Totamealand

Uf. Odmah sam pomislio da nije neki RIP čim se vaskrsne tema nekog dinosauruskog benda. Ni ovo nije mnogo bolje.

Pritom isto veče kad i Vai i Satriani u Beogradu.

A Social grace i The Slow rush na jednoj slici? Upvote.

Meni bi Skeleta verovatno bio najmanje dobar Ghost album do sada, ali i dalje je jak. De profundis borealis, Peacefield i Marks of the evil one baš izuvaju, ima i još nekoliko dobrih stvari koje u proseku popnu album na nivo diskografije. Daleko od toga da je ovo neki drastičan pad. Gledao sam ih u Lisabonu pre neki dan, uzgred, i rasturili su. Arena vrvi i od tinejdžera koji seku vene i metalaca koji ne štede vratove, Tobias zna šta radi.

Navodno je leakovao album, ali nigde ne pronalazim ni torrent ni neki link. Ima li iko bilo šta?

Spominju se često i na Sea of tranquility. Gospodin levo pita da li je Claymorean svirao u Americi u nekom momentu. 😋

Novi album pun pogodak. Evo jedna random stvar, mada se još lomim koja mi je favorit. 😎

Link za The Rasmus event, moliću. 😁

Hah, već je od prve pesme bilo jasno da neće biti niti Unsolved niti Some boots. Meni je zapravo bio zabavan album, neke pesme ostaju u glavi, ali da, naravno da je mnogo drugačija priča nakon dvadesetogodišnje pauze. Sad su matorani koji iždžemuju trominutunu pesmu sa krštenim refrenom i budu u fazonu da su se super proveli.

Evildead - The Underworld Steven Wilson - The Overview Karate - Make it fit The Zombies - Odessey and oracle Peter Hammill - Out of water Cheekface - Middle spoon

Eh, ja se nešto i nisam oduševio. Jasno mi je da je Steva pucao na neki kosmički Pink Floyd / Tangerine Dream trip, ali kad se skrešu one ambijentalne i apstraktne sekcije, ovde ima svega pola sata konkretnog materijala, koji nije naročito ekstravagantan. Dosta toga je interesantnije odrađeno već na Grace for drowning, pa i na prethodnom. Prva stvar je solidna, druga prosek, u globalu nothing to write home about. 😕

https://www.danas.rs/kultura/satrijani-vaj-luka-beograd/ Vai i Satriani 30. jula u Luci Beograd.

Ne verujem da će išta da im fali na duže staze, realno. Poslednjih par albuma su imali limitiran input od strane Brenta i opet imaju neviđene stvari. Nisu Troy, Bill i Brann od juče pa da ne znaju šta će dalje. I to kažem kao neko kome je Brent bio omiljeni član benda, pre svega kao vokal, a potom zbog besprekornih solaža.

Jedna od najjačih stvari na All hope is gone.

E bedak, baš tad nisam u BG-u. Ali išao bih, bilo je predobro u Areni pre godinu i nešto dana.

Brate, nikad nije bilo bolje prilike da ih neko uglavi ovde...

Mislim da je ovo jedan od krucijalnih aspekata. Megadeth je bio predgrupa i Maidenima, Scorpionsima pa i Five Finger Death Punch poslednjih godina, i očigledno im leži to da izrokaju sat vremena i paljba. Pritom sigurno komotnije i bolje plaćeno nego solo turneja.

Ted Leonard i ekipa at it again. Sjajna stvar, predobar album. Malo više folky i pastoral u odnosu na prethodna izdanja.

Franz Ferdinand - The Human fear Dream Theater - Parasomnia Pattern-Seeking Animals - Friend of all creatures Century - Sign of the storm

Razvalili su The Shadow man incident, što jes' jes'. Ili su se posebno potrudili oko nje pošto je epic closer, ili su se kreativno i kompozitorski zagrejali dok su do nje došli pošto su je poslednji komponovali, ali pesma ozbiljno nadmašuje ostatak albuma. Onaj refren na sredini mi ne izlazi iz glave. Morpheus je dosta dobar opener, probrali su najbolje teme za uvertiru. Biću ljubazan i oko Dead asleep, zabavna je stvar i LaBrie je ozbiljno vozi. Night terror je možda ispao mali grower u kontekstu albuma, ali i dalje daleko od sjajne stvari. Ostatak mi je onako, retko koja deonica mi se ističe na preostalim pesmama. U globalu, album mi je osrednji za Dream Theater standarde, otprilike kako je i A View bio. Oh well, i dalje volim masu starih albuma, i i dalje volim da gledam bend uživo.

Naravno, da se ne lažemo, i ja sam se najviše radovao VdGG stvarima. Idem lagano kroz osamdesete, mislim da ću kod Out of water da napravim pit stop, pauziram nekoliko meseci i nastavim dalje od None of the above. Devedesete su BAŠ prenatrpane, to ću ostaviti da kasnije.

Krenuo sam da rovarim po albumima iz osamdesetih. Izvini, ali Patience je pet od pet album. Nije čudo što je polovinu albuma izvodio u Atini. Drugo veče je baš insistirao na tim pesmama, bile su mi interesantne live, ali sad kada sam ih savladao u privatnom slušanju razumem zašto se on toliko ponosi na taj svoj period.

Verovatno si hteo reći Storm Thorgerson. I zapravo se slažem, odradio je sjajan omot za FII. Meni bi isto taj cover bio među favoritima. A omoti koje Hugh Syme radi već petnaest godina izgledaju ovako. Ljudi su se žalili i na Black clouds, i na self titled, a pogotovo na poslednja dva da izgledaju kao klasičan photo shop koji ne priliči legendi kakva je Hugh Syme. A onda bend svako malo priča kako Syme dobro razume bend i doprinosi sjajan rad koj se savšeno slaže sa muzikom. Sve mi je to jako bizarno. I tako, upadoh u vašu zamku diskusije o omotima, a album ni da pustim.

Prvenac je bio dobar, poslušaće se i novi.

Osam komentara, nijedan se ne odnosi na album. Je l' ga iko preslušao? Ja već danima odlažem, malo su me naplašili singlovi.