritualnog neuspeha)
Pogledi su im se susreli.
Jedan korak. Samo jedan pogresan korak. Samo to je dovoljno, i sve pada u vodu. Sav dosadasnji trud, sva dosadasnja muka. Prosao je kroz reku celika, preplivao reku krvi, izronio iz reke suza i znoja palih pre njega, ali reku plamena nece moci tek tako da predje. Znao je to. Znao je to dobro. Kao i mnogi pre njega, susreo se oci u oci sa tom zveri. Ali ta 'zver', nije bila zver za svakoga. Uz odgovarajuci trening, i pravilno ophodjenje, I eventualno savladjivanje, ono moze postati najlepsa stvar koja se nekom desila u zivotu. Na trenutke nedefinisana, i nikada do kraja dokuchena i objasnjena. 'Andjeo', kako je neki zovu, i mozda nekima donosi srecu. Ali za njega, to je bio samo jedan ruzan veliki zmaj, koji mu stoji na putu, i preti da mu izbrise i najobicniju potrebu za tim putem. Ne Andjeo, vec samo majmun sa krlima. To je bila najgora vrsta zmajeva. Debela krljusht, crvena. Dal' od krvi, dal' od sunca, dal’ od praha, vise ni sam zmaj to ne zna, ali to je bila definitivno, najneprijatnija nijasna crvene koju je on video. Tako se mracno presijavala na popodnevnom suncu, a njemu je bilo dosta tamno crvene za jedan dan. A nekada je voleo crvenu. Divio joj se. Za njega je to bila, kao i za mnoge, kraljevska boja. Ophodio se prema crvenim stvarima drugacije nego prema ostalim. Svojoj majci uvek je kupovao rubine, crvenu odoru samo za specijalne prilike oblacio, a ruzu su dobijale samo odabrane. Pojedine su bile odabrane u isto vreme. A to njega nikada nije bilo briga. Njegov zivot je uvek bio njegov zivot. I njegove odluke su ga uvek vodile na pravi put. Jer je svaki korak pazljivo planirao. Jer zivot nije igra za svakoga. Odluci da baci mac. Korak. Barem nekakav. Ako nista drugo, manje crvene na vidiku. Sada vishe nije mogao da je gleda. Nije zeleo vise ikada da ugleda nijednu ruzu niti rubin do kraja zivota. A stvorenje je jos uvek samo stajalo i cekalo. Cekalo sta? Pogresan korak. Znao je to. Znao je to dobro. Ceo zivot je bio borac, jer je poznavao zivot, i znao sa cime se bori. Ko mu je neprijatelj, i koje su slabosti neprijatelja. Ovo je bila druga situacija. Situacija van normalnog svakodnevnog zivota. Ispred njega je stajalo to ogromno, ogromno stvorenje, iskusavajuci njegovo zivotno iskustvo i njegovu pamet. Neprijatelj jeste nepoznat, ali nista nije neunistivo. Znao je to. Znao je to dobro. Sve sto sija, ugasice se. Sve sto leti, pasce uz takav tresak, da ce talas izbrisati svo znanje o tom letacu. A on je zeleo da izbegne taj sunovrat, i da pohita ponosno nagore. Ka suncu! I objavi jednim zamahom krila da je uspeo! I da mu nista u zivotu ne moze predstavljati nepriliku! Jer mogao je! Mogao je on sve! Nije bio mocan. Ali je bio siguran. Siguran u sebe. Njegov jezik je njegov mac. A rec sece dublje od svakog maca. Moze dodirnuti srce i ganuti nekog, ili dodirnuti srce i ubiti ga na mestu. Znao je to. Znao je to dobro. Jer na put hrabrima nista ne moze stati, a on. On je bio TAJ!
Gledao ga je jos dva trenutka, a zatim ispruzio ruku i tiho izustio "Lepotice..". Usledila je neznatna pauza, nakon chega je on nestao u reci plamena..
Znao je on. Zmaj je znao.
+++
CHA
Stajala je ispred njega tako nevina i krhka. A opet tako topla i puna ljubavi. Samo jedan dodir bi ga ispunio, toliko. Toliko mnogo. A opet ta distanca, kao da je bila najveca moguca, a njene usne hladile na daljinu, uprkos toplome jeziku, koji bi znao tako dobro da zagreje grlo, kao da se usijana lava sliva niz grlo, i znate da je vulkan proradio, nije svejedno, ali osecaj jednostavnog blagostanja je tu i od njega se ne bezi. Zna da se ne bezi od dobrog. Jer dobro dolazi retko u zivotu, u vidu prilika koje su prisutne vremenski koliko i fatamorgana, i odu dok samo pomerite glavu. Jedan pomeraj glave unisti sve. Jos jedan pomeraj vatrenog jezika, i zelite da se sve unisti, i da bude kraj! Nema "jos samo trenutak", jer trenutak je prosao. Ako trenutak nisi prozivio tada, nikada i neces, jer svaki trenutak je istorija. A istorija je i ovaj gornji red, istorija je sve. Istorija je osecaj na jeziku. Istorija je bol na srcu. Istorija je pivo koje sam malopre popio. Istorija su zvukovi koji se chuju dok chitate ovo. Poenta nije da je istorija sve. Nego da je istorija neizbrisiva. Ona ne nestaje. Samo se zaboravlja.
Josh uvek je stajala tu. Hladila se polako. Osecalo se to. Osecalo se u vazduhu, ali, ali jos uvek je bila topla. Ona je uvek bila topla! Ona je bila, je ona vrsta leda koji bi ste zagrlili na januarsko jutro, da bi ste zaboravili na rastucu hladnocu oko vas. To je to. Ne moze drugacije. Ali ljubomora nije bolest pojedinca, vec ljudske rase. "Tastina, definitivno moj omiljeni greh". Moze, i to. Ali ako mislite da se hladi zbog vas, da gubi toplotu zbog vas, onda ste u svakom slucaju vi krivi. A on se osecao krivim. Znao je da ona samo stoji tu i cheka, cheka na njega. Ali ne, njemu je gledanje bilo dovoljno. Gledao je dim kako izlazi iz nje. Dim koji je oznacavao hladjenje. Do pre par trenutaka se pusila od toplote, a sada od besa. Trenutak je prolazio. Trenutak je odlazio u istoriju, a on je koliko je mogao usporavao vreme. Rekao bi joj "Izvini", pokusao da objasni, ali njegov pogled, za koji je mislio da govori tako mnogo u stvari nije govorio nista. Za nju je to jos uvek bilo cutanje. I nista vise. Za njega je to bila knjiga. U njegovom jednom pogledu je bilo sadrzano "Volim te", "zelim te" i "nedostajala si mi". A tako mu je bilo i sada. Ali paralizovan pred tim osecanjima, on nije mogao da se pomeri.
Usla je naglo na vrata, poremetivsi mu koncentraciju. Htela je da zna da li bi hteo da jedu u gradu veceras. On je odgovorio tek posle treceg puta. Iako nema poente u repetitivnim trenucima, neki put se jednostavno nadate, da to sto ste preziveli nije istina, ali sve dok to ne prihvatite, taj trenutak ce vas goniti i goniti. I ponavljati zauvek. Jer, pakao je ponavljanje. Ako verujete u pakao. A on je mislio da ce ga ostaviti na miru. A mozda mu nije ni ona bila kriva, vise je sam bio kriv. Bili su sami, imali su "momenat", sve je za njega bilo savresno. Imao je otvoren put. Oktrivenu stazu. Dobre namere uzrokovane losim navikama. Chetvrti put je vec trebalo da odgovori, ne voli kada mu ponavljaju ime vise puta, a i njen brz govor je takav da ga je ona mozda i vise od 4 puta zvala, ali njegovo vracanje u realnost je trajalo. Za nju je to mozda bio trenutak, ali on je taj trenutak proziveo. Ali proziveo je pogresan trenutak, i to je kasno shvatio, a na to ga je ona naterala, i ona mu je bila kriva. Uvek je ona bila u pravu. Uzeo je sholju i bacio je prema vratima.
"I da, ubio sam je, i ne kajem se.."
+++
there you go...kap'ram da ima pojedinih stvari koje su samo meni jasne...npr. zmaj u stvari predstavlja ljubav u prvoj prichi i tako...
