On 3/23/2026 at 12:26 PM, Havočka said:

umro

On 3/23/2026 at 1:18 PM, HEFEST said:

Film je dosta traljavo odrađen, izgleda kao da su hteli nešto drugo da snime pa nisu uspeli te su na kraju to sklepali ovako čisto da ima nekakav kraj.

Može da se gleda, ali 2.5 sata za priču koja staje u pet rečenica je stvarno previše.

Nisam gledao, i neću.

Zoran Lisinac režiser Gospodar Oluje Intervju

Čudo (1971)

The Drama (2026)

Idemo Dalje (1982)

Film prati odrastanje jednog razreda u Jugoslaviji, u malom seocetu koje je maltene razrušeno pod napadom nacista. Bivši vojnik Miloš (Dragan Nikolić) vraća se sa ratišta, a početak prikazuje kako hoda kroz maglu, kao da dolazi iz neke vrste neživota. Jaka uvodna scena i slika pomešana sa zvucima pucanja.

U selu mu namenjuju da postane učitelj i da se brine o čitavom razredu dece čiji su očevi ili poginuli ili zarobljeni na ratištu. Školom upravlja direktor Božur (Danilo Bata Stojković), koji oscilira između autoriteta i karikaturalnog lika koji pokušava da drži sve pod kontrolom. U istoj školi, kao njihov lični sluga, radi nemački vojnik Šopenhauer (Bata Živojinović), a Milošu je potrebna i ljubavna prilika u vidu babice Milice (Ena Begović).

Istovremeno, ovo se može poimati i kao svojevrsni horor film, jer Miloš previše otkriva deci, ali istovremeno traži način da ih edukuje i da kroz njih zapravo isceli svoje psihološke rane zadobijene na ratištu. Kada god se desi neka velika prekretnica, on izgovara krilaticu: „Idemo dalje!“ i to ćete čuti često. Kroz odnos sa tom decom vidimo kako se međusobno nadopunjuju i rastu jedni uz druge.

Za jedan ratni film, Šotra izbegava da veliča rat i da bira stranu. Ipak, postoji jedna veoma uznemirujuća scena sa četnikom kada se čitav mali gradić okuplja u lokalnoj zajednici, gde urlajući traže smrt za svakog okrivljenog. To je istovremeno jedna od potresnijih, ali i najsmešnijih scena.

Kroz čitav film prodefiluje dosta naših glumaca i glumica, poput velike Olivere Marković u ulozi bake Velinke, koja ima upečatljiv performans. Prikaz žene navikle na rat, sa pištoljem za reverom i bez dlake na jeziku, dok vuče svoju kozu, mota cigare i pije rakiju.

Tu se pojavljuje i veliki Pavle Vuisić kao Dragiša, koji je osuđen na smrt jer je sarađivao sa Nemcima i radio na štetu čitavog mesta. Vuisić, iako ima tek par scena, zrači harizmom i magnetizmom, a scena sa češljem ostaje urezana u sećanje. Njegov lik ima sreću jer je deda jednom od učenika, a Miloš uspeva da obuzda krvožednu želju meštana. Dopada mi se što to radi za dobrobit svojeg učenika, a ne nužno dede, koji dobija ono što mu sleduje kad mu spasi život.

Bata Živojinović kroz čitav film ne izgovara nijednu reč i igra dobrog i poštenog Nemca kojem je jasno šta je njegov narod učinio i koji se iskreno kaje, ne žaleći zbog „kazne“ koju zaslužuje.

Sa druge strane imamo Batu Stojkovića kao Božura, koji ima zaista mnogo smešnih replika i scena. Kada zakolju prase, Božur tvrdi da ne želi da proba čvarke dok se oblizuje, a buni se i kada učitelj i deca razdele meso po selu sa komšijama, jer je to deo školskog inventara. Ali scena u kojoj pije rujno vino sa Šopenhauerom je antologijska, istovremeno smešna i tužna, i dobar prikaz kako neko na visokom položaju lako može prekršiti svoja obećanja ako postoji začkoljica. (Nisu čvarci, ali vino može!)

Tu je i scena kada su deca traumatizovana Miloševom pričom o gubitku, a Božur, frapiran, ulazi u neku vrstu manične epizode u kojoj priča vic koji ne zna, ali ga završava rečenicom: „Srbin je bio najpametniji i sve je nadmudrio.“ Bata u toj sceni postaje jeziv i neprijatan, ali se upravo tu vidi koliko je bio veliki glumac, umeo je da likovima koje je često igrao uvek donese nešto novo i zanimljivo.

Najbolje funkcionišu scene sa čitavim razredom. Šotra ima dobro oko da uhvati dečija lica. Kada su prepuna radosti ili kada ih skrha tuga. Ili kada rade obične stvari koje deca rade: glupiraju se, trčkaraju po avliji ili sede u klupama, dok kamera beleži samo njihove noge kako landaraju.

Završni kadar, u kojem se Miloš oprašta sa svojim đacima dok im čita citat iz Dostojevskog, raznežiće i najtvrđe. A ja nisam od kamena, suze su same potekle. I ima nešto istovremeno bajkovito u toj sceni na način na koji je snimljena, svi su na zelenoj poljani okruženi šumom, i magla sa početka se vratila.

Film nije najbolje snimljen niti montiran,često imam utisak da se scene neprirodno prekidaju da bi započele nove. Nije ni najbolji u Šotrinoj bogatoj filmografiji, ali za film koji se dešava tokom Drugog svetskog rata ističe se time što daje nadu i što je jedan od ređih anti ratnih filmova koje imamo u našoj kinematografiji. A to je ponekad sasvim dovoljno.

https://knjigovanje.weebly.com/kolumne/from-the-olden-vault-24

Kill Bill: The Whole Bloody Affair

Knjigovanje

From the olden vault 25

Piše: Ilija Đurđanović Pljujem ti na grob 3 Solidan nastavak kultnog filma. Američki vukodlak u Parizu Kultni horor, pogledajte ovo blago kinematografije. Bornova Nadmoć Ekranizacija kultnih...

Suton (1982)

https://www.youtube.com/watch?v=jO-a-yp6UjY

Kada površno pogledamo film i njegov scenario, mogli bismo da kažemo da se u njemu ništa ne dešava. Ali zapravo, kroz priču dede i njegovih unuka u malom selu u Istri, dobijamo i više nego što smo očekivali.

Ako je namera dede, Amerikanca kojeg glumi Karl Malden, bila da ih zaštiti od svih budućih zala sveta odraslih, onda je to odlično prikazano. Sjajno je odigrao svoju ulogu, ima tu toliko topline i minijaturnih scena u kojima, zajedno sa dečjim glumcima, zaista postiže trenutke koje je prelepo videti ovekovečene na filmskoj traci.

I kada se često priča o našim filmovima u kojima se prikazuje odnos odraslih sa decom, to često ima tragičnu i teskobnu notu. Ovde to nije slučaj, smatram da je prikladan za gledanje za sve prošle i nadolazeće generacije. I nosi veliki kvalitet u prikazu empatije spram starijih i kako se oni odnose pri učenju svojih naslednika kako da krenu da žive kada vreme detinjstva počne da iščilava i vreme odraslih preuzme primat.

Neko će reći da je sve to previše zašećereno, ali snaga filma proizlazi iz Paskaljevićeve režije, gde se tačno zna koji trenutak treba iskoristiti da se naprave male trzavice u narativu i dešavanjima naše male skupine likova, kako bi onima koji imaju strpljenja otvorio njihov bogat svet.

Svakako treba pomenuti i njegov neverovatan način da prenese autentičnost jednog mesta, i to se moglo videti i u njegovom kratkom filmu „Legenda o Lapotu“. Jednostavno, čovek ima oko za detalje i ume da običaje i način života prikaže kroz čitav film, a da oni ne preuzmu primat nad srži priče, koja je odnos dede i njegovih unuka.

Videćete i druge naše glumce u manjim ulogama: Vuisića, Božovića i Todorovića, i možda će vam zvučati pomalo čudno što su im glasovi sinhronizovani na engleski, ali poenta njihovih likova i dalje je tu. Imaju prisustvo po kojem su ostali upamćeni u svojim značajnijim ulogama, i to je sasvim dovoljno. Oni su samo prolazni deo života ove male porodice koja biva pogođena tragedijom i, kao što to obično biva, ostaju epizodisti u njihovoj glavnoj priči.

Moram da spomenem da mi je ovo jedna od najupečatljivijih uloga Dragana Maksimovića, koji, ruku na srce, nije uvek dobijao tako efektne uloge i često je bio sveden na igranje skrajnutih i neobičnih tipova u manjim epizodama. Scena u kojoj njegov Toni, tip koji organizuje bioskop u tom malom mestu. Pokušava na svaki mogući način da osvoji pridošlu učiteljicu Lenu, koju igra Džodi Tilen, zaista spada u antologijske filmske momente, a istovremeno ima i dobru dozu humora.

Film je montiran i snimljen kao kakav holivudski klasik, i nadam se da će kroz restauraciju doživeti da bude ponovo otkriven od strane naše publike, koja će ga prihvatiti kao punokrvni klasik naše kinematografije.