VoivodBG

Beldocsl i ove godine donosi prebogat program dokumentarnih filmova koji će trajati u periodu od 20. do 26. maja. Na programu se mogu naći filmovi koji se tiču šarenolikih tema, i svaki filmski naslov će naći svoju publiku. Tom prilikom sam gledao neke od naslova, koje rado predstavljam čitaocima Vajb Koncept i gde će stopostotno pronaći naslove koji će im držati pažnju. Od stanja i preseka beogradske muzičke scene i društvenih dešavanja, pa do odlaska do ostrva u Hrvatskoj i promišljanjima veterinarke koja počinje da preispituje svoj rad. Skoknućemo i do Los Anđelesa, i kultnog pisca krimića, Džejmsa Elroja i osetićemo dečije Zavrzlame u neobičnom svetu koji je nastao na predlošku pisca Dona Delila. I za kraj ostaje najslađe, priča o radnicima i fabrici. Pomenute naslove možete pogledati na projekcijama u sledećim bioskpima, unutar članka nalaze se i linkovi ka kartama, da bi lakše došli do svojih karata i obezbedili mesto, jer se traži karta više za sve projekcije. 🎫 🎥 Vajb MagazinBELDOCS 2026: Dokumentarci koji zaslužuju vašu pažnju | V...BELDOCS 2026 donosi veliki izbor dokumentaraca, a mi izdvajamo filmove koje ne treba propustiti od 20. do 26. maja u Beogradu.

Evo još jednog Daleka: https://www.youtube.com/watch?v=3k5xKsklLD4 BTW hoće neko da kupi ploču poslednjeg albuma sa posvetom Daleka, omot je malo zgužvan jer mi je ispala dok sam snimao. Ali ploča je mint. 🎲

Nema šanse da je bilo 200 ljudi, i sam kažeš nisi dobar za brojanje. :D

Dalek je nekada bio nov i osvezavajuc, jer tada u to vreme kada je i otkriven , recimo 2008-2012 period. Njegovo mešanje lirika sa dubom, doom napušenim bitovima je zaista delovalo kao nešto najsvežije što se pojavilo u hip-hopu u datom momentu. Ne sećam se da su tada izvođači iz tog miljea radili nešto slično. Možda Cannibal Ox ekipa koja je takođe bila baš eksperimentala i štrčala. I normalno, kada si prvi u nečemu i tada zvučiš sveže, vreme dođe, i pregazi te. Nema sada mesta Dalek među Danny Brownima, JPEGMAFIA i sličnim izvođačima koji su pregazili žanr i otišli u neke druge sfere i vode, i sa svakim izdanjem zvuče sveže i ludački. Ono sinoć je bilo korektno u najbolju ruku, Dalek je bio razigran što se tiče rima, al nisam siguran što ga onaj brat na gitari prati, kada ta ista gitara biva utopljena u semplovima bitova koje Dalek napanji i onda mi ni nema smisla. Jedino ako se ugrađuje i za njegovu zaradu, pa kao, eto. Koncert je nekako kilavo krenuo, ali pred sam bis, poslednje tri pesme su bili stari bengeri koji vuku na taj The Bug-Godflesh gde bitovi drobe, i Dalek je to pojačao sve na maksimum i to se ljudima nekako i najviše dopalo. A onda se desilo nešto što nikada pre nisam video, da čovek se zahvali ode i vrati se na bis jer kao žele Rusi i Srbi (bilo nas je!) bis. Dolazi i kao, e ovo nikada pre nisam radio, ne znam šta ćemo da sviramo, ali kao u stilu da nas ispoštuje. Gitarista nezaintersovan pakuje se, a Dalek krenuo da brlja po semplovima, i onda kreće pakleni mešap bitova, gde sam ostao u neverici jer je čovek preko dvadeset minuta tražio određenu pesmu i secako razne semplove dok je nije našao. U jednom momentu je delovalo da će odustati i kao, ne mogu da nađem ovu da vam pustim, eto vam ova sa meditations projekta, nadam se da sam to dobro ukačio. To je bila neka čil varijanta bita za napušene ljude. Ali nije to kraj, na kraju je našao pesmu, koja je neizdata, i naravno koju je samo pustio, ništa nije repovao, nije manipulisao zvuk. Dosta vrištanja, vidno se ložio na stejdžu dok je ovaj pakleni i bespotrebno dugi mash up trajao. Malo mi je ovo bilo sve Spinal Tapovski. 🤣 Što se posete tiče, uvrh glave oko osamdesetak ljudi, ne više. I dobro je videti da ima naših ljudi za ovakve vidove koncerata, bio je onaj tip iz Njuza što voli sve što yumetal nekada voleo, što je fino za videti. Pozdrav, za yewmetal ekipu koja se javila. https://www.youtube.com/watch?v=s7Cqq2pdelU

jes https://www.instagram.com/connected_fam/p/DYbw1gCDc3h/

Sa najdubljim žaljenjem, želimo da vas obavestimo da nas je jutros posle borbe sa teškom bolešću zauvek napustio naš veliki prijatelj, brat i pre svega veliki Čovek, Vladan Kitanović. Oduvek sa nama, zauvek sa nama. Nek ti je laka zemlja Vlajče...

Ide se na Daleka.

Predstavnici Srbije na Eurovision Song Contest 2026, grupa Lavina, zakazali su svoj veliki koncert u Luci Beograd u subotu 19.septembra, s početkom u 21 čas. Lavina je u prethodnim mesecima privukla ogromnu pažnju publike širom regiona i Evrope pesmom „Kraj mene”, autentičnim spojem modernog progressive metal zvuka, moćnih vokala i upečatljive scenske energije. Bend se vrlo brzo izdvojio kao jedno od najuzbudljivijih novih imena domaće i regionalne scene. Njihovi nastupi poznati su po snažnoj emociji, vrhunskoj produkciji i energiji koja publiku drži od prvog do poslednjeg trenutka. Lavina je bend koji je za kratko vreme uspeo da izgradi prepoznatljiv identitet i okupi veliki broj poštovalaca, a mnogi ih već vide kao jedno od najperspektivnijih imena nove evropske rock i metal scene. Fanove u Luci Beograd 19.septembra očekuju produkcijski moćan koncert, intenzivna atmosfera i set lista koja će, pored evrovizijskih pesama i već poznatih numera, doneti i ekskluzivna izvođenja novih pesama benda. Beogradski nastup daje priliku našoj publici da konačno uživo doživi bend u punoj koncertnoj snazi i atmosferi po kojoj Lavina postaje sve prepoznatljivija i van granica regiona. Ulaznice su od danas dostupne na svim prodajnim mestima Ticket Visiona, kao i online. Cene ulaznica: Early bird / promo cena do 31. maja — 2.000 RSD Regularna pretprodaja od 1. juna do 18. septembra — 2.500 RSD Na dan koncerta — 3.000 RSD TicketVision karte

1. oktobra u Beograd u MTS Dvorani.

Nema ga.

Pogledao dokumentarac. Ovo više priliči kakvom pr wiki članku. Padovi, kojih svakako ima su opisani u par rečenica. I njihove unutrašnje svađe i razmirice su toliko plastično rešene, kao popili smo pivo i sve stavili iza nas. Baš se vidi da su velika mašinerija i da imidž nipošto ne sme da se ukalja. E sada, dolazimo do srži i srca dokumentarca, nisu to Mejdeni. Nego čik, čik pogodi! Njihovi fanovi, oni su leb nasušni, koji zapravo imaju razne zanimljive priče da ispripovedaju i zašto rezonuju sa bendom koji postoji 50. godina. Ima poznatih likova, ali i dosta anonimusa koji često to mnogo bolje opisuju od ovih poznatijih. Najveći kuriozitet jeste što se iz The Cure pojavljuje (gitarista?) na milisekudnu gde ih hvali, tome se zaista nisam nadao. Vizuelno dokumentarac je dobro osmišljen, koriste razne stare arhivske snimke i slike, koje nećete videti na internetu i to se sve dobro meša sa glasovima članova. Oni su odbili da se snime, jer kontaju da ih je vreme pregazilo i da je mnogo potentnije da se vidi ta mladost od samog početka. U suštini korektan dokumentarac, ali voleo bih više dramskog mesa o odnosima članova benda u tim prelomnim momentima. P.S. Ima par iznenađujućih priča i ne želim nikom da kvarim, ali jedna je vezana za Poljsku, ostaviću na tome. Tu sam se cerekao na sav glas kao lud na brašno. Ko pogleda znaće. Za veliko čudo, nisam video u onoj gužvi nijednu glavu sa yumetala.

https://letterboxd.com/hajde_bajder/film/a-serbian-film/

A ★★★ review of The Devil Wears Prada 2 (2026)Đavo nosi Pradu 2, je sasvim korektan nastavak. Ima dobar početak i bavi se promenama u novinarstvu i u modi, sve je povezano sa današnjom mukom zvanom AI. Taman se ponadah da će film biti o nečemu bi

Praznik (1967) Ovo je esencijalno jedan napet triler u kojem se najbolje može videti promenljiva ćud i volja našeg naroda. Iako je ovo nastalo u vreme pošto se Drugi svetski rat završio, jasno i glasno udara u podele koje smo imali tada. Jednog momenta si među prijateljima, drugog neko drugi poziva da budeš porobljen i da preuzme kontrolu nad ovima što su prvi preuzeli uzde. Jel treba da napišem kako je scena između Bate Životinje u ulozi Majora i četničkog vodnika Katića kojeg glumi Jovan Jovanović Burduš, gde se tokom ispijanja rakije tačno vidi ko drži kontrolu u prostoriji. Dok kamera švenkuje sa leva na desno u toj igri moći jedna od upečatljivijih scena. Ovo je Burduševa najupečatljivija uloga gde istovremeno vidimo i neverovatnu harizmu i glupost u liku Katića, koji je osetio da moć, može itekako da se iskoristi ako nije pod pravim nadzorom. Dušan Janićijević kao u Štićeniku, glumi jednu apstraktnu silu u pojavi čoveka čijeg se postojanja čitavo selo grozi i radi krvavi čin. Za film prvenac Đorđa Kadijevića, ovo je jedno smelo i progresivno delo koje nadopunjuje i režija koja je tako poletna, da film ne časi časa tokom pravljenja jedne sulude atmosfere u kojoj se može opisati naš mentalitet. Sulud! I sve to kroz prizmu poslednje večere, ono jagnje dok se komada svima je dobro i svi su mirni. Čim ga ponestane nastaje gomila problema po sve moguće likove koji obitavaju tokom filma. Usud je nešto što niko od nas ne može da izbegne, bilo to zbog ratnih okolnosti, i ovoga slučaja i religije, jer se sve dešava na praznik, Božića koji ništa ne znači ljudima, čije biće je okupano u moći. I koji ne prezaju da učine i najgora dela, po živote nedužnih seljaka i američkih avijatičara koji ni krivi ni dužni pokušuvaju da sačuvaju živu glavu. Sve to kroz sočivo kamere Aleksandra Petkovića koji ovu zimu i pustahiju čini da poprimi grozmornu i jalovu poetičnost u svakom kadru. I naravno ne bi to ni približno sve bilo tako živahno i moderno da film nije montirao Vuksan Lukvoac, naturščik i progresivni kreator montažerstva kod nas. I sam završetak je dobro poentirao, kada ništa ne ostane, onda će muzikanti sve pokupiti, tako da bi se moglo reći da je Šijan i donekle bio inspirisan ovim završetkom sa svojim kultnim naslovom Ko to tamo peva. Odličan debitantski film i nije ni čudo što je Kadijević posle kreirao slagalicu o našem nacionalnom identitetu i moralu, i bilo bi dobro da iznova otkrijemo film i kada gospodina Kadijevića jednog dana ne bude da mu ukažemo sve lovorike koje je zaslužio.

Samo sam došao da potvrdim da je ono sinoć bilo na nivou najboljih koncerata u životu. Jako je bilo preslatko gledati kada se bubnjar i Tigran zagledaju, i onda bubnjar iako dalje drži sve konce muzički, ode korak dalje od onoga što treba, a ovaj ga gleda sa takvim kezom, dobro hajde da se igramo. I te kako su se igrali, i ono je bila zvučna magija. Fantastična su četvorka, i niti u jednom momentu da se oseti da koncert gubi na inovativnosti i dinamici, a kraj je baš bio kako treba, prelaženje video igrice i egzaltirana puna sala Kolarca koja će pričati o najboljem koncertnom događaju ove godine.

Uvod u drugi život (1992) Premisa deluje sasvim jednostavno: pisac kojeg igra Zoran Cvijanović ima blokadu, a i još mnoštvo stvari ga izjeda. Ne može da se natera da napiše ni jednu rečenicu. Tokom letnjih dana je „zarobljen“ unutar svog ateljea i počinju da mu u goste dolaze likovi koje je preneo u svoje prethodne radove. I svaki od njih, ma koliko bio izmaštan, nosi jedan delić naše istorije i stvarnosti. Ovde se mešaju sećanja i priče koje treba sačuvati od zaborava. Možda će nekome film delovati previše kamerno, poput kakve predstave, ali na planu glume se dešavaju intrigantne i dinamične metamorfoze kroz koje prolaze svi likovi. Zoran Cvijanović kao pisac postaje zapravo svedok jedne epohe koja je obeležila jednu sada nepostojeću zemlju. I njegova borba je kako kreativna, tako i ona sa pronalaženjem želje za daljim životom. Utvare iz prošlosti ga opsedaju i ne daju mu mir. Iako se isprva činilo da će on biti glavna uloga, on je samo poslužio na početku da nas, kao gledaoce, uvede u njegovu grozomornu svakodnevicu i ništavno postojanje. Uvodni kadar, gde on bezvoljno leži opružen na prekrivaču grimizne boje koja vuče na boju krvi, dok se iznad njega, na sredini iznad kreveta, nalaze gomile polica sa knjigama, posebno je upečatljiv. Police su nakrivljene poput našeg heroja i samo što ne puknu pod teretom znanja. Ako je postojao evidentan simbolički prikaz koji lomi i našeg lika, to je znanje i spoznaja. Miša Radivojević nije mogao ovo transparentnije da prikaže publici. Kroz prikaz njegovog ateljea dobijamo jezive scene koje su efektivne. Dobro korišćenje zvukova u datim scenama da se pojača osećaj jeze i neprijatnosti, korišćenjem statičnih kadrova, kao i Cvijanovićeva ispijena pojava čoveka koji deluje kao da bi svakog trena mogao dići ruku na sebe, ostavljaju zaista upečatljiv početak. Ubrzo počinju da mu dolaze neočekivani gosti. Sonja Savić briljira u višestrukoj ulozi. Ona je spona između Erosa i Tanatosa, istovremeno zavodljiva, ali i fatalna. To se može iščitati iz kodiranja boja njene odeće koju nosi u određenim scenama, kao i kroz kriptične dijaloge koji otkrivaju slojeve životnih priča likova koje predstavlja. Način na koji izgovara rečenice i kako se drži pred našim piscem, koji pokušava na sve moguće načine da je zavede i odvede u svoj krevet, posebno je upečatljiv. Te scene kuljaju od erotskog naboja, i Sonja je u tim likovima zavodljiva, pleneći svojom magnetnom harizmom. Nekome može delovati kao da je uloga isprazna i da je ona iskorišćena zbog svoje lepote, ali zapravo je ovo jedan od retkih filmova gde je njen glumački raspon prikazan u punom i efektivnom jeku. A onda imamo i lik kapetana Rodina, kojeg glumi Aleksandar Berček. Da nije bilo njega, ne bi bilo ni dramske katarze koju njegov karakter nosi. Ovo je čist masterklas i pokazatelj kako se sa malo šminke možeš pretvoriti i nestati u liku. A da je sve ostalo u načinu isporuke teksta i korišćenju par skromnih kadrova, u kojima se vidi kakvu je širinu imao i kako je olako mogao da komanduje scenom, kako u pozorištu, tako i na filmu. Njegov Rodin je moralno kompleksan lik, čovek koji je živeo za dužnost, a istovremeno činio mnoštvo groznih dela, bez potrebe da ih preispita. Smatram da je veliki uspeh od njega približiti stvora za kojeg možemo da osetimo deo simpatija. Siguran sam da je ovo jedna od najintenzivnijih uloga koju je Berček odigrao na filmu i da će svakome ko pomisli da se bavi glumom ovo doći kao dobar pokazatelj kako nositi film kao glavni glumac. Moram spomenuti i Predraga Ejdusa, koji svojom mističnom pojavom dodaje spoj entiteta koji zaposeda pomenutog Rodina. Da li je on bio prava osoba ili natprirodno stvorenje koje mu je krojilo sudbin, to ostaje da se gledaoci sami uvere. Miloš Radivojević ovde daje prostora glumcima da kroz dijaloge i njihove manirizme i emotivna stanja svih pomenutih likova, grade jednu teskobnu atmosferu. Često se prelamaju sećanja i maštanja, a to nije baš učestali stil lokalnih režisera, iako deluje kao da to previše razvlači trajanje filma. Ako ste od onih koji nemaju ništa protiv "sporih" filmova, moći ćete u ovoj atmosferi da nađete razne kvalitete i nesvakidašnju atmosferu. Čitavom filmu pripomažu i pesme koje je komponovao Kornelije Kovač. One su na momente neprimente, a ponovo u raznim drugim instancama poentiraju dijalog i atmosferu koja je na nivou jednog košmara. Kraj je katarzičan i ne nudi jasne odgovore i razrešenje sudbine našeg glavnog junaka. I to mi se veoma dojmilo. Stvara daleko jači utisak, pogotovo što su razni delići posuti kroz dijaloge i vizualni simbolizam i na gledaocima je da sklope čitavu sliku.