Освета Старчевић Маријe
ВЕСТЕРОС ЈЕ СРЦЕ СРБИЈЕ·СУБОТА 26. АВГУСТ 2017.
Гозбу прави Фрејовићу Владе,
У својему тврдом упоришту,
Усред својих близнакиња кула,
Па сазива своју фамилију,
Из свакога краја Вестероса,
Ко год име Фрејовића носи,
На гозбу је код Влада дошао.
Препуна је дворана јунака,
Ах, да ти је само погледати,
На њима је свила и кадифа,
Сваки носи шарену доламу,
Вр' доламе оклоп од челика,
За појасом мача зеленога,
А на глави чекркли-челенка.
За големе посјели столове,
Од тврдога 'растова дрвета,
На столове разне ђаконије,
Има ића, а богме и пића.
Ђевојке их послужују младе,
Небројене лорд-Владове шћери.
Одјекује у дворани граја,
А Владе их с прочеља посматра,
Па дофати пехара у руке,
Двапут лупи о астал пехаром,
А дворана сва се утишала,
Па се Владе на ноге придиже,
И овако свима прозбори:
„Је л' се ико од вас запитао,
Што сам васке све ође сазвао
Кад већ гозбу бијасмо имали?
Што нас гости остарјели Владе,
Већ двапута за двије вечери?
А ја кажем, моји племеници,
Шта ми вр'једи име и имање,
И господство Р'јечније' земаља,
Кад не могу гостит' рода свога?
Све сам васке вечерас сабрао,
Да планове искажем вам своје,
За јуначку нашу фамилију
Јер најпосл'је спуштила се зима“.
Па намигну Владе на ђевојке,
А ђевојке намах поскочише,
И врчеве тешке принесоше,
Сваком госту сипљу рујно вино,
А Владе им вако проговара: „За јунаке ево рујног вина,
Није она сплачина из Дорне,
Већ црвено, право лучко вино“
Шћаше Владе започет здравицу,
Ал му жена лати се пехара,
Обрецну се Владе као муња
Па на своју подвикнуо жену:
„Даље руке, женска проклетијо,
Нећу на те арчит рујна вина!“
Па с' окрену назад ка гостима,
И овако започе здравицу: „За јуначку кућу Фрејовића,
И наш савез с Ланистрићким домом!
Нек' наш савез тисућљетан буде,
Нека наши пропадну душмани,
Да им свима поскидамо главе
Исто кано Рођу Старчевићу!“
Сви му гости гласно наздравише,
И свак' својег' искапи пехара.
Па бесједу Владе наставио:
„Благо мајци што роди јунака,
Који трудну краљицу избоде.
Заиста је велико јунаштво,
Побит' људе на Крвавој свадби .
Побит госте у својему дому,
И гостинско нарушити право“.
А гости се згледаше међ' себе,
Владове их зачудише ријечи,
А јоште се б'јеху препанули,
Јер свакога кашаљ спопануо,
А понеки крвцу пропљуваше.
Владо своју бесједу настави:
„Но голему грешку направисте,
Не смакнусте сваког Старчевића.
Старчевићи сјеверног су соја,
Старчевићи сви су љути вуци,
А док вука и једног имаде
Овце неће себи имат' мира“.
Владо више р'јечи не прозбори,
Већ на своје окрену се госте
Уфатила госте је паника
Познадоше да су отровани,
Али нико ништа не успједе,
Већ сви листом земљи попадаше,
Подадаше, виш' не устадоше.
Стале жене кано скамењене,
У Влада су очи упериле,
Ал' то Владе Фрејовић не бјеше,
Већ бијаше Старчевић Марија.
Скину Мара лице лорда Влада,
Па Владовој жени проговори:
„Буде ли те ико упитао,
Што се ође вечерас десило,
Ти му реци да се зима спусти,
Спусти зима с' суровог сјевера,
Да затрије име Фрејовића,
И Крваву свадбу да освети“.
Оде Мара тврдом Зимоврелу,
Остадоше мртви Фрејовићи.