Православље

[sale 3sm Larry Flynt]

Pa,kroz istoriju nisi ni smeo da javno tako nesto objavis,jer bi bio spaljen.

Pa ne odbacuje vecina,odbacuje struja koja se tome protivi,kao sto imas struju koja to tvrdi,kao sto imas i struju koju to ne zanima.Nikome nista nije promaklo,svi su oni upoznati sa takvim misljenjima,ali zastupaju svoja.Imas u svakoj zemlji na svetu bogoslovskih fakulteta,a imamo i mi.

 

Npr,ranije pomenuta Barbara Tiring,je takodje bila teolog i predavala teologiju na sidnejskom univerzitetu.Uz to i strucnjak za kumranske svitke.Dakle jednom teologu ili studentu teologije,teorije o braku Isusa nisu nikakva nepoznanica ili barem ne bi trebala biti.

[C.A_R.I.A.]

Види,у 20 веку а и раније се доста тога истраживало.

Дошло се до разних закључака,па зато и протестанти имају неке закључке који рецимо немају везе са мозгом (али зато се и гледа да ли већина подржава те закључке).

Као што се коментар о Марији из јеванђеља по Јовану не појављује код једног познатог протестанта а то је matthew henry,који је написао огромне коментаре целе Библије,шта даље рећи. Његов коментар је једини који је ушао у познати програм за анализу Библије а то је Bible Works.

Gugl показује преко 2.500.000 референци на његов рад

 

matthew henry commentary

 

Ако сматраш да се нешто не каже,јер се није могло рећи,то је грешка,као што сам малопре рекао,протестанти,пошто их има енорман број,имају гомилу идеја,тако да су једни другим супротни. Поента је што се неке идеје не подржавају од већине академске јавности. Док су друге уважене од већине академске јавности.

Свакако да може да се деси да нешто из Библије неће подржавати 100% људи. Што не значи да је то нетачно ако га подржава рецимо 90% аутора.

То што је Barbara Tiring стручњак за кумранске свитке,то овде не значи ништа,кумрански свици немају никакве везе са Новим Заветом,већ само са Старим Заветом.

Тако да ако неко напише предпоставку,не треба његову предпоставку проглашавати "струјом" када нема озбиљног проучавања тога на Оксфордском или универзитету Кембриџ.

Edited November 12, 2011 by C.A_R.I.A.

[SixStepsOnTheMoon]

[SixStepsOnTheMoon]

Беседа јеромонаха Рафаила на Петровдан

 

[рогозуб]

kakve su to gluposti- propoved da je chovek voljen takav kakav jeste?

 

psalm 5,5 - Безбожници неће изаћи пред очи Твоје; Ти мрзиш све који чине безакоње.

 

psalm 11,5 - Господ испитује праведнога; а безбожнога и коме је мило чинити зло мрзи душа Његова.

 

rimljanima 9,13 - Као што стоји написано: Јаков ми омиле, а на Исава омрзох.

[Lunar]

Pravoslavne inkvizicije kao takve nije bilo, jer pravoslavna Crkva nema taj "urbi et orbi" karakter kao katolička, već je mnogo više u službi države, tj. vladara. Drugim rečima, nikad pravoslavne Crkve nisu imale toliku moć i autonomiju da same izvršavaju bilo kakvu vlast, osim uz eksplicitno dopuštenje ili naredbu monarha. Tako se Ivan Grozni obilato koristio pravoslavljem kao povodom za proterivanje i pokolj muslimana iz Rusije i Sibira. Slično su se ponašali i Nemanjići po pitanju bogumila i ostalih jeretika, tragovi toga mogu se naći i u Dušanovom zakoniku. Takođe je sigurno i da je pravoslavni kler imao ogromnu moć na lokalnom nivou po pitanju pravde i prava. No sama pravoslavna Crkva (ako je uzmemo za jedinstven entitet, iako to ona istorijski u suštini nije) teško da se može optužiti za brutalnosti slične katoličkim.

 

Da li je to bilo pitanje samo nedostatka moći, o tome se može diskutovati, no gledajući istorijske činjenice, pravoslavna Crkva je najviše "nevina" od svih hrišćanskih crkava.

 

Očekivao sam odgovor od tebe, i kao uvek prezadovoljan istim. Hvala na trudu, eto pomoću tebe rešio sam jedan moj rebus u glavi.

[SixStepsOnTheMoon]

@rogi

 

Ne razumjem kakav si efekat htio da proizvedes citiranjem Svetog Pisma,posebno ovog dijela iz Psaltira?Da li oni opovrgavaju cinjenicu sa gornjeg postera?Nikako,jer malo je kontradiktorno I potpuno apsurdno da rijeci psalmiste koje predstavljaju iskustvo njegovog susretanja sa zivim Bogom na ovaj nacin predstavljas,pritom,potpuno zanemarujuci ostatak Davidovog psalma gdje isti ispovijeda >>>

А ја по мноштву милости Твоје ући ћу у дом Твој,

поклонићу се храму светоме Твоме у страху Твоме.

 

I opet u istom Psalmu >>>

Јер ћеш Ти благословити праведника;

Господе, благовољењем као оружјем венчао си нас.

 

Pazi on sada ispovijeda ogromnu milost Boziju prema njemu.Njegovo svjedocenje da >”Безбожници неће изаћи пред очи Твоје; Ти мрзиш све који чине безакоње.” Je njeogovo duboko osjecanje da Bog kao pravedan nece dopustiti da vlada bezakonje,bivajuci da je i sam car David bezakonovao.To je licnosno obracanje Bogu,zajednicarenje,odnos sa Bogom,kao odnos dvije licnosti,razgovor...a ne izvlacenje zakljucka da sam Bog mrzi,zavidi u nekakvim ljudskim kateogrijama.

 

Taj poslednji citat rimljanima koje si naveo,jednostavno treba da se nastavi…ovakvo umetanje medju redove je strasno neozbiljno I naivno ,dakle ;

 

13. Као што је написано: Јакова завољех, а Исава омрзох.

14. Шта ћемо, дакле, рећи? Зар има неправде код Бога? Никако!

15. Јер Мојсеју вели: Помиловаћу кога помилујем, и сажалићу се на кога се сажалим.

16. Тако, дакле, није ни до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога који милује.

17. Јер Писмо говори Фараону: Баш за то те подигох да на теби покажем силу своју, и да се разгласи име моје по свој земљи.

(Зач. 102).

18. Тако, дакле, кога хоће помилује, а кога хоће отврдоглави.

19. Рећи ћеш ми: Зашто онда укорава? Јер ко се супротставио вољи његовој?

20. А ко си ти, о човјече, да се препиреш са Богом? Зар рукотворина говори мајстору своме: зашто си ме тако начинио?

21. Или зар лончар нема власти над глином, да од исте смесе начини један суд за част, а други за срам?

22. А шта ако Бог, хотећи да покаже гњев свој и да објави моћ своју, поднесе са великим стрпљењем сасуде гњева, који су спремљени за пропаст,

23. Да би објавио богатство славе своје на сасудима милости, које приправи за славу,

24. Нас које и призва, не само од Јудејаца него и од незнабожаца.

25. Као што и говори код Осије: Назваћу народом својим народ који није мој, и немилу милом;

26. И биће да на мјесту гдје им је било речено: Ви нисте мој народ, тамо ће се назвати синови Бога живога.

27. А Исаија виче за Израиљ: Ако буде број синова Израиљевих као пијесак морски, остатак ће се спасти.

28. Јер ће извршити брзо ријеч своју по правди, извршиће Господ брзо ријеч своју на земљи.

29. И као што прорече Исаија: Да нам Господ Саваот није оставио сјеме, постали бисмо као Содом и слични Гомору.

30. Шта ћемо, дакле, рећи? Да незнабошци који не тражише праведност постигоше праведност, али праведност од вјере;

31. А Израиљ тражећи закон праведности не постиже закона праведности.

32. Зашто? Зато што не тражаше од вјере, него од Дјела закона. Јер се спотакоше о Камен спотицања

33. Као што је написано: Ево стављам у Сиону Камен спотицања и Стијену саблазни; и сваки који у Њега вјерује неће се постидјети.

[рогозуб]

Ne razumjem kakav si efekat htio da proizvedes citiranjem Svetog Pisma,posebno ovog dijela iz Psaltira?Da li oni opovrgavaju cinjenicu sa gornjeg postera?

da. jer bog po bibliji ne voli svakoga "onakve kakvi jesu". pravednike voli, a bezakonike mrzi. poenta je da po hrishcjansku ima ljudi koje bog mrzi. davida je prestao da mrzi jer je on ostavio bezakonje i postao pravednik.

[SixStepsOnTheMoon]

То је врло осјетљиво,јер на тај начин се детерминиште слобода Божија,када пророк Давид каже да Бог неправеднике мрзи,не можеш то приписивати самој природи Божијој у смислу осјећања мржње,јер сам Бог апсолутно од свега слободан,бивајући и да сам живот,постојање приводи из љубави а не из интереса,сујете... Мада,и у премудростима Соломоновим има доста таквог исповиједања...једноставно мора да се тај старозавјетни контекст,језик и мисао схвати на један другачији начин ...али опет Свети Писмо је превише богонадахнута књига да би се читала преко овако убачених цитата...јер видимо да Бог осим закона дјелује и незаконито јер има доста ситуација гдје праведници страдају.Постоји Божија промисао која је и шира и дубља од сваког "закона" а првенствено закона људске логике. Зато, Свети Оци дају само један одговор на вјечно питање: зашто дејца страдају ? - "Да бих их избавио веће несреће и да би их спасао". Амин !

[C.A_R.I.A.]

pravednike voli, a bezakonike mrzi.

Није тачно,Бог никог не мрзи,Бог жели да се "сви људи спасу и дођу у познање истине".

Ово је само старозаветни начин говора,где они људи који су далеко од Бога су сами себе удаљили од Бога,јер у Богу нема промене,да он сад неког одједном воли јер је неко њега заволео...

Као што се у Старом Завету каже да се Бог "каје",то није тачно већ је само начин на који се приближава једно вечно биће а то је Бог обичним људима и њиховом начину размишљања.

[рогозуб]

То је врло осјетљиво,јер на тај начин се детерминиште слобода Божија,када пророк Давид каже да Бог неправеднике мрзи,не можеш то приписивати самој природи Божијој у смислу осјећања мржње

ako pishe "bog mrzi nepravednike" a ti kazhesh "bog ne mrzi nepravednike" to nije 'tumachenje' tih rechi, to je proseravanje.

 

@caria

Није тачно,Бог никог не мрзи.

"Безбожници неће изаћи пред очи Твоје; Ти мрзиш све који чине безакоње."

"Господ испитује праведнога; а безбожнога и коме је мило чинити зло мрзи душа Његова."

Edited November 15, 2011 by рогозуб

[SixStepsOnTheMoon]

Преодевање св. Јована Санфранциског (Шангајског)

 

Ријетко виђено:

 

http://www.wadiocese.com/wadphotos/g46/

Edited November 16, 2011 by SixStepsOnTheMoon

[sale 3sm Larry Flynt]

 

@caria

Није тачно,Бог никог не мрзи.

"Безбожници неће изаћи пред очи Твоје; Ти мрзиш све који чине безакоње."

"Господ испитује праведнога; а безбожнога и коме је мило чинити зло мрзи душа Његова."

mozda to "mrzi" predstavlja neko sire znacenje kao "brat" i "emanuilo"....

[рогозуб]

pa evo, dali su 'objashnjenje' 6steps i caria, to "mrzi" ustvari znachi "ne mrzi" po tom 'shirem znachenju'.

[SixStepsOnTheMoon]

http://www.youtube.com/watch?v=ORsHFU_vRJc

[SixStepsOnTheMoon]

 

 

Потоп и вавилонска кула

 

Библијски писац дефинитивно не говори о неком историјском потопу. Народи који немају великог контакта са водама, којима је вода дефицитарна имају митове да је некада земља била потопљена.

Неке од занимљивих теорија потопа говоре о томе да је у питању више једна врста страха који човек носи од самог рођења. Дакле, нека психо-аналитичка теорија и да је то повезано са преднаталним боравком у утроби. Колико је она тачна ми у то не можемо улазити, али врло често се дешава да деца имају страх од воде. Чак и научници говоре о неким катаклизмама које су се дешавале.

Занимљиво је да то јахвеистички писац доживљава (додуше и свештенички писац такође) као казну за грех и то је једна занимљива форма размишљања библијског теолога која је опет нама данас мало страна. Проблем у свету настаје у оном тренутку када онај који је назначен да буде господар света, свештеник творевине, онај који је створен по лику и подобију злоупотребљава тај исти свет. Тада и он сам бива увучен у стихију света која може да донесе и такву врсту катаклизме. То је и учење у Цркви, где се човек предаје стихијама, престаје да буде господар творевине, а господар творевине је и господар самога себе. То може бити само у сарадњи са Богом. То ће се видети и у причи о кули вавилонској, а и у причи о првородном греху где Бог налаже човеку: све можеш само то не можеш. Та тежња ка томе шта не може, говори о људској охолости и спремности да одбаци самога Бога, да пређе своју меру и самим тим уноси стихију. Преступ у случају изгнанства из едемског врта је био те врсте, морални пад је исто преступ богопромишљеног начина живота код људи и он изазива извесну реакцију, у овом случају реакцију Бога кроз природне феномене. Дакле, битно је не усмеравати мисли (када је потоп у питању) како је то могло бити и шта је то могло бити. Као и Каинов знак, не знамо шта је значио ни како је изгледао. Чак и када би га видели не би га знали протумачити.

У овом случају у самом факту потопа, не знамо шта се ту мислило, какву информацију човечанство носи о потопу. Локалних поплава је било у свим местима где су постојале велике реке и где постоји могућност поплаве долазило је до поплава локалног карактера. Територија Месопотамије је по томе јако позната, долина реке Нил такође. За људе који су записивали ове догађаје то је био потоп читавог света. Значи, не треба улазити у причу да ли се ради о локалном потопу или о неком глобалном који се збио негде у праисторији на нама непознат начин. Дакле, та прича о потопу, будући да постоји код многих народа, ушла је у Библију у две верзије. То су извештаји из круга јахвистичког и каснијег свештеничког предања. Теологија и једног и другог је јако блиска, готово идентична: до потопа је дошло због греха. Ова теолошка констатација је револуционарна у историји људске мисли. Међутим, људи који су давали коначан изглед Петокњижју су оба ова предања интегрисали у једну причу (тзв. редактори). Не знамо тачно када се то могло десити. Једна од теорија је за време ропства у Вавилону.

Када би се ова два предања одвојила добили би смо два потпуно независна извештаја о потопу. Докази да је то тако могу се видети на следећим местима:

- два пута се описује поквареност људског рода услед које долази до потопа: 6, 5-8 и 6, 9-13;

- два пута Бог заповеда Ноји да направи лађу: 6, 14 и 22 и 7, 2-5;

- два пута је описан улазак у лађу: 7, 7 и 10 и 7, 13 и 16;

- на два начина су бројане животиње које су ушле у барку: 6, 19-21 узет је од сваке врсте по један пар, а према 7, 2-9 животиње се деле на чисте и нечисте; од чистих животиња уводи се у лађу седам пари, а од нечистих по један пар;

- хронологија потопа је двострука: према 7, 12 потоп настаје услед кише која пада четрдесет дана и ноћи, а према стиховима 7, 11 и 8, 14 да се закључити да је потоп трајао годину дана;

- према неким текстовима, 7, 12 и 8, 2, потоп је настао услед непрекидног падања кише, међутим 7, 11 говори да се тај дан развалише сви извори бездана и отворише се уставе небеске. То је слика свемира коју су имали стари Јевреји: вода над сводом и вода по сводом.

- језички је лако одвојити ова два предања једно од другог: јахвистичко предање је карактеристично по томе што се Бог увек именује као Јахве, сем у 7, 9 где се једанпут назива Елохим; јахвистички извештај је карактеристичан по мноштву антропоморфизама, животиње се деле на чисте и нечисте, нема хронологије као код свештеничког извештаја (уводи 40 дана што је симболика), потоп је схваћен као киша, после потопа Ноје приноси жртву и због тога се појављује бројка седам пари чистих животиња (јер да је био само један пар, након жртвовања, врста би изумрла). У свештеничком извештају Бог се назива Елохим, нема антропоморфизама, Бог негде из неба све посматра и гледа и кажњава, писац не разликује чисте и нечисте животиње, склоност према хронологијама, до потопа долази услед отварања устава небеских.

Када писац каже „сва земља би потопљена“, питање је да ли он мисли на целу земљу у шта за Јеврејина значи „сва земља“. Када је Јосиф био високи чиновник у Египту и када је завладала глад сви народи долазе код њега да узимају жито. Лако је закључити да је за библијског писца „сва земља“ земља за коју он зна. Када је Израил освајао обећану земљу страх је обузео „све народе“ под небом. Дакле, писац говори о делу света који је њему познат, а локалних поплава је било. Међутим, има неких ствари које писац на вешт начин теологизира. Бог наређује Ноји да сагради барку и ту се користи реч „тебах“, што је страна реч у јеврејском. Библијски писац ову реч повезује са малим ковчегом у који је стављен Мојсије. Дакле, као и у већини случајева, библијски писац не претендује да износи историјске факте. Он се користи старим предањима која нису постојала само код Јевреја већ и код других народа. Да ли је било глобалне поплаве или је реч само о локалним поплавама, тешко да ћемо наћи општи консензус. Библијско писцу је једини битно да је до потопа дошло због моралне извитоперености човека. Ту се износи теологија да морални грехопад изазива физичку реакцију, стихије природе.

И у извештају о градњи вавилонске куле писац нема амбиција да прикаже историјске факте, да је у току ноћи дошло до пометње језика и да људи више нису могли да се разумевају. То прво није ни идеал библијске теологије. Идеал библијске теологије је склад и разумевање међу људима.

Као једна од главних теолошких идеја, којом писац прерађује један стари мит са истока, могао би се узети мит о дивовима који покушавају да се попну до богова. Овај мити изражава људски порив да се попне на престо Свевишњега. Ово и библијски писац узима као текстуалну подлогу да са њоме изрази нешто друго. Он је имао више теолошких идеја које је хтео да покаже и текст је временски добио на значењу.

Прво, сама градња града и устројавање цивилизације је дело Каиново. У библији постоји једна врста одбојности према култури, цивилизацији. То је због тога што се култура и градови античког века из социјалне равни устројавао на неједнакости људи. Силни градови, куле које су грађене су подизани на нечијем зноју и крви. То је једна априорна ставка коју библијски теолог има према таквим феноменима. Та строга хијерархијска подељеност људи античког века која је највише оличавана кроз изградњу великих монументалних зграда и градова је била нешто што библијски писац није гледао са симпатијама.

Следећа ставка је што се та кула подиже неком другом богу који и није Бог.

У 5, 11 постоји једна дискусија сукобљавања са митом који некада владао. Јахве мора да сиђе на земљу и да види где је та кула, она је за њега невидљива. Он је из своје висине једва примећује. То је на известан начин изругивање ранијем миту.

Ова кула је нађена у ископинама Вавилона, као степенаста пирамида. Била је висока као ширина темеља, 91,5 м. Питање је да ли писац мисли на ову кулу или на кулу која је раније била ту, није познато а није ни битно јер њему кула као кула није толико занимљива. Та кула је грађена не из разлога да се људи попну на небо, већ је она била светилиште, на врх те куле се служило врховном богу. Она је, дакле грађена из религијских разлога. Библијски писац можда у овом контексту омаловажава и оспорава вавилонски култ бога Мардука. То би могао бити други ниво значења.

Поред овога у самом тексту се показује да је сама кула, сама идеја људска Богу готово смешна. У причу се уклапа и једна констатација коју писац уноси као речи Божије (6. стих): гле народ један и један језик у свих... Библијски писац говори о човековим могућностима и границама. Охолост која је једнако присутна код човека од самог почетка је била нешто што је писац хтео да означи као лошу амбицију. Пориви овакве врсте, тежња ка нечему преко, немање мере се људима показују као негативни. Духовно биће мора имати нека ограничења. Животиње га немају, али су зато животиње.

Трећи аспекат је дијалог са цивилизацијом. Да ли је цивилизација по себи нешто што је прихватљиво и потребно човеку или не. Библијски писац јахвеиста, означавајући Каина као градитеља првога града, износи једну доста сумњичаву идеју о томе да ли је урбани начин живота по вољи Богу или не. И дан данас у Цркви постоји становиште да се на свет гледа као на стециште страсти, разузданости и безбожности. И то је један легитиман поглед оних који не живе у њему, али само њих.

Креативност човека по себи је неопходна. Он је биће које ствара и влада, али како и на који начин то је већ друго питање. Стиче се утисак да писац има негативан однос према тој злоупотреби човека према творевини, али и односа међу људима, према цивилизацијском које уништава оно суштинско људско, где се човек доводи у неприродно стање. Значи, постоји једна врста полемике у тексту где писац дискутује и спори цивилизацију, али не цивилизацију као такву него неке феномене који се појављују у друштву.

[Demon Seed]

Tvoji postovi su kazna za greh

[Novaliis]

Kain je jedan od mojih idola.

[C.A_R.I.A.]

mozda to "mrzi" predstavlja neko sire znacenje kao "brat" i "emanuilo"....

Интересантан смисао за хумор.

@SixStepsOnTheMoon: Aко дајеш текстове одређених људи,дај и неки извор,није то текст који је ауторизован и објављен,већ студентска прекуцавања туђих предавања са факултета...

Текст је исецкан и набацан,види се да је предавање у питању.

Мало су ти тежи текстови које постављаш.

Edited November 25, 2011 by C.A_R.I.A.

[Schneider]

Samo da podelim sa vama dve zaista divna monaska horska pevanja iz manastira Simonopetra sa Svete Gore na kojem na zalost nisam bio (bio samo na Hilandaru), ali se nadam da cu imati priliku da ga posetim.Inace manastir je cuven u svetu po svom horu.

 

http://www.youtube.com/watch?v=IomxvOTf-So&feature=feedlik

 

http://www.youtube.com/watch?v=52AOQ8DJc1o&feature=feedlik

 

 

 

 

[SixStepsOnTheMoon]

@Ria - u pravu si...taj tekst sam nasao na pouke.org i cuo sam da je sa PBF-a,pa mi se ovako okvirno svidio pristup tekstu knjige starog zavjeta i prici o potopu.Ali svakako da je to samo neki povrsinski pregled,nego mozda nekom bude interasantno.

 

@ Schneider ova druga verzija mi se mnogo svidja,bas sam je prvi put cuo u trejleru o Svetoj Gori.Evo verzije i na sprskom - Agni Partene u prevodu "Čista Djevo".Autor stihova je Sv.Nektarije Eginski

 

http://www.youtube.com/watch?v=WSQwShYvAEE

 

--------------------

 

 

Отац Јустин (Дечанац)

 

У лето и јесен, отац Јустин би обично седео на пространој манастирској тераси, где је примао госте и намернике, увек насмејан и спокојан, спреман да утеши и нађе благу реч, која лечи сваку тугу и бол. Ова слика остала је урезана у мом сећању још од када сам као седамнаестогодишњак први пут дошао у манастир Високи Дечани и упознао оца Јустина Тасића. Сећања на овог племенитог човека и вешегодишњег чувара кивота Светог Краља Стефана Дечанског, кога сам, по Божијем промислу, наследио у ово тешко време страдања нашег народа на Косову и Метохији, навирала су док сам саслуживао са још седморицом архијереја и бројним свештенством и духовном децом о. Јустина, испраћајући блаженопочившег у живот вечни.

 

 

Оца Јустина свако ће памтити по његовим врлинама којима је пленио све који су долазили у сусрет са њим. У мом сећању он ће остати као монах и духовник који је изнад свега волео монашки живот и манастир у коме је служио, а кога је иначе ретко напуштао. Авраамовско гостољубље оца Јустина, који је са радошћу дочекивао све који су му долазили, како Србе, тако и Албанце и друге добронамерне људе, на све је остављало снажан утисак. У личности духовника и монаха он је на један непоновљив начин сјединио традиционални лик српског домаћина који је пленио не само обичном љубазношћу већ, пре свега, благородношћу и достојанством, што једино и приличи царској Лаври Дечанској.

 

Мој први сусрет са Дечанима и оцем Јустином био је 1983. године. Дечане сам тада, сећам се, доживео као парче неба на земљи. Том утиску посебно је допринео и сам отац Јустин, који ме је пригрлио искреном очинском љубављу, препознавши у мени духовни призив за монашки живот, а чак можда и позив за служење овом светом месту, на коме сам касније наставио његов подвиг и труд. Повео ме је најпре на поклоњење Светом Краљу, и једноставним, али надахнутим речима, које су као благотворни дажд силазиле на моју жедну душу, пробудио у мени неизмерну и неизбрисиву љубав према овој светињи.

 

Често је отац Јустин говорио да Дечани нису само обичан манастир, већ су царска Лавра у којој је домаћин Свети Краљ, у коме је и он као игуман и први слуга, од срца служио, не штедећи ни снаге ни здравља. Заиста, попут свих правих Дечанаца, отац Јустин је био и остао до краја дубоко духовно везан за Светитеља Дечанског. Њему је увек прибегавао у тузи и невољи, црпећи од њега неисказану утеху, али и радост, коју је даље несебично преносио на све који су му долазили. Иако увек обасјан благодаћу, отац Јустин је истовремено туговао што у манастиру није било више монаха и често са уздахом помињао она стара добра времена када је у Лаври живело на десетине и стотине инока. Надајући се да ће Бог и Свети Краљ поново обновити ово духовно обиталиште, отац Јустин се радовао сваком новом брату и посетиоцу манастира, а посебно младим богословима, који су најчешће долазили да у манастиру проведу слободно време, и били драгоцена помоћ оцу Јустину и братији. Будући да је број монаха био мали за овако велики манастир, отац Јустин се увек трудио да тај недостатак надокнади сопственим трудом и жртвом. На првом месту било му је богослужење, молитва и гостопримство – љубав према Богу и човеку, који представљају два нераздвојна темеља монаштва, посебно на нашим, српским просторима.

 

Бринући се за манастир и све што му је као игуману било поверено, отац Јустин је показивао велику одговорност и савесност. Стално се сећао речи Светог Краља из Дечанске повеље, да ништа од оног што му је поверено не изгуби или занемари. То је био велики подвиг, како његовог претходника, блаженопочившег архимандрита Макарија, тако и њега самог. Њима је нарочито запало да у време безбожних власти и албанских зулума чувају поверене им светиње. Говорио је, сећам се: „Ко жели да служи Светом Краљу овде у Дечанима, тај мора неизоставно целог себе и све своје биће да преда на службу овој светињи; другачије се не може овде опстати”. Управо је тако отац Јустин годинама служио Богу као дечански игуман, преносећи на свакога духовно расположење и љубав према Богу и Његовом угоднику – Светом Краљу Дечанском.

 

 

Љубав оца Јустина према Дечанима никада није била себична. Више пута је говорио игуману црноречком, оцу Артемију (садашњем Епископу рашко-призренском), да би волео да отац Артемије са својом младом црноречком братијом пређе из малог и пустињског манастира Црне Реке у царску Лавру Дечанску, како би се манастир испунио младом братијом. „За мене није важно, снаћи ћу се ја”, говорио је отац Јустин, са неким тихим жалом, али и са радошћу при помисли да се његов манастир подмлади и испуни младим монасима који жуде за подвигом и спасењем. Прошло је отада још неколико година, док црноречко братство није нарасло на петнаест монаха, а наш отац, игуман Артемије, био изабран да садашњег Српског патријарха Павла замени на престолу Епископа рашко-призренског.

 

Након што је владика Артемије дао свој благослов за прелазак младе братије, у Дечане смо најпре дошли нас седморица монаха. То се све догодило у марту 1992. године. Искрено сам осећао да се у души оца Јустина борила његова лична везаност за Дечане и Светог Краља, са свешћу да је потребно манастир духовно обновити и подмладити. Као и увек, он је потребе манастира претпостављао својим личним, те је и у овом тренутку препознао Божији промисао и вољу Светог Краља Стефана, који је манастир спремао за једно време пуно нових искушења, а њега позивао да духовни дар Дечана, као и своје богато искуство, пренесе бројним душама којима је била потребна духовна помоћ и утеха.

 

Када је братија пристигла са владиком Артемијем, дочекао нас је отац Јустин пред кивотом Светитеља, упутивши нам речи из дубине свог племенитог монашког срца: „Срећан сам што сада у манастиру видим младе и образоване монахе. Бог и Свети Краљ ће вас све благословити. Ако будете савесно служили овом месту, знајте да вас Свети Краљ неће ни у једном тренутку оставити неспокојне и жалосне; ако ли будете немарни према овој светињи, Свети Краљ то неће трпети”. Те речи оца Јустина дубоко су се урезале у све нас, а посебно у мене, који сам по благослову владике Артемија, иако још млад и неискусан, одређен да преузмем бреме одговорности, које је до тада отац Јустин носио.

 

 

Опраштајући се од нас, отац Јустин је говорио: „За мене и за све вас, боље је да ја одем у други манастир. Овде је сада немогуће спојити старо и ново. Да ја вама будем игуман, то ће бити тешко, јер смо навикли на другачији начин живота; а да останем да живим са вама, и то је тешко, јер су људи навикли на мене као игумана и мени би долазили, а вас не би лако прихватили.”

 

Тако је отац Јустин отишао најпре у манастир Ђурђеве Ступове код Берана, где је остао неко време као настојатељ, на велику радост тамошњег верног народа. Није желео да иде негде даље, како би остао близу својих Дечана. Ипак, по промислу Божијем и благослову Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, отац Јустин убрзо прелази у манастир Савину код Херцег Новог. Он ту остаје до краја свог земаљског живота, служећи Богу и тој древној светињи. Као и у Дечанима, отац Јустин је и у манастиру Савини зрачио духовном радошћу. Око њега су почеле да се окупљају бројне душе жељне спасења и вечног живота. Он је и даље, поред видно све угроженијег здравља, служио свима, примајући као праотац Авраам све намернике и посетиоце. До последњег даха остао је ревностан у овом делу, не губећи никада ону ревност и радост коју је као млад монах задобио живећи и служећи у Високим Дечанима.

 

Спуштајући у земљу тело оца Јустина и испраћајући његову племениту душу, која незадрживо хита у наручје Господње, из дубине свога бића заблагодарио сам Господу који ме је удостојио, да у моје име, своје братије и њему драгих Дечана, испратим њега, великог духовника и човека, који ће за свагда остати упамћен, како у историји нашег манастира, тако и целе наше Цркве. Вечнаја памјат, драги оче Јустине, и нека увек пребиваш у радости свога Господа и свих Светих, којима си у овом животу до краја верно служио!

 

ЕПИСКОП ЛИПЉАНСКИ ТЕОДОСИЈЕ

Извор: Свети Кнез Лазар

 

 

Čuveni razgovor sa Ocem Justinom o muško-ženskim odnosima :

 

http://www.youtube.com/watch?v=8bIs7e2IBLw

[SixStepsOnTheMoon]

 

Грех

 

Грех представља издају оне стварности коју Црква собом ваплоћује и пројављује, као испадање из новог живота по благодати, као што се и светост схвата не као етичко савршенство већ као онтолошка верност Христу и Његовом Царству. Такође, етичко учење Јеванђеља није етично већ есхатологично јер суштина греха није у кршењу закона већ у отпадању од истините чежње за Богом.

 

А. Шмеман

[Schneider]

http://www.youtube.com/watch?v=UnkJ9JHWcHg&feature=feedlik

[SixStepsOnTheMoon]

Љубав

 

Савршена љубав не раздељује једну природу људи по различитим њиховим особинама, но увек гледајући на њу (природу), све људе подједнако љуби: врлинске љуби као пријатеље, а порочне као непријатеље, чинећи им добро, и дуготрпећи, и подносећи њихове поступке, уопште не мислећи о злу, него чак и страда за њих, ако време на то позове, да, ако је могуће, и њих учини пријатељима, а ако није, она ипак не одступа од свог расположења, показујући увек на исти начин плодове љубави подједнако за све људе. Јер и Господ и Бог наш Исус Христос, показујући своју љубав према нама, пострада за цело човечанство, и свима подједнако дарова наду васкрсења, мада сваки чини себе достојним или славе или мучења.

 

св. Максим Исповедник

[SixStepsOnTheMoon]

Свети Пајсије Величковски – дободетељник добротољубља

издање манастира Подмаине

 

 

Св. Пај­си­је Ве­лич­ков­ски (1722-1794), мно­го­са­ве­стан и рев­но­стан, тру­до­љу­бив и тре­звен, сво­јим де­лом мно­го је за­ду­жио, из­ме­ђу оста­лог, и срп­ски на­род. Он сам, у јед­ном свом пи­сму арх. Те­о­фа­ну уз ма­на­сти­ра Оп­ти­не, пи­ше да же­ли да учи­ни до­ступ­ним све­то­о­тач­ка де­ла сло­вен­ском го­вор­ном под­руч­ју, не са­мо Ру­си­ма не­го и Ср­би­ма, Бу­га­ри­ма и дру­ги­ма...

 

(Пре­по­ру­чу­је­мо сва­ком пре­во­ди­о­цу, као и љу­ди­ма ко­ји се ба­ве из­да­вач­ком де­лат­но­шћу да оба­ве­зно про­чи­та­ју ово пи­смо, ко­је по­ка­зу­је са ко­ли­ко је он стра­хо­по­што­ва­ња и са­ве­сти при­сту­пао овом по­слу, са ко­ли­ко све­сти о од­го­вор­но­сти и зна­ча­ју овог де­ла.)

 

Сва­ка реч му је ода­бра­на, ду­бо­ко сми­сле­на, све­то­о­тач­ки му­дра и тре­зве­на. Он има тај дар очин­ске бри­ге за це­лу ва­се­љен­ску Цр­кву, и то­ли­ко про­ми­шља и пред­ви­ђа бу­дућ­ност (и тај дар је имао), да кад чи­та­те ње­го­во пи­смо, има­те осе­ћај да је то чо­век ко­ји је жи­вео у 20. ве­ку. Бли­зак са­вре­ме­ном чо­ве­ку.

 

Под­виг је увек са­вре­мен.

 

ДУХ СВЕ­ТИ је увек са­вре­мен, у сва­ком ве­ку и до кра­ја све­та и ве­ка.

 

Ду­ша је веч­на и увек иста у свим ве­ко­ви­ма, и све­ти­те­љи ко­ји су пи­са­ли или пре­во­ди­ли тек­сто­ве о ду­ши, о вр­ли­на­ма, о ду­хов­ној бор­би, о под­ви­гу, о кле­са­њу уну­тра­шњег чо­ве­ка, о Ису­со­вој мо­ли­тви, о сје­ди­ње­њу ума са ср­цем, о ду­хов­ној са­бра­но­сти, па­жњи, тре­зве­њу - увек су са­вре­ме­ни.

 

Св. Пај­си­је и ње­го­ви уче­ни­ци при­пре­ми­ли су нас, опре­ми­ли, за ду­хов­ну бор­бу 19-ог, 20-ог ве­ка. Све­ти­тељ је увек го­во­рио да мо­на­си тре­ба не­ли­це­мер­но да жи­ве мо­на­шки. И он је све­до­чио то сво­јим жи­во­том. Ве­ли­ки труд ко­ји су уло­жи­ли (11 го­ди­на је пре­во­ђе­но До­бро­то­љу­бље) уро­дио је пло­дом.

 

Они су на­дах­ну­ли и чу­ве­ну Оп­ти­ну пу­сти­њу у ко­јој се рас­цве­та­ло стар­че­ство, ду­хов­но очин­ство, ко­је је сво­јим по­кро­вом по­кри­ва­ло мно­ге стра­не.

 

Мно­ги све­ти­те­љи су из­ни­кли из те ат­мос­фе­ре, или бо­ље ре­че­но, би­ли су ис­кле­са­ни у тој ат­мос­фе­ри Ису­со­ве мо­ли­тве, опит­ног ду­хов­ног ру­ко­вод­ства, очин­ске бри­ге ду­хов­них ста­ра­ца и сво­је соп­стве­не рев­но­сти.

 

Све­ти Гер­ман Аља­ски, бли­ски при­ја­тељ арх. Те­о­фа­на, по­нео је у Аме­ри­ку је­дан при­ме­рак До­бро­то­љу­бља.

 

Ма­на­стир Св. Гер­ма­на у Пла­ти­ни, Ка­ли­фор­ни­ја, био је за нас, Ср­бе, у по­след­њих пар де­це­ни­ја нај­ве­ћи из­вор ли­те­ра­ту­ре о оп­тин­ским стар­ци­ма, о ру­ским све­ти­те­љи­ма, о Све­то­гор­ци­ма, о ру­мун­ским све­ти­ма. Ве­ћи­на нас упо­зна­ла се са тим ду­хов­ним књи­га­ма пре­ко њи­хо­вих пре­во­да са ру­ског на ен­гле­ски, па се то он­да код нас пре­во­ди­ло на срп­ски. Ве­ли­ки је ути­цај тих књи­га на са­вре­ме­ну об­но­ву пра­во­слав­ног мо­на­штва и уоп­ште ду­хов­ног жи­во­та код Ср­ба. Ве­ру­јем да је то уздар­је св. Се­ра­фи­ма Ро­у­за срп­ском на­ро­ду и „Тро­је­ру­чи­ци" за чу­де­сно ис­це­ље­ње ко­је му је Она по­да­ри­ла.

 

На­ше вла­ди­ке су та­ко­ђе би­ле на­дах­ну­те овим иси­ха­стич­ким уче­њем, па су и на­ма то пре­но­си­ли, још пре но што су по­ста­ли вла­ди­ке, као про­фе­со­ри на Те­о­ло­шком фа­кул­те­ту, а и по­сле. Као ду­хов­ни­ци учи­ли су мно­ге ге­не­ра­ци­је упра­во овој „на­у­ци над на­у­ка­ма" и „умет­но­сти над умет­но­сти­ма", тј. оби­та­ва­њу ума и ср­ца у је­дин­ству, уз по­моћ Ису­со­ве мо­ли­тве, и пре­ко то­га - јед­ној ду­бљој за­јед­ни­ци са Бо­гом, у стал­ном ста­ја­њу пред Њим и осе­ћа­њу Ње­го­ве сву­да­при­сут­но­сти.

 

Мно­ге су књи­ге пре­ве­де­не код нас, мно­ги љу­ди по­хо­де Све­ту го­ру са же­љом да се по­кло­не све­ти­њи и да упи­ју од тог ду­ха и те ло­ги­ке. Мно­ги по­се­ћу­ју Ру­му­ни­ју, Мол­да­ви­ју, Ру­си­ју, на­дах­ну­ти тим ог­ње­ним је­зи­ком ко­ји је це­ли свет об­у­хва­тио јед­ним ве­ли­ким ДУ­ХОВ­НИМ ОЧИН­СТВОМ.

 

Мно­ги оби­та­ва­ју не­пре­ста­но у Ису­со­вој мо­ли­тви, зна­ју­ћи шта је је­ди­но по­треб­но у овом све­ту. Мно­ги су оти­шли у ма­на­стир због ових све­то­о­тач­ких по­у­ка и при­ме­ра. На­ста­ла је јед­на ве­ли­ка об­но­ва рев­но­сног ли­тур­гиј­ског жи­во­та, и јед­но ста­ње ве­ће по­слу­шно­сти Цр­кви, Ду­ху Све­том, све­штен­ству, јед­но стра­хо­по­што­ва­ње са љу­ба­вљу и сло­бо­дом.

 

Стал­но оби­та­ва­ње у Бо­гу по­ста­ло је ЦИЉ И СМИ­САО жи­вље­ња мно­гих хри­шћа­на.

 

Ле­по­та Хри­сто­ве Лич­но­сти. Чи­сто­та. Би­стра Во­да ИСТИ­НЕ.

 

У би­бли­о­те­ци ман. Њам­ца оста­ло је 300 све­то­о­тач­ких ру­ко­пи­са, пре­ве­де­них и пре­пи­са­них, од ко­јих су 44 пи­са­на ру­ком са­мог св. Пај­си­ја. Па­да у очи да су ско­ро сви ти тек­сто­ви или о Ису­со­вој мо­ли­тви и уну­тар­њем де­ла­њу ду­хов­ном, или о бор­би са Ла­ти­ни­ма про­тив њи­хо­ве је­ре­си и уни­је.

 

ЧУ­ВА­ТИ ДУ­ШУ И ЧУ­ВА­ТИ ВЕ­РУ, БИ­ТИ У ЗА­ЈЕД­НИ­ЦИ СА БО­ГОМ ИСТИН­СКОМ ВЕ­РОМ ОСВЕ­ДО­ЧЕ­НОМ ДУ­ХОМ СВЕ­ТИМ.

 

У пи­сму арх. Те­о­фа­ну св. Пај­си­је го­во­ри да је св. ми­тро­по­лит Ма­ка­ри­је Ко­ринт­ски на­шао у би­бли­о­те­ци ман. Ва­то­пе­да јед­ну књи­гу „о сје­ди­ње­њу ума са Бо­гом", са­бра­ну од мно­го све­ти­те­ља, од­нео је у Смир­ну, и ода­тле по­слао у Ве­не­ци­ју да се штам­па (36 књи­га Све­тих Ота­ца).

 

Св. Пај­си­је је имао по­др­шку и ми­тро­по­ли­та Га­ври­ла Нов­го­род­ског и Пе­тро­град­ског, ко­ји је на­сто­јао да се До­бро­то­љу­бље пре­ве­де на сло­вен­ски.

 

Иси­ха­зам је на­шем на­ро­ду био по­знат још из 14. ве­ка пре­ко пре­по­доб­них Си­на­и­та, уче­ни­ка св. Гри­го­ри­ја Си­на­и­та.

 

Све­ти је 17 го­ди­на про­вео у Све­тој го­ри, а по­том 31 го­ди­ну у Ру­му­ни­ји. Го­ди­не 1782. штам­па­но је грч­ко из­да­ње До­бро­то­љу­бља, а 1793. сло­вен­ско.

 

Уче­ник св. Пај­си­ја био је и ми­тро­по­лит Вен­ја­мин Ко­сте­чи, ко­ји је по­мо­гао штам­па­њу Под­ви­жнич­ких сло­ва св. Иса­ка Си­ри­на на сло­вен­ском 1812. го­ди­не.

 

Св. Ни­ко­дим Све­то­го­рац та­ко­ђе је уче­ство­вао у тим из­да­вач­ким ак­тив­но­сти­ма ман. Њам­ца. Он се 1804. у ман. Си­мо­но­пе­тру упо­знао са не­ким мо­на­си­ма из ман. Њам­ца и по­ма­гао им. Они су по­сле 1826. штам­па­ли ње­го­ву Не­ви­дљи­ву бор­бу и Књи­гу ду­хов­них са­ве­та.

 

Бла­го­дар­ни смо и св. Пај­си­ју, и ман. Оп­ти­ни, оци­ма Св. Гер­ма­на Аља­ског, и се­стра­ма ман. Св. Пај­си­ја, као и пре­во­ди­о­цу ове књи­ге, на бо­га­том да­ру ду­хов­них пло­до­ва из не­пре­су­шне ба­ште не­бе­ских кри­но­ва, ко­ји­ма нас је обо­га­тио Све­ти­тељ и ње­го­ви уче­ни­ци и са­труд­ни­ци.

 

На­ши ду­хов­ни­ци се ру­ко­во­де тим књи­га­ма, мо­на­штво се бо­га­то на­сла­ђу­је овим ме­дом не­бе­ским, ко­ји је ујед­но и го­рак лек и мед, али у сва­ком слу­ча­ју ис­це­ли­тељ­ни. На­род се та­ко­ђе на­па­ја из тог из­во­ра, и тру­ди да у том ду­ху жи­ви.

 

Сва­ка реч је то­ли­ко жи­во­твор­на јер су је све­ти Ду­хом Све­тим пи­са­ли. И отре­жњу­ју­ћа, и ис­це­ли­тељ­на, и спа­со­но­сна. Ка­ко је мо­ја по­кој­на игу­ма­ни­ја јед­ном у по­све­ти на­пи­са­ла: „МО­НА­ШТВО СЕ ЧИ­ТА, УЧИ И МУ­ЧИ" (од­но­сно опит­но про­ла­зи стра­да­ња).

 

Вр­ло ко­ри­сно за ду­шу је­сте и ви­ђе­ње стар­че­вог уче­ни­ка, игу­ма­на Со­фро­ни­ја, ко­је је имао на­кон стар­че­вог пре­ста­вље­ња. Ја­вио му се ђа­во и ре­као му ка­ко се св. Пај­си­је бо­рио про­тив ње­га та­ко да ни­је мо­гао да при­сту­пи ма­на­сти­ру, а да му је са­да лак­ше по­сле ње­го­вог упо­ко­је­ња, от­крио му ка­ко хва­та мо­на­хе у зам­ку, али и од че­га се пла­ши. Ре­као му је да се пла­ши оних ста­рих књи­га у би­бли­о­те­ци, ко­је су оци пре­пи­си­ва­ли, јер ако мла­ди мо­на­си то на­ђу и чи­та­ју, он­да се на­у­че древ­ној ве­шти­ни ка­ко да се бра­не од ђа­во­ла. Он стал­но, ка­же, стре­пи од тих књи­га хо­ће ли их ко чи­та­ти или не.

 

Ка­же ђа­во мо­на­ху: „За­што се ви ле­по не ба­ви­те ви­но­гра­ди­ма, ба­шта­ма, бо­ле­сни­ци­ма, го­сти­ма пре­ко ле­та? Он­да је на­ма лак по­сао." Али ка­да мо­на­си кре­ну да се мо­ле и да чи­та­ју ду­хов­не књи­ге, он­да они мо­ра­ју да бе­же.

 

„Јер Све­тлост све­тли у та­ми и та­ма је не об­у­зе." (Јо­ван 1, 5)

 

мо­на­хи­ња Сте­фа­ни­да