oʞɾoƃ

Dobro ovo bogami

I think you can all relate me je ubilo

Nije ni mene nešto pomerila HCR traka na prvu. Aj da vidimo ostatak albuma.

Samo Insta reels i TikTok, ostalo je sviranje kurcu.

Bolji od prethodnih par izdanja, u smislu da sam uspeo da preslušam ceo i ne ugasim. 3/10.

Jako dobro zvuči.

I dalje ne razumem zašto je onda godinu dana kasnije isti promoter zakazao koncert u toj istoj Srbiji. Drugim rečima, otkud znamo da je to razlog otkazivanja koncerta?

Oštri kurac tako što je zakazao koncert?

Potpisujem.

Za Misthyrming kako kome, meni je značajan korak dole (ako ne i dva) u odnosu na prethodnika, a glupe lirike i intervju za Bardo Methodology svakako nisu doprineli utisku. Lifvsleda nije moja šolja čaja, pa ne mogu da komentarišem kvalitet. No, komentar se prvenstveno odnosio na ove Verberise, Kathaarie i Sodalityje, koji ne donose bukvalno nikakav novi zvuk, niti su bolji od originalnih bendova koje emuliraju na bilo kom nivou. Zapravo mi najmanje smeta to što kad nešto najave, ne znaš na šta će to da liči, smeta mi što znaš da će svaki novi bend koji uzmu pod svoje biti neka pseudointelektualna B liga sa predugim pesmama i više atmosfere nego muzike. Mislim jbt, pričamo o izdavačkoj kući koja je izbacila Blood Libels, World Without End i Death, tri monstruozno monumentalna albuma.

NoEvDia baš propala, sva izdanja u poslednjih godinu dana teška B liga.

Pa čekaj, je l' imaju problem sa Srbijom ili sa konkretnim organizatorom? Jer nisam primetio da se politika Srbije prema Rusiji/Ukrajini promenila od prošle godine, niti vidim koji su to "alternativni kanali" koji takav problem mogu da zaobiđu.

Aha, sad više nismo gotičari, sad smo u mid-90s Swedish meloblack/At the Heart of Winter fazonu.

Šta to govori o nama?

potpis i pečat

Algleymi sam ima više rifova nego Mgla u diskografiji...

Bio album godine kad je izašao i do dan-danas je verovatno najbolji melodic black album od SOTLB. Sudeći po poslednjem albumu, i bolje.

S obzirom da je novi Misthyrming razočaranje godine, vreme je da se svedu računi: 10) Lahbryce - Sum of R S obzirom da projekat sadrži Waste of Space Orchestra članove, bilo je jasno od početka da će ovo biti poslastica za ljubitelje mrke finske psihodelije a la Oranssi Pazuzu i Dark Buddha Rising. Naravno, zvuk je nešto eksperimentalniji od toga (ako se taj izraz uopšte može koristiti za ovaj žanr), ali ima dovoljno mesa za fanatike. Svakako jedno od otkrića godine. 9) Darvaza - Ascending Into Perdition Mnogo se očekivalo od Darvaza debija, i može se reći da su očekivanja generalno ispunjena. Bend se čvrsto drži zvuka utabanog sa prva tri EP-ja, te u tom smislu nema nekog suštinskog iskoraka koji je možda mogao da krasi prvi LP, ali lepo je konačno imati dugosvirajuće Darvaza izdanje. 😎 Sigh - Shiki Nikad nisam pridavao previše značaja ovim japanskim manijacima jer mi nisu bili dovoljno koherentni i prijemčivi, pa možda upravo sa tog stanovišta ima smisla reći da je ovo najkonkretnije i najbolje Sigh izdanje do sada. Jedan od retkih albuma u koji sam na prvo slušanje ušao sa nula očekivanja, a izašao oduševljen. 7) Mortuus - Diablerie Čekalo se skoro deceniju na novi album nositelja baklje švedskog mid-tempo black metala. Iako se ne može reći da tek četiri pesme opravdavaju toliko čekanje, u pitanju je svakako dostojan naslednik odličnog "Grape of the Vine". Relativno jednostavne i repetitivne kompozicije su napakovane turobnom atmosferom, tako da definitivno nije u pitanju album za svaki dan. 6) Acherontas - Malocchio Još jedan projekat koji je (bar meni) uvek bio istaknuti član B lige black metala konačno je napravio iskorak ka zaista odličnom albumu, te ima smisla što su rešili da istom prilikom raskrste sa latinicom i u logou benda. Kao što dolikuje Grcima, ima tu dosta heavy uticaja i melodije, ali vizija je (konačno) kristalno jasna i sročena kako treba. 5) Hadopelagyal - Nereidean Seismic End Ovim izdanjem su Hadopelagyal definitivno iskoračili iz svojih underground war metal korena i nastavili tragom fantastičnog splita sa Thorybosom, gde su bili apsolutno dominantna polovina. Zvuči komično nazvati ovaj zvuk progresivnim war metalom, ali on to suštinski jeste. Retko koji bend može da iznese bestijalnu pesmu od 5+ minuta, a da ona ima smisla. Hadopelagyal su to uradili čak 6 puta na ovom albumu. Sasvim sigurno underground izdanje godine. 4) Acausal Intrusion - Seeping Evocation Postoje dve stvari prema kojima sam generalno skeptičan kad je ekstremni metal u pitanju: bendovi čiji članovi učestvuju u milion projekata, kao i bendovi koji svoje kompozicije previše zasnivaju na haotičnosti (npr. Ulcerate). Acausal Intrusion nekako uspeva da prevaziđe obe prepreke apsolutno kolosalnim izdanjem. Prosto je neverovatno da bend koji se sastoji od praktično dva anonimusa može ovoliko da izdominira u polju eksperimentalnog tehničkog death metala, ne samo na polju kompozicije, već i na polju atmosfere. 3) Watain - The Agony and Ecstasy of Watain Sve sam očekivao u 2022., ali ne da Watain posle 15 godina mediokritetnih izdanja izbaci ovako dobar album. Ne znam da li je COVID odmor od neprestanih turneja doprineo većem fokusu, ali ovo je esencija komercijalnog, melodičnog švedskog black metala koji ih je svojevremeno i učinio popularnim. I dalje ne može da stane rame uz rame sa prva dva kultna izdanja, ali je svejedno album koji sam izvrteo daleko više puta od očekivanog. 2) Doldrum - The Knocking Amerikanci imaju taj fazon da u moru očajnog metala jednom u deceniji izbace fantastično izdanje, i ovo je upravo takva situacija. Teško je objasniti zvuk ovog benda, ali recimo da kombinuju najbolje od eksperimentalne norveške scene iz druge polovine devedesetih i klasičnog američkog groove metala. Posle skoro 30 godina se prvi put osećam kao da je neko izdanje uspešno popunilo prazninu koja je ostala iza Ved Buens Ende. 1) Deathspell Omega - The Long Defeat Ono što se za mnoge ispostavilo kao crna ovca 2022. je meni bez premca album godine. Distilat melodično-emotivne strane benda koja je prvi put zasijala na Paracletusu, ovo je album kojim Deathspell Omega preti još od kultnog intervjua iz 2004. - odmak od disonantnog black metala bez gubitka esencije i pokazatelj da je bend neprikosnoveno kompetentan i kada njegov zvuk ne počiva na haotičnosti. Što se mene tiče, ko ne razume ovaj album, ne razume ni suštinu Deathspell Omege. Vrlo sam zainteresovan da vidim kojim putem će krenuti od ove nestabilne i rizične tačke. Honorable mentions su dva EP-ja koja su mi ozbiljno pomerila dupe, ali ipak ne mogu da se porede sa dugosvirajućim izdanjima: Qrixkuor - Zoetrope Iako EP sa jednom jedinom pesmom od 20+ minuta, najambicioznije i najbolje izdanje benda do sada. Ima tu raznih začina preko death metal baze, od heavy do sympho momenata, ali jedinstveni zvuk Qrixkuora nikad nije bio bolje izveden. Što se mene tiče, mogu dve ovakve pesme da stave na sledeći LP, biće sasvim dosta. Destruction Ritual - Destruction Ritual Novi projekat relativno anonimnih članova sa relativno poznatim MkM-om na vokalima, u pitanju je klasično i neposredno francusko jebanje Isusove matere u najboljoj Antaeus tradiciji (iako sa nešto manjom dozom agresije). Sjajan cover doprinosi utisku, dok od istog oduzima nepotrebno naporan outro. Sve u svemu, nadajmo se da će projekat imati više uspeha od ostalih MkM-ovih kolaboracija i da neće ostati na ovom demo/EP izdanju (kao nesrećni Martröð).

https://www.noevdia.com/2022-05-05-bandcamp/

Meni nakon 3-4 slušanja krajnje neinteresantan album, svakako za klasu slabiji od prvenca, a o poređenju sa Algleymi da i ne govorimo. Zvuče kao bilo koji skandinavski bend, totalno su izgubili melodiju i islandski zvuk koji ih je krasio. Vrlo verovatno razočaranje godine. Čak i ovaj intervju je prilično priglup.

Sigurno su očajni sto su morali da obrišu DSO sa sajta, pa ne mogu da ga stave na listu Bandcamp je uvek bio prilično američki orijentisan, ali ova lista je baš smešna.

Super muzika, ali ne mogu ovaj hardcore vokal nikako 😄

To smo i mi mogli da ti kažemo, nisi morao da radiš test.

Ne znam da li sam u poslednjih nekoliko godina čuo bolji DSBM.

Uzeo sam skoro da čitam serijal "History of Philosophy without Any Gaps" autora Petera Adamsona i oduševljen sam sa koliko pitkosti i humora je uspeo da predstavi (pre-)Sokratovce, a da pritom ne skrene u parodiju već ostane ozbiljan istoričar filozofije. Tek sam na drugoj knjizi (od šest), ali apsolutna preporuka svakome ko hoće da osveži gradivo iz srednje i/ili jasnije poveže celine u razvoju filozofije od nastanka do danas.