Biću potpuno iskren, digao sam ruke od domaće kinematografije, čini mi se da u poslednjoj deceniji nisam naišao na neki film, da imam želju da ga pustim i odgledam do kraja.
U praksi se pokazalo da dosta njih, ne mogu da dobace dalje od internih tematika, povezanih samo striktno za Beograd i krug dvojke.
Međutim posle duže suše i apstinencije, dolazi nam Lihvar, mali plod ljubavi i truda Nemanje Ćeranića, koji je već pekao zanat na tv serijalima Grupa i Švindleri i iza sebe ima par kratkih filmova i post apokaliptični film Volja sinovljeva na kojem se uveliko radi.
Sinopsis:
Mundir je zelenaš iz Inđije. Oseća kako ga sustižu godine i želi da izađe iz tog posla, ali izlazak iz života kriminala nije uvek jednostavan.
Odmah da to sklonimo sa puta, ovaj film dosta duguje Nicholas Winding Refn i njegovoj trilogiji filmova pod nazivom Pusher (podrazumeva se da je svako odgledao barem jedan deo trilogije do sada, ako nije eto vam novih dobrih preporuka!) u kojem je kriminalni svet Danske prikazan sa uplivima naših kriminalaca sa Balkana. Tvrdi filmove i priče.
Sam režiser Ćeranić je u najavama pred Fest otvoreno rekao sledeće: Dosta inspiracije mi je dala evropska kinematografija, pre svega danski reditelj Nikolas Vinding Refn, posebno sa svojom odličnom trilogijom “Pusher”, naveo je on.
Evidentno je da je budžet bio minimalan, i posle saznanja da su samo za 13 dana snimili film, pokazuje kako se zaista sa manjim budžetom i kompetentnom ekipom ljudi koji rade na jednom projektu može postići dosta.
Većina kadrova je snimano iz ruke, ostaje i efekat trzavice, kojeg baš i nisam ljubitelj, ali u filmovima poput ovog, sa zrnastom fotografijom doprinose skoro pa polu dokumentarističkom prikazu života unutar manjeg mesta i grada i dosta utiču na scene kada se stanje stvari pogorša po našeg anti junaka.
Obratio bih sada pažnju na glumačku ekipu, osim par "poznatih" glumaca, većina ovih lica su mi potpuno nepoznata i ako je ovo njihov početak na velikom platnu, radujem se budućim radovima i uspesima.
Dušan Petković aka Mundir, je izneo ovu glavnu ulogu sa toliko stila i uverljivosti, da je naprosto neverovatno da mu je ovo prva velika uloga. Mundir nije vaš klasičan dvodimenzionalni antiheroj, iza njega postoji cilj izlaska iz tog kriminalnog života, ali isto tako i mnoštvo nesigurnosti i problema koje to donosi zbog male sredine u kojoj se nalazi.
Iznenađen sam kako je u mnogim scenama sa takvom lakoćom, odglumio razna emotivna stanja. Neke od scena su bile zahtevnije, i sa time bih stvarno želeo da uputim veliki pozdrav na ovako detaljnom i predanom radu.
Jovo Maksić (prvi put ga video u Klipu, Maje Miloš) se ovde dobro snašao u ulozi prefriganog lokalnog inspektoa policije, nekako je neumešno reći da mu pristaje uloga, ali ti manirizmi poput lasice i mudrosti kao u lisice, stvaraju takođe nezbaboravan lik, koji gleda i čeka svoj trenutak da se okoristi.
Izvrstan je bio i Zlatan Vidović u ulozi "Jabukara" Blekca, stvarno uspešna i gnusna kreacija čoveka koji ne preza ni od čega i nema trunku morala unutar sebe. Plenio je u svakoj sceni u kojoj se pojavio.
I za kraja sam ostavio kratki "cameo" Migze, glumca i komičara Miloša Milakovića (Dnevnjak) koji se pojavljuje kao preprodavac kola, i uspeva sa nekoliko rečenica da unese potrebnog humora unutar filma.
I bio bi preveliki greh kada bih izostavio duo, koji je možda, na momente čak i ukrao film glavnom liku, a to su Soni i Katana, igrali su ih Branko Čombe Vidaković i Milica Grujičić.
Ne bih da otkrivam detalje, jer trebate da budete iznenađeni, ako bi Lihvar imao uspeha, i potencijala da bude nastavljen, voleo bih da ovaj par probisveta dobije svoj zaseban film.
Osvrnuo bih se na filmsku muziku za koju je bio zadužen Dalibor Vrzić, koji oscilira između industrial elektronike 90tih, pa sve do ambijentalnih glitch i noise delova koji popunjavaju najteže trenutke.
Najjači aduti ovoga filma su sami glumci/naturščici, realističan prikaz lokaliteta unutar Inšije, svemu ovome daje još jedan aspekt autorski i jak pečat, a to je sam odabir pesama koje se čuju tokom filma.
Nećete čuti ništa iz ostatka sveta na šta ste navikli, i što se stalno na silu gura, samo domaće, od Sinana gospodara hemije, Lažljivu od Georgieva i Čolića i još probranih narodnjačkih hitova.
Scenario nije najoriginalniji na svetu, ali su uz mišiće i trud postigli dosta ovde, i izgradili solidan i stabilan drama-neo-noir film koji je bio preko potreban Srpskoj kinematografiji.
Jaka 7, koja pak vuče ka 8. Najverovatnije se u nekom momentu i okuražim i pogledam ga ponovo.
A vama bih preporučio da odete u bioskope i pogledate ga. Jer konačno imamo film o kojem će moći da se priča i da nas predstavi "napolju" na festivalima.
