Jump to content
Sign in to follow this  
WoS

Psihoterapija

Recommended Posts

Ok, mozda ce neko reci da je uzaludno na yumetalu, od svih mesta, postavljati ovakvu temu ali mislim da ne moze da skodi :pivopije:

 

Dakle, mene kao studenta psihologije interesuje kako obicni ljudi (koji nemaju kontakt as psihologijom, psihijatrijom i slicnim profesijama) vide psihoterapiju.

 

Zanima me, da li smatrate da je psihoterapija korisna, pod kojim uslovima bi mogla nekom biti korisna, da li biste ikad i zasto isli na psihoterapiju, i da li mislite uopste da takva praksa treba da postoji? Sta znate o psihoterapiji i metodu koji stoji iza nje uopste? Molim sve izjave, za ili protiv ili neutralne, bar iole argumentovati, inace je diskusija besmislena!

 

Naravno, ako je neko imao iskustva s psihoterapijom, direktno ili indirektno (bio moj komsija/brat/tetka...) moze slobodno da se javi i podeli to s nama, mada necu da se zavaravam, znam da ovaj je ovaj forum kvazianoniman pa tako nesto iskreno ni ne ocekujem :mhihi:

 

Na kraju, ako ikog interesuje nesto o ovoj temi, ili o bilo cemu sto ima veze s psihologijom, slobodno moze da pita pa cu mu ja odgovoriti sto bolje mogu :smile:

  • Upvote 2
  • Downvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

juče sam prvi put čuo za psihoterapiju a danas eto i teme, drugarici drugarice je neka drugarica preporučila da ide na psihoterapiju i nemam pojma šta je to ali je sigurno korisno s obzirom na to da ima sve više psihopata među nama, i mislim da bi svako bar dva puta godišnje trebalo da ide na psihoterapiju, hemoterapiju i fizioterapiju u preventivne svrhe...

 

edit... i kod ginekologa, to se podrazumeva...

Edited by johnnyzzz
  • Upvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ok, mozda ce neko reci da je uzaludno na yumetalu, od svih mesta, postavljati ovakvu temu ali mislim da ne moze da skodi :pivopije:

 

Dakle, mene kao studenta psihologije interesuje kako obicni ljudi (koji nemaju kontakt as psihologijom, psihijatrijom i slicnim profesijama) vide psihoterapiju.

 

Zanima me, da li smatrate da je psihoterapija korisna, pod kojim uslovima bi mogla nekom biti korisna, da li biste ikad i zasto isli na psihoterapiju, i da li mislite uopste da takva praksa treba da postoji? Sta znate o psihoterapiji i metodu koji stoji iza nje uopste? Molim sve izjave, za ili protiv ili neutralne, bar iole argumentovati, inace je diskusija besmislena!

 

Naravno, ako je neko imao iskustva s psihoterapijom, direktno ili indirektno (bio moj komsija/brat/tetka...) moze slobodno da se javi i podeli to s nama, mada necu da se zavaravam, znam da ovaj je ovaj forum kvazianoniman pa tako nesto iskreno ni ne ocekujem :mhihi:

 

Na kraju, ako ikog interesuje nesto o ovoj temi, ili o bilo cemu sto ima veze s psihologijom, slobodno moze da pita pa cu mu ja odgovoriti sto bolje mogu :smile:

 

 

Mislim da si zajeban poziv odabrao. Nažalost, iz iskustva mogu da ti kažem da će ljudi kojima je psihoterapija najpotrebnija, najnevoljnije pristati na nju. Evo ti pola yumetala kao najbolji primer. S druge strane, oni malo normalniji, kojima fali samo malo da bi se stabilizovali i rešili neke konkretne životne probleme, pa zbog toga traže pomoć psihologa i psihijatra, na kraju obično shvate da je takav potez bio kontraproduktivan. Ja sam svoju prvu psihoterapiju prekinuo, jer mi je psihološkinja ograničenog životnog iskustva rekla: "ne znam šta da vam kažem", a drugu zbog toga što se ispostavilo da je moja psihološkinja u stvari i sama psihijatrijski slučaj i da se godinama kljuka antidepresivima, a da ni sama ne zna zbog čega je depresivna. Moje konačno razočarenje u tvoju profesiju dogodilo se kada sam odbijen za posao zbog negativnog mišljenja psihologa. OK je, ne kažem da sam bio sasvim normalan i idealan za taj posao, ali su zaključci do kojih su psiholozi došli bili skroz naopaki. Znam to, jer i sam solidno poznajem psihologiju i način na koji psiholozi rade. Zato mogu da kažem da su napravili nekoliko početničkih grešaka, što njima ne smeta ni malo, ali onome kome na taj način oduzimaju hleb i ruše mu koncepciju za koju se godinama školovao i bio najbolji u svojoj generaciji, smeta mnogo.

 

Recimo, da ne ispadne da pričam napamet, evo jedno pitanje za tebe kao psihologa: možeš li da mi navedeš sličnosti i razlike između introvertnosti i stidljivosti? I podpitanje: možeš li na osnovu 5 minuta razgovora s nekim da provališ da li je on introvertna osoba, ili je možda samo stidljiv?

  • Upvote 5
  • Downvote 2

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bog s tobom i andjeli nebeski.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

It's a symbol. Of your desire to return to reality.

Inside your dream, you'll fall asleep.

  • Upvote 3
  • Downvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Prvo, da kazem da cu u odgovorima pokusati da ne branim psihologiju, jer mi je namera ovom temom da sto vise saznam, a ne da branim svoje misljenje.

 

S druge strane, oni malo normalniji, kojima fali samo malo da bi se stabilizovali i rešili neke konkretne životne probleme, pa zbog toga traže pomoć psihologa i psihijatra, na kraju obično shvate da je takav potez bio kontraproduktivan.

 

A kako bi psihoterapija bila kontraproduktivna? Osim naravno ociglednog uzaludnog trosenja vremena i para koje su se mogle potrositi na nesto pametnije ;) Ovo nije retoricko pitanje

Ja sam svoju prvu psihoterapiju prekinuo, jer mi je psihološkinja ograničenog životnog iskustva rekla: "ne znam šta da vam kažem", a drugu zbog toga što se ispostavilo da je moja psihološkinja u stvari i sama psihijatrijski slučaj i da se godinama kljuka antidepresivima, a da ni sama ne zna zbog čega je depresivna. Moje konačno razočarenje u tvoju profesiju dogodilo se kada sam odbijen za posao zbog negativnog mišljenja psihologa. OK je, ne kažem da sam bio sasvim normalan i idealan za taj posao, ali su zaključci do kojih su psiholozi došli bili skroz naopaki. Znam to, jer i sam solidno poznajem psihologiju i način na koji psiholozi rade. Zato mogu da kažem da su napravili nekoliko početničkih grešaka, što njima ne smeta ni malo, ali onome kome na taj način oduzimaju hleb i ruše mu koncepciju za koju se godinama školovao i bio najbolji u svojoj generaciji, smeta mnogo.

 

Naravno, slazem se s tobom da terapeuta i psihologa ima raznih, i naravno da treba prekinuti terapiju ako osecas da ne dolazi do poboljsanja. Avaj, ne postoji zakon protiv lose prakse, ali medju ljudima koji se bave ovim poslom se manje-vise zna ko je ko iako se to retko naglas pominje. Opet, nista neobicno za svaku profesiju.

Nadalje, ne odgovara svakom pacijentu/klijentu svaki terapeut, a i terapijskih skola i paradigmi ima bezbroj, sto dalje znaci da je za uspesan ishod terapije (sta je uspesan ishod terapije, to se odredjuje od slucaja do slucaja) najbitnije da se nadje dobar spoj terapeuta i paradigme koji klijentu i njegovom specificnom problemu najvise odgovara.

 

Recimo, da ne ispadne da pričam napamet, evo jedno pitanje za tebe kao psihologa: možeš li da mi navedeš sličnosti i razlike između introvertnosti i stidljivosti? I podpitanje: možeš li na osnovu 5 minuta razgovora s nekim da provališ da li je on introvertna osoba, ili je možda samo stidljiv?

 

Samo da se ogradim: Ja sam jos uvek student psihologije, ne psiholog :mrgreen:

Iako ja licno ne podrzavam ideju da pojedinac ima odredjene nepromenljive crte licnosti koje se ispoljavaju nezavisno od situacije u kojoj se on nalazi, te da je oznacivanje ljudi epitetima "stidljiv" i "introvertan" nekorisno i pretenciozno, mogu ti reci iz prve, bez konsultacije s drugima ili knjigom, da je introverzija nacin funkcionisanja, a stidljivost samo karakterna crta, mahom stecena. To (po Hansu Ajzenku) znaci da mozak introvertnog coveka funkcionise na distinktno drugaciji nacin nego ekstroverta, te da razlike u ovim tipovima proizilaze iz bioloske osnove i ispoljavaju se u sirokom rasponu situacija. Posto je stidljivost uza kategorija, i introvert i ekstrovert mogu biti stidljivi, a slicnosti se mogu naci na bihejvioralnom planu- i stidljiv i introvertan recimo zazire od veceg drustva i frke socijalnih okupljanja. Razlika je u motivima iza takvog ponasanja, gde stidljiv izbegava drustvo zbog neprijatnosti, a introvert zbog potrebe da bude sam. Mozda bih rekao cak da je introvert zadovoljan zbog te osamnljenosti, dok stidljivom to verovatno smeta. Da mi je iz nekog razloga zaista potrebno da znam precizno o introverziji, mogao bih ti jos bolje objasniti, mislim da je ovo ok zasad.

U razgovoru sa treniranim psihologom, plus sa rezultatima psiholoskih testova, razlika se moze uociti.

 

Btw, koji posao je u pitanju?

  • Upvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Рецимо, нешто са чиме сам се ја сустретала да сам радила, а што(по мом мишљењу) може да буде много корисније од класичних метода психотерапија.

У питању су значи - психодрама, радионице тог типа - углавном, поента је да се кроз игрице и позориште(глуму, и све остале видове позоришта) траже проблеми и решења.

Зато што је ненаметљиво, а може да помогне.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posto je stidljivost uza kategorija, i introvert i ekstrovert mogu biti stidljivi, a slicnosti se mogu naci na bihejvioralnom planu- i stidljiv i introvertan recimo zazire od veceg drustva i frke socijalnih okupljanja. Razlika je u motivima iza takvog ponasanja, gde stidljiv izbegava drustvo zbog neprijatnosti, a introvert zbog potrebe da bude sam. Mozda bih rekao cak da je introvert zadovoljan zbog te osamnljenosti, dok stidljivom to verovatno smeta.

 

Tačno, eto vidiš da sve znaš i sve si lepo opisao. Onda ti je jasno zašto sam ogorčen na psihološkinju što mi je na osnovu 5 minuta razgovora napisala da sam introvertan, iako sam tipičan primer izrazito ekstravertne osobe, ali sa izvesnim socijalnim inhibicijama, što mi, dobro si se izrazio, smeta i dovodi me u neprijatne situacije. Neko ko radi na VMA morao bi bolje da ume da provali da li je neko stvarno introvertan, ili je samo stidljiv, pa zbog toga ostavlja pogrešan utisak.

 

U stvari, meni je na tom razgovoru najteže palo što je psihološkinja sve vreme ljubazno pričala sa mnom, smeškala se, odobravala ono što kažem i na kraju još rekla: "Sve je u redu. Nema prepreka". To licemerje nikada neću moći da oprostim.

Share this post


Link to post
Share on other sites

i stidljiv i introvertan recimo zazire od veceg drustva i frke socijalnih okupljanja. Razlika je u motivima iza takvog ponasanja, gde stidljiv izbegava drustvo zbog neprijatnosti, a introvert zbog potrebe da bude sam.

Hmmmm...

 

Da vidimo sta kaze Jung:

 

Introvert svesno uvek obezvredjuje objekt. Njegova uzdrzanost i okolisanje imaju koren u respektu prema svemu spoljasnjem, koji se u ekstremnim slucajevima moze graniciti sa strahom. Introvert deluje kao da je u tihoj defanzivi. On je stalno okupiran poduzimanjem mera da se oslobodi uticaja objekata, koji, sto dalje od njih bezi, to vise poprimaju preteci oblik. Jer sto se on vise povlaci u introverziju tim jace struji libido neprimetnim tokovima njegove nesvesne ekstraverzije ka objektima i "osnazuje" ih. Kruzno kretanje libida ovde ima obrnut tok od onoga kod ekstraverta. Ovako "osnazeni" objekti obrusavaju se na njega kao drvlje i kamenje da bi ga zadrzali u stvarnosti i u granicama normalnog, ne patoloskog.

I jos:

 

Ako dve zene pletu, ekstravertna ce biti zivo zainteresovana za pletivo, a introvertna u nesto jacoj meri za samo pletenje, pletenje kao proces koji predstavlja i izradu odredjenog produkta ali i pletenje u svim svojim simbolickim znacenjima. I dok jedna u prvom redu savladjuje materiju, druga u prvom redu plete nevidljive niti - mada obe cine i jedno i drugo. Prva je po stavu bliza stvarnoj pletilji, druga Norni
- K. G. Jung - Psiholoski tipovi.

 

Introverzija je psiholoska predispozicija. Stidljivost je osobina. Introverzija podrazumeva apstrahovanje objekta i kretanje libida prema unutra, dok se stidljivost moze grubo okarakterisati kao odsustvo pouzdanja u sopstvene sposobnosti...

Ergo, u pitanju su dve bitno razlicite stvari.

 

Primera radi, zapadna civilizacija je tipicno ekstravertno orijentisana, dok je istok introvertan, uostalom budizam je za to najbolji primer. Npr:

Sve je u plamenu. Pogled je u plamenu i sve sto pogled vidi je u plamenu; osecaj koji nastaje u dodiru sa vidljivim, bio bol, bila radost, bilo nesto sasvim trece, takodje je u plamenu.
- Siddhartha Gautama.

Ovde se vidi koliki uticaj vrsi objekt na introvertno dispozicioniranu psihu. Naravno, to je ekstremni primer, mada se ipak ne bih upustao u analiziranje psihe gore navedene osobe (Buddha inace znaci "probudjeni") :mrgreen: .

 

možeš li na osnovu 5 minuta razgovora s nekim da provališ da li je on introvertna osoba, ili je možda samo stidljiv?

Treba znati da cisto introvertni ili ekstravertni stav nije cesta pojava, vec se u najvecem broju slucajeva radi o manjoj ili vecoj naglasenosti jednog od ta dva stava. Osim toga oni se i ciklicno smenjuju, tako da svako ima svoje introvertne i ekstravertne faze [bramin dah, gde izdisaj predstavlja sirenje, a udisaj skupljanje uvek ciklicnog univerzuma].

Tako da je naravno nemoguce tako nesto proceniti u tom vremenskom roku.

  • Upvote 1
  • Downvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ovo je prvi put da sam ja zaso na ovaj naucni forum, i odma vidim psihologiju - trn m mi u oku :)

elem ja bi rekao par reci o psihologiji uopsteno i svojim kontaktima sa njom.

Kad sam bio mali pravio sam mnogo sranja i bio nemiran ko zmaj, te odluce moje vaspitacice iz vrtica da me izbace, a moju kevu posavetuju da ja idem kod psihologa. Odvede mene moja keva tamo, mracise oni mene neko vreme i kao nista. Jedina scena koje se secam izgledala je otprilike ovako:

Kaze meni psiholoskinja ( pravilan naziv je li :P ), aj ti zamisli sad situaciju gde ti bijes drugu decu, zazmuri i reci sta vidis. Ja zazmurum i buduci da sam imao 6 godina ja ti lepo mesto tuce pred ocima vidim onu scenu ovog Nila Armstronga kako seta po mesecu. Kaze ona sta vidis, ja reko vidim nekog vanzemaljca, kad poce riba da histerise na mene, kako sam neozbiljan, kako ja ne zelim da budem bolji i ostala sranja. Ja se usro, i posle keva nije tela da mi kupi neke slicice sa nindzama sto mi obecala kad smo dolazili na to sranje. Sa ove vremenske distance, moze sa lakocom da se zakljuci da je zena bila bolid potpuni, ja imam 6 godina ono kad zatvorim oci mogu da zamislim bilo sta, a ona histerise ko retard. Zakljucak je bio nista od mene nece biti.

 

Dalje krenem ja u osnovnu skolu, redovno sam isao kod psihologa od prvog razreda pa do kraja skolovanja. Tu je psiholog bila relatvno kul zena, al nije da je pomogla bog zna kako, osto sam divljak. Mada je njena koleginica koja se bavila srodnom disciplinom pedagogijom, opet rekla da nista od mene nece biti, da cu u tvorzi da zavrsim cim postanem punoletan i ta sranja.

 

E sad buduci da sam apsolvent sociologije ( eto i pored sumornih predskazanja postacu i ja nesto ) , imao sam tokom svog studiranja prilike da se sretnem sa psihologijom i iz druge perspektive, tj da idem na neka predavanja i polazem neke predmete sa njihovog odeljenja. I ono izvalio sam da su psiholozi generalno puni sebe, vrlo nefleksibilni i ponasaju se kao da je psihologija prirodna a ne drustvena nauka (sto ce reci tripuju se da postoje zakoni psihologije koji su neoborivi ). Ubedjeni su da na osnovu deset minuta price sa nekim mogu da ukazu na sve psihicke probleme te osobe kao i da imenuju uzroke i dogadjaje iz ranog detinjstva koji su do njih doveli. Vecina se kune u Frojda ( pogotovi ovi mladi, tek ispileli sto oce da budu kul ), mahom su brutalni streberi, a neretko imaju svoje psihicke probleme.

 

Eto, jbg ja ih ne volim bas, pa sam morao da iznesem svoje misljenje. Naravno to ne znaci da su svi mentoli i da medju njima nema nekih koji zapravo mugu coveku i da pomognu, al nesto kontam da to nije odraz njihovog skolovanja, koliko verovatnoce da su zapravo normalni ljudi koji mogu da saslusaju kao sto bi saslusali prijatelja.

  • Upvote 6
  • Downvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Heh, dobro receno. Da bi se psiholog/psihijatar uopste bavio tim poslom, prvo mora sebe da izanalizira. Tu je potreban neposredan i direktan kontakt, dok se ovde kod nas vecina time bavi po sistemu to nije moj problem, ovo radim jer moram. A te dve stvari su nespojive. Ne postoji univerzalni metod koji se moze primeniti na svakog ponaosob i kraj price, vec se mora raditi i na individualnom nivou, dok je domaci (balkanski) pristup vise nalik na obradu drveta i kamena, pa sta bude. Nikakvo cudo, Srbija jebiga. Ko je nesto vredeo zapalio je odavde ako je mogao, a oni koji su ostali su uglavnom dno dna. Videcemo sta ce doneti buducnost.

  • Upvote 2
  • Downvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja sam u srednjoj shkoli neko vreme redovno posecivala psihologa i videla da od posete istog (jedne vrlo konkretne lichnosti) nema nikakve vajde. Ona je mislila da ja znam zashto sam upala u depresiju. I ja sam mislila da znam, a ko zna da li sam uopshte bila u pravu. Tada je moj brat od strica, vrlo blizak rod, poginuo u saobracajnoj nesreci, a malo pre toga sam imala dve operacije i jedva ostala ziva. Odem ja kod psiholoshkinje i ona me pita u chemu je problem. I ja joj pricham kako sam upala u depresiju, ona me pita zbog chega, ja joj nabrojim. I ona pochne meni da pricha kako je njen brat umro i kako je ona na to reagovala. Nikakav savet, nishta. Ko da ja sad treba da postupim ko shto je ona postupila. Josh vishe sam se smorila. Nikad je vishe nisam posetila. Potrudila sam se da sama reshim stvari. Nadam se da sam uspela...

Share this post


Link to post
Share on other sites

@ angels

Zanimljivo da imamo isto iskustvo sa psihologom. U srednjoj otisla sam par puta na razgovor jer sam imala problema sa picjem (uhvatili me mrtvu pijanu kako resavam zadatek iz algebre i analize, i to vrlo uspeshno :haha:) . I ona je meni tako isprosipala neku pricu bezveze iz njenog zivota. Like sta, ocekujesh da ti j areshim problem? ako je to bila njen aporuka, onda je uspela. Vise mi niej palo na pamet da se bilo kome obracam za pomoc.

 

Samo disciplina i umno telesni trening.

Na zalost ne moze svako da bude dovoljno disciplinovan za tako nesto. Ponekad je tako prokleto tesko pomeriti se sa mrtve tacke. Narocito ako upadnesh u apatiju.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Sha

A kako bi psihoterapija bila kontraproduktivna?

 

Psihoterapija može da deluje samo na normalne, psihički uravnotežene ljude koji u nekom trenutku imaju poteškoća u funkcionisanju. Na debile ona ne deluje. Za takve je jedina adekvatna i produktivna terapija budak i okopavanje krompira.

  • Downvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Samo disciplina i umno telesni trening.

 

To jeste pravo reshenje! Naravno, ako vec nisi upao u apatiju. Onda je malo teze, ali i tad- opet je to reshenje. Ako ne zeli chovek da se kljuka lekovima... Priznajem- ja sam odlazak kod psihologa malo vishe koristila da bih odsustvovala sa nekih chasova na kojima su ispitivali, a ja definitivno u to vreme nisam mogla da uchim. I 'vako je to izgledalo: ja njoj kulu- lele, ona meni josh vishe KUKU- LELE! U isto vreme sam htela da idem kod jednog psihoanalitichara. Pitala ga kad radi u Dimitrovgradu, poshto nisam mogla da idem u Pirot. On kaze: kad mi povecaju platu. A chovek iz Dimitrovgrada. Zgadili su mi se ti ljudi za sva vremena. Od onda- veruj u se i u svoje kljuse i reshena stvar! Samo shto su moji jedno vreme bili ubedjeni u to da cu da postanem notorni alkos. Eto- nisam postala, iako imam genetskih predispozicija za to i volim da cugnem. Sama sam sebi rekla- NE!

Edited by angels deserve to die

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posto sam truntno u toj materiji doduse u psihijatriji ne u psihologiji...

Par reci: Da li je potrebna, ako ima indikacija, a opet dzaba tebi psihoterpaija ako osoba ne kapira da ima problem, zato je u tom slucaju nakljukas antidepresivima ili antipsihoticima, amksioliticima whatever, pa kada nekoga akutno zalecis, onda krece psihoterpija. Recimo cika frojd je smatrao da je pishoterpija losa za pacijente obolele od shizofrenije, ali opet ustanovljeno je da i u tom slucaju cini dobro ako se radi postepeno i nikada u akutnoj fazi, opet ne moze da se primeni u poremecajima ponasanja, sto je za mene licno paradox, jer oni svoj koren nastanka upravo nalaze u psihoseksualnom razvoju...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pazi da neće da ih zaleči antidepresivima. To je običan placebo, to nema realnog efekta. Najviše i zameram psihijatrima što ne umeju da porazgovaraju sa čovekom, nego mu prepišu lekove.

  • Upvote 1
  • Downvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Prvo sam isla kod jednog psihijatra. Guska mi je dala da pijem lorazepam u 15-oj godini zivota(koji mi je to trebalo...?).

Zatim sam isla kod druge. Nakon kratkog razgovora uputila me je na trecu.

Treca je bila toliko subjektivna da mi je jednom rekla: "Ti mene uvek iznerviras kad dodjes". I ona bi mene uvek iznervirala kad dodjem.

Cetvrta je bila ok, konacno. Mada, dok sam stigla kod nje vec sam dosta toga sama sredila u sebi, a neke stvari, bojim se, niko ne moze da popravi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja sam svoju prvu psihoterapiju prekinuo, jer mi je psihološkinja ograničenog životnog iskustva rekla: "ne znam šta da vam kažem", a drugu zbog toga što se ispostavilo da je moja psihološkinja u stvari i sama psihijatrijski slučaj i da se godinama kljuka antidepresivima, a da ni sama ne zna zbog čega je depresivna. Moje konačno razočarenje u tvoju profesiju dogodilo se kada sam odbijen za posao zbog negativnog mišljenja psihologa.

 

 

Na osnovu tri primera ti donosish zakljuchke o svim psihoterapeutima...

Ako zelish brzu i efikasnu psihoterapiju, probaj cijanid. Reshice ti sve probleme zauvek. Shto je najbolje, to se desi uglavnom posle prvog konzumiranja.

Edited by death angel
  • Upvote 1
  • Downvote 2

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne na osnovu svog, već na osnovu iskustva meni nekada bliskih ljudi, koje su psihijatri upropastili, umesto da im pomognu. Što je samo u skladu sa onim što se generalno zna o psihijatrima. Ja srećom nisam imao posla s njima, već sa psiholozima, koji lekove ne prepisuju. Hvala na savetu, ali mislim da sam u ovom trenutku nekima isuviše važan, da bi mi dozvolili da se na svoju ruku povučem iz života, koji btw inače jako volim i svakodnevno uživam u njemu, da bih tako nešto uradio. A i da ne volim život, živeo bih za inat bednicima i paćenicama koji me mrze. Moraćete nažalost još da me trpite, jer ja tek počinjem. I, za razliku od vas, ne nerviram se. :evotigana:

  • Upvote 3
  • Downvote 3

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hisara: Pazi ako imas bilo kakav problem nadam se da su ti uradjene pre svega adekvatne laboratorijske analize mnogi hormonski disblansi a i gojaznost dovode do pojave depresije, uznemirenosti, i mnogih drugih poremecaja..., jer malo mi je cudno da devojcici od 15 godina prepisuju lorazepam na prvo vidjenje bez analiza. A sto se tice problema, psihoterpija upravo istice ako je osoba svesna problema, i motivisana da ga se resi to je idealno podrucje za psihoterapiju jer ce u tom slucaju dati najvise uspha ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

I, za razliku od vas, ne nerviram se. :evotigana:

 

Ako mislis da se mi nerviramo, toliko o tome koliko se ti razumes u psihologiju. :lol:

  • Upvote 1
  • Downvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites
Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

×
×
  • Create New...