Nastavljamo niz: Druk aka Another Round 2020 - Thomas Vinterberg izbacio još jedno remek delo sa Mads Mikkelsenom. Vinterberg je od početka planirao ovaj film kao klasičnu komediju, ali pogođen ličnom tragedijom, preminula mu kćerka Ida u saobraćajnoj nesreći, zbog toga umalo da film nije snimljen, ali su uspeli da iznesu na mišiće.
Krajnji rezultata je meastralan, jedan od najhumanijih, najsmešnijih i najtužnijih filmova o ljudskom stanju i odnosu sa tim divnim alkoholnim tekućinama.
Ukratko četiri sredovečna profesora iz Danske gimnazije dolaze na ideju da prate instrukcije opskurnog Danskoga psihijatra Finn Skaderud-a, koji je razvio teoriju da svakodnevni unos alkohola može da pomogne čoveku da se izmeni na bolje i poboljša svoje performanse na svim poljima.
Naravno tu kreću zavrzlame i film sjajno prikazuje krizu srednjih godina, osećaja čamotinje i nesigurnosti koja nadolazi kako nas mladost napušta.
Mads je jedan od najboljih glumaca današnjice, i ovde je na visini zadatka, njegov Martin je skršen čovek koji se ne oseća neadekvatno i dok prolazite sva moguća stanja sa njim, teško je ne saosećati se i navijati da se povrati. Zaslužuje sve nagrade koje se mogu izdati, pa čak i više, a Danska da mu digne spomenik ako već nisu to učinili.
I ostali trio profesora Thomas Bo Larsen kao Tommy (ima najtežu ulogu u filmu i rasplakao me performans), Lars Ranthe kao Peter i Magnus Millang kao Nikolaj, su na visini zadatka i za neke od njih prvi put čujem i vidim i što su nam ovde pružili nateraće me da potražim ostale filmove i da vidim šta još mogu da pruže.
Vinterbeg je prikazom korišćenja alkohola prikazao da je sud na gledaocima, ni u jednom momentu nisam osetio popovanje koje bi došlo iz zapadnjačkih filmova, što pozdravljam.
Ako bih nešto zamerao ima par dugačkih scena koje su mogle da budu skraćene da bi film bio još kompaktniji.
Fotografija, montaža, izbor muzike sve je na mestu i fercera bez greške.
Ovaj film morate da pogledate jer je ovo najbolji feelgood movie 2020. I otvorite bocu omiljenog pića u to ime.
10. The Florida Project - Sean Baker je majstor, ne znam zašto sam i ovaj film odlagao toliko dugo da pogledam, ali mi je drago da je konačno došao na red.
Pratimo život white trasha po komunalnim hotelima koji su uglavnom na periferiji grada. Sve je to uhvaćeno u poprilično naturalističkom duhu, pričica prati ponajviše decu koja tu žive, i mogu vam reći nema ništa gore od dece glumaca, ali Baker je ovde uspeo da uhvati tu energiju i iskrenost kojom ova deca zrače.
Nešto mi se javlja da im čak nije ni davao instrukcije, jer realno šta znaju deca u tim godinama?
Ujedno ovaj film poseduje jednu pravu, pravcatu uličarsku White Trash sa velikim T, majku, za koju ne mogu da verujem da je prava glumica (neko mi reče da je Estonka ili tako nešto) zakunuo bih se da ju je pokupio sa ulice i da je to prava stvar.
Film uspešno ređa razne vinjetice o žiteljima, ponajviše o samoj deci, njihovim roditeljima i raznim gostima i upravnicima zgrade.
Kada smo kod upravnika William Dafoe, se pojavljuje u svojoj najsvedenijoj ulozi u poslednjoj deceniji, njegov Bobby je anđeo čuvar svih tih ljudi sa margine i uopšte ne oduzima od celokupnog osećaja koji film pokušava da ispriča o tom svetu.
Fotografija je nerealna, ovakve jarke i pastelne boje mogu da se sanjaju samo, pride je montaža besprekorna i onda imate osećaj kao da se nalazite u kakvoj bajci koja vuče na realnost.
I možda ponajviše što moram da pohvalim Bakera, izbegao je metak da ide na patos i patetiku kao mnogi režiseri koji su se bavili ljudima sa margine (primer Inarritu sa Biutiful, jebena patetika) i on daje ovim likovima interesantne ličnosti, prošarane sa srećnim i tužnim momentima i na taj način im čuva dostojanstvo.
10. Bent - Počinje kao najveća gej fantazija Sodome i Gomore, ali ubrzo postaje nešto mnogo ozbiljnije i mračnije. Prikaz zla na koje smo mi ljudi mogući, i to ponovo kroz oblik Nacista, i pokušaj da osoba nađe ličnu sreću i ljubav u najnehumanijim uslovima podseća dosta na stare Grčke tragedije.
U ovom filmu videćete sve, ali ama baš sve moguće glumce koje ste videli ili su postali jaki igrači u poslednjih par decenija. Najviše se izdvaja Cliwe Owen u glavnoj ulozi, za koju tvrdim da mu je ovo jedan od najboljih performansa koje je proizveo na platnu.
Osećao sam golemu tugu, saosećajnost i grozu kroz šta je njegov lik prošao.
Jaka 7. The Wolf of Snow Hollow - Drugi film Jim Cummings-a koji je izbacio simpatičan Thunder Road, koj imi je ostao u lepom sećanju kao solidno sklepan i odglumljen indi film. Nažalost veći budžet ne znači da će i film biti bolji, i ovde ponovo vidimo Jim-a u glavnoj ulozi, ponovo kao pandura, i mogu vam reći da se meni čini da mu je ograničen stil glume.
U malom gradiću se dešavaju grozomorna ubistva žena, svi tvrde da je neka opaka životinja poput vuka, a možda je i vukodlak u pitanju. Na lokalnoj policiji je da zaustave zver i da se nose sa svim nedaćama maloga grada koji ide uz sve to.
Ono što moram da pohvalim je da fotografija poboljšana, ima par super scena koje su reference na Shinning, i to se pozdravlja.
Što se same priče tiče, oni su ovde pokušali da naguraju psihološku dramu sa hororo elementima, i naravno da nije uspelo, jesu grozne situacije koje se dešavaju, ali mi je sve vreme oduzimao taj performans od Cummings.
Robert Foster ovde ima poslednju ulogu, ostarelog šerifa, ima neku draž i lepo ga je videti ovde po poslednji put, nemam nekih zamerki sa te strane.
Morao bih da se osvrnem na humor, stvarno je vrcav i brz, i na mnoge momente sam se naglas ismejao tako da je to još jedan aspekt koji je dobro odrađen.
Ovo bi bio mnogo bolji film da se bavi samo jednom vrstom žanra, jer se vidi da je režiser željan i voljan da se dokaže u više žanrova, ali to ovde nije uspelo.
5. Realno ne može više od toga.
