Dark Princess Posted December 14, 2006 Report post Posted December 14, 2006 Idem... Od jedne ruke do druge... Gde si...? Zagrlio bih te... Grlim tvoju odsutnost... Poljubio bih ti glas... Čujem smeh daljina... Usne mi lice rastrgle... Iz presahlih dlanova blistava mi se pojavi... Hteo bih da te vidim, pa, oči zaklapam... Idem... Od jedne slepoočnice do druge... Gde si...? (Vasko Popa) H. Hese Nedostojan ja sam, nedostojan svake ljubavi, Od nje izgaram, ali za nju ne znam. Ja sam blesak, munja, vatra iz oblaka, Ja sam vetar, oluja, ja sam melodija… Ja samo uzimam ljubav I upijam njenu slast, Suze me večno prate, Jer veran nisam nikom, nit ikom pripadam. Odan sam samo svojoj zvezni Koja me na uništenje priziva, Koja moj užitak u mučenje pretvara A koju moje srce ipak voli i slavi. Čarobnjak i zavodnik, to je moja sudbina! Sejem gorka zadovoljstva što traju tek tren, Gospod moj i vođa je smrt. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted December 15, 2006 Report post Posted December 15, 2006 Zašto se ugasi žižak? Zaogrnuh ga svojom kabanicom da ga sačuvam od vetra, zato se ugasi žižak. Zašto uvenu cvet? Pritisnuh ga na srce svoje strepeći od ljubavi, zato uvenu cvet. Zašto usahnu reka? Podigoh nasip da bih je sačuvao samo za sebe, zato usahnu reka. Zašto puče struna na harfi? Htedoh da izmamim ton koji prevazilazi njenu snagu, zato prepuče struna. R. Tagore Njegova poezija je nenadmasno nezna a ostra, topla i filosofska. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Archibald Reiss Posted December 19, 2006 Report post Posted December 19, 2006 Federiko Garsija Lorka NEVERNA SUPRUGA I odvedoh je na reku misleći da je devojka, a imala je muža. Bilo je to u noći svetoga Jaga i kao po dogovoru - pogasili su se fenjeri i zapalili svici. Na poslednjem uglu ulice dodirnuh njene zaspale dojke i odjednom mi se otvoriše kao grane zumbula. Njena uštirkana suknja zvonila mi je u ušima kao komadić svile rezan sa deset noževa. Bez svetlosti u svojim krošnjama drveće je poraslo I horizont pasa lajao daleko od reke. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted December 19, 2006 Report post Posted December 19, 2006 Uh, predivno! Jes' da je bio peder ali je njegova poezija izuzetna. Bravo za odabir. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Archibald Reiss Posted December 19, 2006 Report post Posted December 19, 2006 Eto.. lepo da ima istinskih ljubitelja pisane reci NEgo, ima vise prevoda ove pesme.. evo jos jednog.. mozda boljeg.. A tice se upravo toga - nevernih zena NEVERNA ZENA Povedoh je do reke misleci da devojka je, al’ udata ona bese. To bi nocu Svetog Jaga, i skoro po dogovoru, fenjeri su gasili se, cvrcci poceli da svetle. Iza zadnjih gradskih kuca dotakoh joj grudi snene, i one se rascvetase kao zumbul grane nezne. Sustanje sam ja slusao ustirkane suknje njene, kao kad komad svile deset ostrih kama sece. Krosnje drveca bez sjaja postajale su sve vece. Vidik pasa lajao je u daljini iznad reke. I prodjosmo kraj kupina, trnja i trske zelene. Ispod njene pundje na tlu tad napravih udubljenje. Ja odvezah svoju masnu. Ona skide veo sa sebe. Ja opasac s revolverom. Ona jeleke svilene. Nit’ smilje nit’ puzevi nisu koze tako lepe, ni kristali mesecevi takvim sjajem ne trepere. Noge njene bezahu mi kao ribe uplasene, do pola jos uvek hladne a od pola sasvim vrele. Najlepsom sam od putanja jezdio te noci cele, na zdrebici sedefastoj bez dizgina i opreme. Ja ne mogu ponoviti stvari koje ona rece, da obazriv budem pamet nalaze mi i postenje. Prljava od poljubaca i od peska, podje s reke. A na vetar ljiljani su potezali sablje bele. Kao pravi Ciganin sam vladao se celo vece. Najzad sam joj poklonio kosaru od svile meke. Al’ u nju se ne zaljubih jer udata ona bese, a rece da devojka je kad povedoh je do reke. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted December 19, 2006 Report post Posted December 19, 2006 Фино, ево још једне: Paris at Night Три шибице упаљене једна за другом у ноћи Прва да ти видим лице Друга да ти видим очи Последња да ти видим уста И читава тама ноћи да бих се сетио свега тога Стежући те у загрљају. Жак Превер, наравно ... Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Archibald Reiss Posted December 19, 2006 Report post Posted December 19, 2006 (edited) The Island of Feelings by unknown Once upon a time, there was an island where all feelings lived: Happiness, Sadness, Knowledge, and all of the others including Love. One day it was announced to the feelings that the island would sink, so all repaired their boats and left. Love was the only one who stayed. Love wanted to persevere until the last possible moment. When the island was most sinking, Love decided to ask for help. Richness was passing by Love in a grand boat. Love said, “Richness, can you take me with you?” Richness answers, “No I can’t. There is a lot of gold and silver in my boat. There is no place here for you.” Love decided to ask Vanity who was also passing by in a beautiful vessel. “Vanity, please help me!” “I can’t help you Love. You are all wet and might damage my boat” Vanity answered. Sadness was close by so Love asked for help. “Sadness, let me go with you.” “Oh Love, I am so sad that I need to be by myself!” Happiness passed by Love, too, but she was so happy that she did not even hear when Love called her! Suddenly, there was a voice. “Come, Love. I will take you.” It was an elder. Love felt so blessed and overjoyed that he even forgot to ask the elder her name. When they arrived at dry land, the elder went her own way. Love, realizing how much he owed the elder asked Knowledge, another elder. “Who helped me?” “It was Time” Knowledge answered. “Time?” asked Love. “But why did Time help me?” Knowledge smiled with deep Wisdom and answered, “Because only Time is capable of understanding how great Love is.” Edited December 19, 2006 by J0N B0N J0\/1 Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
шмизла Posted December 20, 2006 Report post Posted December 20, 2006 haha, ne verujem bas sam dosla na ovu temu s namerom da postujem Lorku Gitara Pocinje plač gitare. Lome se jutarnje čaše. Počinje plač gitare. Ne treba da stane. Nemogućno je da stane. Plače jednolična, kao voda što plače, kao vetar što plače iznad poljane. Nemogućno je da stane. Oplakuje stvari nedohvatne. Pesak vrelog juga gde bele kamelije traže. Plače strelu bez cilja, veče bez zore rane, i prvu mrtvu pticu ispod grane. O gitaro! Srce s pet kama rastrgano. Da mi se ruke olistaju Izgovaram tvoje ime u noćnoj pomrčini, kada se zvezde spuste da piju na mesečini i kada spavaju grane sa listovima skritim. Tad osetim da tonem u strasti i muzici. Sat suludi što peva časovi koji su bili. Izgovaram tvoje ime u ovoj noćnoj tmini, i ime mi se tad tvoje dalje neg' ikad čini. Dalje od svih blistavih zvezda, bolnije od blage kiše što kiši. Da li ću da te volim kao i onda? Šta skrivi žalosno srce moje? Kad oblak mre u visini kakav me zanos čeka? Čist, miran da l' će biti? Da mi se ruke olistaju na sjajnoj mesečini! Federiko Garsija Lorka Prelepo mi je sto stalno pominje mesec i cigane... savrseno... Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Archibald Reiss Posted December 26, 2006 Report post Posted December 26, 2006 (edited) NE VJERUJ... Ne vjeruj u moje stihove i rime Kad ti kažu, draga, da te silno volim, U trenutku svakom da se za te molim I da ti u stabla urezujem ime- Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi I prelije srmom vrh modrijeh krša, Tamo gdje u grmu proljeće leprša I gdje slatko spava naš jorgovan plavi, Dođi, čekaću te! U časima tijem, Kad na grudi moje priljubiš se čvršće, Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće, I da silno gorim ognjevima svijem, Tada vjeruj meni, i ne pitaj više! Jer istinska ljubav za riječi ne zna; Ona samo plamti, silna, neoprezna, Niti mari, draga, da stihove piše! 1905. ALEKSA ŠANTIĆ Edited December 26, 2006 by J0N B0N J0\/1 Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted December 26, 2006 Report post Posted December 26, 2006 "Pristanište" Krpe su vode pod trbuhom bile. Cepali ih beli na talase zubi I krik sirena - ko da su se lile pohota i ljubav bakrom koji trubi. Kolevkom ulaza barke su gušile, pripile se uz dojke gvozdenih matera. Ogluvelih brodova u ušima gorele su minđuše lengera. Majakovski Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Archibald Reiss Posted December 30, 2006 Report post Posted December 30, 2006 Bukovski je nenadjebiv. PONEŠTO ZA PREVARANTE, OPATICE, PILJARE I TEBE Mi imamo sve i mi nemamo ništa A neki ljudi to rade u crkvi A neki ljudi to rade kidajući leptire na pola A neki ljudi to rade u Palm Springsu Uvaljujući ga nespretnim plavušama sa “kadilak"-dušama "Kadilaci" i leptiri ništa i sve to lice koje se rastapa do poslednjeg daha u podrumu u Korpus Kristiju Ima tu ponešto za prevarante, opatice, piljare, i tebe… Nešto u 8 izjutra Nešto u biblioteci Nešto u reci Sve i ništaa U klanici to dolazi klizeći duž tavanice na kuki I ti ga njišeš Jedan Dva Tri I onda ga imaš Mrtvo meso u vrednosti od 200$ Njegove kosti uz tvoje kosti Nešto i ništa Uvek je isuviše rano da se umre i uvek je isuviše kasno Brazda krvi u bazenskom belilu, to baš nista ne govori A grobari igraju poker nad kafom u 5 izjutra Čekajući na gras da bi se spasli od mraza… Oni ti ništa ne govore Mi imamo sve i nemamo ništa Dani sa staklenim ivicama i nepodnošljivim smradom Rečne mahovine Gorim od onog od govana Dani poput šahovske table sačinjeni od pokreta i Protiv pokreta Nabubana interesovanja u porazu kao i pobedi Dani spori poput mazge koja vuče teret na leđima Ljutita, mrzovoljna i zaslepljena suncem Putem na kome neki ludak sedi čekajući Među plavim sojkama i carićima upetljanim u mreže I nagutanim ljuskavog sivila Dani vina i vikanja Tuča po sokacima Debelih nogu žena koje se takmiče oko tvojih creva Pokopanih u jaucima Znakova u arenama za borbu s bikovima poput dijamanata Koji urlaju od bola Majko Kapri! Ljubičica koja izlazi iz zemlje govoreći ti da zaboraviš Mrtve armije i svoje ljubavi koje su te opljačkale Dani kada deca govore smešne i genijalne stvari Poput divljaka koji pokušavaju da ti prenesu poruku kroz Svoja tela Dok su im tela još dovoljno živa da prenose i Osećaju, i trče gore-dole Bez katanca, i plata, i ideala, i imovine, i Bubama-nalik-uverenja Dani kada možeš po ceo dan da plačeš u nekoj zelenoj sobi Sa zaključanim vratima Kada možeš da se smeješ svom pekaru jer su mu noge Isuviše duge Dani posmatranja žive ograde… I ništa, i nista Dani šefova, žutih ljudi sa zadahom iz usta i velikim Stopalima Ljudi koji liče na žabe, hijene Ljudi koji hodaju kao da meldija nije nikada izmišljena Ljudi koji smatraju da je mudro unajmljivati i otpuštati i Profitirati Ljudi sa skupim ženama koje poseduju po 60 jutara zemlje Koju treba izbušiti ili se njome razmetati Ili koju zidom treba odvojiti od nekompetentnih Ljudi koji bi te ubili zbog toga što su ludi I onda to opravdali jer je takav zakon Ljudi koji stoje ispod prozora od 12 metara i ništa ne Vide Ljudi sa luksuznim jahtama koje plove oko sveta A ipak ne izlaze iz džepova na svojoj odeći Ljudi nalik puževima, ljudi nalik jeguljama, ljudi nalik Puževima balavcima I još gori I ništa Dobijanje poslednje plate u luci, u bolnici, u fabrici Aviona, U zabavnom salonu, u berbernici, na poslu koji ionako nisi Želeo Porez na prihod, bolest, servilnost, slomljene ruke, Slomljene glave Sav nadev ispada napolje poput perja iz starog jastuka Mi imamo sve i nemamo ništa Neki to rade dobro jedno vreme a onda popuštaju Slava ih dokrajčuje ili gađenja ili starost ili nedostatak Odgovarajuće ishrane Ili crnilo preko očiju ili deca u koledžu ili novi Automobili ili kičma slomljena na skijanju u Švajcarskoj Ili nova politika ili nove žene ili same prirodne Promene i raspadanje Čovek koga si do juše poznavao S kojim si zajedno rasturio 10. turu Ili pio 3 dana I 3 noći u podnožju planina Sotut Koji je sada samo nešto pod carsavom ili krstom ili kamenom Kako samo odlaze Kako samo odlaze oni za koje si mislio da nikad neće doći Dani kao ovaj Kao tvoj tadašnji dan Možda kiša pada po prozoru, pokušava da se probije Do tebe? Šta vidis danas? Šta je to? Gde se nalaziš? Najbolji dani su ponekad oni prvi, ponekad oni srednji, A nekad čak i oni poslednji Prazni komadi zemlje nisu loši Crkve u Evropi na razglednicama nisu loše Ljudi u muzejima voštanih figura zamrznuti u svojoj Najboljoj sterilnosti nisu loši Užasni su ali nisu loši Karambol u bilijaru, razmisli o karambolu u bilijaru I tostu za doručkom, i kafi koja je dovoljno vrela da znaš Da ti je jezik još uvek tu Tri germanijuma ispred prozora pokušavaju da budu crveni I pokušavaju da budu ružičasti I pokušavaju da budu germanijumi Nije čudo da žene ponekad plaču Nije čudo da mazge ne žele da idu uzbrdo Da li si sada u hotelskoj sobi u Detroitu tragaš za Cigaretom? Još jedan dobar dan Jedan njegov mali deo I dok bolničarke izlaze sa različitim imenima i različitim Mestima na koja idu – prelaze preko travnjaka Neke od njih žele kakao i novine Neke od njih žele topao tuš Neke od njih žele muškarca Neke od njih jedva da uopšte i razmišljaju Dovoljno i nedovoljno Svodovi i hodočasnici, pomorandže, slivnici, paprat Anti-tela, kutije s maramicama… U najčednijem negdašnjem suncu postoji osećaj nežnog Dima iz urni I konzervisanog zvuka starih ratnih aviona I ako uđeš unutra i pređeš prstom preko nadboja prozora Pronaći ćeš prljavštinu Možda čak i zemlju A ako pogledaš koz prozor Biće opet neki dan I kako stariš i dalje ćeš gledati I gledati Usisavajući pomalo svoj jezik Aaa-aaa Nee-nee Možda Neki to rade prirodno Neki opcesno SVUDA. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Guest 10 dinara Posted January 1, 2007 Report post Posted January 1, 2007 pozeija je za pedere i pacenike Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
gavrosaurus Posted January 3, 2007 Report post Posted January 3, 2007 Nije ni cudo da te je privukla. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
TheCircusJoy Posted January 6, 2007 Report post Posted January 6, 2007 random....blake, keats, byron, frost, dylan thomas, t.s.eliot, milton, majakovski, pessoa, lorca, cummings i bukowski. meni najdraža ljubavna pjesma... some dogs who sleep at night must dream of bones and I remember your bones in flesh and best in that dark green dress and those high-heeled bright black shoes, you always cursed when you drank, your hair coimng down you wanted to explode out of what was holding you: rotten memories of a rotten past, and you finally got out by dying, leaving me with the rotten present; you've been dead 28 years yet I remember you better than any of the rest; you were the only one who understood the futility of the arrangement of life; all the others were only displeased with trivial segments, carped nonsensically about nonsense; Jane, you were killed by knowing too much. here's a drink to your bones that this dog still dreams about. [buk] i jedna by e.e. cummings 1(a le af fa ll s) one l iness Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Guest 10 dinara Posted January 6, 2007 Report post Posted January 6, 2007 pokusavaju da me ubiju po 3i put a ja sam shmeker, 'ladan - uopste nisam ljut imam blindirani auto, imam blindiranu kucu imam cz, uzi, 357 - kalasnjikov pusku ne treba mi osecaj da bi bio faca imam dobru zenu koja u nesvest baca refren samo cujem, preskace mi mozak extaze cepam k'o Ameri prozak antidepresivi, razni opijati uz'o sam na ler - ko ce to da plati ? Moskri izvrce dzepove, Mikri gleda belo dok lerdi shteluje kundakom moje celo verovatno sam poceo da trnem extazija flash - jednu buxnu grunem majstorski odradjena finta s' lerdijem u 5, a u 4 stize kinta Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
little_wing Posted January 9, 2007 Report post Posted January 9, 2007 MiljkowiTj: UZALUD JE BUDIM Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama zbog neba razapetog između prstiju budim je zbog reči koje peku grlo volim je ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde zbog ljudi koji bez čela i imena prelaze ulicom zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke kada nebo nije više bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom moja ljubav puna drugih je deo zore budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih budim je mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu zauvek sletelu sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema ta žena sa rukama deteta koju volim to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim uzalud uzalud uzalud uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i nova uzalud je budim Jer njena usta neće moći da je kažu uzalud je budim ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa uzalud je budim treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen ********* u ovom izobličenom prostoru čija smo polomljena rebra iz čijeg kamena čudovišne ptice vire Ruko ispružena prema drugoj obali kloni Ako smo pali bili smo padu skloni (DIS) ********* Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se voli Neka niče cveće iz prokletog tla (TIN) ********* O nežna maglo koja me izdvajaš, evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto. Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš hoćeš li primiti to telo ukleto, koje nastanjujem poslednji i prvi zatočenik odbegle tajne i svoje krvi. (MOMČILO NASTASIJEVIĆ) ********* AKO KAŽEMO Ako kažemo rekli smo što nismo hteli reći Ako ćutimo nismo ništa rekli Ali smo mnogo prećutali. Svaka reč znači ono što znači njeno ćutanje. ********* SPAVAČI Budan ja kradem ono što oni sanjaju ********* EPITAF Ubi me prejaka reč ********* LJUBAV POEZIJE Ja volim sreću koja nije srećna Pesmu koja miri zavađene reči Slobodu koja ima svoje robove I usnu koja se kupuje za poljubac Ja volim reč o koju se otimaju dve slike I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra Cvetove koji se prepiru sa vremenom U ime budućih plodova i prolećne časti Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće Kreće se po zakonima mirovanja i smrti Volim sve istine koje nisu obavezne Jer prava istina je stidljiva kao miris Ja volim jučerašnje nežnosti Da kažem svome telu „dosta“ i da sanjam bilje Prste oči sluh drugačije raspoređene U šumi negoli u telu Bukovski je nenadjebiv. u to ime: FUSNOTA O STVARANJU MASA neki ljudi su mladi i ništa više a neki ljudi su stari i ništa više a neki ljudi ni stari ni mladi i samo to. i da muve nose odeću i sve zgrade izgore u zlatnoj vatri, da se nebo zaljulja kao trbuh striptizete i sve atomske bombe zaplaču, neki bi ljudi bili mladi i ništa više a neki ljudi stari i ništa više a ostali bi bili isti ostali bi bili isti. ono nekoliko drukČijih dovoljno brzo uklanja policija, ili njihova majke, njihova braća, ostali; i oni sami. sve što ostaje ono je što vidiš. teško je. NE ONAJ KOJI JE OVDE ŽIVEO već onaj koji je ovde umro; i ne kada već kako; to nije poznati genije već onaj koji je umro nepoznat; to nije istorija sržava već život ljudi. bajke su snovi, nisu laži, a istina se menja kao što se ljudi menjaju i kad se istina ustali ljudi će postati mrtvi a insekti vatra poplava postaće istina. SVE mrtvima ne treba aspirin ili žalost, pretpostavljam. ali možda im treba kiša. ne trebaju im cipele već mesto za hodanje. ne cigarete, govore nam, već mesto da izgore. ili su prostor i mesto za letenje mozda isto. mrtvi ne trebaju mene niti me trebaju živi. ali mrtvi možda trebaju jedni druge. u stvari, mrtvima možda treba sve što i nama treba a treba nam tako puno, kad bismo samo znali šta je to. to je verovatno sve i svi ćemo verovatno umreti pokušavajući da dođemo do toga ili umreti zato što nismo došli do toga. nadam se shvatićete da sam kad umrem dobio najviše moguće. PRIJATELJSKI SAVET MNOGIM MLADIM LJUDIMA Idi na Tibet. Jaši kamilu. Čitaj bibliju. Oboj cipele u plavo. Puti bradu. Obiđi svet u papirnoj barki. Pretplati se na Saturday Evening Post. Žvaći samo levom stranom vilice. Oženi se jednonogom ženom i brij se pravim brijačem. Ureži svoje ime na njenu ruku. Peri zube benzinom. Spavaj ceo dan a noću se veri po drveću. Budi monah i pij rakiju i pivo. Drži glavu pod vodom i sviraj violinu. Igraj trbušnjak pod ružičastim svećama. Ubij svoga psa. Kandiduj se za gradonačelnika. Živi u buretu. Razbij sebi glavu tomahavkom. Sadi lale na kiši. Ali nemoj da pišeš poeziju. AKO UZMEMO ako uzmemo ono što vidimo - mašine koje nas izluđuju, ljubavnike koji se na kraju mrze, tu ribu na pijaci što zuri naviše u nas, cveće kje trune, muve u paukovoj mreži, ulične nerede, urlike lavova u kavezu, klovnove zaljubljene u novčanice, nacije što pomeraju ljude kao pione, dnevne lopove s prelepim noćnim ženama i vinom, pretrpane zatvore, uobičajeno nezaposlene, anemičnu travu, ljude dovoljno stare da vole grob. te stvari, i druge, pokazuju kako se život klati na istruleloj osovini. ali ostavili su nam malo muzike i govornički šou na uglu, čašicu viskija, plavu kravatu, džepno izdanje Remboovih pesama, konja koji juri kao da mu đavo uvrće rep, i onda je tu ponovo ljubav kao tramvaj koji na vreme stiže iza ćoška, grad koji čeka, vino i cveće, voda što šeta preko jezera i leto i zima i leto i leto i opet zima. PUT usrćeni u sporednim ulicama sveta promrzli pod zastavama taoci svojih žena odgajani u mraku za mrak rigamo u zapušene šolje u bednim sobama punim bubašvaba i miševa nije čudo što retko pevamo danju ili u podne ili noću besmisleni ratovi besmislene godine besmislene ljubavi i pitaju nas: zašto pijete toliko? eto, izgleda da su dani stvoreni da budu srećni godine i ljubavi stvorene su da budu srećne ne možemo da plačemo, i to pomaže smejanju - to je kao izbacivanje snova, ideala, otrova. ne tražite od nas da pevamo, smejanje je naša pesma jer sve je samo užasna šala. Isus bolje da se smejao na krstu, to bi okamenilo njegove ubice. sada ima više ubica nego ikad i ja pišem pesme za njih. O, DA ima gorih stvari od usamljenosti ali često prođu decenije dok se to shvati i najčešće kada shvatiš već je prekasno a nema ničeg goreg od tog prekasno. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
шмизла Posted January 10, 2007 Report post Posted January 10, 2007 MiljkowiTj uhhhhhhh... ali čovek se zove Miljković, zaboga. kako mrzim ova skrnavljenja tuđih imena/prezimena Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
VeronikaJeOdluchilaDaUmre Posted January 10, 2007 Report post Posted January 10, 2007 Zapravo, zove se Branko Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
шмизла Posted January 10, 2007 Report post Posted January 10, 2007 dobro, da zna se na sta sam mislila, lol Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
negative creep Posted January 10, 2007 Report post Posted January 10, 2007 ********* AKO KAŽEMO Ako kažemo rekli smo što nismo hteli reći Ako ćutimo nismo ništa rekli Ali smo mnogo prećutali. Svaka reč znači ono što znači njeno ćutanje. ********* Ova mi se najvise svidja. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Amphitritê Posted January 10, 2007 Report post Posted January 10, 2007 (edited) Rastanak Između mene i moje ljubavi treba podići tri stotine noći kao tri stotine zidova a more će biti čarolija među nama Ostat će mi tek uspomena Oh, večeri mukom zaslužene noći provedene s nadom da te ugledam polja mojega prolaska, nebeski svode što ga upravo promatram i gubim... Konačna poput mramora tvoja će odsutnost ispunjavati tugom i druga kasna popodneva H.L. Borhes Moje boemstvo fantazija Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja; Imao sam cak i kaput idealni; U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni Zatocnik što u snu cvet ljubavi skuplja. Rupom su zjapile hlace mi jedine. - Bejah Palcic-sanjar što slikove ište. Velika mi Kola behu konacište, A moja sazvežda šuštahu iz tmine, Te, uz put sedeci u jesenje vece, Ja ih osluškivah, pustivši da tece Mojim celom rosa - sok što snagom vrca, Pa, slažuci rime sred carobne tmice, Ja sam prebirao, ko na liri, žice Ranjenih mi cipela - stopu pored srca! ARTUR REMBO NE Noc te unistava da bih te trazio kao ludak, u tami, u snu, u smrti. Moje srce izgara kao osamljena ptica. Tvoja me odsutnost rusi, zivot se zatvorio. Kakva samoca i mrak, kakav suh mesec na nebu, kakvi daleki putnici po nepoznatim telesima pitaju za tvoju krv, za poljupce, za kucanje tvog srca, za tvoju neocekivanu odsutnost u noci koja raste. Moje ruke te ne stezu i moje oci te ne poznaju. Moje su reci uspravne trazeci te utaman. Spokojna noc u meni, horizontalna i duga, pruzena kao reka sa samostalnim obalama. Ali idem da te trazim, otimam te i cupam iz tame, iz sna, prikrivam te za svoje secanje. Tisina gradi tvoju neobjasnjivu istinu. Svet se zatvorio. Sa mnom ostajes... Jose Luis Hidalgo (1919-1947) Mesečeva balada Hajde da plivamo do meseca, da se vinemo uz plimu, da prodremo do noći koju grad skriva svojim snom. Ljubavi, zaplivajmo večeras, jer naš je red da plačemo u kolima kraj okeana na našoj stazi mesečevog zraka. Hajde da plivamo do meseca, da se vinemo uz plimu, da se predamo svetovima koji nas čekaju i zapljuskuju. Nema više sumnji ni vremena za premišljanje, mi smo već kročili u reku mesečevog zraka. Hajde da plivamo do meseca, da se vinemo uz plimu, pružaš mi ruku ali ja ne mogu da te vodim; lako je voleti te dok tako kliziš toneš u vlažne šume na našoj stazi mesečevog zraka. Jim Morrison Edited January 10, 2007 by Vilhelmina Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
little_wing Posted January 11, 2007 Report post Posted January 11, 2007 ALONE Edgar Allan Poe From childhood’s hour I have not been As other were; I have not seen As other saw; I could not bring My passions from a common spring. From the same source I have not taken My sorrow; I could not awaken My heart to joy at the same tone; And all I loved, I loved alone. Then – in my childhood, in the dawn Of a most stormy life – was drawn From every depth of good and ill The mystery which binds me still: From the torrent, or the fountain, From the red cliff of the mountain, From the sun that rounds me rolled In its autumn tint of gold, From the lightning in the sky As it passed me flying by, From the thunder and the storm, And the cloud that took the form (When the rest of Heaven was blue) Of a demon in my view. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Dead Dolly Posted April 29, 2007 Report post Posted April 29, 2007 Lenore by Edgar Allan Poe Ah, broken is the golden bowl! the spirit flown forever! Let the bell toll!- a saintly soul floats on the Stygian river; And, Guy de Vere, hast thou no tear?- weep now or nevermore! See! on yon drear and rigid bier low lies thy love, Lenore! Come! let the burial rite be read- the funeral song be sung!- An anthem for the queenliest dead that ever died so young- A dirge for her the doubly dead in that she died so young. "Wretches! ye loved her for her wealth and hated her for her pride, And when she fell in feeble health, ye blessed her- that she died! How shall the ritual, then, be read?- the requiem how be sung By you- by yours, the evil eye,- by yours, the slanderous tongue That did to death the innocence that died, and died so young?" Peccavimus; but rave not thus! and let a Sabbath song Go up to God so solemnly the dead may feel no wrong. The sweet Lenore hath "gone before," with Hope, that flew beside, Leaving thee wild for the dear child that should have been thy bride. For her, the fair and debonair, that now so lowly lies, The life upon her yellow hair but not within her eyes The life still there, upon her hair- the death upon her eyes. "Avaunt! avaunt! from fiends below, the indignant ghost is riven- From Hell unto a high estate far up within the Heaven- From grief and groan, to a golden throne, beside the King of Heaven! Let no bell toll, then,- lest her soul, amid its hallowed mirth, Should catch the note as it doth float up from the damned Earth! And I!- to-night my heart is light!- no dirge will I upraise, But waft the angel on her flight with a Paean of old days!" Retrieved from "http://en.wikisource.org/wiki/Lenore" Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Lhabia Posted May 7, 2007 Report post Posted May 7, 2007 (edited) Ah, upravo napravih mali "pesnicki kutak" na sajtu mojih drugova, te cu i ovde da prenesem najlepse pesme po mom izboru... (ima ih malo vise ) -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Vladislav Petkovic - Dis Himna "Odmani rukom i zagazi baru, sto milil, tece, kao zivot meka, sarani razum, i udisi paru s podneblja gliba sto te svuda ceka. I pusti trulez neka slepo gazi ljubav i dusu, i natapa strunu; zadah nek na te svoju senku plazi visoku, krupnu, kao zloba punu. Odmani rukom i zatvori oko, crvljivo doba nek naglo tiska spomene, slavu, u blato duboko, gde porok cveta i razvratnost niska. Za lice tvoje ogledala nije. Zivi medj ljudima u muzici bluda. Zivi! I nek ti vlaga srce pije. Zivi u zemlji sramote i luda" -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Njeno ime "Kad sklopim oci - i to jednom bice- nestace svesti gde su moje bile ideje, misli; i pokrov od svile, poklopac, zemlja moje telo sakrice. Videti necu zoru kad svice, molitvu, suze onih koji cvile, ni vlagu, crve sto po meni mile, u oblik idu cas dublje, cas plice. Sve mi se cini da pre nego veo na misli, snove i ideje sidje, u svesti ona javice se tada. Bojim se da ce lica izraz ceo odti lik joj svetu, kad mi pridje, i ime koje ne rekoh nikada." -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Utopljene duse - odlomak "Još jednom samo, o, da mi je dići Ispod života svet umrlih nada, Još jednom samo, o, da mi je ići Prostorom snova pod vidikom jada." -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Grobnica lepote - odlomak "... Ali jedne zore, prve zore potom, Zaspale su blago njene oci dana, Njene oci cveca, sred zivih obmana, U jeseni tuznoj, sa njenom lepotom. Zaspale su potom. Ona, bez zivota I mladosti, spava na krilima tuge; Mesto crvi - mrtvo cvece, mrtve duge Po njoj: ona spava, s njom njena lepota." -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Plave misli - odlomci "Oh, ove suze, krvi moje pune, procice i pasti po pokrovu ledenom, na lice tvoje sto pobozno trune, uneti izraz u linije, boje, rastocit samrt i spojiti uze zivota sa dusom... -- Padaj,zivote, s jaucima mojim. Cepaj se, vreme. Nek vetar i vece pokupe bole i duh sto me pece, nek nose do nje, do plavoga neba: ona je tamo, angeli je dvore, ona je divna oko nje su nade... -- Smrt ce oprati tragove od rana. Odmor i meni tad ce da se javi. Bicu izmiren sa tajnama dalekim. Rodjenje svoje zavolecu grobom. S osmehom mozda, il's uzdahom mekim bacicu pogled poslednji za sobom." -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Nirvana - odlomak "Noćas su me pohodili mrtvi, Nova groblja i vekovi stari; Prilazili k meni kao žrtvi, Kao boji prozalnosti stvari." -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Mozda spava - odlomak "Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas; Ne znam mesto na kom živi ili počiva; Ne znam zašto nju i san mi java pokriva; Možda spava, i grob tužno neguje joj stas. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas. Možda spava sa očima izvan svakog zla, Izvan stvari, iluzija, izvan života, I s njom spava, nevidjena, njena lepota; Možda živi i doći će posle ovog sna. Možda spava sa očima izvan svakog zla." -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Medju svojima "U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja Mis'o da još živiš, moj predele mladi. Moja lepa zvezda, majka i robinja, Bože! šta li danas u Srbiji radi? Kod vas je proleće. Došle su vam laste. Oživele vode, đurđevak i ruže. I miriše zemlja koja stalno raste U grob i tišinu, moj daleki druže. Jedno tvoje veče. Ideš kući sporo Ulicama straha, i duša ti jeca. Tvoje gladne oči, moja divna zoro, Hrani ljubav majke: "Neka žive deca". Ulaziš u sobu. Suze te već guše. A dva naša cveta iz četiri rata U tvome su krilu, obraze ti suše: "Mama, zašto plačeš? Je l' pisao tata?" U velike patnje nevino pitanje Dubi dublju ranu: plač ti trese grudi... Napolju je vidno, kao pred svitanje. K'o da će se dići grobovi i ljudi. Skupila si suze u kose detinje. Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote. Lice ti se vedri: to duša svetinje Ljubi tvoje čelo, moj sjajni živote." -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Iv Bonfoa Pozoriste - I "Gledao sam te kako brzas niz blago nagnute zaravni, Gledao sam te kako se boris sa vetrom, Studen ti je krvarila na usnama... I video sam te kako se razbijas i uzivas sto si mrtva, o, lepsa Od munje, kad prlja bela stakla tvoje krvi." -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Pozoriste - XII "Lice ti je veceras obasjano zemljom, ali vidim tvoje oci kako se kvare i rec lice vise nema smisla. Unutarnje more obasjano orlovima sto kruze, to je slika. Drzim te hladnu na dubini gde slike vise ne uspevaju." -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Pozoriste - XV "O obdarena profilom na kome se zemlja iskaljuje, vidim kako iscezavas. Naga trava na tvojim usnama i sjaj belutka izmisljaju tvoj poslednji osmeh. Duboka nauka u kojoj sagoreva stari mozdani zverinjak." -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Pravo ime "Nazvacu pustinjom taj dvorac koji si bila, dacu ime noci tom glasu, odsustva - tvom licu, i kad budes pala u jalovu zemlju nazvacu nistavilom munju koja te je odnela. Umirati, predeo koji si volela.Dolazim, ali vecno tvojim tavnim putima. Razaram tvoju ceznju, tvoj oblik, tvoje secanje, Tvoj sam neprijatelj koji nece imati milosti. Nazvacu te ratom i kao u ratu postupacu surovo sa tobomi drzacu u sakama tvoje lice mracno i probodeno, a u srcu ovaj predeo obasjan olujom." -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Prebivaliste mrtvih "Prebivaliste mrtvih, to je mozda nabor crvene tkanine. Mozda padaju oni u njene hrapave ruke; umnozavaju se u bokore u moru crvene boje; Imaju, mozda, kao ogledalo sivo telo mlade slepice; posezu, kad ogladne, za pevom ptica rukama utopljenice. Ili su okupljeni ispod sikomore ili javora? Nikakav zvuk ne uznemirava vise njihov skup. Boginja je na vrhu drveta, naginje ka njima zlatni vrc. A jedina ponekad bozanska ruka blista u drvetu i ptice cute, druge ptice." -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Branko Miljkovic Tin "S druge strane groba živa zvezda kuca I zapaljeni vetar na početku dana sniva Noć u mome glasu više ne doziva prostore izgubljene koje poseduju sunca Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca O zašto smo tako sami i slabi i krti Dok se zemlja okreće oko svoje smrti negde ispod zemlje zri tišina zla Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se voli Neka niče cveće iz prokletog tla!" -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Triptihon za Euridiku - odlomak "Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio, gorki sam ukus tvoga odsustva osetio u ustima. Još mi smrt u ušima zuji Noć s ove strane meseca često ogrezne u nepotrebne istine i oduševljena klanja. O, ispod kože mlaz krvi moje čezne noć s one strane meseca, noć višanja. Al sva su zatvorena vrata. Svi su odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu. Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva. Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam. Nikad da se završi taj kameni san Probuditi te moram Euridiko mrtva." -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Hronika "Prvoga dana pomreše ptice i zmije nastaniše gnezda i vetrove Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče prazna Trećega dana šuma je pošla prema gradu a grada nigde Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja i škrguta Petoga dana šuma je skupljala kraj reke obezglavljene leševe Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce Sedmoga dana ne zapevaše anđeli Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica od pepela i zid progovori." -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Antun Gustav Matos Utjeha kose "Gledao sam te sinoc. U snu. Tuznu. Mrtvu. U dvorani kobnoj, u idili cvijeca, Na visokom odru, agoniji svijeca, Gotov da ti predam zivot kao zrtvu. Nisam plakao. Nisam. Zapanjen sam stao, U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne, Sumnjajuci, da su tamne oci jasne, Odakle mi nekad bolji zivot sjao. Sve bas, sve je mrtvo: oci, dah i ruke, Sve sto okajanjem htedoh da ozivim, U slijepoj stravi i u strasti muke, U dvorani kobnoj, mislima u sivim. Samo kosa tvoja jos je bila ziva, Pa mi rece: Miruj, u smrti se sniva! -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Alexandar Blok Nepovratno si otisla u polja - odlomak "Nepovratno si otisal u polja. Na veki nek je sveto Ime Tvoje. Opet su zalaska crvena koplja Pruzila k meni ostrice svoje. Samo Tvoje od zlata svirale Tog crnog dana usnama cu taci. Ako su molitve u nepovrat pale, Da skrhan zaspim u polje cu zaci. Ti ces proci u zlatnoj porfiri- No ja oci otvoriti necu. U svetu sna daj mi da se smirim, Da ljubim put obasjan i srecu ... O, iscupaj dusu punu more! Sa svetima upokoji mene. Ti sto rukom svojom bez promene Nepomicno drzis kopno i more." -------------------------------------------------------------------------------------------------------- Sharl Bodler Je t'adore à l'égal de la voûte nocturne "Je t'adore à l'égal de la voûte nocturne, Ô vase de tristesse, ô grande taciturne, Et t'aime d'autant plus, belle, que tu me fuis, Et que tu me parais, ornement de mes nuits, Plus ironiquement accumuler les lieues Qui séparent mes bras des immensités bleues. Je m'avance à l'attaque, et je grimpe aux assauts, Comme après un cadavre un choeur de vermisseaux, Et je chéris, ô bête implacable et cruelle! Jusqu'à cette froideur par où tu m'es plus belle!" (izvinjavam se sto je na francuskom, ali toliko fantasticno zvuci!) Edited May 7, 2007 by Lhabia Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
SAMSA Posted May 7, 2007 Report post Posted May 7, 2007 Baš sam pre neki dan čitao Remboa, faza Iluminacije i Sezona u paklu. Odlično je, iako nije klasična poezija toplo preporučujem. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Recommended Posts