VoivodBG

Hvala Đede za sve: https://consequence.net/2021/07/richard-donner-dead-obituary/

Odavno je pao u mojim očima kao tezgaroš, ali ova stvar i bas linija i semplovanje. Lele lele lele

Suglasan. Dobar si album odabrao. Izdržao test vremena, sva psihološka stanja i igrarije na njemu i dalje piju vodu. U pravu si i za njihova EP izdanja, Messiah je baš bio iznenađujuć kada se pojavio, ali kada shvatiš da su to ostaci Selfless sve dolazi na mesto nauštrb težine koju ispaljujuju na tim trakama. A ne bih mogao da ne prestanem da hvalim EP Decline & Fall za koji i dalje potpisujem da je jači od povratničkog albuma u svim sferama. Jednostavna ta atmosfera drobljenja i beznađa je udenuta u kamenu na tom izdanju. Izvrteh i Pure, i tehnički možda nije tvrd album, ali brate taj očaj kojim odiše ga čini rogobatnim za slušanjem, da progutaš šaku bromazepama kada si pod velikim stresom i zaboraviš brige, bez recepta. Post Self, moram priznati da sam pet puta pustio otkako je izašao, i stvarno mi je sve zvučalo kao da se ni ne trudi više. Negde niz put ako se ukači nešto, možda revidiram stav u vezi njega. Albumi koji su manje voljeni od strane Broadrick-a i fanova su solidni, sledili su struju tog vremena, i dobro je da postoje jer nam pokazuje šta je ekipa mogla da učini i napravi kada je pratila trend, ali ipak ostala svoja. Jesu prva tri izdanja da se stave na policu i u muzičku lektiru svuda, kasnija već je nestalo pare i snage i postalo je poput prenemaganja. Nezanimljivo. U svakom slučaju da mi pogledam uživo negde đeda Justin-a sa Godflesh-om dogodine. Amin.

Sve to stoji. I dalje se izražava ko neki klinja sa ulice u intervjuima. Čak iako je mator ko blblija. Pogledaj ako već nisi ovaj, po meni jedan od svežijih prikaza o narkomaniji i vampirizmu gde je sve ubo kako treba. Walken ima malu, ali ubitačnu epizodu: I kako Abel Ferrara vidi William Gibsonov Cyber punk svet. Ima dosta cameo uloga Japanskih dizajenra video igara i muzike. Pride mlađana Asia Argento.

Abel Ferrara je jedan težak i namučen tip i ponekada njegovi filmovi umeju da budu dobri zbog gomile patosa i mraka koje istražuju, ali mogu da se utope u konstantnim preispitivanjima o ljudskoj egzistenciji (pogotovo veri, čovek je hc katolik!) i šta to nas na kraju dana sve pokreće, da uopšte radimo sve ovo? Siberia mi ostavlja pomešan osećaj, na momente je jako rastegnut i dosadnjikav, ali se onda desi nešto posve neobično i nestvarno i ingeniozno da ipak ostanem tu do kraja i vidim kako će se sve odigrati. Film prati Clint-a (Willem Dafoe) izgnanika u Siberijskim tundrama gde drži bar na kraju sveta. Mušterije su mu Eskimi i Rusi, čiji jezik ne razume. Pokušava da pobegne od sebe, ili još bolje da pronađe ono što je izgubio unutar sebe, ali to ne polazi uvek za rukom. I na tome bih ostavio sinopsis, da se ide u dalje prepričavanje ovog kratkog nadrealističkog filma, , i treba da ostane nešto za lični utisak ako se usudite da ga pogledate. Vratio bih se na Abela, on je star čovek, gura ka 70-toj, i stvarno je pohvalno kada i dalje imaš snage da radiš bilo šta u tim godinama. Ovo je ujedno i peta ili šesta kolaboracija sa glumcem Willem-om Dafo-om koji je evidentno velika muza Abelu, i čini se kako on projektuje sebe kroz Dafo-a. U suštini ovaj film je uvid u stanje uma, samog režisera. Dafo je specifičan glumac, svoje umeće je kovao u pozorištu, i to se može videti tokom filma, koji je više postavljen poput predstave. Postoji scena u kojoj Dafoe razgovara sa samim sobom, u tri verzije, otac i sin i njegov lik. Ako se neko seća njegovog preteranog performansa unutar prvog Spider-man od Sam-a Raimi-a, na tom je tragu definitivno i na momente deluje kao parodija, ali opet ingenioznost Willem-ova je ta što iako možete da se zacerekate, on bukvalno ne trepće dok sve to radi i iznosi sa gracioznošću i stilom do kraja, gde ćete ipak ceniti njegovo umeće i prestati da se smejete. I tu leži ingenioznost Ferrare, da odabere Dafo-a, koji razume šta mu je predato i sa čime mora da radi, većinu scena sam. Neki drugi glumac bi poklekao i film bi bio komedija. Vratio bih se ponovo na Ferrarinu zamisao, ako ste ikada čitali bilo koju vrstu knjige iz psihologije, Frojdova dela, a posebno o ljudskoj podsvesti Carl-a Jung-a, uvidećete da su mnoge stvari crpljenje iz njihovih učenja i pisanja. Animus i Anima, preispitivanje svih životnih razdoblja od detinjstva pa do starosti, plodnost i trulež, film obiluje jakim scenama koje poseduju sve to. Ali istovremeno se čini kao da se trudi da napakuje što više takvih stvari u kratak rok trajanja, i skače sa scene na scenu i time kao da potencira da ima ADHD poremećaj i verujem da će zbog toga biti neinteresantan mnogima i da će ih odbiti čak i da ga završe. Neke scene su inspirsane starim filmovima iz 70-tih, gde se nasilje i golotinja susreću bez pardona, a i ujedno bez ukusa, iako efektivni i potresni, mogli su da budu skraćeni. Da sumiram ovo čitavo iskustvo, često se žalim kako su filmovi postali lagani za konzumiranje, jako malo truda i razmišljanja je uloženo u pravljenje istih, i retko se dešava da neki naprave izazov. Mislim da je Ferrara bio na dobrom tragu sa ovime, ali se izgubio negde u svojim pećinama i rasplinjao se sa raznim detaljima. Jeste naporan za gledanje, i posve je pretenciozan, ali je dobro videti da neko ima volje i snage da isporuči nešto svoje, a da nije sastavio nekakav korporativni entitet. 5 tvrda da ne može biti tvrđa. Za kraj ostavljam vas sa najjačom scenom u filmu, koja jeste spoiler pa možete i ne morate da ispratite. Willem Dafo je car.

Teška je pesma, mada, ako bih sada pustio nešto sa Pure ili Streetcleaner-a našao bih tvrđe stvari. Što? Neke stvari treba završiti i onda otići dalje. Baš je prelep momenat kada bilo šta ima svoj normalni kraj, nego da se na silu gura sve.

Godflesh je sa ovom pesmom nazad u danu stavio tačku na jednu bogatu karijeru, koja se ne može samo svesti na pionire industrial metala, već svega što je ikada imalo veze sa elektronikom i ekstremnim zvukom. Reči pesme su svedene i melahnolične: Nature will step on you Nature will eat you up Jesu...Jesu Nature don't care for you Nature don't see you Jesu...Jesu You're Fucked You've Lost I onda posle svršetka svih tih soničnih eksplozija i nekoliko minuta tišine dolazi nenajavljena poslednja bezimena pesma, koja počinje nežnim tonovima klavira i Broadrickov vokal, zvuči kao da se pročištio posle svog besa i jare koje smo slušali od početka albuma, od samih početaka benda. Umro je Godflesh, a rodio se Jesu. Iako su se mnogo godina kasnije ponovo vratili na scenu kao Godflesh i pokazali da u njima i dalje kulja vatra i žeđ za pomeranjem decibelaže i muzičkih granica, nekako mi se čini da je ovo bio jedan od najlepših momenata u modernoj muzici gde je zaista trebalo staviti tačku na čitavu priču, i nikada se više ne osvrnuti nazad. If I could see without your sight I would not be alive If I could see without your sight I would be alive If I was alive If I was alive If I could be If I could be

https://instagram.com/bluevennus

Stigao Heartcore na vinilu konačno. Mene bi bilo sramota da ovako nešto izdam. omot je pre svega razvučena slika inicijalne i vidi se dosta pikselizacije, zar nisu mogli da pronađu negativ za omot i da ga dorade? Pozadinski deo je u redu i ne bode toliko oči. Standardno Mascom izdanje bez pratećih tekstova unutra. Ali mislim da me je najviše šokiralo to što je ploča tiha, ne vidim da je neko potpisan za remaster (krediti su kao na inicijalnom disku, sa time što je sada potpisan i Jon Bon Jovi za Santa Fe!) i pustio sam i disk koji je glasniji od ovoga, ali imam neki predosećaj da su ovo ripovali direktno sa diska i paf na ploču i onda utišali, mada to će neko od vas audiofila bolje da ukači sa opremom i ostlaim zezancijama. Lepo je što je ovo uopšte izdato, ali me raspizdi kada si sam bio izdavač (Automatik je bio preteča Mascoma) i kada se ponašaš ovako sa svojim izdanjem gde ne staviš neki propratni tekst o albumu ili recenziju iz tog vremena ili barem jedan inlay sa slikama iz tog razdoblja ili kratkim utiscima članova posle toliko decenija. Tako de je možda bolje da preskočite kupovinu...

The Night Stalker (1972) Sinopsis: Carl Kolchak je novinar-paparaco (nightcrawler!) koji živi u Las Vegasu i ulazi u kontakt sa vrućom pričom gde razne devojke bivaju ubijene i nedostaje im krvi. Ako vam ova rečenica zvuči jeftino, onda ste na pravom putu. Kolchak je nastao iz pera Jeff Rice, pulp autora koji je pisao kratke novelice o "paranormalnim" avanturama dotičnog novinara, koji voli dobro da popije, opleve se u krevetu sa mlađanim prijateljicama noći i ima britku jezičinu i da nikome ne ostane dužan. Na ovo se može gledati kao preteču i veliki uticaj na serije poput The X Files, Millenium, Roswell. Ono na šta vas odmah upozoravam sam film nije neko zlato u smislu narativa ili likova. Kolchak sve vreme melje, a taj deo naracije je postao zastareo i retko koji film ili serija može to dobro da iznese pa me je u više instanci gušio nego što je doprimeo atmosferi. Što se horor aspekta tiče, sve je to standardno odrađeno, verujem da je ovo bilo nekome strašno 70-tih, ali je sada posve naivno. Ako bih najviše morao da pohvalim jedan deo film, to su same scene akcije, koje su odlično kadriranje da se vidi svaki udarac i borba, ima čak jedna kratka ali slatka haotična scena, koju je trebalo iskordinisati i gde sam bukvalno skočio od radosti, kao da je neko dao gol. U suštini ovo bi valjalo samo ispratiti, ako vas zanimaju pop kulturne preteče serija iz 90tih pa naovamo koje su se bavile sličnim temama. Mene je još poguralo što je samu seriju (ima i još jedan tv film) na scenarijima radio niko drugi do legenda David Chase, i zbog toga sam se zainteresovao da ovo iskopam, međutim seriju je jako teško naći, a na ovom filmu nije dao svoj doprinos. I ono što me je možda najviše iznenadilo tokom filma, je izbor glumaca, svi ljudi koji se pojavljuju u ovom filmu guraju od 50 pa naviše. Pokušajte da se setite u protekloj deceniji kada ste gledali filmove ili serije da imate starije i markantne ljude. Jaka 4. Dark Passage (1947) Pošto smo spominjali noir, odlučio sam se da skinem jedan Bogartov klasik koji nikada pre nisam stigao da odgledam. I mogu Vam reći da nije bilo greške u ovom izboru! Sinopsis: Vincent Perry (Bogart) je odbegli zatvorenik iz San Kventina koji je optužen za ubistvo svoje žene, u toku svojeg bega upoznaje Irene Jensen (Bacall) koja mu pomaže da ostane skriven i otkrije ko i zašto su to učinili. Prvih pola sata je bilo iznenađenje jer su koristili tehniku iz prvog lica da ispričaju iz njegove vizure, šta mu se izdešavalo. Pokušao sam da se setim da li sam gledao neki do ranijih filmova iz tog razdoblja da je koristio ovu tehniku i ne pada mi sada ništa na pamet, ali za ono vreme hrabar potez kada se uzme u obzir da su filmove prodavale zvezde poput Bogarta i njemu sličnih, a gde ćeš da radiš film gde tek kasno vidiš lice glavnog glumc. Ono što me je baš iznenadilo u vezi film, da nisam uspeo da pogodim šta će se konkretno izdešavati do samog kraja. Dosta su stvari postavljene ambivalentno, i sve vreme sam razmišljao da li je Vincent zaista kriv, i zašto bi mu Irene pomagala u takvoj situaciji i kakvi su njeni motivi. Što se same glume tiče Bogar je ovde po meni bio jako čudan, igrao je lika koji je preplašen, vidi se po držanju, izrazu lica, i što nije imao standardne kul poštapalice kao u ostalim klasicima gde je glumio šmekere. Ne mogu baš da utvrdim da me je kupio sa time, ali barem je pokušao nešto drugačije. Lauren Bacall nije bezveze zvana jedna od najlepših žena i zvezda tog vremena, njena Irene je puna šarma i gracioznosti koje mi nekako nedostaju kod današnjih glumica. I posve je super izgrađen lik, nije ono što se čini, i ima dubinu i želite da vidite kako će se priča završiti i po nju jer je ipak upala u jednu vrstu vrzinog kola. Pored njih, ima dosta sporednih uloga, i svi su odradili valjan posao, jednostavno rade kao delovi slagalice u ko je ovo uradio? Ali ono što je mene najviše kupilo su, naravno epizodisti, to su takve face da se stvarno na momente oseti San Francisko 1947, ako ste ikada gledali slike starih polaroida iz tog razdoblja gde vidite taksiste ili kafedžije, meni je ovo bio samo još jedan veliki plus. I ono što sam takođe primetio kako je San Francisko iskorišćen da bude svetliji deo priče, iako su koristili mnoštvo naslikanih pozadina, ima prilika da se vide plaže i strme ulice i famozni most po kojem je poznat i to samo pridodaje da ima drugačiji noir osećaj od ostalih filmova koji su konstantno po mraku i po raznim ćumezima koji drežde od prljavštine i patosa. Moram pohvaliti i pokušaj rane psihodelije unutar filma, verovatno će to nekome sada izgledati presmešno, ali kada se uzme u obzir da efekti tada još nisu bili razvijeni, meni je bila zabavna i dobar pokazatelj kako sa malim inventarom i par efekata u montaži možeš dosta da postigneš- Sam narativ je napet i zaista sam bio do kraja filma, šta će se sve izdešavati, što je velik plus, jer kada smo otvoreni raznim medijima i imamo toliko predznanje ume to da pokvari užitak nečega. Definitivna preporuka ako nikada niste gledali film, i dalje se dobro drži sama misterija, gluma je odlična, ima tu i vrcavih razgovora, što je ponovo plus jer najstatičnije scene gde ljudi danas razgovaraju u filmovima su generalno dosadnjikave, ali kada nešto napraviš dobro ostaće očigledno i posle XY godina. Jaka 8. Teži ka 9.

Sjebah se što ne rotirah video pre uploadovanja, nisam znao da Youtube ima najgori editor na svetu i da nema opciju da rotira video kada se uploaduje. 😆

Bit i sempl. perfekcija.

Završio, super pojašnjenje odakle ljubav za Bolesnu Štenad i slične zajebancije koje je gurao tokom decenija. Naravno moralo je da padne poređenje sa Swansima, ali smatram da ovo što oni sada sviraju sa njim, nije ni prići njima. Ali lepo je što ih poštuje.